Zaboravljanje o kojem je reč započelo je kao diskretno potiskivanje a završilo kao potpuno prekidanje svake veze između kapitalizma i fašizma. Zbog toga reč fašizam danas funkcioniše uglavnom kao psovka. Stigma bez ikakvog razumevanja, sadržaja i smisla. Nerazumevanje koje samo povećava opasnost od ponavljanja. Ili, čak, od nečeg mnogo većeg i goreg.
U razumevanju koje nam je toliko neophodno, opet, od najvećeg značaja je rekonstruisanje one zamračene ali bliske veze. A rasvetljavanje ideološkog mehanizma njenog zaboravljanja, u ovome, prvi, najkomplikovaniji i najteži korak.
Koliko težak, vidi se i iz činjenice da je ovaj mehanizam, u poslednjih sto godina, na Istoku i Zapadu, u Rusiji, Istočnoj Evropi, na Balkanu, u takozvanim socijalističkim zemljama, pa i u Crnoj Gori, i u SAD, Zapadnoj Evropi, Evropskoj uniji, u takozvanim kapitalističkim zemljama, bio prilično različit, iako, po krajnjem efektu, komplementaran. A, i ovamo i tamo, samo deo jednog šireg i negativnog mega-procesa.
Ovamo, odmah posle Drugog svetskog rata, to je bio proces pretvaranja onog izvorno i relativno širokog, pluralističkog i emancipatorskog antifašističkog fronta, a unutar ovoga i onog njegovog najorganizovanijeg, komunističkog pokreta, u jedan novi, eksploatatorski i represivni, monistički i monopolistički, državno-kapitalistički i birokratski poredak. Sastavni deo ovog procesa bilo je i ono zaboravljanje. O ovome je najbolje govorio i pisao istoričar i antifašist iz Zagreba, Slavko Goldštajn.
Tek ukoliko imamo na umu ovo veliko i negativno pretvaranje-zaboravljanje, možemo da razumemo kako je to uopšte bilo moguće da skoro kompletan vrh jedne nominalno antifašističke organizacije, kao što je SUBNOR Crne Gore – uz časni izuzetak svog prvog čoveka Vlada Kapičića – na kraju samog procesa, na velikoj razmeđi između dva vremena, u kritičnoj 1991, stane na stranu Slobodana Miloševića, Mila Đukanovića i ostalih fašista, koji su se bili već aktivno spremali za nove, postjugoslovenske vojne. A ovom potonjem, nakon svega, u jesen 2012, još i da dodeli, pazite sada, medalju za „antifašizam”.
Tamo, na Zapadu, u Zapadnoj Evropi, veliko pretvaranje-zaboravljanje, išlo je više postupno i evolutivno, čak toliko postupno i evolutivno, da od strane mnogih, do današnjeg dana, nije ni primećeno. Ali je ipak išlo. Tako da je Zapadna Evropa odnosno EU danas već nešto sasvim drugo. Od 1950-ih do 1990-ih postfašistička i antifašistička, od 1990-ih do danas, sve više, i ponovo, vajmarska, predfašistička. I to ne samo u Grčkoj i na celokupnoj Mediteranskoj periferiji, nego sve više i u samom središtu, na Zapadu i Severu. Šta onda tek da se kaže o stanju i izgledima kapitalizma i fašizma na periferiji njene periferije, u Crnoj Gori, i na celokupnom Zapadnom Balkanu.
Pogledajte samo kako se okrutno, ignorantski i neodgovorno ponaša svemoćna kapitalistička Trojka (Međunarodni monetarni fond, Evropska komisija, Centralna evropska banka). Dok se u Grčkoj i drugim dužničkim zemljama evrozone, iz nepodnošljive diskrecije realkapitalizma, ponovo diže zver fašizma, Trojka brine isključivo o interesima krupnih finansijera. Tako se, naočigled celog sveta, potmulo, ali zahuktalo, obnavlja ona stara veza.
A da li će se ova veza i do kraja obnoviti, i tako dovesti do obnavljanja samog fašizma, ili, s obzirom na, u međuvremenu, narasle proizvodne i razorne snage, čak i do nečeg mnogo većeg i goreg, ili će se njena smrtonosna tendencija zaustaviti i preokrenuti, to i ovoga puta zavisi od odgovora, hrabrosti i istrajnosti antifašista. Grčkih, crnogorskih, srpskih, hrvatskih, bošnjačkih, albanskih, evropskih, svetskih.
Milan POPOVIĆ