Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

3 godine

na

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Knjiga pogrešnih utisaka

Objavljeno prije

6 dana

na

10 Aprila, 2026

Objavio:

Ljudima nas čini još samo ono kad moraš da potvrdiš da nisi robot, pa izabereš sve slike sa kolima

 

 

Godinama  mislim da je april najlepši mesec, a on ništa. Izlazim iz kuće i u dvorištu me dočeka moja vrana koja pokušava da pojede neki mastan papir. Rekoh joj: „Ostavi to, to nije hrana!“, prolazi komšija i kaže: „Ne slušaju danas, komšinice, ništa“, velim: „Sve to razmaženo, moj komšo.“ Komšinica sa prozora glasno cokće i krsti se sa obe ruke.

Sinoć Donald Tramp najavio kraj jedne civilizacije… Već jutros je Tramp spasio čovečanstvo od svog ludila. Dajte mu Nobela i pravac ludnica… Bukvalno je pristao na sve zahteve Irana, ukinuo im sankcije, omogućio nuklearni program i praktično prepustio svu kontrolu nad svetskim tržištem nafte. Kakav bog pregovaranja, globalne politike, makroekonomije, termodinamike, geodezije…

Kakve priče bih imala da pišem, nego, Bogu hvala, da još uvek imam kome da kažem, a i da nemam još uvek umem da zadržim za sebe i lepo i ružno. Ljudi žive u iluziji da su skladni, racionalni. A u stvari, umovi su nekakav tornado misli iz kojeg se probiju pogodne u trenutku… Više kao navođeni haos. Daš im više prostora u pokušaju da razumeš, daješ prostora tuđem haosu i shvatiš da si na periferiji tuđe oluje. Nažalost, svrha preživljavanja je takva da se negativno više primećuje, bolje pamti. I zbog toga se može učiniti da ga ima više. S vremena na vreme, nije loše pomeriti fokus. Nećemo negirati njegovo postojanje, ali mu nećemo dozvoliti da dominira vidnim poljem. Iz inata.

Ljudska vrsta je čudna vrsta koja napreduje i destruira u istom koraku. Danas je otišla najdalje u istoriji čovečanstva, dalje nego ikad od Zemlje. To je čudesno. Artemis putuje kroz svemir, a ljudi vode svoju decu da ih neznani ljudi pitaju da li se odriču sotone. Istovremeno, i dalje ne znamo kako živeti jedni s drugima. Ubijamo se s maksimalnom mržnjom, bez milosti. Ljudima nas čini još samo ono kad moraš da potvrdiš da nisi robot, pa izabereš sve slike sa kolima.

I da vas malo podsetim, vama za lep i miran dan, a mene šta već bude snašlo i šta se na meniju zadesi: „U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput, ako ga na zidu dočekuje već  zakucani ekser?“ – Pekić.

P.S. Šta kaže ekipa u Artemisu, kuje li Mujo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Su čim ćemo pred ovo proljeće

Objavljeno prije

2 sedmice

na

3 Aprila, 2026

Objavio:

Pazite na taj život u očima, jer ako se iskrade ostaće vam samo čulo vida

 

 

Kiša pada, jutro je, a kod nas sve po starom: stručnjaci za sve, odgovorni ni za šta, kriv je narod, kriva opozicija, kriva opozicija opozicije, samo vlast nikad – ona je kao kiša: uvek pada odozgo, a mi se pravimo da je to prirodna pojava… Ni za šta se ne kajem, zaista. Ali biva tako, ponekad, da se odsutno, gorko nasmejem toj nerazumnoj nadi koja me je godinama obmanjivala.

Negativno i mračno ne nestaje ako biraš da o tome ne misliš glasno. Opstaje. Ali svetlost, nada, iskra… što manje im se posvećuješ, postaju manje. Moraš da ih hraniš aktivno. U suprotnom izblede. I ti sa njima. E, to stvarno nije fer. Misao se vrti unutar moje glave poput čigre, udara u kost, svrdla mi mozak. Na kraju kroz desno uvo beži napolje. Odustajanje, osim poraza, donosi i omrazu prema onome od čega se odustalo. Strpljenje i upornost preobrate omrazu u radost uspeha dok donose pobedu. Preostaje da čvrsto stegnemo jednostavne, lepe stvari uz sebe i da im ne dozvolimo da odu dalje. Pazite na taj život u očima, jer ako se iskrade ostaće vam samo čulo vida.

Danas sam poređala oko cveća, po dvorištu, kamenčiće koje su deca prošle godine sakupljala na plaži. Cilj sam imala samo usput, ni ne znam da li sam ga pogodila. Blanko postojim čitav dan, kao more od prošle godine. „Trebalo bi, do daljnjeg, zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je hteo da kaže.“ Duško Radović

Osuđeni smo da živeći, stalno osluškujemo svoj poslednji čas. Otkucava konačnost. Poklon koji nam je svevišnji uručio: znamo da hoćemo, samo ne znamo kada. To je ta naša najgora kazna, u stvari, iako je mnogi posmatraju baš kao nagradu. Čovek… Eh… Čovek… Bavi se nečim, čoveče, zaposli mozak i telo, manje razmišljaj… I sve će biti u redu. Tako to ide.

Kiša i dalje pada. U selu retki prolaznici. Ništa me ne opusti tako dobro kao šetnja po kiši. Miris zemlje, tišina i onaj osećaj da se sve nekako usporilo. Kad pogledam unazad, ne vidim ništa. Sve bitno je ispred mene.

P.S. Odoh da u snovima oživim ono što mi je život oduzeo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Šaka nada

Objavljeno prije

3 sedmice

na

28 Marta, 2026

Objavio:

Veče je zamirisalo na neki sasvim drugi život, kroz blago otvorena vrata moje terase ulazila je nada. Ona nada koja dolazi sa proljećem

 

Prva ležem, prva ustajem ili, što bi rekli, zaspivam sama i budim se sama. Dobro vam jutro. Da li znate da koale provode 99 posto svog vremena spavajući i jedući? Ostatak vremena traže partnera, ali ako ga ne pronađu, vraćaju se na spavanje. Da vas čujem, ko je koala?

Sećam se vremena kad sam izašla iz same sebe, iskrala se iz sobe i ostavila onu staru sebe, onu što je lomila kamenje rukama i istim tim rukama volela i milovala, zaključanu u sobi da umre u samoći. I ova nova ja je ostala sama. Prazna. Učila je da živi. Da nikome ne govori ni dobro, ni loše. Da ne brani nikom ništa, a i da ne podstiče nikog ni na šta. Ni dobro, a ni loše. Sama. Sa sobom. Među ljudima. Jednog dana ću platiti i poslednji dug. Dug prema sebi. Samo borba mora biti neprestana. Nema sigurnih ishoda, ništa nije garantovano, ništa nije zauvek, konačno, bezbedno, nema garancija. I sve je moguće i nemoguće. Preostaje da čvrsto stegnemo jednostavne, lepe stvari uz sebe i da im ne dozvolimo da odu dalje od sadašnjosti.

Kad prođeš životne izazove, tek onda mirno gledaš ko odlazi, a ko dolazi u tvoj život. Jer znaš da je sve na svom mestu. Emocionalno čišcenje je trenutak kad shvatiš da ti više ne treba ni poruka ni objašnjenje. To je harmonija u kojoj ti za mir ne treba druga osoba. Najjednostavnije stvari poseduju tihu moć koja nas podseća da, usred previranja, ono što je zaista važno nije ono što akumuliramo, već naša osećanja. Na kraju krajeva, čak su i teška vremena korisna! Ona nam pomažu da razumemo nekoliko stvari koje su zaista važne u životu, čisteći sve suvišno: navike, situacije… ljude.

Imala sam jedan od najčudnijih dana u životu, a konkurencija je opaka. Trenutno pokušavam da se odmorim i kako legnem u krevet deca se deru: „Mamaaaa!“, i nakon ko zna koliko ustajanja počela sam da se smejem, iskreno i od srca, svojoj sreći da me tako divne duše vole i da ja volim njih. Veče je zamirisalo na neki sasvim drugi život, kroz blago otvorena vrata moje terase ulazila je nada. Ona nada koja dolazi sa prolećem.

Od lepote izdvajam ovogodišnje uzdržanije i umerenije proleće, što može da bude najava cvetanja na vreme i voćne godine. Eto.

P.S. Da nas nema, ne bi nas trebalo ni izmišljati…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo