Povežite se sa nama

INTERVJU

GORAN PETROVIĆ, BIVŠI NAČELNIK RDB SRBIJE: Dogovor je čuvao Mladića

Objavljeno prije

15 godina

na

ratko-mladic-pije

  Ratko Mladić se pojavio pred Haškim tribunalom, ali o njemu već šesnaest godina znamo veoma malo. Decidirano obećana istraga oko Mladićevog skrivanja i logistike, koju su dali i predsjednik Srbije i ministarka pravde, mogla bi, po ovdašnjem običaju, da se ubrzo zaboravi. Šta je bilo i šta bi moglo biti u vezi ove teme razgovarali smo sa jednim od najboljih poznavalaca materije, Goranom Petrovićem, čovjekom koji je do 1999. godine radio u RDB, a odmah poslije petooktobarskih promjena, došao na njeno čelo. Petrović je uhapsio Radeta Markovića, načelnika RDB, zbog zločina na Ibarskoj magistrali, otkrio mrežu prisluškivanja i praćenja Vuka Draškovića i Slavka Ćuruvije, ućestvovao u hapšenju i slanju Slobodana Milosevića u Hag. Petrović je i autor knjige provokativnog naslova – Vesela UDBA. MONITOR: Svojevremeno ste optuživali Vojislava Koštunicu da je skrivao Ratka Mladića. A šta je sa njim bilo nakon Koštuničinog odlaska sa vlasti?
PETROVIĆ: Optužuje tužilac a ja sam baš kao i danas samo ukazivao na činjenicu, da je služba na čijem sam čelu bio tokom 2001. nepobitno utvrdila da Mladića čuva, štiti, pruža mu logističku podršku zovi te to kako god hoćete, Vojska SRJ odnosno desetine njenih pripadnika. Da to čine aktivni pripadnici vojske u okviru svojih redovnih aktivnosti uz znanje, saglasnost i odobravanje najviših vojnih starešina. Dakle, načelnika generalštaba, načelnika vojne službe bezbednosti, vojne obaveštajne službe i mnogih drugih. Takođe sam rekao, da sam o tome obavestio ministra i premijera i da sam nakon toga dobio povratnu informaciju iz kabineta premijera, da je on razgovarao sa Koštunicom na tu temu, ali da mu je ovaj rekao da je u pitanju viši državni interes ili nešto slično, i da on Mladića neće ni hapsiti ni isporučivati Hagu ! I na kraju, da je tokom 2002. i sam Koštunica na jednoj konferenciji za štampu pred TV kamerama rekao i tu čuvenu rečenicu ,,Vojska više ne čuva Mladića” i tako indirektno priznao ono što su tada već svi znali, da je vojska čuvala Mladića!! Nakon svega ovoga Vojska SRJ naravno više nije mogla direktno i otvoreno da pomaže Mladiću u skrivanju, ali su to očigledno nastavili da rade njegovi poštovaoci i obožavaoci, među kojima je logično najviše bilo njegovih saboraca i ratnih drugova, dakle, nekadašnjih pripadnika ove ili one vojske, prijatelja i rođaka, samo što se njihov broj vremenom smanjivao. Pre svega zbog bezbednosnih razloga a potom i nedostatka novca i sve većeg pritiska međunarodne zajednice na Srbiju.

MONITOR:Kako komentarišete najave Borisa Tadića i Snežane Malović da će se voditi ozbiljna istraga u vezi sa pronalaženjem onih koji su Mladića skrivali?
PETROVIĆ: Kao neozbiljne i licemerne, jer se oni koji su Mladića skrivali barem u nekim periodima znaju i ne treba ih pronalaziti, već samo uhapsiti i optužiti. A to do danas nije učinio niko uključujući Tadića i Malovićevu. Umesto toga, Tadić je rekao da je svojevremeno, dakle, kada je Mladića štitio Koštunica, postojao prećutan stav da se on ne hapsi ili nešto slično. Samo nam nije rekao ko je usaglasio takav stav, i kakva je bila njegova uloga u svemu tome. I da li je politički stav iznad ustava i zakona. A zakon kaže, da su svi napred navedeni činili krivično delo. I to vrlo konkretno – Pomaganje učiniocu nakon izvršenog krivičnog dela. Pa su shodno tome i svi pripadnici vojske i njeni rukovodioci zajedno sa Koštunicom i njegovim saradnicima i savetnicima, počinili pomenuto krivično delo. O čemu postoji obilje dokaza i potrebno je samo da oni budu uhapšeni i optuženi, što se nije desilo a bojim se da se neće ni desiti. Osim toga, Tadić je bio ministar odbrane čini mi se 2003. i znao ono što danas svi znaju ali nije učinio ništa po tom pitanju. Nije primera radi, formirao nikakvu komisiju niti sproveo bilo kakvu istragu kako bi utvrdio ko je sve, kako i po čijem nalogu pomagao Mladiću u skrivanju i tako činio krivično delo. Zašto bismo mu verovali da će to učiniti danas.

MONITOR: Koliko je vašem odlasku sa čela BIA, doprinio „antihaški lobi”?
PETROVIĆ: Mom odlasku sa mesta načelnika RDB najviše je doprinela nespremnost vlade Srbije da se suoči sa činjenicom, da se u slučaju pobune JSO u stvari radi o državnom udaru, koji uz pomoć kriminalnih struktura organizuju vojska i predsednik države, dakle, antihaški lobi kako bi zaustavili demokratske i reformske procese u zemlji. Da shvati da je pravo pitanje MI- demokratske i reformske snage ili ONI. Antihaški lobi je samo skraćenica za NJIH. A ONI su u suštini ne samo antihaški već i antidemokratski, antireformski, antievropski, anticivilizacijski i kriminalni lobi. Kada sam video da su u vladi samo pojedinci svesni toga, podneo sam ostavku.

MONITOR: Dan pred Mladićevo hapšenje u javnosti se pojavila zvanična informacija da se mijenja taktika potrage za njim, da će se sada i Dačićeva policija uključiti u lociranje bjegunaca, a ne kao do sada samo asistirati tajnim službama. Šta se htjelo poručiti?
PETROVIĆ: U Srbiji u poslednje vreme više nego ikada i više nego bilo gde paralelno egzistiraju dva sveta, jedan medijski, virtuelni i jedan realni. U ovom prvom je Srbija uređena demokratska država, koja ubrzano sprovodi reforme i hita ka EU u kojoj sve cveta i peva, pristižu strane investicije, otvaraju se fabrike i nova radna mesta, grade autoputevi…U stvarnosti Srbija je mala, mafijaška, bankrot kvazidržava izjedena korupcijom, kojom vladaju tajkuni u sprezi sa političkim oligarhijama u kojoj malo toga funkcioniše. U kojoj ne funkcionišu institucije sistema što se pokušava zabašuriti, upravo ovakvim medijskim trikovima i manipulacijama. Što se vidi i u slučaju Mladić. Jer, na papiru imamo savršen bezbednosni sistem, BIA, MUP, vojne službe, Tužilaštvo za ratne zločine, Nacionalni savet za saradnju sa HT, Akcioni tim, Savet za nacionalnu bezbednost, dok su u suštini mnoge od ovih institucija ili virtuelne ili ako i postoje potpuno uništene, nefunkcionalne, dezorjentisane i pod punom političkom kontrolom. Pa, shodno tome i u slučaju hapšenja Mladića nijedna od ovih institucija ne samo da nije imala gotovo nikakvu ulogu, već i niko od njihovih čelnika o svemu tome nije bio ni obavešten.

MONITOR: Vi ste bili i na čelu „diplomatske obavještajne službe” u vrijeme ministrovanja Gorana Svilanovića. Da li je i ona učestvovala, preko diplomatskih predstavništava SRJ, u potrazi za haškim bjeguncima jer se za više njih tvrdilo da se nalaze u inostranstvu – Rusiji, Belorusiji itd.?
PETROVIĆ: Služba za istraživanje i dokumentaciju MSP je bila najbolje što je u domenu bezbednosti postojalo u zemlji u tom trenutku. Imali smo informacije o svemu. O onome što se dešava u Vašingtonu, Briselu, Moskvi, o situaciji u Iraku, problemu Kosova, terorizmu, kriminalu. Shodno tome, raspolagali smo i informacijama vezanim za ratne zločine i skrivanju pojedinih pripadnika zemunskog klana u susednim zemljama.

MONITOR: I vlada Zorana Đinđića je u posljednjem momentu, u odnosu na uslovljavanja SAD, uhapsila i isporučila Slobodana Miloševića. To je tada u martu i u junu 2001. bila drama i za građane, stvoren je utisak velike neizvjesnosti. Vi ste tada bili na čelu RDB. Kako se toga danas sjećate?
PETROVIĆ: Ne bih se složio da je to bilo u poslednjem momentu, jer je Milošević uhapšen i isporučen u Hag, jedva nekoliko meseci nakon formiranja vlade i manje od godinu dana od demokratskih promena, iako je bezbednosni rizik cele akcije zahvaljujući Koštunici i antihaškom lobiju bio ogroman. Ali je vlada na čelu sa premijerom Đinđićem, tim činom pokazala nespornu volju i hrabrost, da se suoči sa problemima koji su stajali na putu našem priključenju, ne samo Evropi već celom demokratskom i civilizovanom svetu. Nažalost, ni Đinđić ni vlada nisu imali snage da u tome istraju i sve se završilo nacionalnom tragedijom, to jest, ubistvom premijera i definitivnim porazom reformskih i demokratskih ideja.

Jak je antihaški lobi

MONITOR: Nakon Mladićevog hapšenja, sve češće se može čuti komentar da je bila predimenzionirana priča o „antihaškom lobiju”.Jer, eto, Mladić je u tako jadnom stanju nađen u jednom selu, u kući svog brata?
PETROVIĆ: Oni koji takve komentare daju ili proturaju kroz medije, su zapravo glasnogovornici antihaškog lobija. Jer činjenice iznete na početku, takvu tvrdnju čine apsurdnom. A činjenica je da je Mladića svojevremeno štitio Milošević, da su svadbu njegovog sina u beogradskom hotelu Jugoslavija 1997.zajedno obezbeđivali pripadnici vojnih službi bezbednosti i DB-a. Činjenica je i da su mu potom u skrivanju zdušno pomagali i Koštunica i njegovi saradnici i savetnici, opet uz pomoć vojske. Činjenica je, da je u to vreme šef VBA bio njegov omiljeni Aco Tomić. Činjenica je, a ja sam je mnogo puta javno izneo, da je Rade Bulatović preuzimajući funkciju direktora BIA, svojim prethodnicima Milićeviću i Živaljeviću čim je ušao u kabinet postavio samo jedno jedino pitanje – ,,Kako ste smeli da jurite Šljivančanina, kada ste znali da ga ja čuvam?” Činjenica je, da je zahvaljujući Koštunici i njegovom ministru pravde Stojkoviću onemogućeno saslušanje Ace Tomića u slučaju Jataci, koji je godinama opstruisan a na kraju se završio oslobađajućom presudom zbog nedostatka dokaza…Činjenica je, da je povod za organizovanje pobune JSO uz pomoć vođa zemunskog kriminalnog klana a sve uz znanje i podršku Koštunice u novembru 2001. bilo hapšenje dvojice haških begunaca… O raznim nezavisnim intelektualcima, patriotama i plaćenim medijima i njihovoj ulozi u svemu tome da i ne govorimo… Ako sve to nije antihaški lobi ja onda stvarno ne znam šta je i prihvatam njegovo nepostojanje.

 

Tapkanje u mjestu

MONITOR: Pobuna JSO 2001, ali i ubistvo premijera Đinđića pokazali su sraslost ratnog zločin i ratnog profiterstva. Koliko je država do danas uradila da razotkrije ovaj komplot, da razvlasti njegove aktere, ali i „vrati oteto”?
PETROVIĆ: Samo ono na šta je bila prinuđena, od strane domaće javnosti i međunarodne zajednice a to je gotovo ništa, ako se ne računa to što je pohapsila neposredne izvršioce ovog zločina. Pitanje političke a samim tim i antihaške, antireformske, antidemokratske, antievropske pa i kriminalne pozadine ubistva Zorana Đinđića, se i dan danas gura pod tepih što dovoljno govori o snazi, mestu i ulozi ovih snaga i u današnjem sistemu vlasti u Srbiji.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

ERVINA DABIŽINOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA I DOKTORKA RODNIH STUDIJA: Nije poenta da padne prezime

Objavljeno prije

4 dana

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Spektakularno hapšenje može srušiti mit o nedodirljivosti, ali samo dosljedne institucije mogu promijeniti sistem koji je tu nedodirljivost proizvodio

 

 

MONITOR: Brat Mila Đukanovića, Aleksandar, ime pominjano u milionskim aferama,  uhapšen je nakon što  mu je tokom pretresa imovine pronađeno oružje. Vladavina prava funkcioniše, ili?

DABIŽINOVIĆ: Hapšenje Aca Đukanovića ne treba čitati kroz to da li je neko našao oružje, nego kroz pitanje: da li institucije imaju snage da uđu u zonu koja je decenijama bila politički zaštićena? Bojim se da ovdje nije riječ o vladavini prava.  Nije poenta da “padne” prezime, nego da se standard primijeni na sve: na stare centre moći, ali i na nove. Ako se ovo završi kao “jedno spektakularno hapšenje”, a paralelno ne vidimo dosljedne postupke prema ljudima bliskim aktuelnoj vlasti, onda to nije vladavina prava nego promjena mete.U javnosti  prezime Đukanović je vezano za mnogo krupnije teme: političko-ekonomsku moć, privilegije, mreže, finansijske tokove. Zato je ključno: da li će sistem ići dalje od oružja ka suštini zarobljene države: novac, veze, uticaj, institucije. Ako se ne otvore ta pitanja to djeluje kao kontrolisana demonstracija sile, a ne demontaža sistema.

Ako političari unaprijed presuđuju, likuju ili koriste slučaj za dnevnu mobilizaciju i dozu izbornog marketinga, to je znak da institucije služe političkom narativu, a ne pravdi.

Ovo hapšenje je test, ne dokaz da je pravda dostižna a pravo primjenjivo u svim primjerima, onih onda i ovih danas. Biće dokaz vladavine prava samo ako se pretvori u princip: dosljednost, jednaki aršini, šire istrage i proces bez političkog trijumfalizma.
Ako ostane izolovani “trofej” i medijski događaj, onda gledamo političku dramaturgiju, a ne institucionalnu zrelost. Hapšenje može srušiti mit o nedodirljivosti, ali samo dosljedne institucije mogu promijeniti sistem koji je tu nedodirljivost proizvodio.

MONITOR: Vidite li nešto znakovito u Đukanovićevom hapšenju,  jednom u nizu  nakon bjekstva Miloša Medenice?

DABIŽINOVIĆ: Može se uočiti jedan važan pomak: urušava se percepcija nedodirljivosti ljudi koji su bili dio političko-pravosudnog vrha države. To je psihološki i politički značajno, jer u društvima sa dugom tradicijom koncentrisane moći upravo ta percepcija nedodirljivosti održava sistem. Međutim, ti događaji više liče na pojedinačne pukotine u staroj strukturi moći nego na jasan znak da je sistem u potpunosti promijenjen.

Bjekstvo Miloša Medenice je pokazalo dvije stvari: da su otvoreni procesi protiv ljudi koji su nekada bili vrlo blizu vrhu institucija, ali i da su institucionalne slabosti  duboke,  dok odgovornost izmiče jer je moguće da neko ko je osuđen na deceniju zatvora napusti zemlju. Zato je važno ove slučajeve posmatrati  kao indikator stanja institucija. Ako  ostanu  izolovani događaji, onda govore o sporadičnim lomovima unutar sistema. Ako postanu dio dosljedne i dugoročne prakse procesuiranja političko-ekonomskih mreža, onda bi mogli označiti početak stvarne promjene, što sumnjam da je stanje stvari trenutno. Za ljude u Crnoj Gori  je važno da li će institucije pokazati kontinuitet i jednak odnos prema svim centrima moći.

MONITOR: Prošle sedmice obilježena je godišnjica zločina u Štrpcima. Mijenja li se šta kad je u pitanju suočavanje sa prošlošću?

DABIŽINOVIĆ:  I nakon više od tri decenije od tog zločina, teško je reći da je došlo do suštinske promjene. Ono što vidimo uglavnom su komemoracije, saopštenja i simbolična priznanja, ali mnogo manje sistemske spremnosti da se odgovornost za ratne zločine dosljedno istraži i politički artikuliše. Zločin u Štrpcima je posebno bolan primjer jer pokazuje koliko je dugo trebalo da pravosuđe ozbiljnije počne da se  bavi tim slučajem. Proces je bio spor, fragmentiran i često vođen pod pritiskom međunarodnih institucija. To govori da suočavanje sa prošlošću u Crnoj Gori nikada nije bilo rezultat jasne političke odluke države, već prije spore i često nevoljne institucionalne reakcije, iznuđena pod pritiskom.

Politički diskurs u regionu i dalje često relativizuje ratne zločine ili ih koristi za dnevne političke obračune, što dodatno otežava stvaranje prostora za suočavanje sa prošlošću. Aktuelne politike da svi brane svoje žrtve zloupotrebljavajući nacionalni identitet, udaljavaju nas od procesa utvrđivanja odgovornosti na svim nivoima.  Bez političkog konsenzusa da su ratni zločini moralna i pravna granica preko koje društvo ne smije prelaziti, komemoracije ostaju važan čin sjećanja, ali ne i dokaz da je društvo naučilo lekciju. Zato se promjena neće mjeriti brojem godišnjica koje obilježavamo, brojem prisutnih predstavnika institucija sistema koji se u marketinške službe okoriste žrtvama i inicijativama civilnog društva, nego spremnošću države da dosljedno utvrdi odgovornost, prizna žrtve i jasno se distancira od politika koje su takve zločine omogućile.

MONITOR: Evropska komesarka Marta Kos saopštila je da je vrijeme da  se počne sa razgovorima o ugovoru o pristupanju Crne Gore EU. Ličimo li na zemlju koja bi uskoro mogla ući u EU?

DABIŽINOVIĆ: Izjava Marte Kos je politički važna jer pokazuje da Evropska unija i dalje vidi Crnu Goru kao kandidata za naredno proširenje. Između političke poruke iz Brisela i stvarnog stanja u državi često postoji velik jaz. Formalno, Crnu Goru domaće i evropske politike vide odmaklu u pregovorima. Mislim da dužina ovog procesa pokazuje da  suština evropskih integracija nikada nije bila u pregovaračkoj tehnici, nego u kvalitetu institucija – u vladavini prava, nezavisnosti pravosuđa, stabilnosti institucija i sposobnosti države da se odupre političkom uticaju i korupciji.

Ako pogledamo našu političku stvarnost, vidimo duboku polarizaciju, česte institucionalne blokade, spor tempo reformi i snažan politički uticaj na ključne državne strukture. Put do članstva ne zavisi toliko od političkih izjava iz Brisela koliko od toga da li će Crna Gora uspjeti da izgradi funkcionalne i stabilne institucije . EU se ne osvaja političkim pamfletima i licemerjem, nego dubokom transformacijom institucija – a taj proces u Crnoj Gori sabotiraju politike na vlasti i nekad i sad.

MONITOR: Koliko Evropa danas liči na Evropu?

DABIŽINOVIĆ: To je zapravo pitanje koliko još  živi ideja na kojoj je ona nastala. Evropski projekat je poslije Drugog svjetskog rata nastao kao mirovni i antiratni projekat, zasnovan na uvjerenju da se sigurnost ne gradi kroz militarizaciju nego kroz saradnju, socijalnu pravdu i zaštitu ljudskih prava.

Danas Evropa sve češće progovara jezikom bezbjednosti, oružja i geopolitičkog nadmetanja. Rat u Ukrajini, Gazi, Iranu, globalne krize i rast autoritarnih politika gurnuli su u drugi plan neke od vrijednosti koje su činile moralnu osnovu projekta zvanog Evropa: kulturu mira, solidarnost, socijalnu državu i univerzalnost ljudskih prava. To ne znači da je ta ideja nestala, ali znači da je pod ozbiljnim pritiskom realne politike i straha. Mirovna politika se mjeri sposobnošću da čuva ljudsko dostojanstvo i u najtežim vremenima, da štiti civile, da brani međunarodno pravo i da ne prihvati rat kao normalno stanje svijeta. Kada ti standardi počnu da slabe, onda je legitimno pitanje koliko Evropa ostaje vjerna vlastitom identitetu. Zato danas možda više nego ikada vrijedi podsjećati da Evropa nije samo geografski prostor ili politička unija, nego prije svega etički projekt mira i ljudskih prava.Što je Evropa bliža militarizaciji i politici sile, to je dalje od ideje zbog koje je nastala.

MONITOR: Kako vidite odnos zemalja EU prema napadima SAD I Izraela na Iran i situaciju na Bliskom istoku?

DABIŽINOVIĆ: Reakcije pokazuju prije svega nedostatak političke autonomije Evrope. Evropski lideri formalno pozivaju na uzdržanost, diplomatiju i poštovanje međunarodnog prava, a u stvarnosti ostaju vezani za bezbjednosni okvir predvođen SADi NATO. Zbog toga ih čitam kao retoriku bez stvarnog političkog uticaja. Evropa govori jezikom međunarodnog prava, ali istovremeno prihvata geopolitičku logiku sile, što slabi njen kredibilitet kao prostora koji je nastao upravo na ideji mira i saradnje.

Iz antimilitarističke perspektive, problem je dublji od jedne konkretne krize. Evropa se sve češće ponaša kao akter koji reaguje na ratove, a ne kao politički prostor koji ih sprječava, ne štiteći vrijednosti na koje se poziva. Kada su vojne operacije dominantni jezik međunarodne politike, prostor za diplomatiju, međunarodno pravo i civilnu zaštitu nestaje .Ratna politika nije apstraktna strategija nego konkretna tragedija za civile, posebno  žene, djecu i najranjivije zajednice. Upravo je zato  problematično kada evropske vlade prihvataju logiku “nužnih ratova” ili “preventivnih udara”. Takva logika gotovo uvijek završava spiralom nasilja čije posljedice najviše snose društva koja nemaju moć da odlučuju. Pravo pitanje nije na čijoj je strani Evropa, nego da li je uopšte spremna da ponovo govori jezikom mira – a ne  jezikom savezništava i vojnih blokova.

 

Sigurnost ne može počivati na dominaciji

MONITOR: A Trampov svijet?

DABIŽINOVIĆ: To je metafora za dublju promjenu globalne politike koja se nije pojavila samo sa Donaldom Trampom, ali je kroz njega dobila vrlo jasan oblik. On dolazi u trenutku kada se otvaraju velike moralne i političke krize zapadnih elita – poput novih otkrića Epsteinovih fajlova, koji otvaraju pitanje odgovornosti i saučesništva moćnih.

Istovremeno vidimo žestoku militarizaciju međunarodnih odnosa: rat u Ukrajni,  u Gazi, američko-izraelske operacije protiv Irana i širenje sukoba na cijeli region.U toj logici “svjetova” uvijek postoji hijerarhija: neko je centar moći, a drugi su periferija koja treba da mu pripada politički, kulturno ili bezbjednosno. Takvi koncepti nose snažan nacionalistički ili imperijalni naboj, jer polaze od pretpostavke da je legitimno širiti uticaj i definisati identitete drugih ljudi iz jednog političkog centra.Problem nije samo u jednoj administraciji ili jednoj državi, nego u obrascu politike u kojem se moć, tajne mreže i militarizam međusobno hrane. Kada političke elite pokušavaju da upravljaju krizama kroz spektakl sile,ljudi, posebno civili,postaju kolateralna šteta velikih političkih igara.

Zato je možda važnije pitanje kako obnoviti političku ideju koja je nastala poslije najvećih katastrofa 20. vijeka: da sigurnost ne može počivati na dominaciji i blokovima, nego na miru, međunarodnom pravu i solidarnosti među društvima.

Što je više političkih “svjetova” koji se takmiče za moć, to je manje prostora za mir.

Miena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IDA MARKOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA: Mržnja iz virtuelnog lako prelazi u stvarni život

Objavljeno prije

4 dana

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Naše društvo je duboko nezadovoljno i frustrirano, a iz tog nezadovoljstva često eskaliraju mizoginija i transfobija. Upravo te pojave bile su okidači za prijetnje koje sam dobijala na mrežama, ali i uvrede i prezir koje nerijetko doživim na ulici. Moja sloboda i autentičnost bivaju proglašene nemoralnim ili ,,aberantnim”, dok se istovremeno prećutno podržava diskriminacija i nasilje

 

MONITOR: Ponovo ste bili meta napada. O čemu se tačno radi i da li ste napad prijavili?


MARKOVIĆ: Ovog puta sam dobila poruke prijetećeg i zastrašujućeg sadržaja sa lažnog profila na Instagramu. Prijetnje su sadržale dovoljno elemenata da se osjetim ugroženo, naročito zato što sam prije samo tri mjeseca bila žrtva fizičkog napada, koji tada nijesam prijavila zbog dubokog nepovjerenja u institucije. Uprkos tome, ove najnovije prijetnje jesam prijavila jer se ne osjećam bezbjedno i smatram da takve situacije ne smiju proći bez institucionalne reakcije.

MONITOR: Govor mržnje je normalizovan na društvenim mrežama, a čest je i u javnosti. Kako to komentarišete i da li postoji opasnost da se ta mržnja iz virtuelnog prelije u realni život?

MARKOVIĆ: Naše društvo je duboko nezadovoljno i frustrirano, a iz tog nezadovoljstva često eskaliraju mizoginija i transfobija. Upravo te pojave bile su okidači za prijetnje koje sam dobijala na mrežama, ali i uvrede i prezir koje nerijetko doživim na ulici. Moja sloboda i autentičnost bivaju proglašene nemoralnim ili ,,aberantnim”, dok se istovremeno prećutno podržava diskriminacija i nasilje.

Nažalost, mržnja iz virtuelnog prostora vrlo lako prelazi u stvarni život. To se već desilo prije tri godine nakon što sam bila izložena medijskom linču, stvorena je atmosfera pogodna za fizički napad grupe mladića. Zato smatram da je iluzorno praviti jasnu granicu između onoga što se dešava online i onoga što nas čeka na ulici.

MONITOR: Da li ste zadovoljni reakcijom nadležnih prilikom ranijih prijetnji i napada?

MARKOVIĆ: Ne. Prije tri godine, kada sam bila žrtva fizičkog napada grupe momaka, policija nije preduzela ništa. To je bila kulminacija medijskog linča kojem sam prethodno bila izložena, a koji je stvorio ambijent u kojem je nasilje protiv mene postalo društveno prihvatljivo. Ni kasnije reakcije nadležnih nijesu ulivale povjerenje.I dalje je očigledna disproporcija u postupanju prema ženama i queer osobama u odnosu na privilegovane muškarce.

MONITOR: Kao psihološkinja, sa kojim problemima vam klijenti najčešće dolaze?

MARKOVIĆ: Najčešći problemi su anksioznost, osjećaj preopterećenosti, narušeni odnosi u porodici ili partnerstvima, kao i hroničan osjećaj nesigurnosti u sopstveni identitet i vrijednost. Mladi i žene posebno često donose teret društvenih očekivanja i pritisaka, dok queer osobe dolaze zbog kontinuiranog stresa koji proizilazi iz diskriminacije i neprihvatanja.

MONITOR: Koji su najteži problemi LGBTIQ osoba i koliko je sistem spreman da im pomogne?

MARKOVIĆ: LGBTIQ osobe najčešće se suočavaju sa institucionalnom i društvenom diskriminacijom, nevidljivošću i nedostatkom osnovne zaštite. Sistem, nažalost, često nije spreman da im pomogne. Ponekad je upravo sistem izvor problema.

Primjer toga je zdravstvena radnica koja odbija da mi izda hormonsku terapiju uz obrazloženje da sam ,,protivprirodna”, iako se istovremeno estetski koriguje bez ikakvih dilema. Ili policijski službenik koji je mom partneru otkrio moj rodni identitet, iako mu je dužnost da me štiti. To su samo djelići diskriminacije s kojom se suočavam i koje, sudeći po komentarima ispod vijesti o prijetnjama i napadima, dio javnosti čak odobrava.

MONITOR: Da li vas reakcije nakon najnovijih prijetnji ohrabruju ili obeshrabruju? Očekujete li da će počinioci biti procesuirani?

MARKOVIĆ: Reakcije javnosti su podijeljene: dio građana izražava solidarnost, a dio otvoreno podržava nasilje. To je poražavajuće, ali ne i neočekivano u društvu u kojem je žena, naročito queer žena, kažnjena svaki put kada zauzme ,,nedozvoljeno mjesto” u patrijarhalno skrojenom poretku.

Uprkos svemu, očekujem i zahtijevam da institucije identifikuju i procesuiraju počinioce. Ne zbog mene lično, već zato što svaka nekažnjena prijetnja normalizuje nasilje i otvara put novim napadima.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JOVO BAKIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU: Službe bezbjednosti, bezuspješno, daju sve od sebe da podijele studentski pokret

Objavljeno prije

4 dana

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Kako vrijeme odmiče, studenti će kampanjom od vrata do vrata, odlascima u svako selo u Srbiji-a režim svojim greškama, još više omasoviti. Najveće dosadašnje dostignuće studentskih i građanskih protesta u Srbiji, jeste širenje solidarnosti kao osnovne društvene vrijednosti. U okviru toga posebno mjesto zauzima solidarnost Srba i Bošnjaka u Srbiji. Masovno smo bili ganuti, plakali od sreće

 

 

MONITOR: U Nišu je održan studentsko-građanski skup „ Država to smo mi“. Govori se, povremeno, da je elan pobunjenih studenata i građana opao.  Kako Vama izgleda pobunjenička dinamika i hoće li „čuvari vatre“ moći da za predstojeće lokalne i očekivane vanredne parlamentarne izbore, pridobiju još pristalica?

BAKIĆ: Naravno da se ne može držati isti ritam tokom više od godine dana skoro svakodnevnog protestovanja. No, čak i u takvim okolnostima, broj ljudi koji je pokrenut studentskim pokretom je i dalje impresivan. Pored toga, protesti se neretko održavaju istovremeno na nekoliko tačaka. Primerice, dok su niški studenti obeležavali godinu dana od velikog protesta u tom gradu, dotle su seljaci blokirali dobar deo zapadne Srbije. Uopšte nije bilo malo ljudi na oba protesta. Naprotiv, u Nišu je to bio još jedan impresivan skup, a seljaci su svojom borbom izazvali kriminalno ponašanje policije. Važno je da svima bude jasno da našu borbu mora da odlikuju strpljenje, upornost i borbenost. Takve vrline će  uroditi plodom, jer sve je vidljivije da autoritarni režim organizovanog kriminala-koji je zarobio republiku, ratuje protiv značajnog dela društva Srbije: celokupne kulture, prosvete, nauke, umetnosti, ali i seljaštva. U tom ratu protiv mladosti, pameti i žuljevitih seljačkih ruku Srbije, režim nema nikakvih izgleda. Zbog toga i odugovlači, pokušavajući da kupi vreme i iscrpi protivnike, nadajući se nekom čudu koje bi moglo da ga održi i tako spasi njegove čelnike od izvesne robije. Kako vreme odmiče, studenti će kampanjom od vrata do vrata, odlascima u svako selo u Srbiji-a režim svojim greškama, još više omasoviti podršku studentskom i građanskom pokretu.

MONITOR: Nedavno je jedan bivši visoko pozicionirani bezbjednosni funkcioner rekao da aktuelne bezbjednosne strukture u Srbiji, pokušavaju da-na razne načine, naprave razdor u studentskom pokretu.Ko se posebno „trudi“ da utiče na odluke studentskih plenuma?

BAKIĆ: Izvesno je da službe bezbednosti daju sve od sebe da podele studentski pokret-ali za sada nisu bile naročito uspešne. Pokret je jedinstven, iako je unutar sebe veoma ideološki raznorodan (ima levičara, liberala, konzervativaca, pa čak i radikalnihdesničara), a prevashodni razlog tome leži u demokratskoj kulturi koju mladost Srbije pokušava da razvije. Jednostavno, ko ima većinu na plenumima-nakon iscrpnih diskusija, taj odlučuje. O raznim temama su u različita vremena, različite struje imale većinu. Dosadašnja ograđivanja od pojedinaca ili stranaka bila su podstaknuta prevashodno činjenicom da ima onih koji bi da spolja utiču na odlučivanje studentskog pokreta. Nijedna strana služba nema uticaja na studentski pokret. Uostalom, da li znate da je ijedna strana vlada podržala studente? No, za dobrim konjem prašina se diže.

MONITOR: Pobunjeni studenti Srbije podržali su studente i građane u Sarajevu, koji traže odgovornost za žrtve tramvajske nesreće. I BiH i Srbija su visoko na listi najkorumpiranijih zemalja. To je i regionalni problem. Da li je za promjene neophodna i regionalna solidarnost žrtava korupcije i organizovanog kriminala?

BAKIĆ: Najveće dosadašnje dostignuće studentskih i građanskih protesta u Srbiji, jeste širenje solidarnosti kao osnovne društvene vrednosti. U okviru toga posebno mesto zauzima solidarnost Srba i Bošnjaka u Srbiji. Mislio sam da u svom veku neću doživeti njihovo pomirenje, a studenti su doveli do toga da sam to dočekao pre sopstvene starosti. Masovno smo bili ganuti, plakali od sreće, gledajući prizore naše uporne i međusobno pomirene mladosti. Ako su mladi pomireni, onda stariji moraju da ih slede, pod uslovom da imaju srca i mozga. Izgleda da, posle decenija provedenih u nacionalističkom bunilu, ratovima i pod vlašću kriminalaca koji manipulišu nacionalizmom kako bi olakšano mogli da kradu, polako dolazimo sebi. Možemo se nadati da će solidarnost sve jače da se preliva preko granica naših ojađenih post-jugoslovenskih država i njihovih provincijalizovanih društava, jer jedino tako možemo uspešno da pariramo organizovanom kriminalu, čija prekogranična saradnja nikada nije ni prestajala.

MONITOR: Široke demonstracije poljoprivrednika još traju,  država neke od njih hapsi…Dio njihovih predvodnika daje izjave da se ne bave politikom već da štite svoju egzistenciju. Otklon od politike je česta parola na ovakvim protestima. Da li je dominacija stava kojim se  traži da se  ispune konkretni „apolitični“ zahtjevi, jedan od faktora održavanja statusa kvo u Srbiji?

BAKIĆ: Kod nas je politika postala najprljavije zanimanje, pa otuda imam razumevanje za ovakav stav. Naročito zbog toga što svedočimo činjenici da nisu malobrojni glasači vladajućih stranaka koji aktivno učestvuju u protestu seljaka. Druga je stvar što se bez politike ne može upravljati jednom državom, a osnovno je pitanje da li je neka politika rđava ili korisna za društvo. Ostaje nada da će pomenuti glasači SNS-a i drugih vladajućih stranaka shvatiti da politika koja se s najvišeg mesta vodi u Srbiji nije u njihovom interesu, nego u interesu organizovanog kriminala. Verujem da će tako i biti, te da ćemo uskoro imati i promenu nakaradnog režima.

MONITOR: Glavna državna tužiteljka, Zagorka Dolovac, konačno je, kako neki to nazivaju, „progovorila“. Ona je sada gotovo povjerovala da je na vrhove državnih tužilaštava u Srbiji vršen pritisak od strane BIA, prilikom nedavnih ponovljenih izbora za VST. Kako razumijete ovu, bar javno, veliku promjenu u radu tužiteljke Dolovac?

BAKIĆ: Pretpostavljam da je pritisak njenih čestitih koleginica i kolega bio prilično jak-a i da su spolja pristigli signali, da režim zacelo gubi podršku koju je dosad sa Zapada uživao.

MONITOR: EU i UK su skoro najavili da će zajedno osnaživati Evropu. Iako se o potrebi jačanja evropske bezbjednosti govorilo i prije rata u Ukrajini, tek su najnoviji potezi Donalda Trampa, „otvorili oči“. Trampov povratak, smatra se i glavnim podstrekom za ultradesnicu u Francuskoj i Njemačkoj. Može li EU odbraniti vrijednosti na kojima je, deklarativno, nastala?

BAKIĆ: Mislim da je ona odavno na stranputici, a postojani rast krajnje desnice u poslednje skoro četiri decenije, govori da je ova stranputica dovela EU do same provalije. Ako imamo na umu i autoritarnog br(b)ljivca na čelu SAD-a, koji otvoreno prezire međunarodno pravo-ratujući gde stigne i podržavajući autoritarni zločinački režim Netanjahua, kao i eksponencijalni rast društvenih nejednakosti u poslednje četiri decenije u centru svetskog kapitalističkog sistema-te privredno snaženje Kine, onda možemo da zaključimo da je svetski kapitalistički sistem u najozbiljnijoj krizi od kraja Drugog svetskog rata, a da stanje umnogome podseća na ono pred Prvi svetski rat.

 

Vučić i Rama prave račun bez krčmara

MONITOR: Predsjednik Srbije i premijer Albanije, Aleksandar Vučić i Edi Rama, traže od EU da se Srbiji i Albaniji odobri ulazak u članstvo Šengen zone i specijalni ekonomski odnos sa Briselom, bez čekanja na članstvo. Oni nude-odustajanje od prava veta. Ako je za Vučića dosta jasan razlog za ovaj „proaktivan“ pristup, zašto ga je u tome podržao Premijer Albanije?

BAKIĆ: U oba slučaja reč je o lovcima u mutnom koji prave račun bez krčmara. Da li su uopšte pomislili šta o toj inicijativi misle građanke i građani Srbije i Albanije, kao i građanke i građani zemalja-članica? Očevidno-nisu, jer navikli su da građanke i građane ne zarezuju, vodeći isključivo računa o ličnim interesima. Za mene je njihov predlog izrazito uvredljiv, jer sami predlažu drugorazredni status za stanovništvo država koje ima nesreću da ih takvi ljudi predstavljaju.

 

Tramp izvozi primitivni i ogoljeni imperijalizam

MONITOR: Tramp po drugi put napada Iran. Kako ocjenjujete Trampov način „izvoza demkratije“, i kada se radi o Venecueli i u postizanju mira u Ukrajini i Gazi?

 BAKIĆ: Reč je, svakako, o jednom narcisoidnom i po međunarodni mir opasnom čoveku. Takvoga klovna na čelu najveće sile u svetu još bilo nije-a bilo je ratnih zločinaca, nedovoljno obrazovanih i moralno pokvarenih, pa i izlapelih ljudi. On je pet u jedan. Jedini političari s kojima bi se on-iako u ovom trenutku još uvek uz neophodan oprez, mogao porediti jesu oni koji su vladali Trećim Rajhom odnosno sebe smatrali naslednicima Rimskog Carstva. Razume se- kada već pominjem Rim, tu su takođe Neron i Kaligula, za koje se može kazati da ih Tramp uspešno oponaša. To što on izvozi nikako nije demokratija, nego primitivni i ogoljeni imperijalizam. Naročito je nečovečna i neoprostiva otvorena podrška genocidu i etničkom progonu koje sprovodi zločinački režim Netanjahua nad Palestincima u Gazi odnosno na Zapadnoj obali. Naravno, pomenuti prezir međunarodnog prava u slučaju otmice predsednika Venecuele i ubistva ajatolaha Hamneia, pa i u njegovim javnim istupima povodom Grenlanda, pokazuje da je ceo svet pretvoren u džunglu u kojem vlada zakon jačeg. Niko razuman, kada se suoči s tom činjenicom, ne može da ostane spokojan i bezbrižan.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo