Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Drame imaju prednost

Objavljeno prije

na

Ljudima je dato da zagrle, jer postoje situacije u kojima ni najpažljivije izabrane riječi ne mogu da pruže utjehu

 

Polako otvaram oči i sve više mi se sviđa ono što sam videla dok su bile sklopljene. Izlazi mi se iz kuće, ali mi se ne viđa ni sa kim. Zapalim drugu cigaru dok prva dogoreva u piksli – moje nerazbuđenosti jutros. Pogledam kroz prozor, drveće ovih dana menja reči, drugačije pesme peva.

Jutro sam provela dosta dobro, malo se lenjila, lagala, ali bezgrešno.

Lako je mene pobuditi da sumnjam. Ponajpre u samu sebe i svoja zapažanja, ideja, postupke, verovanja, zamisli, doživljaje. I ne smeta mi. Tektonski poremećaji koji se dese u tebi, zastrašujuće odzvanjaju i nakon što ih prepoznaš, imenuješ i oblikuješ. Kad ih izgovaraš onome ko ih sluša, zbunjujući su i plaše, možda drugačije nego tebe, ali plaše. Uvećani daju neku drugu sliku, a na površini i u stvarnosti koju svakodnevno živiš, ništa se nije pomaklo, nikakav epski momenat se nije desio, i dalje si ono što jesi, samo si ponekog preplašio i oterao pripovedanjem o sebi, jer ne umeš da pripovedaš jednostavno. Treba samo govoriti – moje je iskustvo drugačije, možda nas ostave na miru, da se ne pretvaramo u čudovišta pred njihovim pogledima dok od nas traže da se pridružimo onome u šta ne da nismo sigurni, nego u sekundi nađemo hiljadu ali.

Od osnivanja sam član sjajne ekipe iz Bijelog Polja koja je i ove godine uspela, metodom „povuci-potegni“, da organizuje Osmi festival za djecu Kraljevstvo bijelih rada. Finansiranje projekata iz kulture: Nema podrške za Prinčeve i Princeze poezije, koje dovodimo na presto. Izgleda da i Crna Gora, ekonomski tigar, rasipa novac na kojekakve budalaštine (to ti je završeno), neću sad da ih nabrajam, ima ih mnogo zaista, pa zato nema potrebne finansijske podrške za decu. Konačno mi je jasno! Zato nas mladi i napuštaju, ne mogu da isprate naš napredak. Živela nama naša deca! Tužno je što država ne prepoznaje i ne ulaže ništa u retke i dobre projekte. Neprepoznato, razarajuće za dušu. Narod bez kulture nema budućnost. S obzirom na to u čijim rukama je kultura, mi, zaista, ne moramo da brinemo za našu budućnost. Ona ne postoji.  „…ali srećni smo ipak što smo došli do broja osam, broja koji pojedine kulture smatraju magijskim i beskonačnim simbolom, pa eto, i mi se nadamo da ćemo trajati još dugo”, kaže Saša. Vidimo se dogodine. Jedina čovekova obaveza u životu, u ovome ovde, danas i sada, jeste BUDNOST. Jer, to je jedini pravi ekvivalent življenju.

Ljudima uvek treba dozvoliti da budu ono što jesu. Neki će vas iznenaditi. Drugi neće nikada. I to je u redu. Kad je neko tužan pored mene, pretvorim se u onog koji oseća tu emociju i zna da bi nešto trebalo da uradi, ali ne ume jadan, pa onda pokuša neki poluzagrljaj utehe, onako traljavo, i napravi situaciju još bizarnijom i neprijatnijom no što je bila, al’ šta ću. Ljudima je dato da zagrle, jer postoje situacije u kojima ni najpažljivije izabrane reči ne mogu da pruže utehu.

Na noćni red došlo je pitanje šta ja sad da radim sa svime što sam do sada predano grabila i sakupljala, kakva gomila nereda i niotkuda vrata. Noću je sve priča. Ako i naizgled nevažna, besmislena, svakodnevna, neugledna, i takva, ona pripoveda. Očekujem i analizu one Momčilov do koljena, Vukašinu do zemlje. Uzdahnem duboko, naizgled bez nekog vidnog razloga… A u stvari, to se duša preslišava, od iskona naovamo, priseća svega što je pregurala.

Lagano teku dani Miholjskog leta, prijatnog i pitomog. Jesen je dala sve od sebe, mogli bismo i mi. Neka nam ovi dani budu prijatni onoliko koliko ih mi drugima učinimo takvima… Pošteno.

P.S. A sreda ko sreda, upadljivo sunčana i oblačna.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Starenje – povlastica živih

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvijek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere

 

 

Još jedan neradni dan se razmahuje kafom u dvorištu. Skine cipele ispod stola, pa se proteže kroz dane. Danas je Preobraženje – dan kada se, prema hrišćanskom predanju, Isus Hristos, na visokoj gori Tavor, preobrazio pred apostolima Petrom, Jakovom i Jovanom. „Njegovo lice zasijalo je kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao sneg“, kaže predanje. Danas se prema narodnom verovanju, preobražava list u gori i kamen u vodi, lišće počinje da žuti i opada, a voda biva hladnija. Kažu još i da je danas zabranjeno plakati, spavati ceo dan, svađati se i slično, da nas isto ne bi pratilo cele godine. Žene da vežu crveni ili beli konac oko ruke i pomisle želju. Ako se konac ne prekine u toku dana, želja će se ispuniti…

Jutros sam radniku u pekari, umesto „molim vas“, rekla „volim vas“, da mi ostavi još jedan štapić pite sa mesom… Podigao je obrvu visoko uz osmeh, ali pita sa makom me je gledala opasnije, tako da smo brzo i prećutno rešili taj nesporazum.

Deca su otišla na jezero, ja rekoh da neću nikud na ovu vrućinu, hoću da se odmorim… otkad su izašli iz kuće čistim, perem veš, premeštam i preslažem ormane… još da oribam podove, pa ću da pristavim ručak… Rekoh li da sam ostala da se odmorim? Čekaću ja pravi trenutak, u redu. Nego, kopka me… Šta ako taj pravi trenutak nikada ne dođe? Ne sme da bude praznog hoda. Tad se mozak bavi glupostima. Vreme se upotrebljava u različitim kontekstima, od nekad – do videćemo.

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere. Nismo mi toliko mrtvi, koliko naš pravi život leži sahranjen duboko u nama, dok uljez koji se izdaje za nas, krčmi naše dane. U tom rasponu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, radujem se svakom novom danu. Samo živ čovek može da se nada. I baš sad mi pade na pamet moja baba. Sećam se kako je razgovarala sa komšinicom o tome šta da joj obuku kad umre. Kaže: „Sve sam spremila. Suknju, bluzu, prsluk, čarape, dva para vunenih da joj obuju i još jedne pride da “ponese“, maramu letnju, maramu zimsku, maramicu, češalj i neki dinar u džepu sakoa… A jes’ ti šta spremila?“

Nedostaje mi baba. Daljina nije prepreka. Ona je ogledalo da vidiš ko si kad niko ne dolazi.

I još nešto, jedite grožđe, valja na današnji dan.

P.S. Ako vam “ko zna zašto je to dobro“ ne reši problem, “ma važno je da smo mi živi i zdravi“ sigurno hoće.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

I zrelost se piše sa lost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na trenutak se zabrinem za čovječanstvo, a onda se sjetim da je ono, otkad postoji, na ivici propasti

 

 

Moj najbolji drugar trenutno je Čika Zoki, Indijac iz Pakistana koji je ovde, u Sremu, vozač i to je sve što treba da znate o mom društvenom životu i priključenijima. Upoznali smo se prošle godine kada me je, ne samo naterao da platim kartu, nego mi nije dao ni da uletim preko reda. U meni se probudio iskonski gnev upisan u genima poštenog Srbina kada su pokušali da mi naplate gradski, čuj mene gradski, seoski prevoz. Opsovala sam mu nešto naglas, a verujem i on meni, ali pošto ni on ni ja ne govorimo jezik onog drugog, niko nikom nije zamerio. Ključ stabilnosti je, izgleda, pronađen.

Sve zlo u životu, ima isti koren – nedostatak ljubavi. Voljen čovek nema potrebu da mrzi, niti da drugima radi nešto loše. Jer, zloba nije urođena, ona se rodi tamo gde nikada nije stigla ljubav. Mladost je, kažu, buntovna, starost pokajnička, a između život u nekoj svojoj lepršavosti. Nije pravilo, to je iz mog ugla. Dobro i duboko rasuđivanje zahteva mnogo znanja, iskustva… i obično je svojstveno mudrosti. Mudrost nikada ne padne u čeljust naivnosti.

Mislim da me jedno jutro nije prepoznalo, da me je noć zaboravila. Onda, kad sam otišla negde, ne znajući gde idem i zašto, jer to i nisam bila ja, nego samo neko ko se probudio i odlučio da ode. Znam da smo tog jutra svi negde pošli, a samo ja tamo gde želim, iako nisam znala gde je to. Na licu mi je bio neki tuđi osmeh, meni nepoznat. Sasvim rasterećen korak je već stigao mnogo dalje nego što sam ja ikad smela… Sećam se kako sam se nehotice okrenula i pogledala u izlog. Videla sam nepoznatu siluetu čoveka koji prvi put namerno ide tamo gde nije krenuo… ne plaši se ničega, ne brine ni da li će zakasniti, jer vremena već odavno nema. Ne obazire se, ne nosi ništa… Na trenutak se zabrinem za čovečanstvo, a onda se setim da je ono, otkad postoji, na ivici propasti. A dani postaju sve kraći i približava se jesen. Dokle ćemo svi da se pretvaramo da je u redu što niko dosad nije ukrotio vreme?!

Rano ujutru, posebno leti, kruži neka energija stvaranja, gde je ishod neizvestan, ali se svako nada najboljem, da će ovaj dan na kraju završiti škole i zasnovati porodicu sa mnogo rumene dece bez poroka…

P.S. Ko ne može sebe da smisli, neka mi javi, poslaću nekog.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Napolju vjetar, u meni ništa posebno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nepopularna mišljenja pišu se  olovkom. Njih obično niko ne čita, ali ćeš svakim napisanim slovom zagrliti svoje male slobode i upoznati (sve)mir

 

Txt: Ispijanje kafe mi prekide tetka. Nazvala me i priča o komšijama tvrdicama, priče koje sam sto puta čula, pa što samo ja da je slušam. Dakle, kaže da joj je ta teta Dara, kad se udavala, kao poklon kupila DVE KUHINJSKE KRPE.

Jedna od stvari u koju su me ubeđivali, tokom odrastanja, je da se ništa ne može sakriti. Čak su imali i izreku: „Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve doznaju“. A onda, tokom života shvatiš šta se sve krije i nikad ne dozna, pa to je neverovatno! Normalan um ne može da razume izopačenost i daljinu do koje bolestan može da dobaci. I uvek će biti uhvaćen u raskoraku, nespreman, nesvestan davno pokrenutog predumišljaja. Gledajući kako su mi neke davne godine ostavile u amanet da mogu da jedem bilo kakve splačine i da mi je svejedno, ne mogu, a da se ne zapitam na šta li su mi duša i mozak sve navikli…

Shvatila sam da uvek, kad zalivam cveće, prvo zalijem ljubičicu, i sad kad sam shvatila, ne znam šta ću sa tim saznanjem, pa vam prosleđujem i tu nebitnu informaciju, da i vi ne znate. Volim da zalivam biljke. One ne pitaju ništa. Stoje tu i postoje. Sve postane dosta lakše kad se kao prvi i jedini uslov za  druženje postavi apsolutno shvatanje realnosti besmisla, egzistencije i prihvatanje apsurda kao jedine ispravne kategorije ljudskog postojanja.

Uvek imam o čemu da razmišljam, ne znam da li je to dar ili prokletstvo.

Komšija izgovara reč i istovremeno gromoglasno kine, šaljući reč niz ulicu. Ulica se malo zatetura, reč udari u ogradu, odskoči i stropošta se na moju terasu. A htela sam da pijem kafu mirno i bez reči. Ponekad zaboravim jezik, pa se sporazumevam pogledom, jezikom bilja, ptica, obala. Ponekad je to jedini jezik koji razumem i osetim. Humane lingvističke tvorevine nemaju snagu daljina. Nepopularna mišljenja pišu se  olovkom. Njih obično niko ne čita, ali ćeš svakim napisanim slovom zagrliti svoje male slobode i upoznati (sve)mir.

Stiglo mi je noćas upozorenje na oluje preko sms poruke. Tek da nikad ne budete mirni, ako nije smrtonosni virus ili nuklearno oružje, onda je stara, dobra olujčina. Ostani kod kuće, drži socijalnu distancu, budi u stanju konstantnog straha. E, baš idem van. Prošetaću jednu molitvu, i jedan greh koji nikako da okajem.

P.S. Imala bih mnogo toga lepog da kažem. Srećom, lako odustajem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo