Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Stvarni državni udar

Objavljeno prije

na

Za razliku od lažnog državnog udara, za koji vlast nema dokaza (naravno ukoliko u dokaze ne računamo „Edi mi je rekao a ja Ediju i danas verujem”), za onaj drugi, stvarni državni udar, vrha crnogorske vlasti, dokaza ima na pretek. Hronološki, događajno i sadržinski, sve ove dokaze možemo podeliti u najmanje tri vrste ili grupe.

Prvu vrstu ili grupu ovih dokaza čine činjenice i okolnosti najtešnje vezane za sam, tada smo još uvek mogli da budemo u dilemi, stvarni ili lažni državni udar. Koji se dogodio na dan poslednjih parlamentarnih izbora 16. oktobra 2016. A onda sledi prava mala hegelovska dijalektika. Godinu i nešto posle, svaka dilema je otklonjena, dokaza za državni udar dela opozicije nema, ali onda upravo ovo nepostojanje dokaza za državni udar dela opozicije, postaje krunski dokaz za postojanje državnog udara vrha vlasti, ili, još hegelovskije rečeno, lažni državni udar dela opozicije, postaje oblik izvršenja stvarnog državnog udara vrha vlasti.

Uz ovu grupu dokaza, još samo jedan mali, krivično-pravni i istorijski dodatak. Lažni državni udar u optužnici Milivoja Katnića oslanja se na predmoderno ili u najboljem slučaju polumoderno shvatanje državnog udara koje je u Crnoj Gori dosta rašireno. Otuda inkriminacija za terorizam u pokušaju. I odgovarajuća inscenacija: vlast kao zgrada, opozicija kao masa, istorija kao krvoproliće. Stvarni državni udar vrha vlasti, izveden 16. oktobra 2016., baš onako dvostruko, dijalektički, hegelovski, pripada novoj, postmodernoj ili, preciznije, poznomodernoj generaciji. Ali on zbog toga nije ništa manje udar protiv države, ustava i zakona. U Krivičnom zakoniku Crne Gore postoji čitava jedna grupa najtežih krivičnih dela protiv slobodne volje građana zagarantovane članom 2 Ustava Crne Gore. Koja vrh crnogorske vlasti čeka kada više ne bude na vlasti.

Drugu vrstu ili grupu dokaza za državni udar vlasti protiv slobodne volje građana, čine kompromitujuća ponašanja ove vlasti, od njenih najviših vrhova, preko njenih pravosudnih ispostava, do njenih zajapurenih medija, nakon prvog dana udara, 16. oktobra 2016., do danas, i danas. Na vrhove vlasti i njihove medije, reči ne treba trošiti. Kratak komentar zaslužuje samo odgovarajuće, krajnje pristrasno, nesamostalno i neprofesionalno ponašanje glavnog pravosudnog dvojca u aktuelnom sudskom procesu za lažni državni udar, GSDT Milivoja Katnića i sutkinje Suzane Mugoše. Njihova pristrasnost u korist vlasti, naime, već je toliko očigledna, velika i intezivna, da pre upućuje na njihovo svesno i voljno saučesništvo u državnom udaru vlasti, nego na obične propuste kakvih ima u svakoj profesiji.

Najzad, treću vrstu ili grupu dokaza, za državni udar vrha vlasti protiv slobodne volje građana, čini svima poznati, višestruko povratnički karakter našeg vrhovnog oligarha, u ovoj, kao i u drugim oblastima najtežih krivičnih dela. Ovde je dovoljno da se podseti samo na tri takva: proces protiv čelnika i simpatizera SDA 1994., Orlov let 2006., i Aferu snimak 2012. Sve protiv slobodne volje građana, iz člana 2 Ustava Crne Gore, i one grupe krivičnih dela iz Krivičnog zakonika. Što će i ova (ne)dela morati da sačekaju demokratsku smenu vlasti, deo je našeg glavnog problema, nekažnjivosti zločina, a ne dokaz nevinosti.

Na kraju, još samo reč o ćutanju. Koje već zastrašujuće dugo prati naš dvostruki, stvarni i lažni državni udar. „Uzdržati se od komentara do pravosnažnosti sudske presude”, samo je izgovor. Ali je i strah samo jedan od faktora. Za rasvetljavanje celine odnosno svih glavnih faktora ovog ćutanja, nije dovoljno ustavno i krivično pravo, koje je bilo u fokusu ove i prethodne Altervizije. Zbog toga se u sledeće dve Altervizije fokus pomera ka unutrašnjoj i međunarodnoj (real)politici. Rodnom mestu i utočištu svakog velikog krimena.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vrhovniku nema ko da kaže

Objavljeno prije

na

Objavio:

Da je njegova mafiokratija glavni problem Crne Gore

 

Samo u poslednjih nekoliko meseci, najmanje tri krupne neustavnosti, odlaganje lokalnih izbora u četrnaest opština, gerimendering Zete, i odbijanje šefa države da izbornoj parlamentarnoj većini i Miodragu Lekiću poveri mandat za sastav nove, četrdeset četvrte Vlade, prošle su u mirnoj atmosferi. A onda je, upravo ovih dana, osporavanje ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o predsedniku države, kojim rečena većina samo pokušava da otkloni treću od navedenih neustavnosti, dobilo oblik prave provale buke i besa, i pretnji unutrašnjim nasiljem, „na ovaj ili onaj način“, pa i „puškama“, ako zatreba.

U ovakvoj atmosferi, pravo odlazi u drugi plan, ali neka ipak ostane zabeleženo, da se autor ove kolumne ne slaže sa sve brojnijim horom onih koji tvrde da je rečeni zakon neustavan. Zbog toga što on ne krši nijednu ustavnu normu, nego u odnosu na ove deluje samo sprovedbeno. I to od strane izborne parlamentarne većine, koja u parlamentarnom sistemu, kakav je i u Crnoj Gori, ima nesporno veću sistemsku snagu, od sistemski slabog predsednika države.

Što su u onom horu najbrojniji DPS i sateliti, ne iznenađuje. Ali se to ne može reći i za dve druge političke pojave. Najpre, to se ne može reći za neke još uvek male, ali ne i beznačajne, prve pukotine, u parlamentarnom, pa i Vladinom delu, tridesetoavgustovske većine. A zatim, to se još manje može reći za skoro potpuni konsenzus nevladinog sektora, pa i onih njegovih najkredibilnijih delova, oko toga da rečeni zakon jeste kršenje Ustava.

Ali sa zaključcima ne treba žuriti. Aktuelno slaganje, čak i najkredibilnijih delova nevladinog sektora, sa DPS-om i satelitima, oko navodne neustavnosti notornog zakona, nije nikakav znak njihovog suštinskog približavanja, nego je samo koincidencija, sa dubljim, čak mnogo dubljim razlogom. Najkraće ime tog razloga jeste takozvani međunarodni faktor. Zapad, SAD, EU, NATO. Posebno SAD i NATO. Ili, preciznije, negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i SAD/NATO-a u poslednjih trideset godina. Čija je najveća aktuelna žrtva Ukrajina, a u budućnosti, potencijalno, i Rusija, EU i čitav svet. O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo.

Da je glavni problem Crne Gore njen vrhovnik odnosno njegova mafiokratija, najbolje znaju upravo Zapad i SAD. Jer su ga kao takvog koristili kao svoj glavni politički alat za NATO i ostalo u poslednjih dvadeset godina. A pre dve godine  prvi put su mu to i javno rekli. Kada su ga vratili sa onog puta ka „šumama“. Ali je 2022. došla agresija Putinove Rusije na Ukrajinu. Koja je našem vrhovniku, kod njegovih gospodara na Zapadu, očigledno povratila privilegovani status. I ćutanje o njemu i njegovoj mafiokratiji kao našem glavnom problemu.

U tome je sva suština ovog neobičnog konsenzusa između DPS-a, nevladinog sektora i službenog Zapada, oko navodne neustavnosti Zakona o predsedniku. Radi još šireg, dubljeg i boljeg razumevanja, međutim, aktuelni spor oko četrdeset četvrte, valja posmatrati u dubinskom kontinuitetu, sa sličnim sporovima i sudbinama četrdeset druge i četrdese ttreće Vlade. A u ovoj i ovakvoj, produženoj i produbljenoj perspektivi, jasno se vidi. Geopolitika Zapada, SAD-a i NATO-a, u onoj njenoj negativnoj hemiji i koprodukciji sa Putinovom Rusijom, glavni je skriveni problem ove tri vlade. Pa i kada to uključuje najgrublje gaženje po jednakopravnosti građana oko trećine takozvanog prosrpskog biračkog tela. Koje, gabrijeleskobarovski rečeno, ne može biti njihov partner. A ovo gaženje mnogo je teži oblik kršenja Ustava nego što bi to bio i onaj zakon, čak i kada bi stvarno bio neustavan. Ali se o ovom gaženju zaglušujuće ćuti. Čak i u, inače, za ljudska prava, veoma osetljivom nevladinom sektoru.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Naš mali divlji aparthejd

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Bermudskom trouglu imperije SAD, mafiokratije DPS, i jezička URA

 

Samo u nekoliko meseci ove godine, Vrhovnik naše male i jedine izveo je dva a ne samo jedan državni udar, prvi krajem aprila, kada je (sa)učestvovao u formiranju takozvane manjinske a zapravo daljinske vlade i njene neizborne odnosno protivustavne parlamentarne većine, i drugi, ovih dana, krajem septembra, kada, evo, već intenzivno (sa)učestvuje u još jednom gaženju ustava, blokiranju izbora nove vlade i povratka njene izborne odnosno ustavne parlamentarne većine. Na taj način, pretnja haosa i nasilja u našoj maloj i jedinoj, dnevno, eksponencijalno i opasno se uvećava. A broj otvorenih i spornih ustavnopravnih i političkih pitanja, dnevno umnožava. I traži urgentno rešavanje.

Uprkos tome, ova kolumna se ovim pitanjima neće baviti, nego će ih ostaviti za neku sledeću priliku. I to zbog toga što u našoj maloj i jedinoj o ovim pitanjima postoji kolika tolika javna svest i debata. A istovremeno, zapravo već pune dve godine, postoji, razvija se i metastazira, jedna stvar koja je najdublji izvor svih ovih problema i pitanja, a koja je do današnjeg dana ostala potpuno, ili skoro potpuno nepremećena. Toj stvari posvećena je današnja kolumna.

Stvar je stavljena u sam naslov i podnaslom ovog teksta. Kratko, jasno i precizno. Da tome skoro ništa ne bi moralo da se doda. Pa ipak, zbog one male, veoma male primećenosti, evo i kratkog podsećanja i preciziranja. Ono što je krajem 2020. izgledalo kao čudo neviđeno, danas je već dva puta viđeno. Tri negativna subjekta iz podnaslova ovog teksta, već dve godine, Crnu Goru drže u stanju ne samo protivustavnog, nego i krajnje neprihvatljivog, anahronog i anticivilizacijskog stanja aparthejda. U kojem oko trećina biračkog tela Crne Gore, koja se uobičajeno kvalifikuje kao prosrpska, nema čak ni elementarno, ustavno i demokratsko, jednako pravo glasa, samo zbog toga što je prvi, jedini vanjski od tri zamračena aparthejdska subjekta iz podnaslova ovog teksta, bez uvijanja naredio, a druga dva, domaća subjekta su nemo i koristoljubivo prihvatili, da partije za koje je taj deo biračkog tela na poslednjim izborima glasao, ne mogu biti njihovi „partneri“.

O stepenu aktuelne nemoći, razorenosti i oslabljenosti crnogorskog društva, najbolje svedoči činjenica da se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji su u našoj maloj i jedinoj, ali i u regionu i šire, uopšte primetili, a onda i kritikovali ovaj naš mali i nesrećni dvogodišnji aparthejd. Miodrag Lekić i Ratka Jovanović Vukotić. I Žarko Puhovski. I autor ove kolumne. Koji, kao Crnogorac i indipendist od 1991, smatra da ima razlog više, a ne manje, da protiv ove velike nepravde, koja pogađa oko trećinu njegovih takozvanih prosrpskih sugrađana, podigne glas protesta. Jer zna da ovo nije samo teška nepravda za one koje u ovom momentu pogađa, nego, ukoliko potraje, potencijalno, i opasno bure baruta za našu celu malu i jedinu.

Ali smo srećom još uvek svi na vreme. Aparthejd o kojem je u ovom tekstu reč, još uvek je prilično mlad, nestabilan i divalj. Otrovni plod sive zone i konjunkture. Međunarodne geopolitike i realpolitike. I domaće kratkovidosti i omraze. Ovaj tekst ima za svrhu upravo širenje svesti o svemu ovome. I što skorije demontiranje i odbacivanje ovog nesrećnog bastarda kakvog ne pamti novija istorija Crne Gore. Uz uveravanje međunarodnih, zapadnih i NATO partnera, da demokratske snage u Crnoj Gori, njihova izborna većina i četrdeset četvrta vlada Miodraga Lekića, imaju dovoljno snage, znanja i volje da svoje međunarodne, pa i evroatlantske i NATO obaveze ispunjavaju bez pribegavanja bilo kakvom malom, prljavom aparthejdu, kakav je ovaj koji ovih dana puni dve godine. Te koji, kao takav, na nešto duži rok, nije dobar ni za pomenute i druge važne međunarodne adrese.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Restart

Objavljeno prije

na

Objavio:

Veliki i mali

 

O velikom ubrzavanju i haotizaciji političkog sistema u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica, da su za manje od dve godine, dve potonje vlade Crne Gore, ona četrdesetdruga, Zdravka Krivokapića, i ona četrdesettreća, Dritana Abazovića, poništile i adaktirale najmanje dve značajne ideje (za koje se svojevremeno zalagao i autor ove kolumne).

Neuspeh one prve, to jest četrdesetdruge Vlade, da sačuva minimalni unutrašnji, ali pre svega srpsko-crnogorski kompromis i balans, poništio je i adaktirao ideju zabrane DPS-a. I to, naravno, ne zbog toga što i dalje ne važe svi ustavni i međunarodni razlozi za ovu zabranu, naprotiv ovi su u ove dve godine samo pojačani, za ustavne je dovoljno samo još jednom pročitati Ustav Crne Gore, a za međunarodne samo imati na umu odgovarajuće međunarodne presedane, postnacistički Ustav SR Nemačke, koji je zabranio sve totatlitarne organizacije, ali i sasvim skoro iskustvo zabrane nekada najmoćnije Demohrišćanske partije Italije zbog, zvuči poznato, sraslosti sa mafijom, sredinom 1990-ih. Nego je ovaj neuspeh poništio i adaktirao ovu ideju zbog toga što su konstituenti ove Vlade, u sedamdeset do devedeset procenata svoga delovanja, demonstrirali suštinsku istost sa DPS-om, pa se onda opravdano postavlja pitanje, a ko će onda da zabrani DPS, da li to realno može, i da li ima pravo na to.

Neuspeh ove druge, to jest četrdesettreće, koja je formalno bila manjinska, a suštinski daljinska vlada, na daljinskom upravljaču NATO-a i DPS-a, poništio je i adaktirao ideju koncetracione vlade. I to, naravno, ne zbog toga što i ova ideja odnosno potreba danas nije veća nego do samo pre godinu-dve, nego zbog toga što niko iz ove vlade, ali ni iz njene depeesovske dubine, nije pokazao ni najmanji znak, da ne kažemo svest, o potrebi koncentracije, nego su svi, uz časne izuzetke iz delova opozicije, nastavljali svoj beskonačni partitokratski pir.

Pa zbog ovoga, danas, u prvoj polovini avgusta 2022, kao najmanje loša opcija, izgleda ne koncentraciona vlada, kako je to izgledalo sve do skoro, nego, ipak, vlada koja bi bila neka vrsta restarta odnosno rekonstrukcije tridesetoavgustovske vlasti odnosno vlade iz 2020. I to, opet, ne zbog toga što i ta (bivša, buduća) vlast u međuvremenu nije sebe u ne maloj meri kompromitovala, oslabila i delegitimisala, nego zbog toga što je, posle svega, u poređenju sa drugim mogućim opcijama, deficit njene legitimnosti, ipak, relativno (naj)manji, a njena legalnost odnosno ustavnost i dalje nesporna.

Ali je Crnoj Gori danas neophodan još jedan, veliki restart. U odnosu na koji je čak i ovaj prethodni, tridesetoavgustovski, manje značajan, da ne kažemo mali. Jer bez ovog drugog ugrožen je i onaj prvi. Crnoj Gori je danas neophodan veliki restart u 26. mart 1999, kada je njen parlament, pod bombama NATO-a, na samoj ivici građanskog rata, usvojio Rezoluciju o građanskom miru. Ovo je bio možda i najznačajniji akt u našoj novijoj istoriji, jer je odlučujuće doprineo, da sa one ivice ne padnemo.

Crna Gora je i danas, u vrelini avgusta 2022, na samoj ivici građanskog rata. U situaciji koja je složenija, teža i opasnija, čak i od one iz mračnih i ratnih 1990-ih, pa i one iz njihove kulminacije 1999. Tada je mafiokratija u Crnoj Gori bila u stanju nastajanja, danas je ona u punoj moći i snazi. Sve je u Crnoj Gori stalo, zarobljeno i blokirano, samo mafiokratija našeg, a bogami i ona beogradskog Vrhovnika, brekti. Politički subjekti, institucije, retorike, samo su spoljni dekor. Nesvest i, još gore, lažna, mrzilačka i ubilačka svest, retorika i propaganda, (svako)dnevna zapovest. Državu kao brane oni koji su je iznutra zarobili i razorili. Materijali Europola o tome više i bolje govore nego svi njihovi lažni Belvederi.

Mandat eventualno restartovane odnosno rekonstruisane tridesetoavgustovske Vlade i vlasti, mogao bi da potraje sve do 2024, ali je to zbog ovog našeg velikog političkog ubrzavanja i haotizovanja, malo verovatno. I ne samo to. I karakter ovog mandata, zbog ovog istog ubrzavanja i haotizovanja, izmiče uobičajenim standardima. U izvesnoj, ne maloj meri, on je hibridan, dinamičan i otvoren za promenu. Politički i većinski, ali, potencijalno, i koncentracioni. Tehnički, ali, nužno, i suštinski. Minimum njegovog sadržaja je prilično heterogen. U vrh prioriteta ovog mandata spadaju borba protiv mafiokratije i evropske integracije, ali, ukoliko dođe do daljeg političkog ubrzavanja i haotizovanja, i priprema vanrednih parlamentarnih izbora, uz obavezu makar minimalne reforme izbornog zakonodavstva.

U vrelo leto 2022, Crna Gora je na svom velikom, možda i najvećem istorijskom ispitu. Na ispitu je pre svega njen kapacitet za pozitivnu alternativu. Sposobnost svih njenih subjekata i snaga za razuman dijalog i kompromis u savladavanju opasne odnosno najopasnije haotizacije u njenoj novijoj istoriji. I to u najtežim mogućim uslovima. Unutrašnjim i spoljnim. U uslovima uplašene i na sve spremne mafiokratije, posvađane i izgubljene alternative, spontane ali neosvešćene i stihijne smene generacija, odsustva bilo kakve iskrene i delatne integrativne vizije (ona „evropska“ je, naravno, neiskrena i propagandna). U uslovima negativne i destruktivne hemije Putinove Rusije i NATO, u novom i opasnom pa i apokaliptičkom međunarodnom multipolarizmu, a ne u nekakvom novom hladnom ratu, kako nas svakog dana (dez)informišu sve brojniji NATO kursisti. U Ukrajini ali i na (Zapadnom) Balkanu i u Crnoj Gori. Na samoj ivici nuklearne apokalipse. Na ovo poslednje nedavno je upozorio i Antonio Gutereš, bivši premijer Portugala, aktuelni, deveti i do danas verovatno najbolji generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Dok svi putini, bajdeni i eskobari, đukanovići, konjevići i vučići, putinovci, natovci i natisti ovog sveta, nastavljaju svoj somnabulni i suludi apokaliptički đir.

U najkraćem, na današnji dan, kapacitet za alternativu, u Crnoj Gori, ali i u svetu, najblaže rečeno, ne izgleda najbolje. Glavna svrha ovog teksta bila je da na to upozori. I da pozove na osvešćivanje, izgradnju i akciju. Ne, dakle, da širi defetizam i beznađe, nego upravo suprotno. U tom duhu, za sam kraj ove kolumne, ostavljeno je i nešto pozitivno. Dve konkretne ideje i predlog, za dane koji dolaze.

Prvo, ideja i predlog da mandatar za sastavljanje nove, četrdesetčetvrte, restartovane i rekonstruisane tridesetoavgustovske vlade Crne Gore, bude poslanik i lider DEMOS-a, Miodrag Lekić. Crnogorski Antonio Gutereš. Političar koji je u poslednje dve godine bezbrojnih „čuda neviđenih“, demonstrirao najveći stepen demokratske doslednosti. Koji ima zavidno iskustvo, ali i neophodnu inovativnost. I, ne najmanje važno, primarnu profesiju, spoljnu politiku i diplomatiju, koja je, i u Crnoj Gori, a ne samo vani, danas toliko važna.

I drugo, autor ove kolumne sada će biti i po malo ličan, ideja i predlog da prvi korak u mandatu nove vlade, bude donošenje i sprovođenje Zakona o lustraciji. Reč je o ideji i predlogu koje je ovaj autor prvi put dao na samom početku mandata tridesetoavgustovske Vlade odnosno vlasti, krajem decembra 2020. Protek od dve godine, ovu ideju odnosno predlog, učinio je samo još značajnijim. Da samo ukratko podsetimo, reč je o lustraciji, to jest zabrani obavljanja javnih funkcija, za sve vrhove devedesetih, uključiv, naravno, i samog Vrhovnika. Zbog njihove odnosno njegove objektivne političke odgovornosti za najteže ratne zločine, uključiv i genocid u Srebrenici 1995. A moćnim međunarodnjacima, koji su sačuvali minimum integriteta, koji, dakle, nisu ni Vrhovnikovi superplaćeni lobisti, ni natovci, ni putinovci, ni slični koji su zainteresovani samo za svoje opskurne geopolitike, a ne za demokratiju i vladavinu prava u našoj maloj i jedinoj, njima treba objasniti da ovo ne bi bila nikakva politička hajka po širini i dubini, nego samo minimalna pravda za naše mračne vrhove. I deblokada. Pravosuđa i države u celini.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo