Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Venecijanska komisija

Objavljeno prije

5 godina

na

I crnogorska mafiokratija

 

Već dva meseca, Crna Gora je na samoj ivici građanskog rata. Ka ovoj ivici, i preko nje, gura je crnogorska mafiokratija. U stvari, dve mafiokratije koje deluju u Crnoj Gori, ona Mila Đukanovića, i ona Aleksandra Vučića. Prvoj je glavni alat ekstremni velikocrnogorski nacionalizam DPS-a i satelita, drugoj ekstremni velikosrpski nacionalizam dela nove parlamentarne većine, koji svoju lojalnost mafiokratiji Aleksandra Vučića čak i ne skriva.

Za nastanak i opstanak crnogorske mafiokratije, uloga tužilaštva je ključna. Posebno uloga GSDT-a. Zbog toga je mafiokratija ovoga ustoličila u nesmenjivog dužnosnika. A ovaj ne samo da ne radi svoj posao, kako nedovoljno kritički konstatuje najveći deo analitičara, nego je i deo, i to deo najužeg kruga crnogorske mafiokratije. Na to ukazuje sve veći broj indicija, osnova sumnje, posrednih dokaza, ali i neposrednih dokaza najveće dokazne snage, koje nema ko da procesura. Pa se zbog toga cela Crna Gora i dalje nalazi u začaranom krugu iz koga nema izlaza.

Ko je za ovaj opasni bezizlaz odgovoran? Odgovor nije u jednini. I nije sasvim jednostavan. Ironično, najtransparentnije je ponašanje same mafiokratije, njenog vrhovništva i vrhovnika. U aprilu 2021. delirijum svih sredstava. U septembru 2021. ponašanje progonjene zveri. Koja tako sve više postaje i najveća opasnost za pad sa one ivice. Ali, svoj deo odgovornosti za opasnu nesmenjivost GSDT-a imaju još najmanje dva značajna subjekta.

Prvi je unutrašnji, i njegova odgovornost je veća. Reč je o delu nove vlasti, posebno nove parlamentarne većine, koji već godinu blokira proces reforme tužilaštva, i smenu aktuelnog GSDT-a. Pre nekoliko meseci, pokušajem reforme, koji je bio toliko nezgrapan, posebno u ignorisanju međunarodnih partnera, da je na kraju proizveo samo jedan veliki kontraefekat. I pre samo par meseci, kada je otpočela nova blokada, ovoga puta blokada izbora novog Tužilačkog saveta, čijim bi konačnim izborom mogao da otpočne i proces smene nesmenjivog.

Drugi je vanjski. Njegova odgovornost jeste manja od odgovornosti naših domaćih subjekata, ali daleko od toga da je bez značaja. Uz to, odgovornost ovog subjekta za aktuelnu blokadu reforme tužilaštva i potencijalno sve opasniju nesmenjivost GSDT-a u Crnoj Gori, mnogo je manje poznata, i zbog toga mnogo više enigmatična. Reč je o Venecijanskoj komisiji, savetodavnom ali veoma cenjenom i autoritativnom telu Saveta Evrope u oblasti ustavnog prava i demokratije, preciznije o preporukama ovog tela za reformu tužilaštva i GSDT-a u Crnoj Gori u dva navrata, najpre 2015, a zatim i 2021. U nastavku ovog teksta, najpre sledi jedno sumarno upoznavanje sa sadržinom ovih preporuka, a zatim i jedno njihovo kritičko tumačenje i rasvetljavanje.

Jedno od osnovnih pravila tumačenja i primene prava jeste ono koje kaže i nalaže da pravo treba uvek tumačiti i primenjivati u konkretnom vremenu i prostoru a ne onako loše apstraktno dakle izvan konkretnog vremena i prostora. Upravo ovo pravilo Venecijanska komisija je prekršila u slučaju izbora i trajanja aktuelnog GSDT-a u Crnoj Gori. Ali ne 2015, nego 2021. U svom prvom angažovanju u Crnoj Gori 2015. ova komisija je ovo pravilo primenila na dobar i konstruktivan način. Dve kvalifikovane većine za izbor GSDT-a tada su bile u funkciji konstruktivnog pritiska na tada vladajući DPS da sa tadašnjom opozicijom napravi neophodni kompromis. Insistiranje Venecijanske komisije na zadržavanju ovog ili sličnog rešenja, u potpuno promenjenim okonostima, međutim, na kraju je dovelo do toga da su one iste dve kvalifikovane većine, ovde i danas, postale zlatni ključ vladajuće crnogorske mafiokratije. Garant nesmenjivosti njenog GSDT-a.

Pri tome je Venecijanska komisija demonstrirala dosta visok stepen ignorisanja kompleksne i kontradiktorne realnosti u Crnoj Gori. Koja ni 2021. nije nudila, odnosno ne nudi izbor između dobrog i lošeg nego izbor između manje lošeg i lošijeg pa i najlošijeg rešenja. Pa je slavna komisija na taj način de fakto podržala ono najlošije. Lošu beskonačnost crnogorske mafiokratije i njenog glavnog specijalnog. Istini za volju, u stavovima i preporukama ove komisije za reformu tužilaštva u Crnoj Gori iz 2021. bilo je i izvesne fleksibilnosti. Ipak, nedovoljno, sasvim nedovoljno.

Kako se moglo dogoditi da slavna Venecijanska komisija tako postane čuvar GSDT-a odnosno zlatnog ključa crnogorske mafiokratije? Odgovor koji sledi samo je prvi korak ili predlog za razmišljanje. Koji je holistički, kompleksan i multifaktorski, a ne juristički, jednodimenzionalan i monofaktorski. I probabilistički, a ne deterministički. U svakom slučaju, potpuno izvan i protiv svake opsesije zavere. Ili, u obliku četiri glavna faktora, izložena redosledom od (naj)manjeg do (naj)većeg stepena verovatnoće, to su: neznanje, idealizam, nemar i korupcija.

Najpre, neznanje. Ovo je najmanje verovatan razlog, koji slobodno može i da se isključi. Članovi Venecijanske komisije, njih više od šezdeset, vrhunski su pravni stručnjaci, uglavnom profesori ustavnog prava, pa je njihovo znanje u ovoj oblasti nesporno.

Drugi faktor je već moguć, pa i ne malo verovatan. Reč je o jednoj vrsti znanja koje je jednostrano. Koje nije holističko i multi/inter/transdisciplinarno, kakvo mora da bude znanje danas, nego je monodisciplinarno, isključivo pravno, jurističko, moguće pa i verovatno u obliku među pravnicima dosta raširenog hanskelzenovskog pravnog idealizma odnosno normativizma. Koji je kao takav u našoj stvari apsolutno neadekvatan.

Treći faktor takođe je moguć i verovatan. I to ne kao obični nego kao veliki sistemski nemar. Koji je u centrima svetskog kapitalističkog sistema, naravno i u Evropi, već decenijama i vekovima raširen, u obliku onog pristrasnog, delom i kulturno-rasističkog zapadnocentrizma odnosno evropocentrizma, koji periferiju i poluperiferiju tog sistema, pa i ovu našu, crnogorsku i balkansku periferiju i poluperiferiju, zakonito zanemaruje i potcenjuje.

I na kraju, četvrti faktor gore opisane velike venecijanske enigme, najsloženiji je, ali i najverovatniji. Ali ne toliko u obliku one najpoznatije, finansijske, koliko u obliku jedne manje poznate, ali jednako štetne, ako ne i mnogo štetnije, geopolitičke korupcije. Već skoro dve decenije, Zapad, SAD i EU, našeg vrhovnika i njegovu mafiokratiju, koriste kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat. Pa je zbog toga veoma verovatno da je i onaj blagonakloni stav Venecijanske komisije iz ove to jest 2021. prema našem vrhovniku i njegovoj mafiokratiji, samo deo ove opskurne geopolitike.

Od prijema Crne Gore u NATO 2017, međutim, sve je više znakova, da i ovoj opskurnoj geopolitici, konačno dolazi kraj. Poslednji takav znak, bio je onaj više nego eksplicitni poziv EU/EK, nadležnim vlastima u Crnoj Gori, da ispitaju sve individualne navode iz Pandorinih papira, objavljenih 3. oktobra 2021. Poziv koji je bio i ostao na samoj ivici diplomatije. Energičniji zaokret Venecijanske komisije protiv crnogorske mafiokratije, i njenog tužilaštva, i njenog tužioca, u tom pravcu, bio bi značajan, ako ne i najznačajniji doprinos, oslobađanju Crne Gore od najgore i najopasnije pošasti u celokupnoj istoriji.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

Smirivanje

Objavljeno prije

1 mjesec

na

1 Maja, 2026

Objavio:

I koncentracija. A ne lažno pomirenje

 

 

Ne slažem se sa onima koji smatraju da naši najveći problemi u društvu i politici proizilaze iz činjenice, da u svetu, pa i kod nas, uvek ima više, čak mnogo više, budala nego pametnih. Ne, ja smatram da naši najveći problemi u društvu i politici, proizilaze iz činjenice, da u svetu, pa i kod nas, uvek ima više, čak mnogo više, laži nego istine. I to ne one obične, nego sistemske laži. Koja radi za najbogatije i najmoćnije.

Deo rečene sistemske laži je i lažno pomirenje. Toliko prisutno i rašireno u našoj maloj i jedinoj, posebno od avgusta 2025. Koje je, od strane istog kruga subjekata, najgorih delova jedne crkve, krenulo, najpre, sa onom grozomornom aferom i skandalom oko spomenika Pavlu Đurišiću, nastavilo sa zagovaranjem potrebe revizije istorije, a završilo sa umilnim pojem o pomirenju.

Grozomorna afera i skandal govore sami za sebe. Ali je ista stvar i sa revizijom istorije. Naravno da je revizija istorije legitimna. Ali je ono, što o tome slušamo, od strane onog istog kruga subjekata, u poslednjih nekoliko meseci, sve samo ne to. Neka vrsta najave produžetka ili ponavljanja onog najstrašnijeg, unutrašnjeg odnosno građanskog rata.

A da bi bilo materijala, i za jednu stvarnu, naučnu, odnosno istorijsku reviziju, kada bi bilo iskrene volje za njom, evo samo jednog, ali dobrog primera. Potencijal za jednu takvu reviziju, mogao bi da bude kritični period, od kraja marta do druge polovine novembra, plus od druge polovine novembra 1941., do marta 1942. Zbog čega? Zbog toga što je od kraja marta do druge polovine novembra 1941., na teritorijama tadašnje Jugoslavije, na delu bio opštenarodni otpor, a onda i opštenarodni ustanak protiv fašističkih okupatora, u kojem su učestvovali jednako i zajedno partizani i komunisti, sa jedne, i oficiri i lojalisti stare Jugoslavije, sa druge strane.

A onda je, od druge polovine novembra 1941., do marta 1942., došlo, najpre, do prekida zajedničke antifašističke borbe, a onda i do najstrašnijeg unutrašnjeg, građanskog i bratoubilačkog rata. Ako se izuzme nešto malo (mada i to uglavnom prilično pristrasne) literature o takozvanim levim greškama, nije mi poznato da je o ovoj sudbinskoj promeni, u samo nekoliko kritičnih meseci, napisano koliko je neophodno i dovoljno. I to ne radi utvrđivanja ko je za to bio više ili uopšte kriv, mada ni to nije sasvim nevažno, nego da se nešto tako nikada više ne bi ponovilo.

Umilni poj o lažnom pomirenju, došao je kao loša završnica. Umesto lažnog, Crnoj Gori je danas neophodno stvarno i iskreno pomirenje. Ali subjekata za ovo, u našoj maloj i jedinoj, u ovom momentu, nakon svih pustošenja, još uvek nema. A i sama reč pomirenje se, usled ove duge zloupotrebe, potrošila i iskompromitovala. Pa je zbog toga ovde i danas bolje govoriti o potrebi smirivanja. Koje u sebi sadrži i izvesnu dozu medicine.

Pa ipak, u mom fokusu nije medicina, kada kažem smirivanje, imam na umu, pre svega i najviše, formiranje koncentracione vlade i vlasti uopšte, oko evropske integracije kao vrhunskog zajedničkog prioriteta. A o tome sam, u poslednjih nekoliko godina, u ovoj kolumni, već objavio nekoliko tekstova. Zbog toga, argumente, modalitete i varijante ove vlade i vlasti, ovde neću ponavljati.

Umesto toga, izneću još samo jedno upozorenje. Nakon svih neuspeha poslednje tri vlade, koje su došle posle 30. avgusta 2020., krajnje je vreme da se prestane sa beskonačnim, opsesivnim i sebičnim ponavljanjem, tipa Samo da ja dođem. Spas je u koncentraciji, koja je teška ali moguća, a ne u bilo kom pojedinačnom subjektu ili vođi, koji mogu da budu samo neka nova iluzija i razočarenje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Polarizacije

Objavljeno prije

2 mjeseca

na

25 Aprila, 2026

Objavio:

Klasne i identitetske

 

 

Ne samo Crna Gora, nego i čitav svet, plamte od opasnih polarizacija. Klasnih i identitetskih. Pri tome se ove druge, najčešće zloupotrebljavaju, tako što se koriste kao sredstvo za prikrivanje i potiskivanje onih prvih. Ali, da odmah kažem i to, mnogi kritičari identitetskih, to jest nacionalnih, verskih, rodnih i sličnih pripadnosti, greše kada za te pripadnosti kažu, da nisu toliko važne. Naprotiv, da nisu toliko važne, ne bi se ni mogle toliko zloupotrebljavati.

A koliko su velike, ekstremne i opasne razmere, prikrivanja i potiskivanja klasnih polarizacija, putem zloupotrebe identitetskih polarizacija, najbolje govore relevantne statistike najvećih naučnika našeg vremena. U ovoj kolumni, navešću samo četiri takve. Reč je o dugim, ne samo višegodišnjim, nego i višedecenijskim, pa i viševekovnim statistikama, ekonomskih, socijalnih i klasnih polarizacija, između jedan/deset procenata najbogatijih, na jednoj, i devedesetdevet/devedeset procenata ostalih, na drugoj strani. Koje su, u proteklih deset i više godina, sakupili, obradili i objavili Džozef Stiglic, Toma Piketi, Janis Varufakis i Branko Milanović. Najveći naučnici našeg vremena.

Za temu ove kolumne, ovo poslednje je najvažnije. Nije, dakle, reč o anonimusima ili lunaticima sa digitalnih mreža, nego, ponoviću još jednom, o najvećim naučnicima našeg vremena. A njihovi statistički i ekonomski nalazi su krajnje alarmantni. Posebno onaj Tome Piketija, da je, u poslednjih trideset godina, dakle upravo u vremenu uspona i sloma takozvanog neoliberalnog sistema, jaz između onih jedan/deset i onih devedesetdevet/devedeset procenata, ekstremno i opasno povećan. Više nego u bilo kojih drugih trideset godina, u poslednjih trista godina.

A kakva je, na sve ovo, reakcija vladajućih krugova, mejnstrim nauke i dvorskih medija? Uglavnom ignorisanje, zaobilaženje i ćutanje. Uz istovremenu buku i bes, koji se rezervišu za one druge, identitetske polarizacije.

Trampizam, u SAD, ali i u svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, najkraće je ime, za ovu ekstremno opasnu zloupotrebu. Ili, to može i tako da se kaže, za ovu, na žalost, uspešnu, čak veoma uspešnu upotrebu identitetskih polarizacija, za potrebe prikrivanja i potiskivanja klasnih polarizacija, od strane onih jedan/deset procenata najbogatijih. Donald Tramp je samo njihov glavni izvođač i zabavljač. Njihov rijeliti šou broj jedan. Mada ni to samo, nije ni malo malo.

Ali, koliko god da nije ni malo malo, nije ni ono glavno. Ono glavno, najdublje i najznačajnije, to je sistem, kojeg su svi oni samo deo. Sistem ulatrakapitalizma. Sa najmanje tri istorijska i sistemska ultra. Ultramonopolistički, ultradesničarski i ultrapozni kapitalizam.

Od otkrića i prve upotrebe nuklearne bombe 1945., međutim, ovaj sistem postao je i apokaliptički opasan. Apokaliptički kapitalizam. A akutna i svakodnevna apokaliptička pretnja, ovaj sistem postao je od početka drugog mandata Donalda Trampa.

Na sve prethodno, nadovezuje se još jedna stvar. Koja nuklearno-ekološku apokalipsu čini još opasnijom. To je nivo svesti odnosno nesvesti, ne samo onog jednog procenta najbogatijih i najmoćnijih, koji su, na čelu sa svojim rijeliti šou brojem jedan, očigledno, potpuno opijeni i obnevideli od pljačke i plena, nego i velikog broja svih ostalih. Zbog toga je osvešćivanje što većeg broja ljudi, o najvećoj opasnosti, koju svakodnevno širi apokaliptički kapitalizam, prvi uslov i korak, za izlazak iz zone apokalipse. Zbog toga se ono o proleterima svih zemalja, danas mora ažurirati, u Ljudi svih zemalja, ujedinite se!

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Ratovi i satovi

Objavljeno prije

2 mjeseca

na

17 Aprila, 2026

Objavio:

Dvije teorije

 

 

Kada je reč o odgovornosti samog vrha odnosno vrhovnika, za ratove i ratne zločine iz 1990-ih, i za zločine organizovanog kriminala nakon njih, za šest godina novih vlasti, nije učinjeno gotovo ništa. Oni satovi, koji nisu, ili jesu, prijavljeni ASK-u. I početak procesuiranja brata, zbog nedozvoljenog držanja oružja, ukoliko to uopšte može da se poveže sa ovim. I, naravno, ona zastara afere Telekom.

U javnosti, poznatoj po bogatoj imaginaciji, o ovom, malo je reći, veoma mršavom skoru, već su razvijene dve, dakle ne samo jedna, nego dve teorije. Prva je teorija Al Kapone, da ju ovde tako nazovem, a druga je jedna vrsta teorije zavere.

Ali, da krenem redom. Teorija, kojoj sam dao ime po jednom od najpoznatijih mafijaša u svetskoj istoriji, polazi od one poznate činjenice, da je ovaj, odgovoran za nekoliko desetina najbrutalnijih mafijaških likvidacija, osuđen zbog izbegavanja plaćanja poreza. Pa pristalice ove teorije, smatraju da će tako biti i sa našim vrhovnikom. To jest, da su oni satovi, i ono nedozvoljeno držanje oružja, samo prvi korak.

Druga teorija je jedna vrsta teorije zavere. Kao i sve teorije zavere, i ova teorija se oslanja na neke elemente realnosti. A najviše na tvrdnju, da su neki delovi novih vlasti, sa našim vrhovnikom, napravili tajni dil. Da oni njemu garantuju slobodu od krivičnog progona, a on njima neku korist.

Da odmah kažem, od ove dve teorije, meni je bliža ova druga, ali ni nju ne prihvatam u celini. Posebno ne njenu preteranu konspirativnost. Umesto ovog jednog jedinog faktora, na kojem insistira rečena teorija zavere, meni je najkredibilnija varijanta, koja u pomoć poziva, najmanje tri faktora. Prvi, unutrašnji, na strani bivših. Drugi, takođe unutrašnji, ali na strani novih. I treći, vanjski, i savim novi.

Da i ovde krenem redom. Prvi, unutrašnji, na strani bivših. Ovde imam na umu, bespregledne širine i dubine, u svim granama i institucijama vlasti, posebno u pravosuđu, koje su za sobom ostavile stare, trideset godina nesmenjive DPS vlasti. Da je i samo deset procenata, od ovih širina i dubina, produžilo lojalnost DPS, bilo bi dovoljno, i to ne samo za neku fantastičnu teoriju zavere, nego i za sasvim skromnu, ali značajnu pomoć vrhovniku, da produži svoju nekažnjivost.

Drugi faktor, koji objašnjava produženu nekažnjivost našeg vrhovnika, isto tako je unutrašnji, ali se odnosi na delove nove vlasti. Pri čemu nije uopšte neophodna ona varijanta sa nekim koristima. Sasvim dovoljna je i varijanta, sa tipom, kojem krivična i ukupna pravda, nije najviši prioritet, a to već nije ni malo nerealno. Posebno ukoliko je reč o pripadnicima novih vlasti, koji su 1990-ih bili u ratno-nacionalističkoj gravitaciji DPS, i, u toj gravitaciji, kao izotopi, ostali i danas.

Treći faktor, koji objašnjava produženu nekažnjivost našeg vrhovnika, je vanjski, i sasvim nov. Najkraće ime mu je predsednik SAD Donald Tramp, posebno od početka njegovog drugog mandata 2025. Ali i to je samo najkraće ime. Za veliku i negativnu, istorijsku i sistemsku promenu. Od još uvek i koliko-toliko normalnog, u potpuno nenormalni, podivljali i apokaliptički ultra-kapitalizam. Koji je već otvoreno proglasio kraj ljudskih prava, međunarodnog prava i vladavine prava. I koji ova prava najdirektnije i najzverskije krši i gazi svakoga dana.

Sve u svemu, stanje stvari je dosta loše. Tako da, u ovom stanju, mi, koji i dalje insistiramo na odgovornosti za najteže, ratne i mafiokratske zločine, ostajemo bez dovoljne podrške. Ali, za nas, to je samo razlog više, da se, za tu odgovornost, još više založimo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo