O ratovima i ratnim zločinima 1990-ih. Trideset i pet godina poslije

Pet i po godina posle velike smene vlasti, činjenice su još uvek prilično kontradiktorne. S jedne strane, procesi koji su pokrenuti protiv ne malog broja vrhova stare mafiokratije, svakako ohrabruju. S druge strane, međutim, najmanje je tri aspekta ovih istih procesa, koji istovremeno zabrinjavaju, pa i obeshrabruju.

Najpre, to je činjenica, da su ovi procesi, zbog zarobljenosti dela pravosuđa, još uvek daleko od pravosnažnih osuđujućih presuda. Zatim, to je činjenica da su svi pokrenuti procesi, procesi protiv organizovanog kriminala, a ni jedan među njima, proces za genocid, deportacije i druge ratne zločine 1990-ih, koji su najteži, i, kao takvi, nezastarivi. Konačno, to je i činjenica, da do današnjeg dana, ni jedan od ovih procesa, nije pokrenut protiv vrha svih onih vrhova, odnosno protiv Vrhovnika. Što ona zastara Afere Telekom, i oni satovi ASK-a, samo dovode do nepodnošljive muke u stomaku.

Šta se iz ovako kontradiktornih činjenica može očekivati u budućnostu? Optimista ni najmanje ne sumnja, po njemu, započeti procesi, samo su najava drugih procesa, pa i onih za najteže i nezastarive ratne zločine iz 1990-ih, i onih protiv samog Vrhovnika. Pesimista, naravno, misli sasvim suprotno. Ali, u ovako ozbiljnim stvarima, nije dobro biti ni optimista, ni pesimista, emocije ovde samo smetaju. Nego treba biti realista.

Realista sam bio čitavog života, pa ću to biti i sada. A realizam u ovoj stvari kaže, da je optimistički razvoj moguć, mada manje verovatan. Ili, kvantitativno, 70 posto verovatnoće je da će Vrhovnik izbeći, a 30 posto da ipak neće izbeći odgovornost za sve, pa i za najteže ratne zločine 1990-ih. A sve ovo, zbog najmanje četiri objektivna faktora.

Prvo, zbog sastava nove, posttridesetoavgustovske vlasti i opozicije. I u ovoj vlasti, i u ovoj opoziciji, naime, dominiraju izotopi ratnonacionalističkih stranaka odgovornih za ratove i ratne zločine 1990-ih. DPS i njegovi velikosrpski kooperanti i oponenti. Pa, naravno, ni oni neće na sebe same. U ovoj činjenici su najdublje dubine njihovog udruženog ćutanja o ratovima i ratnim zločinima 1990-ih.

Drugo, što takođe otežava naše „poznanije prava“, jeste naše sve haotičnije društveno i političko stanje, koje je 2020. samo prešlo iz skoro dovršene mafiokratije, u jednu vrstu teškog dvovlašća, nove vlasti, i stare mafiokratije. Pa je pokretanje procesa za genocid, deportacije i druge ratne zločine, u ovakvim uslovima, još zahtevnije i teže.

Treće, to je smena generacija, koja je koincidirala sa smenom vlasti 2020. Te koja je dodatno udaljila suočavanje sa ratovima i ratnim zločinima 1990-ih. Posebno ako se ima na umu činjenica, da je u školama, tokom svih onih trideset godina DPS vlasti, a u velikoj meri i danas, istina o ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, bila i ostala, najblaže rečeno, potisnuta i zatamnjena.

I četvrto, to je infernalna, potencijalno apokaliptička, kriza međunarodnog prava, koja kulminira sa Gazom, najtransparentnijim genocidom u celokupnoj ljudskoj istoriji. I sa drugim, saučesničkim mandatom Donalda Trampa. U kojem naši današnji izotopi nepogrešivo pronalaze svoje nove slobodane miloševiće, franje tuđmane i ostale. Pa sve ovo još i dodatno otežava pokretanje procesa za ratne zločine počinjene u našim mračnim 1990-im.

Uprkos svemu pobrojanom, na krivično-pravnoj odgovornosti vrhova i Vrhovnika za genocid, deportacije i druge ratne zločine iz 1990-ih, mora se istrajati, zbog najmanje dva dodatna razloga. Prvo, zbog toga što ni onih 30 posto verovatnoće iz naše gornje procene, nije malo, a, dodatnim naporom, može još i da se poveća. I drugo, zbog toga što, čak i ukoliko u tome ne uspemo danas, o tome moramo ostaviti makar odgovarajući zapis, za generacije koje dolaze.

Milan POPOVIĆ

Od pozne antike i poznog feudalizma do poznog kapitalizma

U svakom momentu, istorija je kompleksna kombinacija ili dvojstvo ponavljanja i promene, nikada ni samo ponavljanje, ni samo promena, kako mnogima najčešće izgleda. A ovo kompleksno dvojstvo, opet, dolazi iz dva druga, ne manje kompleksna dvojstva. Najpre, iz dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, njegove moralne i političke komponente i dinamike, koja je, po pravilu, spora, stagnantna, ili čak negativna, i njegove naučno-tehnološke komponente i dinamike, koja je, po pravilu, progresivna, brza, ili čak eksponencijalna, iz one prve, dakle, koja je ciklična i usporena, i one druge, koja je sekularna i ubrzana. A onda, i iz dva kvalitativno različita stanja konkretnog istorijskog sistema, prvog, koje je stabilno i manje ili više determinističko, i drugog, koje je nestabilno i više probabilističko.

Ali sve ovo gore bilo bi preterano pa i loše apstraktno bez odgovarajuće istorijske konkretizacije. Koju najavljuje podnaslov ove kolumne. Upoređivanje našeg istorijskog vremena poznog kapitalizma sa prohujalim vremenima pozne antike i poznog feudalizma. Uz pomoć postnjutnovske fizike Ilje Prigožina, društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, u ovim trima velikim poznim epohama, nije teško prepoznati njihova zajednička ciklična ponavljanja, posebno ponavljanja opasnih povećanja, a onda i eskalacija haosa i nasilje, ali i odgovarajuće istorijske promene i razlike među njima.

Ove druge, promene i razlike među njima, najbolje se mogu videti pri upoređivanju poznog kapitalizma, u kojem još uvek živimo, i poznog feudalizma (koji nam je, ipak, bliži od pozne antike). A sve ovo, dakle i ciklična ponavljanja, i sekularne promene, najbolje se mogu videti u izvanrednom konceptu, ideji i kritici Tehno-feudalizma, grčkog ekonomiste i socijaliste Janisa Varufakisa. Koncept koji nije ni pozni kapitalizam, ali ni prosti povratak u pozni feudalizam, nego neka njihova kompleksna istorijska kombinacija. A u kojoj je glavna novost, koja pravi odlučujuću razliku među njima, zapravo, nova, digitalna tehnologija. Pa i feudalizam, feudalci i kmetovi u, da to kažemo rečima samog Janisa Varufakisa, digitalnim oblacima.

Odmah posle Drugog svetskog rata, 1945., ubrzani progres u razvoju novih tehnologija, doveo je i do otkrića, pa i prve ekstremne (zlo)upotrebe, novog, apokaliptičkog, nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje. A dinamika čovekovog morala, svesti i politike, ostala je i dalje (mnogo) sporija. Pri ovakvom stanju stvari, kako je to pre desetak godina primetio još jedan veliki svetski mislilac, Noam Čomski, pravo čudo je što do nuklearno-ekološke apokalipse, već nije došlo. Pogledajte samo izuzetne likove, tikove i ponašanja, tri najveća i najpoznatija nuklearna vrhovnika na planeti, Donalda Trampa, Vladimira Vladimiroviča Putina i Kim Džong Una. O svemu ovome, ovi njihovi likovi, tikovi i ponašanja, jednako dobro govore, kao i sve najbolje knjige ovog sveta.

Tako da je naša ukupna situacija, ovde i danas, na planeti Zemlji, postala krajnje, čak nepodnošljivo kontradiktorna. Zahvaljujući jednom istom faktoru, eksponencijalnom napretku u razvoju nauke i tehnologije, čovek nikada u svojoj dosadašnjoj istoriji nije bio bliži ostvarenju najprogresivnijih ciljeva svog ukupnog razvoja (pomislite samo na oslobađanje rada u obliku uvođenja četiri radna i tri neradna dana u okviru jedne radne sedmice), ali, istovremeno, zbog velikog deficita one kritične svesti, i svom strašnom, apokaliptičkom kraju. Biti ili ne biti, pitanje je sad. Ali zaista, u najužem smislu te reči.

Milan POPOVIĆ

Donald Tramp u ogledalu Bernija Sandersa

Naslov ove kolumne, najkraći je rezime govora Bernija Sandersa, kojim je ovaj izuzetni, progresivni i nezavisni/vanstranački senator i političar SAD, krajem oktobra 2025., podržao svog mnogo mlađeg, ali politički bliskog, demokratskog socijalistu, muslimana i imigranta, Zohrana Mamdanija, za novog gradonačelnika Njujorka. Pri tome, međutim, ni ono „Crazy“ (lud), ni ono „But Not Stupid“ (ali ne i glup), nije shvaćeno dovoljno ozbiljno.

Ovo posebno važi za ono prvo. Od strane ne malog dela političke javnosti, ono „Crazy“ shvaćeno je potpuno pogrešno, kao obična predizborna retorika, preterivanje i psovka. A uopšte nije tako. Ko o ovome želi da se obavesti, najbolje je da pročita knjigu Bendi Li (Bandy Lee), profesorice Medicinskog fakulteta sa Jejla, jednog od top ten američkih i svetskih univerziteta: The Dangerous Case of Donald Trump iz 2017. Zajedno sa još dvadesetsedam vrhunskih eksperata, psihologa i neuropsihijatara, ona je, u ovoj knjizi, na samom početku prvog mandata Donalda Trampa, kao novog predsednika SAD, upozorila na ekstremni narcizam, paranoju, sociopatiju i druge simptome njegove ozbiljne mentalne bolesti, koja bi, sa funkcije najmoćnijeg čoveka u SAD i na planeti, mogla da ugrozi čitav svet. Danas, samo godinu od početka njegovog drugog mandata, sve ovo, toliko je očigledno, da to ne vide samo oni koji to ne žele.

Ali je problem u tome, što onih koji to ne žele, na žalost, ima previše. Makar za sada. Reč je o, malo je reći, zainteresovanoj klasi američkih i svetskih ultrakapitalista, koja je Donalda Trampa dovela na vlast, i koja će učiniti sve što je u njenoj moći, da ga tu zadrži najduže što može, evo već je počela i politička priča o njegovom (neustavnom odnosno protivustavnom) trećem mandatu. A na sve ovo se nadovezuje i ono „But Not Stupid“, drugi deo iz govora Bernija Sandersa, koji je još manje shvaćen, ali je, za naše, to jest američke i svetske ultrakapitaliste, bio i ostao, još značajniji. Reč je o retkoj sposobnosti Donalda Trampa, da interese vladajućih američkih i svetskih ultrakapitalista, uspešno prepozna, promoviše i realizuje.

Pri tome, Donald Tramp je bio i ostao posebno uspešan u jednoj izuzetnoj političkoj tehnici. U prikrivanju ovog drugog, onim prvim. Podsetimo još jednom. Prvo je „Crazy“, ludilo, uzburkana površina, beskonačni rijeliti. Drugo je „But Not Stupid“, interes krupnog kapitala, kako se to nekada govorilo. Samo u svom prvom predsedničkom mandatu 2016-2020., Donald Tramp je, primenjujući upravo ovu tehniku, realizovao najmanje dve značajne unutrašnje političke promene, najpre smanjenje poreza za najbogatije i najmoćnije ultrakapitaliste (naravno sve to pod pričom o navodnom smanjenju poreza uopšte), a onda i izbor novih sudija Vrhovnog suda SAD, pomoću kojih je ovaj najviši sud u toj zemlji, postao najkonzervativniji i najposlušniji u svojoj novijoj istoriji. A o ove dve značajne promene, u javnosti je bilo mnogo manje debate, nego o svim onim svakodnevnim ludilima i ekscesima.

Na ovaj način, Berni Sanders je uverljivo pokazao, kako je Donald Tramp, u promociji i zaštiti vladajućih interesa američkih i svetskih ultrakapitalista, u poslednjih deset godina, bio i ostao ne samo „Not Stupid“, nego i uspešniji, čak mnogo uspešniji, nego što su to bili svi njegovi klasni i politički protivnici, u zaštiti interesa svojih, radnih i srednjih klasa. I zato je Berni Sanders, pozvao ove druge, da se, u ovoj borbi, u mnogo većem broju, i mnogo energičnije, pridruže Zohranu Mamdaniju, Aleksandri Oktaviji-Kortez, njemu i drugim demokratskim socijalistima u SAD i svetu. Posebno zbog toga što je ono dramatično Ili-Ili upozorenje Roze Luksemburg od pre oko sto godina: Ili socijalizam ili varvarstvo, ovde i danas, postalo mnogo, mnogo opasnije: Ili socijalizam ili (nuklearno-ekološka) apokalipsa.

Milan POPOVIĆ