Između utopije i apokalipse

Najveći paradoks našeg vremena, jeste u tome, što je, zahvaljujući progresu u razvoju nauke i tehnologije, čovek danas, prvi put u svojoj istoriji, u mogućnosti da ostvari opšte blagostanje za sve ljude na planeti, ali on ovu mogućnost, na žalost, ne ostvaruje, zbog toga što to nije interes ekstremnih ultrakapitalista i moćnika na vlasti. Nego je njihov jedini interes, očuvanje njihove ekstremne moći, pljačke i plena. Svim, pa i apokaliptičkim sredstvima. Nuklearnim i drugim oružjima za masovno uništavanje. I ekološkom destrukcijom. Rečju, nuklearno-ekološkom, a ne biblijskom apokalipsom.

Pa je zbog toga, najveći paradoks našeg vremena, istovremeno, i najveća neizvesnost našeg vremena. Opšte blagostanje za sve ljude na planeti ili nuklearno-ekološka apokalipsa. I nestanak čoveka kao vrste. Ili, sportskim rečnikom rečeno, mrtva trka između utopije i apokalipse. I, uzgred, ova mrtva trka, možda najbolje svedoči, o svoj promenljivosti, ljudskih vremena i mnjenja. U svoj onoj pobedničkoj euforiji, poslednje decenije prošlog veka, negativan predznak, imale su i utopija, kao nemoguća, i apokalipsa, kao preterana. A danas je ona prva postala moguća i pozitivna, a ova druga ostala negativna, ali ni malo preterana.

A da bi sve ovo dobro razumeli, moramo znati, da su i najveći paradoks, i najveća neizvesnost našeg vremena, došli iz najveće kontradikcije čoveka kao vrste. Iz činjenice, da čovek kao vrsta, po svojoj prirodi, nije ni samo dobar, ni samo zao, nego da u sebi ima potencijala, i za jedno i za drugo. A ovo, opet, znamo ne iz bilo koje teorije ili dogme, nego iz istorije. U kojoj se nebrojeno puta pokazalo, da čovek ima potencijala, i za vrhove svetlosti, dobra i empatije, i za ponore tame, zla i nasilja. Te da se zbog toga, sa ovom vrstom njegovog endemskog dualizma, mora uvek računati.

A najčešće se ne računa. Nego se računa sa ovom ili onom vrstom dogmatizma. O čoveku kao uvek dobrom. Ili o čoveku kao uvek zlom. A da bi se izbeglo ovo, kao i konfuzija, koja obično prati panične prelaze iz jednog u drugo, sintetičku svest o onoj dualnoj ljudskoj prirodi i istoriji, treba dopuniti, i analitičkim uvidom, u dve različite, mada povezane, komponente i dinamike čovekovog bića. Prvoj, naučno-tehnološkoj, i drugoj, moralno-političkoj. Prvoj, koja je, videli smo, ne samo progresivna, nego, u ovoj progresivnost, čak i eksponencijalna. I drugoj, koja je, na žalost, spora, veoma spora, ako ne i regresivna.

Kraj prve četvrtine XXI veka, krajnje je vreme za osvešćivanje. I za borbu. Za blagostanje. Protiv apokalipse. Posebno zbog toga što je, od 1945., kada je prvi put upotrebljena nuklearna bomba, i od 1989., kada je prestala kakva-takva hladno-ratovska kontrola dve najveće sile nad ovim oružjem, nuklearno-ekološka apokalipsa postala svakodnevna pretnja. A alternativa i levica XX veka, državni kapitalizam, etatizam i socijal-demokratija, potrošeni, oslabljeni i kompromitovani. Na primeru SAD, mada je sličnost sa drugim zemljama velika, ovo je najbolje pokazao, Norman Solomon u svojoj izvanrednoj knjizi The Blue Road to Trump Hell iz 2025.

Upravo zbog mračnih i opasnih vremena u kojim živimo, ovu kratku kolumnu, završiću sa još jednim pozitivnim primerom. Koji čuva i razvija tradiciju vekovnih borbi za onu pozitivnu utopiju. Za opštu dobrobit i blagostanje za sve ljude na planeti. Reč je o BIEN odnosno Basic Income Earth Network, inicijativi koja je pokrenuta još danas dalekih 1980-ih, od strane hrišćanskih odnosno katoličkih socijalista u Belgiji, ali koja je, od tada do danas, postala jedna od najboljih alternativnih i progresivnih, globalnih mreža i akcija. Koju zainteresovani mogu naći i na njenoj digitalnoj adresi: basicincome.org.

Milan POPOVIĆ

Dvije najbolje i dvije najgore stvari u našoj maloj i jedinoj u posljednjih trideset sedam godina

Svaki izbor je delom subjektivan, delom objektivan. Tako je i sa izborom koji donosi ova kolumna. Pri tome, skrećem pažnju samo na dve važne činjenice. Prvo, autor ove kolumne je već sedamdeset jedan plus, dakle dugo i dobro pamti. I drugo, ovaj izbor napravljen je pod neposrednim uticajem velikih ubrzavanja i zgušnjavanja vremena, koja su se dogodila u poslednjih nekoliko godina i meseci.

Počeću sa dve najbolje stvari. Dve najbolje stvari, koje su se u poslednjih trideset sedam godina, od prvih obnovljenih višestranačkih izbora do danas, 1990 – 2027. dogodile u Crnoj Gori, jesu dva političko-pravna akta Skupštine Crne Gore, i to Rezolucija o građanskom miru, doneta i bukvalno pod bombama NATO pakta, 26. marta 1999. i Sporazum o promenama Ustava i integraciji Crne Gore u EU, usvojen 7. jula 2026.

I Rezolucija iz 1999. i Sporazum iz 2026. doneti su konsenzusom (skoro) svih subjekata i poslanika Skupštine Crne Gore, a to se, u našoj, vekovima šizmatičnoj, ali maloj i jedinoj, u tako značajnim stvarima, toliko retko događa. Zbog toga, ovaj svoj izbor, opširnije neću obrazlagati.

Možda još samo jedno malo potpitanje. Zar antiratni indipendizam 1990-ih, krunisan obnovom državne nezavisnosti 21. maja 2006. nije zaslužio da se nađe ispred, ili makar zajedno sa dva navedena akta Skupštine Crne Gore? Naravno da je zaslužio. Ali, da bi došao na sam vrh, mora da ispuni još jedan uslov. Unutrašnji konsenzus. Kojeg negativna hemija i koprodukcija dve mafiokratije, one Mila Đukanovića, i one Aleksandra Vučića, još uvek onemogućavaju. A do kada će tako, još uvek ne znamo.

A dve najgore stvari u Crnoj Gori, u poslednjih trideset sedam godina, nadovezuju se upravo na ovo poslednje. Prva najgora stvar je činjenica, da je u najgorim, ratnim 1990-im, većina u našoj maloj i jedinoj, fanatično sledila najgore, Slobodana Miloševića i njemu slične. Druga najgora stvar je činjenica, da jedan deo naših, najgore u regionu i svetu, sledi i dan danas. U regionu, dve rečene mafiokratije, u svetu, Donalda Trampa, globalizovanog Slobodana Miloševića. Kakav izbor. Uvek sa najgorima. Samo zbog toga što su najgori često i najmoćniji.

Srećom, istorija nikada nije, ni samo ponavljanje, ni samo promena, nego uvek neka njihova složena kombinacija. U našoj tridesetsedmogodišnjoj priči, ponavljanje je podrška najmoćnijima i najgorima. A šta je promena, i kakva, na bolje, ili na gore?

Odgovor na ovo pitanje ima dva različita, mada povezana elementa. Prvi se tiče naše male i jedine, drugi čitavog sveta. Kada je reč o našoj maloj i jedinoj, tu stvari stoje bolje nego što su stojale pre trideset godina. Zbog toga što, uprkos svemu, sledbenika najgorih, u našoj maloj i jedinoj, danas, 2027, ipak, ima manje, čak mnogo manje, nego što ih je bilo paklenih 1990-ih. Imajući na umu onaj (skoro) konsenzus, onih 71, od 74 prisutnih, od ukupno 81 poslanika Skupštine Crne Gore, onog istorijskog Sporazuma, od 7. jula 2026, sledbenici najgorih su danas, kod nas, pre egzotična manjina, nego ozbiljna politička snaga.

No, da li će tako i ostati, u današnjem, sve više globalizovanom svetu, više zavisi od ovog sveta, nego od naše male i jedine. A u ovom svetu stvari ne stoje najbolje. Na samoj polovini drugog mandata, najgoreg ikada presednika SAD, onog našeg i svetskog, globalizovanog Slobodana Milioševića, Donalda Trampa dakle, stvari su i dalje krajnje neizvesne i otvorene. Za novi fašizam. I za nuklearno-ekološku apokalipsu. Za našu malu i jedinu. I za čitav svet. A to je valjda dovoljan razlog. Za produženi otpor i borbu do kraja. Za spas naše male i jedine i spas čitavog sveta.

Milan POPOVIĆ

I leptir Ilje Prigožina. Još jedan dobar razlog za ulazak u EU

Sve do skoro, svoju ideju i predlog, da Crna Gora formira koncentracionu vladu, za ulazak u EU, najvećim delom, temeljio sam, na činjenici da je upravo ulazak Crne Gore u EU, jedan od retkih, uz to još i dvotrećinskih, i već godinama dosta stabilnih, unutrašnjih konsenzusa u našoj maloj i jedinoj. Od početka drugog mandata predsednika SAD Donalda Trampa 2025., međutim, ovom, pre svega, unutrašnjem, dodajem još jedan, vanjski razlog.

Reč je o ekstremnoj i vrtoglavoj destabilizaciji i haotizaciji svetskog sistema, koja je sa ovim mandatom usledila. Što mene, u načelu, spoznajno i intelektualno, nije iznenadilo, jer sam, kao učenik Imanuela Volerstina i Ilje Prigožina, za mogućnost odnosno verovatnoću njenog nastupanja, već dugo znao, ali me je njena spektakularna trampistička premijera, psihološki, ipak, iznenadila.

Što mi se već dešavalo. Na primer i sa raspadom Jugoslavije 1989-1991. Sećam se, i taj raspad sam, u tekstovima koji su mu prethodili, čak i nekoliko godina pre njegovog nastupanja, analitički, bio predvideo, ali me je samo njegovo nastupanje, isto tako, psihološki, iznenadilo. Valjda, ovo sam sebi kasnije tako tumačio, zbog neke neobične razlike, koja postoji između intelektualne spoznaje i životne psihologije.

Ali, da se vratim aktuelnom, trampističkom raspadu, osamdesetogodišnjeg međunarodnog sistema, uspostavljenog odmah posle Drugog svetskog rata. Za njegovo razumevanje, zainteresovane moram još jednom da uputim na teoriju haosa Ilje Prigožina. Koja polazi od krucijalne razlike između ravnotežnih stanja sistema, u kojima važe zakoni njutnovske fizike, i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima važe zakoni nove, postnjutnovske fizike.

Po Ilji Prigožinu, naš svet već živi u postnjutnovskim vremenima, samo što toga još uvek nije svestan, pa zbog toga još uvek pluta u haosu. U borislavpekićevskim vremenima čuda. Ili, kako to slikovito kaže, čuvena metafora pokreta leptirovih krila samog Ilje Prigožina, u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

A ovakva haotična i poluhaotična stanja sveta, trajaće još najmanje nekoliko decenija. Kao takva, ona će sve više biti izazov, kako se to danas eufemistički kaže, čak i za najveće entitete i sile ovog sveta. O onim drugim, pa i o našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo. Zbog toga će, posebno za ove druge, pa i za nas, integrisanje u veće, demokratske i prijateljske entitete, biti od najveće moguće važnosti. Čak i za puki opstanak. I to je glavni vanjski razlog za ulazak Crne Gore u EU.

Da li sve ovo znači da je EU megaentitet bez nedostatka i mane? Naravno da ne. Ovi nedostaci i mane dovoljno su poznati, pa ih ovde neću ponavljati. A da li to znači da EU, za sve svoje, pa i za Crnu Goru, obezbeđuje apsolutnu zaštitu i bezbednost? Naravno da ne ni to. Zbog čega? Pa pre svega zbog toga što se ona postnjutnovska pretnja haotičnih i poluhaotičnih stanja sistema, koja su daleko od ravnoteže, nadvija i nad najvećim, a ne samo nad malim i nejakim entitetima. Pa se nadvija i nad EU. Tako da, u narednih par decenija, može da dođe u pitanje, ne samo demokratija, nego i sam opstanak EU.

Pa zbog čega onda uopšte ulazak Crne Gore u EU? Odgovor je sasvim jednostavan. Zbog toga što je, od svih spoljnopolitičkih, globalnih i civilizacijskih opcija, koje su danas pred nama, EU, za našu malu i jedinu, najbolja. Ili, to može i tako da se kaže, sa najmanje loših i najviše dobrih strana. I sa najviše izgleda za dalji pozitivni razvoj. I za najbolji mogući izlazak iz opasnih haotičnih i poluhaotičnih stanja.

Milan POPOVIĆ