Recenzija knjige Šerba Rastodera i Novaka Adžića: Moderna istorija Crne Gore 1988-2017.: Od prevrata do NATO pakta I-III, Knjiga II, Vijesti, Podgorica, 2019.

Teško je reći, šta u ovoj knjizi više izaziva:njen predmet, vremenski obuhvat, poslednjih trideset godina, od takozvane AB revolucije do učlanjenja u NATO; ili njena dva autora, prvi, stariji, jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji, drugi, mlađi, jedan od najangažovanijih, ako ne i najangažovaniji istoričar današnje Crne Gore. Izazovnost o kojoj je reč, još bolje se vidi, u konkretnoj podeli rada i tema dva autora. Šerba Rastodera: Bilansi postjugoslovenskih radova, posebno uloga medija, intelektualaca, i verskih zajednica u ovim ratovima; zatim Fašizacija društva; i Etno-religijski motivisani ratni zločini, posebno oni u slučajevima Morinj, Pljevlja/Bukovica, Deportacije, Štrpci, Akcija „Lim“, Romi/Danilovgrad, i Orlov let. I Novaka Adžića: Hronologija i analiza postjugoslovenskih ratova, u Sloveniji 1991., Hrvatskoj 1991-1995., i BiH 1992-1995.; i Ekonomija ovih ratova.

Odmah treba reći. Svoj ne mali, zapravo veliki, pa i najveći profesionalni izazov, autori su savladali veoma uspešno. I to pre svega zbog toga što su pri tome veoma uspešno koristili odgovarajućinaučni metod. Najpre, standardni istoriografski metod njihove primarne naučne oblasti, o čemu svedoči dovoljno mnoštvo nepristrasno odabranih primarnih i ostalih istorijskih izvora, primera radi najcitiraniji izvor u ovoj knjizi predstavljaju memoarska Pravila ćutanja Momira Bulatovića, ali tu su i zapisnici sa tajnih sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, a koji, nakon toliko godina, na vrhove vlasti u Crnoj Gori, bacaju i nešto (samo)opravdavajućeg, ako ne baš i pozitivnog svetla. A zatim, tu je i holistički metod istorije dugog trajanja, sa odgovarajućim ekonomskim, socijalnim i političkim sintezama, ne toliko uobičajenim među klasičnim istoričarima.

Zahvaljujući upravo ovakvom, superiornom, kompleksnom i holističkom naučnom metodu, autori su u ovoj knjizi došli i do svog, pa i našeg ukupnog, najvrednijeg naučnog i kulturnog rezultata. Do punog razotkrivanja i rasvetljavanja olovnih 1990-ih. Ratno-zločinačkih, kada je reč o vrhovima vlasti, antiratnih, kada je reč o delu opozicije i alternative. Naravno, izvora, analiza i publikacija ove vrste, bilo je i do sada, ali je ono što ovu knjigu dvojice autora izdvaja, u najboljem smislu te reči, činjenica da ona to sada po prvi put čini na jednom mestu. Uz odgovarajuću holističku sintezu, naravno.

Da li sve ovo znači, da u ovoj knjizi nema i mesta, koja bi se mogla osporavati. Naravno da ne znači. I autor ove recenzije zna za nekoliko takvih mesta. Ali, u nedogmatskoj nauci i kulturi, to je sasvim normalno, nenormalno bi bilo da takvih mesta uopšte nema. Osim toga, broj, karakter i značaj ovakvih mesta, zanemarljiv je u odnosu na onaj najvredniji naučni i kulturni rezultat ove knjige, koji je, kao takav, istaknut u prethodnom pasusu ove recenzije. Sasvim druga stvar su osporavanja nenaučne prirode, koja će se, sa svih strana, veoma verovatno, sručiti na ovu knjigu, odmah po njenom izlasku u javnost. Šizma montenegrina.

Najbolje knjige našeg vremena inspirisane su olovnim vremenima. Velika transformacija Karla Polanjija, Izvori totalitarizma Hane Arent, i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, da pomenemo samo neke. I Crna Gora je dobila jednu ovakvu knjigu. Makar kada je reč o istoriografiji odnosno istoriji kao nauci. To je knjiga Šerba Rastodera i Novaka Adžića koja je predmet ove recenzije. U tom smislu, ova knjiga nije samo najznačajnija knjiga u opusu dvojice autora do sada, nego i jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji događaj u nauci i kulturi Crne Gore. Dvojica autora su svoj naučni i građanski dug odužili. Izdavanjem ove knjige, to će učiniti i njen izdavač. Ostalo je na nama.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Još jednom o takozvanim sci-listama u društvenim naukama. O tome kako danas i u njima dominira tamna tvar real-kapitalizma.

Periferne kapitalističke oligarhije, pa i ova naša ovdašnja, milođukanovićevska, vremenom su razvile zavidnu sposobnost, da sve, pa i najnespornije centralne,civilizacijske i evropske standarde, u neposrednoj primeni, pretvaraju u sopstvenu suprotnost. Tako i takozvane sci-liste. Dvostruki standardi, i korupcija, u obliku takozvanih predatorskih lista, samo su dva najpoznatija oblika, ovih prevarnih, perifernih fabrikata i falsifikata.

Ali, pažljivija analiza, pa i određena, kredibilna empirijska istraživanja, jasno pokazuju, kako ovim standardima, pa i takozvanim sci-listama, posebno takozvanim sci-listama u društvenim naukama, danas ruže ne cvetaju, ni u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema. Kako su ove liste, i u najvećim centrima tog sistema, danas postale i te kako podložne njegovim silama gravitacije. Kako i u takozvanim sci-listama, posebno u takozvanim sci-listama u društvenim naukama,jednako u centru, kao i na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, danas dominira tamna tvar real-kapitalizma.

Tamna tvar o kojoj je reč, deluje uvek, ali ona posebno snažno deluje, u momentima krize sistema. U tom smislu, i ovaj naš momenat, koji traje od otvorenog izbijanja krize, 2008., krajnje je privilegovan. Posle više od trideset godina, krizu takozvane „neoliberalne ekonomije“, danas ne vide, samo oni koji to ne žele. Uz ostalo, ovaj momenat razotkriva, i neslavnu ulogu takozvane mejnstrim nauke. Koja je bila i ostala servis vladajućeg kapitalističkog sistema. Sa dominantnim mestom u takozvanim sci-listama. Dok su najbolji, najlucidniji i najodvažniji kritičari vladajućih ideoloških fantazija, sa ovih lista potisnuti, ako ne i prognani.

Ostaje još samo da se objasni veza između ovog teksta i njegovog naslova. A ovo objašnjenje biće i jedna mala skica, za jedno moguće veliko istorijsko komparativno istraživanje, između dve konkretne pozne epohe, naime između prohujalog poznog srednjevekovlja, i ove naše tekuće pozne moderne. Krenimo redom. Najpre, sam naslov. Upućeni znaju da je Index librorum prohibitorum, zapravo, Spisak zabranjenih knjiga, kojim je Katolička crkva, u poznom srednjem veku, dok je još bila društveno i ideološki dominantna, obznanjivala koje su knjige odnosno autori zabranjeni, te koji su zbog toga ne retko i spaljivani.

Prva reakcija je relaksacija. To nisu takozvane sci-liste. One ne zabranjuju. I ne spaljuju. Ipak se napredovalo. Ali, već druga reakcija nalaže oprez. Napredak ni ovde nije onoliko nesporan koliko to izgleda na prvi pogled. Najpre, zabrane. Njih nema onako direktno, kao u poznom srednjem veku, u vreme monopola crkve, ali one postoje i deluju indirektno, deklarisanjem onoga što se priznaje, i onoga što se ne priznaje.

Slično, spaljivanje. E, tek bi se ovde, neoprezni progresivisti, grohotom nasmejali. Pa makar toga danas nema, rekli bi oni. A da li je baš tako? Proširimo malo sliku. Blistavo lice takozvanih sci-lista, posebno onih u društvenim naukama, jednako u centrima kao i na periferiji sistema, jeste ona super-pink fantazija takozvane „neoliberalne ekonomije“, koja upravo doživljava najbestidniju kompromitaciju. Ali je tu i zatamnjeno naličje ovih lista. Na ovim listama nepriznata, ili tek marginalna, kritika rečene fantazije, kojapokazuje, kako se iza ove fantazije, celo vreme, dakle u potonjih trideset godina, krije, inkubira i sprema, novi fašizam.

Dobro, ali, ipak, gde je ono spaljivanje, pitaće uporni mejnstrimer. Fantazija tamne tvari ide do kraja. Pa ne vidi ni ono što je očigledno. Da novi fašizam, naoružan nuklearnim i ostalim oružjima za masovno uništavanje, u veliku, strašnu i potonju vatru, može da pretvori čitavo čovečanstvo. A ne samo Đordana Bruna i druge jeretike, kao što je to činila crkva, pre oko pola milenijuma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Kapitalizam-fašizam. Stari i novi. Konceptualizacije.

Tamna tvar (dark matter, eng.) fizičkog kosmosa, i mračna komora (camera obscura, lat.) čovekovog kosmosa, imaju najmanje jedan značajan zajednički epistemološki element, ali i najmanje jednu značajnu međusobnu epistemološku razliku. Zajednički epistemološki element je kontrast, metafora ili slika svetlosti (znanja) i tame (neznanja), zapravo glavna i vodeća ideja modernog prosvetiteljstva. Epistemološka razlika je u izvorima tame odnosno neznanja. U fizičkom kosmosu, to je, u najvećoj meri, prirodna ili objektivna ograničenost čovekovog uma, u čovekovom kosmosu, uz ovaj izvor, to je, u ništa manjoj, ukoliko ne i u većoj meri, moć odnosno interes vladajućih klasa. Rečju, u fizičkom kosmosu, to je prosto neznanje, u čovekovom kosmosu, to je ovo isto neznanje plus aktivna manipulacija, ideologija i propaganda.

Razlika o kojoj je reč, najbolje se vidi u mega-pojmu kapitalizma, koji je jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji pojam modernog doba. Ali, naravno, u mračnoj komori vladajućih ideologija, i ovaj pojam se izvrće naglavce. Pa tako, umesto jednog konkretnog istorijskog sistema, u njegovoj poznoj, čak veoma poznoj fazi, svakoga dana susrećemo nekakvo besmrtno čudovište, u njegovoj beskonačnoj, vampirskoj ekstazi. Umesto jedne sve više iscrpljene, iracionalne i ultra-monopolističke ekonomije, nekakvu super-pink-fantaziju „neoliberalne ekonomije“. Umesto sistema koji je u ozbiljnoj, čak terminalnoj krizi, te koji stoga zahteva hitnu promenu, ili makar temeljitu popravku, samo nekakav nedodirljivi tabu, kult i dogmu.

Pa onda, od ovog nedodirljivog tabua, kulta i dogme, ne možemo da vidimo, ni ono što je danas najznačajnije. I najopasnije. Povratak zveri. Još jedno pretvaranje kapitalizma u kapitalizam-fašizam. Pre sto godina, to je bio stari fašizam. U poslednjih trideset godina, to je novi fašizam. Zbog toga je kapitalizam-fašizam danas naša najdublja tamna tvar, naravno i ovog puta metaforički rečeno, jer ovo je ipak čovekov kosmos. A ono gde nam „luča mikrokozma“ našeg velikog, najvećeg učitelja, danas najviše može pomoći, to je, najpre, podizanje i širenje svesti o samoj opasnosti od povratka zveri, a zatim i valjano rasvetljavanje odnosno razumevanje sličnosti i razlika između stare i nove zveri, to jest između starog i novog fašizma.

Pri tome je teško reći da li su značajnije sličnosti ili razlike. Recimo da su ove jednako značajne. Počnimo ipak od razlika. Totalno ignorisanje ili nedovoljno uvažavanje tehnoloških, ekonomskih, socijalnih, političkih, ideoloških i ostalih razlika, između starog i novog kapitalizma-fašizma, to jest između starog i novog fašizma, karakteristika je stare dogmatske levice. Koja ovakvim ignorisanjem odnosno nedovoljnim uvažavanjem, samo olakšava povratak zveri, čak i ako se protiv ove najposvećenije i najiskrenije bori. Te koja je, stara dogmatska levica, upravo zbog toga, i istorijski prevaziđena. Ili postoji još samo u obliku nesrećnih i irelevantnih ili čak kontra-produktivnih ostataka.

Totalno ignorisanje ili nedovoljno uvažavanje, najdubljih ekonomskih, političkih i ideoloških sličnosti, to jest najdubljih istorijskih, društvenih i klasnih izvora starog i novog fašizma, međutim, još je pogubnije, štetnije i opasnije. Uz deklarisane ideologije desnice i ultra-desnice, ovu vrstu potpunog ili delimičnog slepila, pod zajedničkim kodnim imenom „neoliberalne ekonomije“, još uvek proizvodi, prihvata i širi, i velik deo bivšeg, danas već lažnog levog centra, nekadašnje socijal-demokratije.

Rasvetljavanje tamne tvari kapitalizma-fašizma, danas je još značajnije, nego što je bilo pre sto godina. Pre sto godina nije bilo apsolutnog odnosno nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje. Kapitalizam-fašizam, danas, apokaliptički je kapitalizam, u najužem, i, na žalost, ne-metaforičkom smislu ove reči.

Milan POPOVIĆ

Komentari