Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Otvoreno pismo

Objavljeno prije

na

Poštovana gospodo, kao što Vam je poznato, brojne i ozbiljne indicije, ali i neki neposredni dokazi najveće dokazne snage, već duže vremena ukazuju na to da je Milo Đukanović, stari-novi premijer, najmoćniji čovek i vrhovni oligarh Crne Gore, zapravo, DVOSTRUKI ŠEF, ili, da upotrebimo izraz iz majsko-junskog broja Vama bliskog Foreign Affairs-a, „integralni igrač” najvišeg ranga, naime, šef izvršne vlasti i šef organizovanog kriminala i, u tom svojstvu, najodgovorniji za velik broj najtežih krivičnih dela velike korupcije, organizovanog kriminala, pljačkaških privatizacija i ratnih zločina u Crnoj Gori i regionu, u poslednjih više od dvadeset godina.

Čak i samo Vaše ćutanje o svemu ovome svih ovih godina bilo je dovoljno mučno i komromitujuće. Od skoro, to jest od poslednjih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, održanih u jesen 2012, međutim, Vaše ćutanje preraslo je u najdirektniju podršku. Na opštu nevericu i zgražavanje demokratske javnosti Crne Gore, ovu podršku, javno, jasno i glasno, izneli su Vaši visoki predstavnici Jelko Kacin (EP/EU), i Filip Riker (SAD). Ovaj drugi, čak je smatrao za neophodno da istakne, kako našeg vrhovnog oligarha smatra – svojim prijateljem.

Ne znamo za Jelka Kacina i Filipa Rikera, ali znamo za Crnu Goru, SAD i EU. U poslednjih više od dvadeset godina, oligarhija Mila Đukanovića je NAJVEĆA NESREĆA naše države. Ali i NAJVEĆA SRAMOTA Vaših administracija.

Zbog toga Vam ovim putem izražavamo naše najdublje građansko nezadovoljstvo, ogorčenje i protest. I zahtev da sa podrškom našem vrhovnom oligarhu odmah prestanete.

POSTSKRIPTUM

Ovo pismo potpisuju samo autor ove kolumne i uredništvo Monitora. Od takozvanih post-strukturalista, međutim, znamo da svako ODSUSTVO, u ovom slučaju odsustvo većeg broja potpisa ispod ovog pisma, istovremeno govori o nekom drugom, važnom PRISUSTVU. U našem slučaju, o prisustvu najmanje četiri važne stvari.

Najpre, ono govori o prisustvu aktuelnog i moćnog NEOKOLONIJALNOG KOMPLEKSA. Koji ima najmanje dve strane. Onu vanjsku. To su SAD i EU, ali i druge velike sile, Rusija i ostale. Svi njihovi jelci kacini i filipi rikeri. I onu unutrašnju. To su naše postkomunističke i postjugoslovenske „elite”. Svi naši novokomponovani tajkuni i oligarsi. I njihovi analitičari i analitikari. Obrazovani i neobrazovani. Vladini i nevladini. I njihov najmanji zajednički imenitelj. Crnogorski vrhovnici, ali i vrhovnici SAD i EU i drugih velikih sila, kao nedodirljive, „svete krave”.

Zatim, ono govori o prisustvu jedne nove, DVOSTRUKE VLASTI. Iz dve, vanjske i unutrašnje strane rečenog neokolonijalnog kompleksa, naime, proizilaze najmanje dve, a ne samo jedna instanca dominacije. Ona unutrašnja, podgorička, i ona vanjska, vašingtonska, briselska, moskovska i ostala. Što našu borbu za slobodu i demokratiju čini zahtevnijom, komplikovanijom i težom, ali i osvešćenijom, preciznijom i konkretnijom.

Pa onda, tu je i jedna HUMORNA DIMENZIJA ovog pisma. U njegovom poslednjem pasusu, posebno u njegovoj poslednjoj rečenici u kojoj se od najviših vrhova administracija SAD i EU traži da sa podrškom našem vrhovnom oligarhu, odmah prestanu. Nešto stariji čitaoci Monitora verovatno će se setiti. I po sadržini i po formi ovaj zahtev je dosta blizak onom iz 1968, kada je ona slavna partijska organizacija iz Ljubotinja (ili iz nekog drugog manjeg crnogorskog mesta, verzije su brojne i različite, to je već stvar lokalnih legendi), od najviših vrhova Varšavskog pakta i SSSR-a, isto tako beskompromisno, tražila da odmah povuku trupe iz okupiranog Praga.

I na kraju ovog postskriptuma, pre nego vladajući oligarsi, domaći i međunarodni, zapadnu u samozadovoljni i nezasluženi mir, neka znaju i četvrtu važnu stvar, čije prisustvo otkriva odsustvo većeg broja potpisa ispod gornjeg pisma. Da je humor, u stvari, ozbiljna, čak veoma OZBILJNA STVAR. „Pristojnost očajnika” (Ežen Jonesko). Poslednja linija odbrane. I, za naše oligarhe, ali i za nas, najvažnije – najava neke nove, buduće pobune.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Restart

Objavljeno prije

na

Objavio:

Veliki i mali

 

O velikom ubrzavanju i haotizaciji političkog sistema u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica, da su za manje od dve godine, dve potonje vlade Crne Gore, ona četrdesetdruga, Zdravka Krivokapića, i ona četrdesettreća, Dritana Abazovića, poništile i adaktirale najmanje dve značajne ideje (za koje se svojevremeno zalagao i autor ove kolumne).

Neuspeh one prve, to jest četrdesetdruge Vlade, da sačuva minimalni unutrašnji, ali pre svega srpsko-crnogorski kompromis i balans, poništio je i adaktirao ideju zabrane DPS-a. I to, naravno, ne zbog toga što i dalje ne važe svi ustavni i međunarodni razlozi za ovu zabranu, naprotiv ovi su u ove dve godine samo pojačani, za ustavne je dovoljno samo još jednom pročitati Ustav Crne Gore, a za međunarodne samo imati na umu odgovarajuće međunarodne presedane, postnacistički Ustav SR Nemačke, koji je zabranio sve totatlitarne organizacije, ali i sasvim skoro iskustvo zabrane nekada najmoćnije Demohrišćanske partije Italije zbog, zvuči poznato, sraslosti sa mafijom, sredinom 1990-ih. Nego je ovaj neuspeh poništio i adaktirao ovu ideju zbog toga što su konstituenti ove Vlade, u sedamdeset do devedeset procenata svoga delovanja, demonstrirali suštinsku istost sa DPS-om, pa se onda opravdano postavlja pitanje, a ko će onda da zabrani DPS, da li to realno može, i da li ima pravo na to.

Neuspeh ove druge, to jest četrdesettreće, koja je formalno bila manjinska, a suštinski daljinska vlada, na daljinskom upravljaču NATO-a i DPS-a, poništio je i adaktirao ideju koncetracione vlade. I to, naravno, ne zbog toga što i ova ideja odnosno potreba danas nije veća nego do samo pre godinu-dve, nego zbog toga što niko iz ove vlade, ali ni iz njene depeesovske dubine, nije pokazao ni najmanji znak, da ne kažemo svest, o potrebi koncentracije, nego su svi, uz časne izuzetke iz delova opozicije, nastavljali svoj beskonačni partitokratski pir.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Velika konfuzija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijednosti Zapada i geopolitika NATO pakta. Slučaj Crne Gore

 

Velika konfuzija između vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta traje decenijama i ima je u svim delovima sveta, ali je u slučaju naše male i jedine, ona najočiglednija i najdrastičnija. Umesto velike priče, to najbolje pokazuje jedan aktuelni primer.

Zar jednakopravnost građana, i kao deo ove, njihovo jednako pravo glasa, nije temeljni aksiom odnosno vrednost Zapada? Naravno da jeste. Pa kako je onda moguće da se u Crnoj Gori upravo ovaj aksiom tako lako i drastično krši prilikom konstituisanja i funkcionisanja njene aktuelne ali i njene prethodne Vlade. I to po direktnom nalogu vrhova administracije SAD-a i NATO-a, koji neuvijeno kaže ko može a ko ne može biti njihov partner, pa i ako je to skoro trećina crnogorskog biračkog tela. Znamo, kvaka je u tome, što je ovde reč o proruskoj a delom i proputinovskoj trećini ovog tela. A kada je tako, onda, u geopolitici i realpolitici NATO pakta, i geometrijski, a kamoli politički aksiomi, prestaju da važe.

Autor ove kolumne bio je i ostao za međunarodnu neutralnost Crne Gore, istovremeno i protiv NATO pakta i protiv Putinove Rusije, dakle gornju kritiku ne izriče kao pripadnik odnosno istomišljenik diskriminisanog dela Crne Gore, nego kao načelni protivnik diskriminacije kao takve. I kao neko ko vodi računa o razlici i suprotnosti između stvarnih vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta i SAD-a. Od Vijetnama, Iraka i Avganistana, do aktuelnog slučaja naše male i jedine. I ko ne zatvara oči pred notornom činjenicom, da je i aktuelna agresija Putinove Rusije na Ukrajinu, samo konačni proizvod negativne hemije i koperacije Putinove Rusije i NATO pakta u poslednjih deset godina.

Kada predstavnici aktuelne neizborne vlasti Crne Gore, ovih dana, sve agresivnije ignorišu upravo izloženu veliku konfuziju, razliku i suprotnost između domaće i međunarodne političke aksiomatike i takozvane realpolitike odnosno geopolitike, pri tome posebno sladostrasno uživajući u svom vrhovnom oksimoronu takozvanih NATO vrednosti, znamo da to čine radi svojih partitokratskih potreba i interesa. Ali, da li pri tome zaista veruju u ovaj svoj fantastični oksimoron, ili ga samo koriste kao pragmatično sredstvo za postizanje rečene partitokratije, na prvi pogled može izgledati kao potpuno nevažno pitanje, ali, u stvari, nije tako. Zbog čega. Pa jednostavno zbog toga što je u slučaju stvarnog verovanja, problem relativno lakši, i može se rešavati i rešiti putem racionalnog dijaloga i argumentacije. A u slučaju stopostotne partitokratije, neka nam je bog u pomoći.

Velika konfuzija o kojoj je bilo reči u ovoj kolumni, samo je jedan od vanjskih simptoma, koji izražavaju veliki i teški poremećaj u dubini društva. Globalno i lokalno pa naravno i u našoj maloj i jedinoj. Sudeći po ovom ali i brojnim drugim vanjskim simptomima, Crna Gora je danas u složenoj, teškoj i opasnoj situaciji, složenijoj, težoj i opasnijoj možda i od one iz mračnih1990-ih. U Crnoj Gori 1990-ih mafioktratija je bila tek u izgradnji, danas je ona u svom punom razvoju i moći. I nema šta da izgubi pa je spremna na sve pa i na unutrašnje nasilje odnosno građanski rat. Sve veća agresivnost neizbornih vlasti i njihovih „NATO vrednosti“ i „izdaja“ i „veleizdaja“, o tome preteći svedoči. Krajnje je vreme za zaustavljanje ove pretnje. I za novi veliki restart, zakon o lustraciji vrhovnika i svih njegovih, zakon o oduzimanju pljačkom stečene imovine, i koncentracionu a nakon nje i pravu izbornu vladu. Uz nadu da još uvek nije kasno. Da sve ovo ipak nije „bolest na smrt“.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Integralni igrači

Objavljeno prije

na

Objavio:

Administracije SAD i EU i crnogorska mafiokratija

 

Tačno pre deset godina, u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs-a za 2012, Moizes Naim objavio je tekst „Mafia States“ (Mafijaške države). Već u momentu objavljivanja, ovaj tekst ocenjen je kao jedan od najznačajnijih u svojoj oblasti. S razlogom. Distanca od deset godina, ovu ocenu samo je potvrdila.

Glavna ideja u ovom tekstu bila je (i ostala) ideja „integralnog igrača“. Koja označava istorijsku inovaciju. Na prigovore nekih kritičara da je uticaja vrhova organizovanog kriminala na vrhove vlasti oduvek bilo, sam Moizes Naim je promptno i ispravno odgovorio da uticaja jeste bilo oduvek, ali da je sama „integracija“ ipak nešto više od običnog uticaja, i da je kao takva, ipak, ekskluzivnost i inovacija našeg vremena.

I u tekstu objavljenom pre deset godina, među nekoliko eklatantnih primera za ovu inovaciju, nevedena je i naša mala i jedina, ali je konačnu, najveću i najuverljiviju potvrdu za ovu inovaciju, Moizes Naim dobio u dokumentaciji Europola za Crnu Goru, čije objavljivanje bez daha pratimo evo već nekoliko poslednjih sedmica. Pa ipak, glavni razlog za ovu našu kolumnu, nije zaslužena pohvala rečenom tekstu Moizesa Naima, nego jedna njegova važna i nužna dopuna.

Dopuna se odnosi na glavnu jedinicu analize. To više nije „state“ odnosno država, u singularu ili pluralu svejedno, kao u naslovu teksta Moizesa Naima, nego je to sve više glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna jedinica. To posebno uverljivo potvrđuje i slučaj naše male i jedine, iz Europolove dokumentacije i inače.

Zaista, da li je iz našeg crnogorskog „integralnog igrača“ moguće isključiti, one delove takozvane međunarodne zajednice, posebno one delove administracija SAD i EU, koji već trideset godina, zbog njihove ograničene realpolitike i geopolitike, pomažu našem dvostrukom i integralnom Vrhovniku, da izbegne pravdu? Naravno da nije. A da li onda i sami ovi delovi administracija SAD i EU postaju moizesnaimovski „integralni igrači“? Naravno da da. Zbog toga više nije dovoljna „state“ odnosno država. Ali onda sa ovime dolazimo i do još najmanje dva važna nivoa ili aspekta našeg problema.

Prvi je međunarodno krivično pravo, a drugi kulturni rasizam Zapada ali i Istoka i ostatka sveta. Međunarodno krivično pravo ima toliko deficita da mnogi ovome poriču čak i sami karakter prava. Ne bez razloga. Sila i pravo ostaju u tesnoj vezi. Pravo bez monopola legitimne fizičke prinude nije pravo. A to je upravo slučaj međunarodnog krivičnog prava. To se najbolje vidi u našem slučaju. Delovi administracija SAD i EU, koji su „integralni igrači“ crnogorske mafiokratije, zbog toga što toliko dugo i nažalost uspešno pomažu našem Vrhovniku da izbegne pravdu, čine to tako lako i elegantno, jer znaju da zbog tog svog „integralnog“ doprinosa ni oni neće trpeti pravdu. Zbog toga što njihove moćne, najmoćnije države, SAD otvoreno, a EU de fakto, ne prihvataju nadležnost Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, i druge slične instance koje bi mogle da ih ugroze. Pa se onda i Putinova Rusija, kao i druge velike sile, kojima to može biti, na ove samo ugledaju. Isti se istom raduje.

Funkcija onog drugog, kulturnog rasizma Zapada ali i Istoka i ostatka sveta, jeste upravo to, da ovu istost i njenu neprihvatljivost sakrije. Na Zapadu pa i u našoj maloj i jedinoj, to je deklarativna priča o vladavini prava i drugim vrednostima Zapada, koje se u stvarnosti nemilosrdno gaze i izneveravaju. Na Istoku pa i u Putinovoj Rusiji, to je fantazija o obnovi srednjevekovnog carstva, koja je u stvarnosti samo lažna kompenzacija za potpuno odsustvo slobode i pravde.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo