Iskustvo Gregora Samse

Normalizacija iz naslova ovog teksta, normalizacija je nenormalnog. Oksimoron, kontradikcija, ironija. Ali i realnost. Šokantno iskustvo Gregora Samse, glavnog junaka Preobražaja Franca Kafke. Koji se jednog jutra budi kao velika crna bubašvaba.

Normalizacija nenormalnog ima dva različita ali povezana aspekta. Prvije kvantitativni, statistički, matematički, drugikvalitativni, politički, moralni. Velika sistemska promena, istorijska i glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna, ono je što ova dva aspekta povezuje. O ovoj promeni,nešto više, na kraju ovog teksta.

O normalizaciji nenormalnog, u postjugoslovenskim zemljama, još krajem 1990-ih, odmah nakon prestanka onih strašnih ratova, prvi jepisao slovenački sociolog Rastko Močnik. Paradoksalno ali tačno, gubljenje svesti o nenormalnom, sastavni je deo procesa ove „very special“ normalizacije. To je ono što nas je bilo preplavilo i držalo u nesvesti u protekle dve decenije. Da bi se svest o nenormalnosti vratila tokom i krajem prošle, 2019. U svim postjugoslovenskim zemljama (pa i u onim koje su u međuvremenu postale punopravne članice EU).

U Crnoj Gori, sve ovo, bilo je, ipak, najintezivnije. Najkontradiktornije i najnestabilnije. Najpre,početkom, pa sve do kraja 2019, eksplozija nenormalnosti, koverte i ostalihmračnih afera vladajuće oligarhije. Koje našu malu, jedinu i najvoljeniju, i bukvalno zatrpavaju, i pretvaraju uveliku divlju deponiju. Zatim, početkom februara, eksplozija normalnosti. Zadivljujući otpor građana. I vrh toga otpora tridesetog marta. Ali, umesto pada, ili makar početka pada, imperija uzvraća udarac. Najpre, od aprila pa dalje, indirektno, (samo)raspadanjem opozicije. A zatim, krajem 2019, početkom 2020, direktno, pokretanjem takozvanog crkvenog pitanja. Kojim vladajuća oligarhija pokušavaCrnu Goru da vrati u nultu i mračnu 1991.

Na vrhu velikih građanskih protesta, krajem marta 2019, šanse za jedinu moguću pozitivnu opciju, demokratsku smenu vlasti, i početak dugotrajne društvene obnove, bile su sasvim solidne, najmanje pedeset prema pedeset. Danas, skoro godinu kasnije, početkom februara 2020, ove šanse su mnogo manje, deset prema devedeset, ili, u najboljem slučaju, trideset prema sedamdeset. A šanse da se jednog jutra probudimo kao ona velika crna buba, u otvorenoj diktaturi, građanskom ratu, ili muku bez otpora, mnogo veće. Od ovog potonjeg može nas spasiti samo obnovljeni i prošireni tridesetomartovski sporazum. Građanska sinergija, antioligarhijska orijentacija i antiafašistička solidarnost. U kojoj su, naravno, i vernici, svih vera, kao i ateisti, panteisti, i svi ostali – jednakopravni građani.

Pri svemu ovome, ne smemo da zaboravimo, ni onu veliku sistemskupromenu, koja je gore najavljena. Umesto elaboracije, sledi samo kratka, zapravo najkraća moguća skica. Najpre, to je ono poluhaotično stanje koje je daleko od ravnoteže, postnjutnovska fizika i efekat leptirovih krila Ilje Prigožina, pa strukturna kriza, opadanje i kraj kapitalizma kao istorijskog sistema Imanuela Volerstina, najzad i treća velika pozna epoha, iluzija bel epoka i kritika dogme progresa autora ovog teksta. Zatim, to su sve brojniji simptomi, koji veliku sistemsku promenu, poremećaj i patologiju, a unutar ove i našu aktuelnu normalizaciju nenormalnog, svakodnevno potvrđuju, čak i u do skoro najprosperitetnijim centrima svetskog sistema. (Ovo je možda i najveća novost poslednjih nekoliko godina.) Na kraju, to je i neumorna kapitalistička apokalipsa. Sve opasnija nuklearno-ekološka pretnja. Danas australijska, i američko-iranska, sutra sveopšta. Poslednje zaveštanje apokaliptičkog kapitalizma.

A u odnosu na ovo zaveštanje, čak i ona velika crna bubašvaba, s početka ovog teksta, potpuno je benigna, nevina i bezopasna. Za razliku od velikog crnog kukca, koji je označio kraj samo jednog čoveka, naime, apokalipsa iz našeg potonjeg zaveštanja, označila bi kraj čitavog čovečanstva.

Milan POPOVIĆ

Komentari

NATO pakt (i Putinova Rusija) u Crnoj Gori

Krajem upravo istekle, 2019, Crna Gora je doživela, dve vrste, ne baš biblijskih, ali svakako velikih poplava. Poplave usled dugotrajnih i obilnih padavina. I poplave „meke moći“ (soft power) Rusije. O ovim drugim posebno intenzivno su nas obaveštavali crnogorski prorežimski ali i anglosaksonski pronatovski mediji. Zahvaljujući ovima, ovde i danas, svi, pa i najmlađi crnogorski oligarsi-početnici, znaju sve, o mekoj moći i „hibridnom ratu“ Rusije. I o svemu ostalom, što se tiče velike, posebno svetske politike.

Ali, u redu sada meka moć Rusije, u Crnoj Gori i šire. Autoru ovog teksta, pažnju je privukao jedan drugi, još markantniji fenomen. Izrazita asimetrija u tretmanu, istovremeno i realno sukobljenih mekih moći, ne samo jedne, Rusije, nego najmanje dve, na našem tlu, tradicionalno rivalske sile, Rusije i SAD/NATO. Jer, naravno, ove dve sile, ne mogu da žive jedna bez druge. I tako, dok nas vladajući režim, ali i deo pronatovski zaslepljene opozicije, svakoga dana, u svakom pogledu, zatrpavaju, truju i plaše, nepodnošljivim količinama kulturno-rasističke rusofobije, naime, o mekoj moći druge velesile, posebno o mekoj, ali bogami i tvrdoj, pa i najtvrđoj moći NATO, u Crnoj Gori i šire, malo je reći, sistematski ćute.„Prave se mrtvi“, kako se to u poslednje vreme žargonski kaže. A, najmanje tri krupne, zapravo najkrupnije činjenice, govore o tome, da je meka moć NATO pakta u Crnoj Gori, već postala toliko velika, da je već prerasla i u neku vrstu – meke okupacije.

Prva takva činjenica jeste samo izbegavanje referenduma, prilikom odlučivanja vladajuće oligarhije, da naša mala, jedina i najvoljenija, postane članica NATO. Izbegavanje, zbog toga što je ne jedno, nego svako od nekoliko istraživanja javnog mnjenja, godinu-dve uoči odlučivanja o članstvu, potvrđivalo većinsku volju građana, protiv ovog članstva. Druga takva činjenica, još je frapantnija i uverljivija od prve. Reč je o onim vatrometnim pohvalama,super-kompromitovanoj prvostepenoj presudi u Slučaju državni udar, bez i jednog jedinog validnog dokaza, koje su došle ne samo iz Ambasade SAD u Podgorici, i Stejt departmenta u Vašingtonu, nego i iz samog vrha odnosno Glavnog štaba NATO u Briselu. I treća takva činjenica, najfrapantnija, najbolnija i najuverljivija od svih, jeste svakodnevna i neskrivena podrška Zapada, NATO pakta posebno, najkorumpiranijoj od svih oligarhija, i najkorumpiranijem od svih oligarha u ovom delu sveta.

A Putinova Rusija? Bez veštačke simetrije, naravno, i ona je ovde. Ali ne u nekakvom „novom hladnom ratu“, kako to pogrešno tvrde brojni dvorski takozvani analitičari i eksperti, jednako u Vašingtonu, Moskvi i Podgorici, nego u jednom novom, divljem, sve manje regulisanom, i apokaliptički opasnom međunarodnom multipolarizmu (kojeg je onaj tobožnji„novi hladni rat“ samo jedan, varljivi deo). U ovom podivljalom kolopletu, NATO je, ipak,dominantan. Iako na samrti. „U stanju moždane smrti“ (Emanuel Makron). „Prevaziđen“ ali i „opasan za svetski mir“ (Imanuel Volerstin).

Ne samo maloj i nejakoj Crnoj Gori, nego i velikom, moćnom Zapadu, i celokupnom svetu, umesto ove podivljale, na smrt ranjene i opasne multipolarne nemani, danas je neophodna jedna nova međunarodna politička i bezbednosna alternativa. Za početak, jedan novi, ali sve više demokratski regulisani međunarodni multipolarizam.

Ali, do ove alternative valja preživeti. Opstajanje Crne Gore, čak i u ovim i ovakvim, apokaliptički opasnim uslovima, samo je još jedan dokaz, da je naša mala, jedina i najvoljenija, zaista, rođena, i da još uvek živi, pod srećnom zvezdom. Samo srećna zvezda, naime, može da objasni, da je jedan ovako mali, šizmatičan i ranjiv entitet, preživeo, i da još uvek preživljava, uprkos ovako nesrećnim mekim i inim moćima velikih sila, i ovako nezasitim apetitima, pljačkama, manipulacijama i nasiljima domaćih vlasti i oligarha.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Sa tri struka

U naslovu i podnaslovu ovog teksta istaknuta je činjenica koja je najznačajnija za razumevanje tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, kao i za razumevanje ekstremno teških uslova, da do takve smene, putem koliko-toliko slobodnih izbora, konačno, ipak, dođe. Reč je o tome da je ova vlast, u ovih trideset godina, počinila ne samo jedan,nego najmanje tri, i totri višestruka magnum crimena. Prvi i najteži, magnum crimen postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina 1990-ih, među njima i onaj najteži, genocid u Srebrenici 1995. Drugi, koji se na ovaj zločin, realno i logično nadovezuje, magnum crimen korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosnonajvišem nivou, od 1990-ih do danas. I treći, magnum crimen protiv slobodne izborne volje građana, koji, isto tako realno i logično, obezbeđuje nesmenjivost ove vlasti. I njenu nekažnjivost za sva ova (ne)dela.

Fenomen tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, i posle svih ovih trideset godina, jednačina je sa samo jednom poznatom i više nepoznatih. U najvećem delu, poznata je samo vlast. Njena biološki, egzistencijalno i psihološki razumljiva težnja, da po svaku cenu izbegne demokratsku smenu. I, na taj način, krivičnopravnu, istorijsku i moralnu odgovornost za ona najteža (ne)dela. Opozicija plus alternativa, kao i takozvana međunaroda zajednica, u njihovom najvećem delu, ostaju više zamračene, nerazvijene i nepoznate. Od njihovog rasvetljavanja, razvijanja i definisanja, u neposrednoj budućnosti, a posebno u 2020-oj, u najvećoj meri zavisi, stvaranje uslova za koliko-toliko slobodne izbore, demokratsku smenu vlasti, i dovođenje vrhovnog oligarha, i svih njegovih, bioloških i onih drugih, „k poznaniju prava“. Ali pođimo redom.

Najpre, opozicija plus alternativa. Sporazum za budućnost od 30. marta 2019. ostaje jedan od njena tri-četiri najviša politička i demokratska vrha u proteklih trideset godina. Kao što njen pad sa tog vrha, koji evo i dalje traje, i još se pogoršava, ostaje jedan od njenih najvećih padova, u ovom istom vremenu. Za početak, neophodno je rasvetliti anatomiju ovog njenog pada. U kojoj su, približno, njene dve trećine, doživele još jednu nesrećnu identitetsku regresiju. „Srpska“ trećina, svako malo najavljujući povratak u navodno zlatne aberevolucionarne. I „crnogorska“ trećina, sa produžavanjem slične regresije, ovoga puta u obliku sve nepodnošljivije natomanije, koja, kao začarana, demokratski spas, i dalje traži i vidi, u faktoru koji je, zapravo, najjači oslonac, vladajuće crnogorske oligarhije. Dok ona treća, „građanska“ trećina, ostaje,na taj način, i dalje, relativno izolovana i nedovoljna.

Slično se može reći i za takozvanu međunarodnu zajednicu. Da i u njoj postoje delovi koji razumeju i podržavaju crnogorske demokratske, građanske i antioligarhijske snage, te da ove snage, bez aktivne saradnje sa njima, jednostavno ne mogu, jasno je čak i iz svakodnevne političke evidencije. Ali su i ovi delovi takozvane međunarodne zajednice još uvek prilično nerazvijeni, izolovani i nedovoljni. I u takozvanoj međunarodnoj zajednici, u usponu su oligarhijske snage. Partneri crnogorske oligarhije. A ovo nije tek benigna i prolazna konjunktura, nego maligni i dugoročni trend. Pozni, ultramonopolistički, oligarhijski i apokaliptički kapitalizam, u njegovoj najopasnijoj fazi.

Balkanske postjugoslovenske patologije agresivnog nacionalizma 1990-ih, ovih dananapadaju i do juče najprosperitetnije delove Zapada. Zbog toga su naše domaće, crnogorske, antioligarhijske borbe, još i dodatno otežane. I neizvesne.

Milan POPOVIĆ

Komentari