I crnogorska mafiokratija

Već dva meseca, Crna Gora je na samoj ivici građanskog rata. Ka ovoj ivici, i preko nje, gura je crnogorska mafiokratija. U stvari, dve mafiokratije koje deluju u Crnoj Gori, ona Mila Đukanovića, i ona Aleksandra Vučića. Prvoj je glavni alat ekstremni velikocrnogorski nacionalizam DPS-a i satelita, drugoj ekstremni velikosrpski nacionalizam dela nove parlamentarne većine, koji svoju lojalnost mafiokratiji Aleksandra Vučića čak i ne skriva.

Za nastanak i opstanak crnogorske mafiokratije, uloga tužilaštva je ključna. Posebno uloga GSDT-a. Zbog toga je mafiokratija ovoga ustoličila u nesmenjivog dužnosnika. A ovaj ne samo da ne radi svoj posao, kako nedovoljno kritički konstatuje najveći deo analitičara, nego je i deo, i to deo najužeg kruga crnogorske mafiokratije. Na to ukazuje sve veći broj indicija, osnova sumnje, posrednih dokaza, ali i neposrednih dokaza najveće dokazne snage, koje nema ko da procesura. Pa se zbog toga cela Crna Gora i dalje nalazi u začaranom krugu iz koga nema izlaza.

Ko je za ovaj opasni bezizlaz odgovoran? Odgovor nije u jednini. I nije sasvim jednostavan. Ironično, najtransparentnije je ponašanje same mafiokratije, njenog vrhovništva i vrhovnika. U aprilu 2021. delirijum svih sredstava. U septembru 2021. ponašanje progonjene zveri. Koja tako sve više postaje i najveća opasnost za pad sa one ivice. Ali, svoj deo odgovornosti za opasnu nesmenjivost GSDT-a imaju još najmanje dva značajna subjekta.

Prvi je unutrašnji, i njegova odgovornost je veća. Reč je o delu nove vlasti, posebno nove parlamentarne većine, koji već godinu blokira proces reforme tužilaštva, i smenu aktuelnog GSDT-a. Pre nekoliko meseci, pokušajem reforme, koji je bio toliko nezgrapan, posebno u ignorisanju međunarodnih partnera, da je na kraju proizveo samo jedan veliki kontraefekat. I pre samo par meseci, kada je otpočela nova blokada, ovoga puta blokada izbora novog Tužilačkog saveta, čijim bi konačnim izborom mogao da otpočne i proces smene nesmenjivog.

Drugi je vanjski. Njegova odgovornost jeste manja od odgovornosti naših domaćih subjekata, ali daleko od toga da je bez značaja. Uz to, odgovornost ovog subjekta za aktuelnu blokadu reforme tužilaštva i potencijalno sve opasniju nesmenjivost GSDT-a u Crnoj Gori, mnogo je manje poznata, i zbog toga mnogo više enigmatična. Reč je o Venecijanskoj komisiji, savetodavnom ali veoma cenjenom i autoritativnom telu Saveta Evrope u oblasti ustavnog prava i demokratije, preciznije o preporukama ovog tela za reformu tužilaštva i GSDT-a u Crnoj Gori u dva navrata, najpre 2015, a zatim i 2021. U nastavku ovog teksta, najpre sledi jedno sumarno upoznavanje sa sadržinom ovih preporuka, a zatim i jedno njihovo kritičko tumačenje i rasvetljavanje.

Jedno od osnovnih pravila tumačenja i primene prava jeste ono koje kaže i nalaže da pravo treba uvek tumačiti i primenjivati u konkretnom vremenu i prostoru a ne onako loše apstraktno dakle izvan konkretnog vremena i prostora. Upravo ovo pravilo Venecijanska komisija je prekršila u slučaju izbora i trajanja aktuelnog GSDT-a u Crnoj Gori. Ali ne 2015, nego 2021. U svom prvom angažovanju u Crnoj Gori 2015. ova komisija je ovo pravilo primenila na dobar i konstruktivan način. Dve kvalifikovane većine za izbor GSDT-a tada su bile u funkciji konstruktivnog pritiska na tada vladajući DPS da sa tadašnjom opozicijom napravi neophodni kompromis. Insistiranje Venecijanske komisije na zadržavanju ovog ili sličnog rešenja, u potpuno promenjenim okonostima, međutim, na kraju je dovelo do toga da su one iste dve kvalifikovane većine, ovde i danas, postale zlatni ključ vladajuće crnogorske mafiokratije. Garant nesmenjivosti njenog GSDT-a.

Pri tome je Venecijanska komisija demonstrirala dosta visok stepen ignorisanja kompleksne i kontradiktorne realnosti u Crnoj Gori. Koja ni 2021. nije nudila, odnosno ne nudi izbor između dobrog i lošeg nego izbor između manje lošeg i lošijeg pa i najlošijeg rešenja. Pa je slavna komisija na taj način de fakto podržala ono najlošije. Lošu beskonačnost crnogorske mafiokratije i njenog glavnog specijalnog. Istini za volju, u stavovima i preporukama ove komisije za reformu tužilaštva u Crnoj Gori iz 2021. bilo je i izvesne fleksibilnosti. Ipak, nedovoljno, sasvim nedovoljno.

Kako se moglo dogoditi da slavna Venecijanska komisija tako postane čuvar GSDT-a odnosno zlatnog ključa crnogorske mafiokratije? Odgovor koji sledi samo je prvi korak ili predlog za razmišljanje. Koji je holistički, kompleksan i multifaktorski, a ne juristički, jednodimenzionalan i monofaktorski. I probabilistički, a ne deterministički. U svakom slučaju, potpuno izvan i protiv svake opsesije zavere. Ili, u obliku četiri glavna faktora, izložena redosledom od (naj)manjeg do (naj)većeg stepena verovatnoće, to su: neznanje, idealizam, nemar i korupcija.

Najpre, neznanje. Ovo je najmanje verovatan razlog, koji slobodno može i da se isključi. Članovi Venecijanske komisije, njih više od šezdeset, vrhunski su pravni stručnjaci, uglavnom profesori ustavnog prava, pa je njihovo znanje u ovoj oblasti nesporno.

Drugi faktor je već moguć, pa i ne malo verovatan. Reč je o jednoj vrsti znanja koje je jednostrano. Koje nije holističko i multi/inter/transdisciplinarno, kakvo mora da bude znanje danas, nego je monodisciplinarno, isključivo pravno, jurističko, moguće pa i verovatno u obliku među pravnicima dosta raširenog hanskelzenovskog pravnog idealizma odnosno normativizma. Koji je kao takav u našoj stvari apsolutno neadekvatan.

Treći faktor takođe je moguć i verovatan. I to ne kao obični nego kao veliki sistemski nemar. Koji je u centrima svetskog kapitalističkog sistema, naravno i u Evropi, već decenijama i vekovima raširen, u obliku onog pristrasnog, delom i kulturno-rasističkog zapadnocentrizma odnosno evropocentrizma, koji periferiju i poluperiferiju tog sistema, pa i ovu našu, crnogorsku i balkansku periferiju i poluperiferiju, zakonito zanemaruje i potcenjuje.

I na kraju, četvrti faktor gore opisane velike venecijanske enigme, najsloženiji je, ali i najverovatniji. Ali ne toliko u obliku one najpoznatije, finansijske, koliko u obliku jedne manje poznate, ali jednako štetne, ako ne i mnogo štetnije, geopolitičke korupcije. Već skoro dve decenije, Zapad, SAD i EU, našeg vrhovnika i njegovu mafiokratiju, koriste kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat. Pa je zbog toga veoma verovatno da je i onaj blagonakloni stav Venecijanske komisije iz ove to jest 2021. prema našem vrhovniku i njegovoj mafiokratiji, samo deo ove opskurne geopolitike.

Od prijema Crne Gore u NATO 2017, međutim, sve je više znakova, da i ovoj opskurnoj geopolitici, konačno dolazi kraj. Poslednji takav znak, bio je onaj više nego eksplicitni poziv EU/EK, nadležnim vlastima u Crnoj Gori, da ispitaju sve individualne navode iz Pandorinih papira, objavljenih 3. oktobra 2021. Poziv koji je bio i ostao na samoj ivici diplomatije. Energičniji zaokret Venecijanske komisije protiv crnogorske mafiokratije, i njenog tužilaštva, i njenog tužioca, u tom pravcu, bio bi značajan, ako ne i najznačajniji doprinos, oslobađanju Crne Gore od najgore i najopasnije pošasti u celokupnoj istoriji.

Milan POPOVIĆ

Komentari

U svijetu i u Crnoj Gori

Pandorini papiri Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, objavljeni 3. oktobra 2021, predstavljaju ne samo najveće, nego i najznačajnije otkriće ekstremne patologije i krimena vrhova vladajućeg oligarhijskog kapitalizma. Ovom otkriću prethodila su otkrića sve veće i sve opasnije ekonomsko-socijalne polarizacije i jaza između ovih vrhova to jest između 1– 10 posto najbogatijih i 90 posto  srednjih i nižih klasa u svim pa i u najrazvijenijim zemljama Zapada u poslednjih trideset godina, obelodanjena u poslednjih desetak godina, u naučnim studijama Tome Piketija, Džozefa Stiglica, Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da pomenemo ovde samo neke najpoznatije. A i prvima i drugima, prethodile su najlucidnije teorijske analize i upozorenja, od Karla Marksa pre oko sto pedeset, do Imanuela Volerstina pre oko pedeset godina, da i ovde pomenemo samo dvojicu najpoznatijih.

Ostavimo Karla Marksa za neku drugu priliku. Knjige Imanuela Volerstina su mnogo bliže, njihov nemali broj preveden je i na naš jezik, i kao takve poznate su i kod nas u Crnoj Gori. Za temu ove kolumne, pokrenutu Pandorinim papirima, poseban značaj imaju njegove ideje o kapitalizmu kao polumilenijumskom svetskom i istorijskom sistemu, o strukturnoj i terminalnoj krizi ovog sistema od početka prvog svetskog rata, i o rađanju nekog novog, boljeg ali moguće i lošijeg istorijskog sistema, sredinom XXI veka. Uz potvrdu ove krize putem one ekstremne patologije i krimena, Pandorini papiri potvrđuju, ali i dalje razvijaju i konkretizuju, navedene i druge ideje Imanuela Volerstina.

Dva ovakva razvoja i konkretizacije već sada privlače najveću pažnju. Prvi je negativna integracija centra i (polu)periferije svetskog kapitalističkog sistema, u sada već dobro poznatom ofšor obliku, koji integriše najopskurnije vladare (polu)periferije, Azerbejdžana, Crne Gore i slične, na jednoj, i najrazvijenije i najsofisticiranije adrese i profesije, nekih od najdemokratskijih zemalja centra, Ujedinjenog kraljevstva i Švajcarske, na drugoj strani. Drugi se nadovezuje na ovaj prvi, i pokazuje kako se u vremenu terminalne krize i dekadencije poznog kapitalizma, pojavljuju i neke sasvim nove, do juče nepostojeće, a u ovom vremenu zahuktale i naravno takođe dekadentne supspecijalizacije, ovde mislimo pre svega na one advokatske kancelarije, specijalizovane za eksploataciju sive zone.

Gde je mrak, tu je i svetlost. Srećom. Tako je i ovde. Pored mraka poznog realkapitalizma, na koji bacaju snažnu svetlost, Pandorini papiri svedoče i o tome da je u svetu sve više onih koji ovaj mrak više ne žele ni po koju cenu da trpe. Nakon velikih mislilaca i teoretičara, od Karla Marksa do Imanuela Volerstina, i posvećenih naučnika, od Tome Piketija i Džozefa Stiglica, do Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da još jednom pomenemo samo neke od najpoznatijih, sa Pandorinim papirima to postaju i hiljade novih, mladih, inteligentnih i hrabrih istraživačkih novinara i njima bliskih nevladinih aktivista i aktivistkinja, kakvi su i Vanja Ćalović, Dejan Milovac i drugi iz MANS-a i nevladinog sveta. Hvala Bogu, da pored srpskog i crnogorskog, postoji i nevladin i novinarski svet.

A sve prethodno, kao uvod u ono što sledi, može da se rezimira i ovako. Crna Gora nije svet za sebe, nego samo deo, egzotičan, osoben, specifičan, ali, ipak, samo deo savremenog sveta, to jest savremenog svetskog kapitalističkog sistema, u njegovoj strukturnoj i terminalnoj krizi, da i to istaknemo još jednom. Više nego uverljivo, to potvrđuju i prve reakcije na Pandorine papire. Koje su mešavina jedna teška. U kojoj ima i one egzotike, ali i nekakve logike; i velikih očekivanja, ali i zebnje od razočarenja; i izvesnog ubrzavanja, ali i produžene neizvesnosti; i nade za novi početak, ali i straha od starih i novih opasnosti. Manje ili više razvijeni, različiti sastojci ove mešavine, mogu da se uoče u sva tri naša glavna domena – u mafiokratiji koja je izgubila vlast ali ne i moć, u novoj vlasti koja se još uvek traži, i na Zapadu koji je bio i ostao moćan a možda i najmoćniji faktor u našoj maloj i jedinoj.

Najpre, prvi domen. Jedne vrste logike možda najviše ima upravo u reakcijama vladajuće mafiokratije. Od samog vrha odnosno vrhovnika pa naniže. Reč je o logici ili pre biologiji progonjene zveri. Koja zbog toga sada postaje najveća opasnost za građanski mir u Crnoj Gori. Obrazac je poznat. Na ugrožavanje svog opstanka, mafiokratija odgovara pokušajem izazivanja građanskog rata, naravno krijući se pri tome ispod silikonske maske tobožnje odbrane države. Ovaj obrazac videli smo već dva ili tri puta. Prvi put, početkom septembra 2020, samo nekoliko dana nakon izgubljenih izbora, kada je u zaustavljanju ovog pokušaja, čak i ambasada SAD morala da bude eksplicitna. Drugi put, početkom septembra 2021, samo nekoliko dana nakon one rekordne zaplene kokaina, u vezi sa onim ustoličenjem, kada je u zaustavljanje ovog pokušaja morala da se uključi čak i cela Kvinta.

Treći put, ovaj obrazac startuje ovih dana, sa objavljivanjem Pandorinih papira, do sada možda i najvećim ugrožavanjem vrhovnika i mafiokratije. Obrazac nas uči, velika je verovatnoća da će ugroženi, u odbrani tridesetogodišnje pljačke i plena, još jednom da posegne za pokušajem izazivanja građanskog rata, ispod one iste silikonske maske. To je ono na što sve demokratske snage u Crnoj Gori, i njihovi prijatelji iz okruženja i sveta, moraju da se spreme. I da spreče. Sve ostalo je manje značajno, kolikogod egzotično i koloritno. U ovo potonje spadaju i očekivani demanti samog vrhovnika, i ipak iznenađujući entuzijazam njegovih mladih sledbenika u odbrani nebranjivog, i uobičajena mešavina lažnog jurizma i vašarskog performansa GSDT-a, koja još jednom snažno indicira da on ne samo da ne radi svoj posao, nego da je i deo, i to deo samog vrha mafiokratije. Zar je iko ozbiljan od svih ovih i mogao da očekuje nešto drugo ili drugačije?

Zatim, drugi domen. Posle svih „čuda neviđenih“ novih vlasti, posebno nove parlamentarne većine, u poslednjih godinu dana, njihove prve reakcije na Pandorine papire bile su ohrabrujuće. Jer su nagoveštavale povratak superheterogene koalicije tri koalicije, svom jedinom integrativnom prioritetu i najmanjem zajedničkom sadržaocu, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosno najvišem nivou, naravno uz istovremeno rešavanje svih drugih pa i otvorenih identitetskih pitanja. Ali nagoveštaj nije potrajao ni par dana. Najveći deo nove parlamenatarne većine (pre)brzo se vratio svojim omiljenim identitetskim temama, vatrama i strastima, koje zakonito rade protiv onog sopstvenog najmanjeg zajedničkog, i, objektivno, čak i ukoliko to ne žele, za opstanak odnosno povratak mafiokratije.

Na kraju, i onaj potonji, treći domen. U opisanoj situaciji, jedne vrste produženog i sve nepodnošljivijeg dvovlašća, sa sve opasnijim elementima bezvlašća, pa i pada u otvoreni građanski rat, uloga Zapada u Crnoj Gori mogla bi da bude presudna. Nabolje ili na gore, u ovom momentu reklo bi se nabolje, ali nikakve garancije unapred nema, jer je ovaj isti faktor u postjugoslovenskim ratovima 1990-ih znao da napravi i ne male doprinose u suprotnom smeru. U tom smislu, Pandorini papiri predstavljaju samo najnoviji ohrabrujući znak. I to ne samo zbog najnovijih otkrića o našem vrhovniku, nego, još više, zbog najnovijih i najeksplicitnijih stavova Zapada, posebno Brisela u vezi sa tim. I bila bi zaslužena pravda da ovaj isti Zapad, koji je našeg vrhovnika toliko dugo koristio kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat, sada Crnoj Gori pomogne da se od ovoga mirno oslobodi. To je najmanje što Zapad Crnoj Gori nakon svega duguje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Nova knjiga Ibrahima Čikića

Pluralistički univerzalizam. Ovako je Imanuel Volerstin, otac teorije svetskog sistema, pregnantno formulisao normativni ideal za koji se, u sve kompleksnijem, dramatičnijem i opasnijem svetu, treba boriti. Podrazumeva se, ali nije suvišno istaći, druga strana ovog istog, pluralističkog univerzalizma, jeste univerzalistički pluralizam. Nasuprot ovima, međutim, u današnjem svetu, dominiraju njihovi brojni, agresivni i bučni – lažnjaci i nasilnici. Lažni i ubilački univerzalizam. I lažni i ubilački pluralizam. I to jednako u velikom svetu, kao i kod nas, u Crnoj Gori. U velikom svetu trampizam, breksitizam, „suverenizam“, fašizam. U Crnoj Gori sve lažniji i sve nasilniji DPS građanizam. Istovremeno alatka i maska. Ispod koje se krije tridesetogodišnja mafiokratija.

Broj onih koji se suprotstavljaju ovim brojnim patološkim i opasnim lažnjacima, i u svetu i kod nas, jeste u porastu, ali je još uvek mali, u svakom slučaju još uvek je daleko od neophodne kritične mase. Među ovima, kod nas, u Crnoj Gori, jedan od najznačajnijih, najpoznatijih i najhrabrijih, u svih ovih trideset godina, bio je i ostao naš sugrađanin Ibrahim Čikić. Sa svojom poznatom golgotom iz ratnih 1990-ih. I sa svojim neprestanim svedočenjima o njoj. U svoje dve prethodne knjige, Gdje sunce ne grije i Knjiga o ljubavi. I u svojoj novoj knjizi, Potraga za čovjekom, KOD, Podgorica, 2021, koja uskoro izlazi iz štampe. I sve to bez prestanka na liniji onog volerstinovskog pluralističkog univerzalizma odnosno univerzalističkog pluralizma.

Pri tomu, čitaocu nije lako da odluči šta je u Potrazi za čovjekom autentičnije i uzbudljivije, njena pluralistička ili njena univerzalistička strana. Pluralistički kosmos Ibrahima Čikića je više nego bogat. Nacija, vera, Islam, savremenost, istorija, Crna Gora, Bijelo Polje, Akovo, galerija neponovljivih, običnih, malih, velikih likova. U ovom kosmosu, za autora ove kolumne, poseban, pa i najveći sjaj, ipak, imaju dva izvanredna lika i sećanja. Sećanje Ibrahima Čikića na očevu poduku o potrebi da se vera, molitva i Ramazan praktikuju krajnje smerno, skromno i diskretno. (Koliko je samo ova poduka superirorna u odnosu na sve one krune i odežde, nadmenosti i oholosti, buke i nametljivosti, mnogih današnjih takozvanih novovernika, zapravo lažnih vernika.) I ono drugo sećanje, na sjajni lik nedavno preminule Jelisave Kalezić, jedne od najznačajnijih žena, profesorica univerziteta i demokratskih političarki našeg vremena.

Univerzalistički svet Ibrahima Čikića u ovoj knjizi nije manje bogat. Ni manje pluralan. Nepravda i pravda, zločin i oprost, fašizam i antifašizam, polarizacija i egalitarizacija, oligarhija i demokratija, zid (Berlinski i naš) i sloboda, laž i istina, klerikalizam i vera. I uvek otpor. Ibrahim, čovek, dah.

Zahvaljujući izuzetnoj širini, otvorenosti i kooperativnosti njenog autora, nova knjiga Ibrahima Čikića dobila je još dva značajna, urednička elelementa i pojačanja. Ona Srđana Perića, urednika izdanja, profesora književnosti i poznatog građanskog aktiviste, i ona Dragoljuba Duška Vukovića, jednog od doajena crnogorskog novinarstva i urednika PCNEN, u kojima su se tekstovi iz ove knjige prvi put pojavili, u poslednjih četiri goodine. Na taj način, ova knjiga i njen autor, samo su dobili. A naša mala i jedina, napaćena i ponosna, visovita i krševita Crna Gora, uz jednu izuzetnu knjigu, na jednom mestu, dobila je još i onu danas toliko potrebnu, vrednu i dragocenu saradnju. Autora i dva urednika. Tri tridesetogodišnja borca za pluralistički univerzalizam odnosno univerzalistički pluralizam koji nam je danas kao hleb nasušni neophodan.

Milan POPOVIĆ

Komentari