Na samoj ivici ponora

Dva događaja sa samog početka 2026. obeležila su ne samo početak ove godine, nego i mnogo, mnogo više od toga.

Prvi od ova dva događaja, bila je vojna intervencija SAD u Venecueli, sa otmicom i transferom u Njujork, predsednika ove države, Nikolasa Madura, 3. januara 2026. Drugi događaj bilo je brutalno ubistvo tridesetsedmogodišnje državljanke SAD, majke troje dece, Rene Nikol Gud, u Mineapolisu, u Minesoti, u SAD, od strane paravojnika jedne vrste američke Udbe (DHS/ICE), samo tri dana nakon toga, 7. januara 2026.

Uz veliku vremensku bliskost, ova dva događaja povezuju još najmanje tri zajednička elementa. Prvi je njihov zajednički negativni akter, Administracija Donalda Trampa, na samom početku druge godine, njenog drugog, malo je reći, turbulentnog mandata. Drugi je neskriveno i ekstremno nasilje, koje je, u ova dva događaja, kao i ranije, samo ovog puta još neskrivenije i ekstremnije, ova administracija demonstrirala. I treće, to je činjenica da je ova administracija sve ovo počinila, uz najgrublje kršenje i gaženje osnovnih zakona domaćeg i međunarodnog prava, Ustava SAD i Povelje UN posebno.

U ekstrapolacijama koje su usledile, neki su u prvom događaju već videli početak Trećeg svetskog rata, a u drugom početak Drugog građanskog rata u SAD. Ali ove ekstrapolacije treba dobro razumeti. A u tom razumevanju, najviše nam može pomoći francuski istoričar Fernan Brodel, jedan od najznačajnijih istoričara našeg vremena.

Dva događaja s početka ovog teksta i 2026., tipičan su primer „događajne istorije“. Ali se „događajna istorija“ može razumeti samo ukoliko se stavi u kontekst „istorije dugog trajanja“ ili „strukturalne istoriografije“. Ovo su bili samo neki kratki citati iz Fernana Brodela. Na ovaj isti, brodelovski način, nastaviće i ova kolumna. I to tako što će se fokusirati na najmanje četiri „istorije dugog trajanja“, na koje prilično sugestivno upućuju dva događaja.

Prva je istorija poslednjih osamdeset godina, koja se upravo okončava, od kraja Drugog svetskog rata do danas, 1945-2026. Prvi od naša dva događaja s početka 2026. predstavlja početak kraja tada uspostavljenog međunarodnog sistema. Znate ono, sistem OUN, suverenost država, međunarodna miroljubiva koegzistencija, i tako dalje, i tome slično.

Druga je istorija poslednjih sto godina, sa Prvim i Drugim svetskim ratom, sa starim fašizmom, i svim ostalim. Ili, kako je to formulisao Imanuel Volerstin, otac teorije svetskog sistema, strukturna kriza polumilenijumskog svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema 1914-2050.

Treća je neka vrsta velike regresije ovog sistema u klasični kolonijalizam XIX veka. Nafta i ostalo. A verovalo se da je makar to bilo nepovratno.

Četvrta je istorija onih pola milenijuma. SAD u Venecueli 3. januara 2026. označile su kraj modernog međunarodnog sistema rođenog Vestfalskim mirom 1648. I početak nečeg novog? Make America Great Again? Malo verovatno.

A sve ovo uz jednu veliku novost. Prvi put u svojoj celokupnoj istoriji, čovek od 1945. raspolaže nuklearnim i drugim oružjima za masovno uništavanje. Tako da su danas mnogo manje verovatni takozvani tridesetogodišnji ratovi kao ratovi odluke o novom hegemonu, kako je to bilo u poslednjih petsto godina, a mnogo verovatnija nuklearno-ekološka apokalipsa. O Neronima našeg vremena da i ne govorimo.

Istine radi, treba reći i sledeće. Izvor potencijalne apokalipse je kapitalistički sistem u njegovom aktuelnom, poznom i ultramonopolističkom stadijumu, a ne Neron našeg vremena, Donald Tramp i njegova klika. Oni su samo instrument, oruđe i alat ovog sistema.

Zbog svega ovoga, u našem XXI veku, ono staro radničko „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ iz XIX veka, moralo bi da se ažurira u opšteljudsko „Ljudi svih zemalja ujedinite se“. Protiv apokaliptičkog kapitalizma. Ili nas više neće biti.

Milan POPOVIĆ

Minimum za Vrhovnika

U poslednje tri decenije, Taksin Šinavatra razvio se u jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih političara Tajlanda. Premijer ove zemlje 2001-2006., svrgnut vojnim udarom, a zatim i osuđen za korupciju, u egzilu je, pored ostalog i uz pomoć državljanstva Crne Gore, od svrgavanja do 22. avgusta 2023., kada se vraća u Tajland. Povratak je bio spektakularan. Odmah po sletanju na aerodrom, sproveden je u zatvor, na izdržavanje kazne, ali su već naredni dani i meseci, jasno pokazali, da je sve, ipak, bilo unapred dogovoreno. Najpre, premeštanje iz zatvora u bolnicu, a zatim i kraljevo pomilovanje. Paket Šinavatra iz naslova ove kolumne.

Ali zbog čega se u podnaslovu ove iste kolumne, paket Šinavatra preporučuje kao minimum i za našu malu i jedinu, i za njenog odnosno našeg Vrhovnika. Pa prosto zbog toga što između Taksina Šinavatre i Mila Đukanovića, a još više i važnije, između Tajlanda i Crne Gore, uz sve poznate razlike, postoje i brojne sličnosti. Pripadaju turbulentnoj poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema. Imaju dinamične ali zavisne i nestabilne ekonomije. I još dinamičnije i nestabilnije politike. Utemeljene na beskonačnom političkom klijentelizmu, polarizaciji i konfliktu. Ima još, ali je ovo ono glavno.

Sličan paket, kao neku vrstu iznuđenog rešenja, nužnog zla i „krastave žabe“ za našu malu i jedinu, pomenuo sam jednom svom starom prijatelju, u jednom neformalnom ali važnom razgovoru, još danas daleke 2010., na samom početku procesa koji je doveo do velike smene 2020. Prijatelj kojem sam ovu ideju tada izložio, netremice me je posmatrao, i najmanje tri puta ljutito ponovio „Zar i ti profesore“, očigledno i kategorički se ne slažući sa bilo kakvim oprostom odnosno abolicijom za Vrhovnika. Nije pomoglo ni to što sam mu nekoliko puta eksplicitno i precizno naglasio, da bi ova abolicija bila opravdana, samo u slučaju da našoj maloj i jedinoj, bez ovog oprosta, preti unutrašnje nasilje većih razmera. Uzalud, i danas mi u glavi odjekuje ono njegovo, malo je reći, prekorno „Zar i ti profesore“.

Razgovora sa starim prijateljem iz 2010., setio sam se ovih dana, petnest i po godina posle razgovora, i pet i po godina posle smene vlasti 2020. I došao do prilično sumornog zaključka. Da je potonjih pet i po godina nove vlasti, samo pojačalo onu moju argumentaciju o „krastavoj žabi“ iz 2010. (O tome detaljnije u ovoj istoj kolumni u prošlom broju Monitora.) Pa je zbog toga Paket Šinavatra, ostao minimum za našeg Vrhovnika, i za našu malu i jedinu, i dan danas.

A u slučaju naše male i jedine, postoji i jedna stvar, koja je gora, čak mnogo, mnogo gora, nego što je u Tajlandu. I Tajland je u poslednjih trideset godina imao velike unutrašnje političke polarizacije, nestabilnosti i turbulencije, ali ne i ono što smo imali mi, u Crnoj Gori i na Balkanu, u našim najmračnijim 1990-im. Unutrašnje međuetničko i ukupno nasilje velikih razmera i dugog trajanja, uključiv i genocid, etnička čišćenja, deportacije i druge najteže ratne zločine. I žrtve od više desetina hiljada najnevinijih ljudskih duša. Koje bi, čak i u slučaju Paketa Šinavatra kao minimuma, ostale bez potpunog zadovoljenja.

Šta bi onda tek moglo da se kaže, ako bi se pokazalo ono što nagoveštavaju mnoge okolnosti i činjenice, naime da naša mala i jedina nema unutrašnjeg kapaciteta čak ni za ovaj minimum. A šta drugo nego da Crne Gore više nema. Makar ne one u kojoj stanuju Luča mikrokozma i Primjeri čojstva i junaštva. Ali i to je moguće. Neki novi, mračni i opaki kosmos. Tmina mikrokozma i Primjeri nečovještva i ništavila. Što je, naravno, samo još jedan razlog, onaj potonji i najveći, da se ovoj mračnoj mogućnosti, svim svojim preostalim snagama, do kraja suprotstavimo.

Milan POPOVIĆ

O ratovima i ratnim zločinima 1990-ih. Trideset i pet godina poslije

Pet i po godina posle velike smene vlasti, činjenice su još uvek prilično kontradiktorne. S jedne strane, procesi koji su pokrenuti protiv ne malog broja vrhova stare mafiokratije, svakako ohrabruju. S druge strane, međutim, najmanje je tri aspekta ovih istih procesa, koji istovremeno zabrinjavaju, pa i obeshrabruju.

Najpre, to je činjenica, da su ovi procesi, zbog zarobljenosti dela pravosuđa, još uvek daleko od pravosnažnih osuđujućih presuda. Zatim, to je činjenica da su svi pokrenuti procesi, procesi protiv organizovanog kriminala, a ni jedan među njima, proces za genocid, deportacije i druge ratne zločine 1990-ih, koji su najteži, i, kao takvi, nezastarivi. Konačno, to je i činjenica, da do današnjeg dana, ni jedan od ovih procesa, nije pokrenut protiv vrha svih onih vrhova, odnosno protiv Vrhovnika. Što ona zastara Afere Telekom, i oni satovi ASK-a, samo dovode do nepodnošljive muke u stomaku.

Šta se iz ovako kontradiktornih činjenica može očekivati u budućnostu? Optimista ni najmanje ne sumnja, po njemu, započeti procesi, samo su najava drugih procesa, pa i onih za najteže i nezastarive ratne zločine iz 1990-ih, i onih protiv samog Vrhovnika. Pesimista, naravno, misli sasvim suprotno. Ali, u ovako ozbiljnim stvarima, nije dobro biti ni optimista, ni pesimista, emocije ovde samo smetaju. Nego treba biti realista.

Realista sam bio čitavog života, pa ću to biti i sada. A realizam u ovoj stvari kaže, da je optimistički razvoj moguć, mada manje verovatan. Ili, kvantitativno, 70 posto verovatnoće je da će Vrhovnik izbeći, a 30 posto da ipak neće izbeći odgovornost za sve, pa i za najteže ratne zločine 1990-ih. A sve ovo, zbog najmanje četiri objektivna faktora.

Prvo, zbog sastava nove, posttridesetoavgustovske vlasti i opozicije. I u ovoj vlasti, i u ovoj opoziciji, naime, dominiraju izotopi ratnonacionalističkih stranaka odgovornih za ratove i ratne zločine 1990-ih. DPS i njegovi velikosrpski kooperanti i oponenti. Pa, naravno, ni oni neće na sebe same. U ovoj činjenici su najdublje dubine njihovog udruženog ćutanja o ratovima i ratnim zločinima 1990-ih.

Drugo, što takođe otežava naše „poznanije prava“, jeste naše sve haotičnije društveno i političko stanje, koje je 2020. samo prešlo iz skoro dovršene mafiokratije, u jednu vrstu teškog dvovlašća, nove vlasti, i stare mafiokratije. Pa je pokretanje procesa za genocid, deportacije i druge ratne zločine, u ovakvim uslovima, još zahtevnije i teže.

Treće, to je smena generacija, koja je koincidirala sa smenom vlasti 2020. Te koja je dodatno udaljila suočavanje sa ratovima i ratnim zločinima 1990-ih. Posebno ako se ima na umu činjenica, da je u školama, tokom svih onih trideset godina DPS vlasti, a u velikoj meri i danas, istina o ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, bila i ostala, najblaže rečeno, potisnuta i zatamnjena.

I četvrto, to je infernalna, potencijalno apokaliptička, kriza međunarodnog prava, koja kulminira sa Gazom, najtransparentnijim genocidom u celokupnoj ljudskoj istoriji. I sa drugim, saučesničkim mandatom Donalda Trampa. U kojem naši današnji izotopi nepogrešivo pronalaze svoje nove slobodane miloševiće, franje tuđmane i ostale. Pa sve ovo još i dodatno otežava pokretanje procesa za ratne zločine počinjene u našim mračnim 1990-im.

Uprkos svemu pobrojanom, na krivično-pravnoj odgovornosti vrhova i Vrhovnika za genocid, deportacije i druge ratne zločine iz 1990-ih, mora se istrajati, zbog najmanje dva dodatna razloga. Prvo, zbog toga što ni onih 30 posto verovatnoće iz naše gornje procene, nije malo, a, dodatnim naporom, može još i da se poveća. I drugo, zbog toga što, čak i ukoliko u tome ne uspemo danas, o tome moramo ostaviti makar odgovarajući zapis, za generacije koje dolaze.

Milan POPOVIĆ