Protiv čovjeka i tehnike

Poznato je, čovek kao vrsta, krajnje je kontradiktoran. Sposoban za vrhove svetlosti, ali i za ponore tame. To jasno pokazuje njegova celokupna istorija. Manje su poznati izvori ove njegove kontradikcije. A jedan od njenih najdubljih, ako ne i njen najdublji, najsnažniji i najzamračeniji izvor, jeste jedna krajnje neujednačena i opasna, čak apokaliptički opasna dinamika, dve različite komponente njegovog bića, koje kao takve, različite, mnogi, ako ne i većina ljudi, čak i ne uočava. Prva od ove dve komponente i dinamike je naučno-tehnološka, a druga moralno-politička komponenta i dinamika čoveka.

Neujednačenost ove dve komponente i dinamike je u tome što, u oko sto hiljada godina od kada čovek kao vrsta postoji, a posebno u poslednjih deset hiljada godina neolita, naučno-tehnološki razvoj ima nesporno progresivan, a u poslednjih pola milenijuma modernog doba, čak i eksponencijalno progresivan razvoj, dok ona druga, moralno-politička komponenta, u isto vreme, ima sporiji, mnogo sporiji razvoj/progres, čak pre neku vrstu opasne stagnacije, ako ne i regresije. Ovo uverljivo pokazuje današnje stanje sveta, od svakodnevne opasnosti od nuklearnog samouništenja, do uništavanja elementarne ljudskosti, koje se već događa, najočiglednije u najtransparentnijem genocidu u celokupnoj ljudskoj istoriji, nad Palestincima u pojasu Gaze.

Mehanizam je zamračen, ali, na žalost, efikasan, veoma efikasan. Većina ljudi govori o progresu kao nečemu što se prosto podrazumeva, ali pri tome ne vodi računa o upravo opisanom dvojstvu. Ovo posebno važi za vrhove vlasti. Opijeni vlašću kao najjačim ljudskim opijatom, oni posebno doprinose ovoj opasnoj nesvesti. Koja slavi naučno-tehnološki progres, ali pri tome ćuti o svojoj moralnoj i političkoj stagnaciji, regresiji i (ne)odgovornosti. Tako se dolazi do tehno-manije, koja radi protiv čoveka i tehnike. Jer, u razvoju koji danas nije teško zamisliti, može da dovede i do nuklearno-ekološke apokalipse.

U drugoj polovini XX veka, za ovu maniju, koristio se pojam i termin tehno-kratija. Danas je ova pojava veoma napredovala, ako možemo tako da kažemo, a da ne zvučimo previše cinično. Pa u tekstovima Janisa Varufakisa možemo čitati i o tehno-feudalizmu. A od početka drugog mandata Donalda Trampa, sve više i o tehno-desnici, tehno-oligarhiji i tehno-fašizmu. I o Ilonu Masku. I o ostalim tehno-maskama, ispod kojih se skriva novi, apokaliptički kapitalizam.

Pri čemu, naravno, tehnika, sama po sebi, ovde ništa nije kriva. Nego je to čovek kao kontradiktorno biće. Koje i tehniku, kao i sve ostalo uostalom, može da upotrebi za opšte dobro, ali i zloupotrebi, za sebičnu korist i najveće zlo. Odličan primer za to je i AI (Artificial Inteligence, veštačka inteligencija) o kojoj se danas toliko govori, ali malo, veoma malo ozbiljno razmišlja. Ukoliko bi se upotrebila za opšte dobro, AI bi omogućila da se relativno brzo reše svi najveći problemi današnjeg čoveka, od najamnog rada, nezaposlenosti i siromaštva, do svih ostalih problema i nepravdi bezdušnog kapitalizma.

Ali, logično, vrhovi vlasti ovog sistema, o kapitalizmu ćute. Duboki kapital, a ne duboka država, najveća je zavera ćutanja danas. Pa njihovih devet od ukupno deset ekonomista, zbog toga, u AI vide samo izvor nove nezaposlenosti. Za početak, za njih bi pravi izazov mogla da bude ideja Janisa Varufakisa, da se uvede tehnološka renta (po analogiji sa prirodnom rentom, koja, recimo u Norveškoj, izvanredno funkcioniše). A rasprava ekonomista o tehnološkoj renti Janisa Varufakisa, i s njom povezanim pitanjima, danas je utoliko značajnija, ukoliko znamo da od ovih pitanja danas zavise, ne samo socijalna pravda i nepravda, nego i sam opstanak čoveka kao vrste.

Milan POPOVIĆ

Prve reakcije, razumijevanja i nerazumijevanja

Težak porođaj novog multipolarnog haosa, u kojem smo danas, trajao je oko tri decenije. Pri tome, ovaj porođaj prošao je kroz tri glavne faze. Njegova prva faza, od pada Berlinskog zida 1989. do napada Al Kaide na SAD 2001., bila je faza uspona i sloma iluzije SAD unipolarizma (koje je MAGA Donalda Trampa samo farsični produžetak). Druga, od rečenog napada 2001. do kulminacije sirijske i prve ukrajinske krize 2014., bila je faza unutrašnje inkubacije, a treća, od rečenih kriza do danas, faza otvorene manifestacije ovog novog međunarodnog sistema/haosa. Šokantni početak drugog mandata Donalda Trampa, bio je samo ekser u sanduk.

Danas su ovaj multipolarizam prinuđeni da prihvate, čak i oni dvorski propagandisti Vašingtona, Brisela i Podgorice, naravno i drugi dvorski širom sveta, koji su, sve do ovih dana, uporno produžavali svoju poslednju ideološku i političku fantaziju, o takozvanom novom hladnom ratu. Koji bi, uzgred rečeno, u odnosu na ono što imamo u realnosti, bio pravi mali vrt rajski.

Ali se nova svest o našem novom globalnom stanju, i dalje razvija sporo, veoma sporo. Još uvek se na prstima jedne ruke mogu nabrojati koliko-toliko adekvatne i kvalitetne reakcije relevantnih subjekata i aktera. Kada je o Zapadu, a posebno o Evropi reč, u takve spadaju one Karla Bilta i Joške Fišera, koje smo mogli pročitati u poslednjih nekoliko meseci, a posebno ona doskorašnjeg EU spoljnopolitičkog funkcionera, Jozepa Borelja, koju smo mogli pročitati i u podgoričkim Vijestima 28. maja 2025. Sve ostalo, a posebno aktuelna briselska nomenklatura, sa delimičnim izuzetkom Kaje Kalas, kao da je i dalje u stanju produženog post-trampovskog šoka.

O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo. Umesto da posvećeno i predano rade na izgradnji nedostajućeg unutrašnjeg političkog konsenzusa, neophodnog za nošenje sa novim, sve složenijim i težim međunarodnim realnostima, naše vladajuće i opozicione snage, produžavaju svoj beskonačni unutrašnji politički rat, koji, posebno za male entitete i populacije, u novim realnostima, može biti opasan, da ne kažem fatalan. Umesto da iz ovakvih velikih istorijskih promena i meteža, pa i onog od pre oko sto godina, nešto nauče, i ne ponavljaju stare greške, one, i samu ovu istoriju, samo recikliraju i instrumentalizuju, za svoje pojedinačne političke interese, koji su daleko od naše aktuelne, zajedničke i najveće potrebe.

Uz sve rečeno, za ispravno razumevanje nove međunarodne realnosti, sve više je neophodna alternativna nauka, misao i politika, koju mejnstrim, po definiciji, ne može da pruži. Na kraju ove kolumne, skrenuću pažnju samo na dva važna, zapravo najvažnija faktora te realnosti, koju mejnstrim ne može i ne želi da vidi. Prvi takav faktor je duboki kapital. Duboki kapital je alternativna, ili, ako hoćete, leva replika, na onu od skoro poznatu trampovsku duboku državu. Koja, duboka država, nije bez značaja, ali koja je mnogo manje značajna od dubokog kapitala, ekonomije i klasa. A o ovima mejnstrim duboko, veoma duboko ćuti.

Drugi takav faktor je nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje. Najbolji predstavnici mejnstrim nauke dosta dobro opisuju novi međunarodni multipolarizam, pa i cikličnost njegovog posthegemonijskog ponavljanja, koje odlučuje novog hegemona, poslednji put u dva svetska rata u prošlom veku. Ali pri tome zaboravljaju da od 1945. postoji i jedan apsolutno novi faktor. Nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje. Zajedno sa sve manjom regulacijom doskorašnjeg međunarodnog sistema/haosa, ovaj faktor sve više postaje apokaliptički opasan. Na taj način, apokaliptički hibrid dubokog kapitala i rečenog oružja, za mejnstrim ostaje objekt dubokog ćutanja. A ono staro upozorenje Roze Luksemburg postaje sve istinitije. Ovaj svet će biti, ili pravedniji, ili ga neće biti. Ali bukvalno.

Milan POPOVIĆ

Najtransparentniji genocid u istoriji. Ubijanje jednog naroda. I prava kao takvog. I čovjeka uopšte

Gaza je danas najveći ispit za čitavo čovečanstvo. Zbog najmanje tri razloga. Prvi od ova tri razloga je najpoznatiji. Po rečima Ričarda Folka (Richard Falk), jednog od najvećih, ako ne i najvećeg autoriteta u oblasti međunarodnog krivičnog, ratnog i humanitarnog prava u svetu, inače Jevrejina i profesora univerziteta u SAD, genocid kojeg Izrael, uz pomoć SAD, sprovodi nad Palestincima u Gazi, najtransparentniji je genocid u celokupnoj ljudskoj istoriji, pa i u poslednjih pola milenijuma geopolitičke vladavine Zapada. A genocida, posebno u ovih pola milenijuma, nije nedostajalo, od eksterminacija starosedelačkih populacija Severne i Južne Amerike, do Holokausta nad Jevrejima od strane nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

Drugi razlog tiče se prava kao takvog. Genocid nad Palestincima u Gazi nije samo ubijanje jednog naroda, nego i ubijanje prvih i još uvek nedovoljno razvijenih, ali dragocenih začetaka univerzalnog, opšteljudskog, međunarodnog krivičnog prava. Koji su poseban značaj dobili odmah posle Drugog svetskog rata, sa inkriminicijom, zabranom i kažnjavanjem magnum crimena, najvećeg zločina genocida, a dalji razvoj u mračnim postjugoslovenskim 1990-im, tako da bi makar mi sa ovih prostora za sve ovo morali dobro da znamo. Paralelno sa ovim, osnivanje, najpre, Međunarodnog suda pravde 1945., a zatim, posebno, i stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu 2002., značilo je korake u istom smeru. A onda je združeni Izrael-SAD genocid nad Palestincima u Gazi 2023-2025., počeo da nemilosrdno ruši i ove prve, dragocene začetke. Čemu su se entuzijastički pridružili i Putinova Rusija u Ukrajini, i svi drugi nuklearnim oružjem naoružani ultradesničari i oligarsi ovog sveta.

Treći razlog zbog kojeg je Gaza danas najveći ispit za celokupno čovečanstvo, jeste onaj o kojem se najmanje govori, ali koji nije najmanje važan, čak naprotiv. Zapravo, ova tri razloga su toliko povezani, da su kao jedan, ali se oni ovde ipak diferenciraju, radi jasnijeg uočavanja. U tom smislu, genocid u Gazi nije ni samo ubijanje jednog naroda, ni samo ubijanje međunarodnog prava, što je i samo po sebi dovoljno dramatično, nego je istovremeno i ubijanje čoveka to jest svakog čoveka na planeti kao takvog. I to u najmanje dva smisla. Prvi smisao je ubijanje onog elementarnog i univerzalnog ljudskog u svima nama, normalnim ljudima ovog sveta, koji smo prinuđeni da, svakoga dana, u direktnim televizijskim prenosima, nemoćno posmatramo ubijanje najnemoćnijih, civila, starih, žena, majki, i, posebno bolno, dece, čak i one najmanje, koja su najnezaštićenija i najnevinija.

Drugi smisao ubijanja svakog čoveka, pa i čoveka kao takvog na ovoj planeti, koje, uz sve ostalo, najavljuje genocid u Gazi, u najsurovijoj realizaciji nuklearnih Netanjahu-Tramp odnosno Izrael-SAD vrhova vlasti, uz pridruživanje Putinove Rusije i sličnih, u sličnim genocidnim nasiljima koja danas plamte u svetu, jeste opasnost od nuklearno-ekološke apokalipse, koja bi mogla da uništi čitavo čovečanstvo. Samo vršenje ovakvih magnum crimena, sa pozivom na geopolitiku ili bilo šta, ukazuje na to da Bendžamin Netanjahu, Donald Tramp, Vladimir Vladimirovič Putin, Kim Džong Un, i slični, nisu normalni ljudi, jer u sebi nemaju ni najmanje elementarne ljudske empatije. A u rukama ovakvih, nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje, nije više samo opasnost, nego i siguran put u totalno uništenje čoveka kao vrste.

Ovoliko, tek da bi znali o kolikoj i kakvoj ceni je reč. Borba između svih današnjih građanskih, ekoloških, antiratnih i sličnih pokreta i organizacija ovog sveta, na jednoj, i svih današnjih ludih i poluludih nuklearnih oligarha ovog sveta, jeste borba između Davida i Golijata, ali ovu borbu, svi Davidi ovog sveta, moraju da dobiju. Ili čoveka više neće biti.

Milan POPOVIĆ