Monitor čitaocima predstavlja eseje Ramiza Hadžibegovića na neobične i zaboravljene teme, koji su objavljeni na sajtu montenegrina.net

Svaki salaš imao je svoj unutrašnji ritam, melodiku, svoju dinamiku. Kao samostalna i individualna ekonomska jedinica, salaš je bio jedinstven oblik agrarnog aktivizma. U skladu sa prirodom i njenim ciklusima, salašari su tokom cele godine osiguravali većinu egzistencijalnih potreba za svoju porodicu, a svaki proizvedeni višak su prodavali – Što poseješ, ako i prodaš i naplatiš, jedva da se pokriješ. Do pojave mehanizacije, sintetičkih đubriva, pesticida i navodnjavanja, sejalo se malo žita, kukuruza, ječma, krompira, pasulja, luka. „Redovno se ostavljala crna ugar, da zemlja odmori, jer se slabo đubrila. Salašari su malo radili, ali i rđavo živeli. Oralo se drvenim, kasnije i metalnim plugom, gde je bilo dosta trave zubače, ili kožure i pirevine, pa je plug preskakao. U leto se jedva dočeka ječam, te je odmah nošen u suvaču na mlevenje. U žitu je bilo mnogo trave, a trnja u izobilju. Radilo se pri žišku i sveći, a često i u mraku, kad se i kudelja prela“. Kao i u svim krajevima na Balkanu, tako su i ovde organizovane vršidbe žita konjima. Kao kuriozitet, navodim činjenicu da se do početka dvadesetog veka, za praznike i slave, mesio hleb od pšeničnog brašna, a ostalim danima ražani, kukuruzni ili od brašna pomešanog sa pšenicom. Inače, hleb, kao vera i kao nada, mesio se jednom nedeljno, u obliku cipovki, od pet do šest kilograma.

„Hej, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš“, kaže u svojoj pesmi Đorđe Balašević. Ova njegova pesma nosi u svom biću aromatične asocijacije na vojvođansko podneblje. Posvećeni praktičnim dimenzijama života, svet za njih postaje mistična slika duboke tajne koja se iskušava obilnom i kvalitetnom ishranom. Zajednička je strana salaša, onih nekad i ovih sada – na njima se uvek dobro jelo. „Ishrana na salašima ukazuje na regionalne tradicije – panonsku, dinarsku, centralnobalkansku, na pripadnost nacionalnim zajednicama – bunjevačkoj, mađarskoj, srpskoj, češkoj, i na otvorenost prema uticajima sa svih strana“. (Branko Peruničić: Postanak i razvitak baština na području Subotice od 1686. godine). Kao zaštitni znak salašarke gastronomije izdvajaju se: kulen, švargla, čvarci, domaća šunka, kobasica, pečenica, ćuretina, slanina, perkelt, gulaš, sataraš, salašarska mućkalica, rezanci, domaće supe i paprikaš, štrudle, krofne, bundevare.., a od pića: dudovača, kajsijevača, razna vina.

Bez obzira na različite običaje i varijante verovanja i identiteta, te religijska, etička i odomaćena shvatanja, salašari neguju jednu vrstu egzistencijalno zasnovane istine u kojoj se postavlja pitanje o smislu života, o ljubavi, veri, nadi. Živ razgovor sa prijateljima, rođacima i susedima, ne može zameniti lepota plavog neba, punog meseca, miris zemlje, zvuk vetra. (Ujutro je najlepše kad zamiriše ravnica, a pogled je dalek sve do tamo gde se nebo i zemlja spajaju. Ondak, volem da kažem, onako ko sebi u bradu, al je ova naša Vojvodina velika, zdravo je široka i dugačka, a i visoka (Lazar M. Paroški). Samoća na salašu, život pun ćutanja i egzistencija koja je zatvorena za spoljne uticaje, nisu poželjni za ljude ni u jednom dobu, ni u jednom prostoru. Socijalnom izolacijom stvara se novi čovek (sa identitetskim odrednicama), sklon da bez neposrednih kontakata i emocija svoj život učini fikcijskim. Razgovor je jedini način da se misao ne zatvori u sistem, a život u tamnicu. U takvim životnim uslovima nemoguće je pronaći sopstveni identitet. Salašarske okolnosti pod kojima se identiteti preuzimaju, kao nasleđeni paketi bez mogućnosti izbora, iznedrili su osobe nemoćne da se ukorene u bilo kojoj društvenoj zajednici, bez osećaja inferiornosti i izgubljenosti. Dešava se da ljudi provedu život bez mnogo priče i socijalnih kontakata i za njih je to samorazumljiva stvarnost.

Nigde se kao na salašu ne može bolje i lakše uočiti pojava čovekovog otuđenja, maskirana prividom normalnosti. To su mesta na kojima su se čitave generacije u dugom periodu odrodile, razbratile, dehumanizovale i otuđile. Što su se više približili prirodi, i njenim manifestacijama, to su više zaboravili da pričaju. Bila je to neobjašnjiva skladnost između karaktera i ambijenta. Duhovno neistrošena bića, koja imaju dušu, veruju u ljubav, koji sanjaju i nadaju se, u svom  oskudnom, sirovom i pomalo surovom životnom okruženju, ne traže drugu stvarnost, već je stvarnost u njihovoj svesti samo percepcija njihove stvarnosti. Uronjeni u svoju samoću, gluvost i vlastitu prazninu, a istovremeno zaljubljeni u svoju siromašku gordost, u sebe, u svoj bol, gube pojam istine, cilja i smisla života.

Na tim prostorima gde se sunce rađa iz zemlje i u zemlju zalazi, odsustvo života ili čežnja za životom, dovodi do praznine, do izostanka uzbuđenja i zanosa, nestanka motivacije, apatije, bezizlaza; usamljenost oduzima smisao egzistenciji. Samorodni paori neprestano teže nečemu, a istovremeno ometaju sebe, ne shvatajući da između iskustva socijalno neispunjenog čoveka i normalnog života urbane svakodnevice zjapi prazan prostor i ogromna provalija. A šta tek reći za žensku zarobljenost, večitom simbolu života. Ne treba sumnjati da su dobro znali koliko se istina krila i trošila u njihovim kratkim uzdasima, dugim noćima, i dosadnim zimskim danima. Njihov greh je u tome što su sami sebe uzeli kao svrhu, čime su život lišili smisla. Bio je to tamni vilajet porodičnih odnosa i svojevrsni autoegzil, bezdana praznina koja je obesmišljavala svaku sadržinu života na salašu, i gde ruralni izolovani život postavlja ogoljeno ljudsko postojanje u prvi plan. Iako su uglavnom imali svega dovoljno, možda i preko mere, ali ono do čega im je bilo prevashodno stalo, to je sam život, bio je duboko oskudan, ugrožen, sabijen, vrlo ograničenih mogućnosti.

Salašari, radoholici i paorski diverziteti, snažnog karaktera, vitalne energije, gospodske ili, što bi se reklo, lalinske ležernosti, prihvatili su težak rad i mnoga odricanja da bi stvorili udobniji svet za svoje potomke. Iako je njihov život bio oskudan duhom, a onaj fizički zahtevan, oni su imali neograničeno poverenje prema takvom svom izboru. Njihov život je bio toliko jedinstven da je sasvim moguće reći da o njima, zapravo, još ništa ne znamo. Vredni, štedljivi, istrajni, povučeni i tihi, osenčenog tona, duboko skrivene emocije, čija duša liči na isceđenu zemlju, ceo život su proživeli u duhovnoj nezrelosti.

Poljoprivreda nije njihovo glavno i jedino zanimanje: salašari su bili – ratari, stočari, voćari, lovci. Iz tog vremena potiču dve stare izreke vrednih salašara: U paora crne ruke, al’ bila pogača; Tuđe štuj, svojim se diči. Bez rešenja kako da izađu iz sopstvene zatvorenosti, oni su uklanjali svakodnevnu žurbu i nervozu na neki ljupki, smireniji način, pomoću neke neobične salašarske filozofije, drugima nepoznate. Njima se veliki život nikada nije dogodio, niti su mu išli u susret.

(Nastaviće se)

Monitor čitaocima predstavlja eseje Ramiza Hadžibegovića na neobične i zaboravljene teme, koji su objavljeni na sajtu montenegrina.net

Dnevni boravak, s visokim plafonima, najveća prostorija u kući, gde se uglavnom odvijao život, bio je svedok sudbine življenja na prostoru koji liči na distopijski mizanscen. Podovi u početku zemljani, a kasnije sa drvenim daskama, bili su zastrti krparama ili ovčijim krznima. Dominantno mesto u takvoj prostoriji zauzimaju: ognjište, kamin, zidane peći „furune“, i kasnije plehani šporeti, oko kojih su se okupljali članovi domaćinstva. „Masivna peć zidana nepečenom glinom i blatom, koja se kasnijim loženjem „ispekla“, oslanjala se jednom stranom na zid na kome je sa spoljne strane bio veliki otvor za ložište. Ona se sporo zagrevala ali je dugo držala toplotu“. Klasični kamin su posedovale salašarske kuće imućnijih domaćina. Za razliku od furune, ognjišta su bila na sredini dnevne sobe, sa sačom i čađavim verigama, na kojima je visio veći garav bakrač. Za ogrev se koristila kukuruzovina (kukuruzne stabljike, koren i šišarke od klipa), i nešto skromnije, grane od bagrema i topole. Pored ognjišta ili furune, gde su se nalazile drvene klupe i tronošci, uvek je bilo komotno, prostrano, široko, visoko. To je centralno i najvažnije mesto u kući, središte svakog druženja oko kojeg se okupljala porodica. Zidovi su okrečeni ili molovani posebnim valjcima sa cvetovima, listovima, raznim geometrijskim oblicima. Na zidovima okačeni fenjeri, uramljene porodične fotografije, lampe petrolejke, ikona, srp, sito i ukrasni tanjiri, pa čak i poneka opaklija i šubara.

Pored dnevnog boravka, postojale su i manje spavaće sobe koje se zimi nisu grejale. (Oni koji su spavali u hladnim sobama, pre odlaska na počinak, grejali su crep ili pečenu ciglu, koju su nosili u svoj krevet). U ručno pravljenim plakarima, zvanim šifonjeri, na kojima se nalaze dunje, držala se posteljina, heklani stolnjaci, peškiri. Spavalo se na slamaricama, dušecima punjenim kukuruznom komušinom, kasnije na primitivnim krevetima, ponegde sa ručno vezenom posteljinom. Jastuci, punjeni usitnjenom slamom ili kukuruzovinom, a kasnije perjem. Pokrivači su najčešće bili od kudelje, perina, ispunjena perjem ili ovčja koža. (Od maja do oktobra kuvalo se u letnjoj kuhinji. U tom periodu spavalo se u seniku za seno, a u vreme većih vrućina ispod neke voćke). Za goste je bila izdvojena posebna soba, ili kako se u Vojvodini zvala „čista soba“. („Domaćicu salaša ne može iznenaditi nezvani gost, jer se još izdaleka vidi, sem ako ne dođe noću“). Bila je to najlepše uređena prostorija, puna ženske duše. Ove sobe su davale poseban smisao i značenje porodici. U tom tajanstvenom prostoru žene su stvarale čaroliju magijom sopstvene igre. Romantične domaćice su kreirale ovaj prostor u skladu sa svojom čulnom osetljivošću prema stvarima, ljudima i događajima, kombinujući prefinjen stilski komad nameštaja sa dopadljivim modernim kičem. Razlika u enterijerima ne umanjuje autentičnost njihovog identiteta. Ovaj prostor je bio povlašćen u odnosu na druge prostorije na salašu.

U komotnom prostoru dvorišta nalazi se sve što je neophodno za funkcionisanje jednog domaćinstva: ambar, čardak za kukuruz, štala, posebne namenske kućice, letnja kuhinja sa stolovima i klupama, silos, plevara, obor i svinjci, kokošinjac, golubarnik, poljski đeram, ljuljaška za decu, stogovi sena. Tu su i stabla višnje, oraha, kajsije, dunje, jorgovana, nekoliko struka vinove loze i dud, kao zaštitnik vojvođanskih salaša. Čardak za kukuruz uvek je na vetrometini, a ispod njega svinjci. Bagrenje i bunar sa čistom, hladnom i pitkom vodom i valovom za napajanje stoke, bili su neizostavan deo ovog prostora. Bagrem je služio kao ogrev, kao zaštita od vetra i hrana za ovce i koze. (Bagremovo drvo, čvrsto i trajno, nezamenljivo je kao građa. Za obradu se koristi samo kad je sirovo, jer u suvu dasku teško je i ekser zabiti). Iza štale su đubrišta koja su, kao uslov za prinos svih poljoprivrednih useva, dragocena za svako domaćinstvo. Očekivano je da svako dvorište bude okićeno i cvećem: muškatle, kadife, georgine. Tu su i ručno rađene peščane kule. Imućniji su posedovali fijaker, čeze i sanke. I najzad, svaki salaš imao je svoj vetrozaštitni pojas od drveća koje se nalazi oko ili u samom dvorištu. Bili su to najčešće jablani, koji poseduju gracioznu krošnju, i mogu da narastu do trideset metara.

Skoro svaka kuća držala je ovce, svinje, živinu i nekoliko košnica pčela. Od krupnije stoke, imali su volove i konje (vranci, čilaši, riđani, mrkovi), dok je krava bila ređe u salašarskim stajama. Vremenom, ona postaje dominantna domaća životinja, bez koje se nije mogao zamisliti život. („Čuvamo 250 ovaca, imamo pedesetak krava. U jesen je malo teže, ali proleće kad svane onda je lepše. Život je težak, ali ga ne bi menjali nikada za drugo mesto“, priča Momčilo Popović, salašar). „Tek s prelaskom na stajski uzgoj stoke, posebno svinja i goveda, dolazi do značajnijeg razvoja salaša“. Volovi su bili osnovna radna stoka: snažni, izdržljivi, čija ishrana, nega i smeštaj nisu bili zahtevni. Konje nisu imali svi salašari. „Oni koji su ih držali, češće su to radili za diku, ponos i uživanje, a manje za rad“. Bili su tu i mačke i pulini, „koji su terali ovce da budu disciplinovane“. U okolini salaša bilo je zečeva, fazana, srna, lisica, kuna, šakala, jastrebova, divljih patki, bisernih morki, a na dimnjacima gnezda roda. Naizgled „mrtve“ stvari koje se nalaze u njihovom dvorištu, poseduju toliko topline, životne energije i svetlosti pune ljudske radosti; suživot i simbioza čoveka i okoline, odnosno međusobna zavisnost čoveka i prirode. Dvorišta su bila zatravljena, sa stazama od utabanih cigli.

Pokućstvo je bilo skromno. Dabome, to je zavisilo od načina života i materijalnog statusa familije. Jedna prosečno imućna porodica imala je u svom vlasništvu: uređaj za mlevenje žita, mašinu za obradu lana, hlebnu peć, razboj za tkanje platna, preslicu i vreteno, razne skulpture, satove, slike, svećnjake, kvalitetniji escajg… Sačuvati zimnicu u surovim uslovima nije bilo jednostavno. Zime duge, sa dosta snega i s niskim temperaturama. Žito se bez problema moglo sačuvati, dok je krompir, povrće, voće i ostalu zimnicu u teglama i flašama trebalo adekvatno uskladištiti. Za takve potrebe koristio se špajz, trap, podrum. U dalekim slikama uspomena i života naših predaka, trap se ne može ni obići ni zaobići, pogotovo u vremenima kad je bolje imati pun stomak nego puno srce. A šta tek reći za špajz, taj skriveni kutak ženske brige, spokojstva, nade i sigurnosti; bio je praznik za oči i dušu. Na desetine tegli različitih veličina i boja, prepunih raznoraznih slatkih i kiselih, ljutih i slanih đakonija.

Na jednom salašu živelo je više generacija. Otac, odnosno domaćin, bio je najveći autoritet i glava porodice. Domaćin je, uz potreban sklad mudrosti, menjao sudbine, pomerao i rušio granice, što je podrazumevalo odricanje, posvećenost, požrtvovanje, odgovornost i disciplinu svih članova porodične zajednice. On nije samo gospodar salaša i imanja, već stvaralac, borac, baštinik prezimena i porodične tradicije, čuvar kućevne tapije; uzor otmenosti, častan i čestit, pošten i prosperitetan, ugledan i sposoban. U takvom poretku stvarnosti postojala je utvrđena podela rada prema polu, uzrastu i sposobnostima. O svim poslovima odlučivao je domaćin kuće, dok je domaćica raspoređivala zaduženja ženskim članovima i deci. Povećanjem broja članova familije, proširivao se i stambeni prostor. Pored postojeće, gradile su se i nove kuće. Uprkos tome, to je i dalje bila jedna porodična zajednica, ali sa odvojenim stanom.

(Nastaviće se)

Monitor čitaocima predstavlja eseje Ramiza Hadžibegovića na neobične i zaboravljene teme, koji su objavljeni na sajtu montenegrina.net

Salaši, u beskraju panonske nizije, plodne i peskovite zemlje, sa bezbroj termalnih izvora i jezera, gordo i ponosno, kao figure na šahovskoj tabli, prkose od birvaktile, vaktu i zemanu. Kao nemi svedok vremena i dubinska istina života, u njhovom srcu i srce Vojvodine i svemira diše. (Pre Drugog svetskog rata, u okolini Subotice bilo je 11000, u Srbobranu 900 salaša. U bečejskom ataru, između 1890. i 1910. godine registrovano je 638 salaša. U Čeneju, između dva rata bilo je oko 440 salaša. Interesantan je i podatak da je do kraja devetnaestog veka na salašima živela čak polovina stanovnika Subotice, Radovan Balać, dnevni list „Danas“, 19.11.2021. godine). Odvajkada skriveni u prvobitnoj tradiciji, koja je svet zahvatala osećanjem nužnosti i opstanka, salaši se doimaju kao umetničke projekcije gorke istine o čovekovoj muci i tegobnom životu. Osećajni i otvoreni za svaku emociju, ni sami ne znaju koliko toga u sebi poseduju i skrivaju. U dubini istine koju salaši znaju o sebi, nastaje svet iz kojeg se ne može lako i brzo izaći; to je narativ o kojem se može naslućivati, i svet koji se između tišine i istine može lakše razumeti. Svima je zajedničko da je posvećenost životu u kojem su zaglavljeni, a određuje njihov svetonazor, jača od zdravorazumskog odnosa prema svetu i prirodi koji ih okružuju.

Pišem o salašima proteklih vekova, stalno nastanjenim, iako se dosta toga može podvesti i na one koji su bili samo sezonska staništa. U pokušaju skidanja vela tajne sa ove autentične pojavnosti, za koju sam mislio da je poznajem i razumem, očekivao sam gustinu i punu zbilju u pojašnjenju ovog fenomena, ali sam naišao na proređenu stvarnost i dosta praznine. Doduše, kultura zna da istina o bilo kojoj pojavi nema samo jednu stranu, a ta topla i ušuškana gnezda stoje iznad moje radoznalosti i ljudi kojima se diče, kao što ljudi stoje iznad svog rodnog mesta kojim se ponose. Ugrađeni u temelje tradicije, duhovnog i materijalnog nasleđa, tapiju na multietničnom prostoru Vojvodine oduvek su imali ljudi autentične istorije i kulture, puni duševnosti, koji teško podnose svaku promenu, svaku drugu stvarnost, tuđe navike. Čovekovo uzdizanje iznad zavičaja, pa samim tim i iznad salaša, nije samo prirodna činjenica, već duhovna dimenzija.

Salaši su mala svetla, orjentiri, oblici energije, ognjišta, mesta okupljanja i raskrsnice, sunašca pod nebrojivim zvezdama, svetli grobovi koje život i smrt, svetlost i senke dele. Taj ambijent, odakle se osmatraju sve četiri strane sveta, sapet u čauri jednog osobenog mentaliteta i karaktera, samo je na tom prostoru celovit, osoben, moćan. Svaki poseduje svoj mali svet: svet traganja, stvaranja i otkrića, svet dobrote, istine, lepote i duhovnosti, ali i sumorno mesto svakodnevice mladih ljudi. Iz takvog ambijenta se rađaju talenat, vrline i sposobnosti, iskušenja, melanholija, gostoljublje. Uz posvećenost, odricanje i požrtvovanje, između neba i zemlje, nade i očekivanja, salaš su gradili poput mrava ili ptice koja pravi gnezdo: zrno po zrno, slamčicu po slamčicu, grančicu po grančicu. Bila je to čovekova potreba da se vine u njemu nedostupne prostore i da u njima potraži promenu, blagoslov, zbilju i radost, utehu i smisao, za svoj i život svoje porodice. („Komšija je salašarima uvek bio nešto više i važnije nego onima na selu i gradu“ – „Naš salaš“). Od prostora praznine, pravili su naseobine sudbine, i svoj jedini raj iz koga ih niko ne može isterati.

Ta neobična salašarska filozofija života uklanja svakodnevnu žurbu, nervozu, na neki ljupki način uvodi vas u smireniji i drugačiji poredak stvari. U suživotu i simbioza čoveka i okoline, odnosno čoveka i prirode, naizgled „mrtve“ stvari koje se nalaze u njihovom dvorištu, poseduju toliko topline, životne energije i svetlosti, pune ljudske radosti.

Etimološko poreklo reči salaš nalazimo u mađarskoj imenici szallas, koja ima više značenja: smeštaj, mesto, zgrada, pokretno naselje, farma. Pored ovih, ova mađarska reč ima i druga značenja: stati, osvojiti, okupirati, leteti. U širem smislu, salaš je poljsko imanje s kućom i pomoćnim objektima (staje, ambari, čardaci), dok je u građevinskom smislu – tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje. Slični pojmovi su bačija i majur. U analogiji sa sličnim objektima u kulturi zapadnih zemalja, bio bi to ranč ili farma. Gledano istorijski, kulturološki, tradicijski, semantički, etimološki, salaši su individualna gazdinstva, zatvorenog tipa, izdvojeni iz ruralno-urbanog kompleksa, u kome sve proizilazi iz unutrašnjih doživljaja članova domaćinstva i prirode.

Imanja na kojem se nalazio salaš bila su velika, što za vojvođanske prilike i nije toliko značajno. Parcele su, najčešće, bile veličine od pet do dvadesetak hektara. Salaši su prvobitno bili letnja staništa stočara, a vremenom su postajali stalne naseobine imućnih poljoprivrednika. Po osnovu primarne delatnosti, mogu se podeliti na stočarske, poljoprivredne, vinarske i mešovite salaše. Vinarskih je bilo najmanje, i uglavnom su se nalazili na peskovitom zemljištu, pogodnom za gajenje vinove loze. Doduše, nema salaša gde se nije držala stoka. Salaši se razlikuju i po tome što su jedni bili nastanjeni cele godine, a drugi samo u sezoni poljoprivednih radova.( Pojedini publiciste dele ove naseobine na dva tipa: salaš polutana ( vlasnik je bio imućniji seljak polutan) i salaš farmskog tipa (vlasnik je bio biroš – najamnik).

Stalno nastanjeni salaši, funkcionalni, svedenih oblika, uramljeni topolama, jasenom i bagrenjem, imali su, manje više, identične sadržaje. Veličina kuće za stanovanje (uglavnom prizemne), zavisila je od imovnog stanja domaćina. Kako dobri poznavaoci prilika u Vojvodini kažu, bio je to „prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje, bez puta, vode i struje“. Mogle su biti dvodelne ili trodelne, najčešće bez podruma, sa većom verandom, sa stubovima ili ogradom od metala ili drveta. Građene su od prirodnog materijala koji se mogao naći na tom prostoru ili u bližoj okolini: čerpić, nepečena cigla, sušena na vetru i suncu, i tzv „pleter“ smesa (isitnjena slama i trska, zemlja (glina) i voda). Ono čemu su posebno poklanjali pažnju bili su spoljni zidovi kuće, sa malim prozorima, i fasadom okrečenoj u belo. (Ovakvo krečenje imalo je dvostruku funkciju: estetsku i dezinfekcionu). Termoizolacija im je bila prioritet: zimi da čuva unutrašnju toplotu, a leti da hladi. Sve do sredine prošlog veka, krovovi su bili od trske, a potom sa crepom. Prilikom izgradnje kuće vodilo se računa o tome da „začelje bude okrenuto severu, a čelo, na jugu“. Na tako podignutoj kući prozori i vrata bili su na južnoj strani, gde se formira dvorište. Inače, postoje tri tipa takvih objekata: „ kuća na brazdu“, „preko kuće“ i „kuće na lakat“. (Salašarske kuće viših socijalnih slojeva nosile su pečat i obeležja bogatstva i raskoši i, kao takve, ličile na minijaturne dvorce). Na čelu kuće, do krova, ugravirana godina izgradnje objekta. Na krovu visok odžak. Dabome, ovakvom univerzalom konceptu kuće svaka nacionalna zajednica je dodavala nešto svoje, čime je bila originalna i posebna. U suštini, sve salašarske kuće za stanovanje imale su isti koncept svrhe i sadržaja.

(Nastaviće se)