Smrću Abdulaha Sidrana Bosna i Hercegovina je izgubila jednu od najznačajnijih ličnosti našeg doba,  čovjeka koji je mnogo dao ovoj zemlji i SFRJ. Za svoja literarna ostvarenja dobio je brojne nagrade i društvena priznanja. Veliki uspjeh doživio je i kao filmski scenarista. Nije doživio spokojnu starost

Slavni bosanskohercegovački pjesnik i književnik, filmski scenarista svjetskog glasa ,Abdulah Sidran, napustio nas je prohladne sarajevske noći, u subotu 23. marta. Otišao je zabrinut za svoju Bosnu, bijesan na one koji   i dalje sanjaju svoje nedosanjane velikodržavne snove  ali i duboko razočaran u činjenicu da Bosna i Hercegovina ni danas  nije u sigurnim rukama.  Smatrao je da sadašnji kreatori sudbine ove napaćene države nisu dorasli trenutku i aktuelnim historijskim okolnostima.

Sidran je u vječnom snu.  Njegovom smrću, Bosna i Hercegovina je izgubila jednu od najznačajnijih ličnosti, čovjeka koji je mnogo dao ovoj zemlji, ali nije doživio  spokojnu starost. Nema veliki opus, ali ima domet, kako to kaže u mojoj knjizi o njemu,  Sidran – živjeti, svjedočiti epohu, koja je objavljena prije pola godine.

Abdulah Sidran se u književnosti javio šezdesetih godina, pjesmama i prozom, u generaciji mladih književnika koju često nazivaju “šezdesetosmaškom”. Za svoje literarna djelo nagrađivan je brojnim književnim nagradama i društvenim priznanjima. Za knjigu poezije Sarajevski tabut, objavljenu u ratu, dobio je Nagradu slobode, PEN-centra Francuske.

Veliki uspjeh doživio je i kao filmski scenarista. Njegovi scenariji za filmove Sjećaš li se Dolly Bell? i Otac na službenom putu, mnogi će se složiti, proslavili su reditelja Emira Kusturicu.  Tokom agresije n BIH prekinuo je sa Kusturicom saradnju, ljut na njega što je  stao uz agresorsku stranu. I okrenuo leđa Sarajevu i Bosni.  Napisao je scenario za  slavni film Kuduz koji je režirao Ademir Kenović. S njim je bio koscenarist i za film Savršeni krug.

Zanimljivo je da je prvi scenarij napisao 1979. godine za film Jegulje putuju u Sargaško more, a režiju potpisuje Slobodan Praljak, koji je mnogo kasnije u Hagu  osuđen za ratne zločine. U mojoj knjizi Sidran svjedoči o njegovom i Praljkovom prijateljstvu, i o tome da se s Praljkom vidio mjesec i po prije njegovog samoubistva u sudnici Haškog tribunala te da je svojoj supruzi Biji kazao: “Vidjećeš, ovaj čovjek će se ubiti u Hagu, ali ne znam kako.”

Sidran je obogatio naše živote – svojom poezijom, svojom prozom, filmskim scenarijima, isto tako  svojom neposrednošću i vrckavom mudrošću. I oporom duhovitošću. Jedna od njih je antologijska:  “Nemam ja ništa protiv velike Srbije, samo je, brate, gradite na sprat”.

Živio je sa  običnim ljudima, volio susrete sa njima, osluškivao, bolje od drugih, puls svog grada, svojih sugrađana i to vješto pretakao u remek djela.

I niko bolje od Sidrana nije budio “zaboravljene mirise” prohujalih vremena. Njegova “dušina mašina” – što je još jedan njegov izraz – imala je neiscrpni, kosmički izvor inspiracije, tako da  je uvijek i iznova fascinirao snagom svojih kreacija , ma u kojoj oblasti djelovao. S pravom je, Uroš Jovičić novinar beogradskog Nedeljnika, jednom kazao: “ Što je Džojs za Dablin, a Kavafis za Aleksandriju, to je Abdulah Sidran za Sarajevo “.

Brojne anegdote ostale su iza našeg rada na  knjizi, Sidran – živjeti, svjedočiti ali i kasnijih druženja. Jednom, pred kraj rada na toj knjizi Sidran mi kaže:

“Što ti je život, moj Ruždija. Trebalo je da se desi da ti dođeš iz Podgorice da napišeš knjigu o meni i Muhamedu Tunju Filipoviću”.

“Pa dobro, Avdo. Treba i nama došljama pružiti šansu. Uostalom, ja sam već trideset godina rođeni Sarajlija”, odgovorio sam.

“Učiš sarajevske mangupluke, učiš”, kroz smijeh je prokomentarisao.

Sidran je bio jedinstven po mnogo čemu. Svojim djelima i osebujnim izrazom dao je poseban, originalan pečat i prepoznatljiv šmek književnosti, filmskoj umjetnosti i, uopšte, kulturnoj sceni Bosne i Hercegovine, bivše  SFRJ, ali i mnogo šire – dokle god doseže njegovo djelo.

Bio je član Akademije nauka i umjetnosti BiH i majstorski kandidat u šahu.

Ruždija ADŽOVIĆ

Ovih tužnih dana opraštamo se od Borke Pavićević, dramaturga i direktorke Centra za kulturnu dekontaminaciju, simbola evropske intelektualke.

Rođena u Kotoru 1947., diplomirala je dramaturgiju 1971. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, gde je i magistrirala 1976. s tezom Neorealistička drama u Srbiji između dva rata. Život je provela u Beogradu u kojem je sklopila oči i u kojem će počivati.

Do raspada Jugoslavije bila je simbol novog teatra, deset godina radeći kao dramaturg u Ateljeu 212,dok je taj teatar rastao u moćno, evropski moderno pozorište, u kojem je sa Ćirilovim radila najviše na internacionalizaciji beogradskog, srpskog pa i jugoslovenskog teatra i ostavila neizbrisiv trag. Dvadeset godina je svoje znanje, iskustvo, ljubav, osećaj za pravu predstavu i njen moderan iskaz poklanjala BITEF-u. Radila je kao dramaturg u pozorištima u Zenici, Splitu, Skoplju, Ljubljani, Subotici i Beogradu. Osnovala je teatar Nova osećajnost u staroj beogradskoj Pivari (1981.). Bila je učesnica pokreta KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar, 1984. -1991.). Od osnivanja 1991. bila je učesnica Civilnog pokreta otpora, i članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca.

Radila je kao umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta do 1993., kada je smenjena zbog političkog i javnog delovanja.

Osnovala je 1994. i bila do smrti direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Objavljivala je kolumne u časopisu Susret, u nedeljniku Vreme od njegovog osnivanja i u dnevnom listu Danas. Bila je dio Monitorove zajednice nepokorenih intelektualaca, čest i dragocjen gost na stranicama ovog nedjeljnika

Objavila je tri zbirke eseja: Na ex – Postdejtonska moda (Novi Pazar, 1998.), Moda (Beograd, 1994.) i Glava u torbi (Beograd, 2017.) – kao i tekstove u mnogobrojnim časopisima, zbornicima, dnevnim i nedeljnim novinama.

Od 1991. učestvovala je u mnogobrojnim antiratnim akcijama u Beogradu i drugim jugoslovenskim gradovima, u saradnji sa jugoslovenskim organizacijama koje su se zalagale za demokratizaciju i razvoj civilnog društva u Srbiji i regionu.

Sve ovo, kao i da je dobitnica mnogih nagrada, među njima i nagrade Hirošima fondacije za mir i kulturu 2004., nagrade „Ruts“ Evropske kulturne fondacije za 2009., nagrade „Osvajanje slobode“ koju dodeljuje fond „Maja Maršićević Tasić” 2005., i da je nosilac Ordena legije časti Republike Francuske od 2002., krasi raskošan život naše heroine Borke.

Da je živela u nekom mirnom i normalnom vremenu ostala bi upamćena kao vrstan dramaturg i kulturni poslenik. Ali, Borka je obeležila više od trideset godina istrajne, kontinuirane borbe protiv ratova, sveopštih laži, revizije savremene istorije, medijskog ispiranja mozgova, širenja mržnje i netrpeljivosti, kao i borbe za prave vrednosti, za istinu, odgovornost i razumevanje na Balkanu.

Bila je trideset godina svakodnevno izložena napadima duvača u rog velikih knezova. Ali, nikada nije poklekla, zastala, a nekamoli odustala. Poslednja knjiga koju je objavila 2017. najjezgrovitije govori naslovom Glava u torbi, što je bio i naslov kolumne u čestitoj dnevnoj novini Danas, u kojoj je godinamabespoštedno i nemilosrdno ispisivala istinu, koja je uvek na ovim prostorima najbolnija i najopasnija, da je svesno nosila glavu u torbi, ali je nikada nije ni pred kim pognula. Borila se, širila je i oslobađala prostor za javnu rečbez senke straha, u zemljama zarobljenog uma, svim čestitim ljudima sa Balkana, pa i iz celog sveta.

Borka je bila uzor i simbol građanske hrabrosti, od nje smo učili kako se može ostati uspravan i u gotovo nemogućim okolnostima.

Njena ideja, i realizacija, naravno, Centra za kulturnu dekontaminaciju, predstavljala je gotovo jedinu oazu normalnosti i moralnosti u nenormalnom i nemoralnom vremenu koje predugo traje, ne samo u Beogradu i ne samo u Srbiji. Sigurna sam da će svi oni koji su imali sreću da se bar na trenutak sklone u Borkinu oazu, da vide njen topao osmeh i oči koje su neretko govorile više od reči, nositi kroz život Borku u sebi kao zlatan štit.

Borka, hvala ti za veličanstven život koji si živela i svima oko sebe nesebično ga poklanjala. Da te nije bilo trebalo te je izmisliti. Ne verujem da bi to iko mogao tako temeljito, tako istrajno i tako plemenito kao što si ti bila. I ostala. I ostaćeš do vijeka.

Bilo je časno živeti s tobom!

I znam da se odnekud smešiš dok te poslednji put pozdravljam: Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Svetlana BROZ