Kad dođe dan i shvatiš da ne živiš kako si želio, nego kako si navikao, tek onda vidiš koliko navike umiju da potroše život. Navika je lukava stvar

 Prva jutarnja kafa u dvorištu. To što mi se ptica istovarila tik pored šoljice kafe, shvatiću bukvalno: sreća je nadomak moje šolje čaja. Stvorena sam za maštanje o sreći, dok pišem o nesreći. S druge strane, da mi se ptica istovarila direktno u kafu, bila bih jedna veoma besna srećna žena. Bolje ovako.

Zdravo za gotovo je uvek gotovo, i tu nema ništa zdravo. Uvek se ispolji ono naše čudotvorno balkansko burgijanje i rovokopanje, smireno i domaćinski, koje reši problem čak i kad su svi mogući resursi iscrpljeni. Kad najiskusniji počnu da gube strpljenje i živci im tarlahaju kao poderane gaće na štriku, kad dođe do zida, rešenje postoji. Volela bih da sam dirigent i da u transu dirigujem simfonijskim orkestrom i horom koji izvodi Hendriksovu verziju „All along the watchtower“. Bilo bi nas svukuda.

Čitav dan mi nisu sve ovce na broju, nekoliko njih mi je pobeglo… Radim i odjednom zaboravim i šta radim, o čemu treba da razmislim i šta rešavam. Nula memorije. Kao da nikada nije ni postojalo. Čista magija. Bar sam svesna da sam zaboravila, dakle, nije demencija, ali jeste ozbiljno preopterećenje sistema. Htela sam i vreme da vratim, ali nisam znala čije je. Kad dođe dan i shvatiš da ne živiš kako si želeo, nego kako si navikao, tek onda vidiš koliko navike umeju da potroše život. Navika je lukava stvar. Kad je čovek mlad, sve je vedro, i ono što je oblačno, samo, kad je mlad, on to ne zna, a kad ostari, sa tom zakasnelom spoznajom više ne može ništa. Danas i ovde, ni moja radoznalost nije više vedra. Puna je straha i slutnje, strepnje i iščekivanja. Potrošite mladost dok je vreme…

Procvetao je đurđevak u dvorištu. Najviše od svog cveća volim đurđevak. Diskretan je i kada se zagledaš, uočiš lepotu i savršenstvo snežno-belih, ljupkih zvončića i vitkih listova. Miris mu je nezaboravno opijajući i omamljujući, sladunjav, verujte mi na reč, ostaje utisnut u podsvesti. Jedinstven, jer u vazi mora da bude sam. Otrovan je. Zaustih da kažem sreći da je đurđevak procvetao, al’ san se rasu, kao šleper šljunka, po Milenkovoj ćupriji.

P.S. Sarmice od zelja (sa kiselim mlekom) , a ne zvona i praporci.

Nataša ANDRIĆ

Sakupila sam sve komplimente koje sam danas, a i juče dobila, i poučena pogrešnim izborima iz prošlosti, ovog puta ih pomiješala sa posnim zemljištem svog bića

To što sam odlučila da je došlo toplo proleće, ne znači da me vreme sluša. Toliko prelepo duva vetar da je to nešto najpametnije što sam danas slušala. Smrzla sam se juče, smrzla se sinoć, smrzavam se sada.

Komšija parkirao auto ispred moje kuće, četiri puta otvorio i zalupio vratima… „Komšija, pokvariće ti se brava!“. Čovek šokiran mojom brigom za njegov auto. Dobro je što se zadržao na retorici.  Sakupila sam sve komplimente koje sam danas, a i juče dobila i poučena pogrešnim izborima iz prošlosti, ovog puta ih pomešala sa posnim zemljištem svog bića. Čak i loše stvari mogu biti dobro đubrivo. Skupi se tako neka muka u stomaku, pa onda gutaš radost ko lud da zatrpaš muku. Al’ nekad i uspeš.

Na pijaci jutros neka nenormalna cena paprika. Čovek do mene pita: „Može li cenkanje?“. Kad god čujem reč cenkanje setim se kako sam jednom bila sa tatom na buvljoj pijaci, gde se cenkao za neki stari šah i spustio cenu deset puta, a meni bilo toliko žao prodavca da sam samo počela da plačem. Utihnula sam čekajući ono što mi sleduje… Bez borbe, samo sam pustila. I lepo je. Ono što je moje, ne dam nikome, tuđe ne diram. Mi u godinama mnogo bolje podnosimo razočaranja. I ne, nije zato što smo navikli, nemamo veru u ljude i slično, nego zato što već posle pola sata razmišljanja zadremamo, a kad se probudimo ni ne sećamo se.

Promiče još jedan lep aprilski dan. Neradni. Vaskršnji praznici ne bi trebalo da traju ovoliko koliko je država odredila, nego dok se ne pojedu sva jaja.

Dok materijali komuniciraju teksturama i dok sunce pravi samo jednu svetlosnu traku preko stola u dnevnom boravku, prostor prestaje da bude statičan i postaje živa kompozicija jednog popodneva. Momo Kapor je znao. „Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”.

I opet kiša…  Šetnja se otkazuje od strane više sile i manjka motivacije.

P.S. Postoje peroni za bolje sutra al’ ne stižu vozovi.

Nataša ANDRIĆ

Ljudima nas čini još samo ono kad moraš da potvrdiš da nisi robot, pa izabereš sve slike sa kolima

Godinama  mislim da je april najlepši mesec, a on ništa. Izlazim iz kuće i u dvorištu me dočeka moja vrana koja pokušava da pojede neki mastan papir. Rekoh joj: „Ostavi to, to nije hrana!“, prolazi komšija i kaže: „Ne slušaju danas, komšinice, ništa“, velim: „Sve to razmaženo, moj komšo.“ Komšinica sa prozora glasno cokće i krsti se sa obe ruke.

Sinoć Donald Tramp najavio kraj jedne civilizacije… Već jutros je Tramp spasio čovečanstvo od svog ludila. Dajte mu Nobela i pravac ludnica… Bukvalno je pristao na sve zahteve Irana, ukinuo im sankcije, omogućio nuklearni program i praktično prepustio svu kontrolu nad svetskim tržištem nafte. Kakav bog pregovaranja, globalne politike, makroekonomije, termodinamike, geodezije…

Kakve priče bih imala da pišem, nego, Bogu hvala, da još uvek imam kome da kažem, a i da nemam još uvek umem da zadržim za sebe i lepo i ružno. Ljudi žive u iluziji da su skladni, racionalni. A u stvari, umovi su nekakav tornado misli iz kojeg se probiju pogodne u trenutku… Više kao navođeni haos. Daš im više prostora u pokušaju da razumeš, daješ prostora tuđem haosu i shvatiš da si na periferiji tuđe oluje. Nažalost, svrha preživljavanja je takva da se negativno više primećuje, bolje pamti. I zbog toga se može učiniti da ga ima više. S vremena na vreme, nije loše pomeriti fokus. Nećemo negirati njegovo postojanje, ali mu nećemo dozvoliti da dominira vidnim poljem. Iz inata.

Ljudska vrsta je čudna vrsta koja napreduje i destruira u istom koraku. Danas je otišla najdalje u istoriji čovečanstva, dalje nego ikad od Zemlje. To je čudesno. Artemis putuje kroz svemir, a ljudi vode svoju decu da ih neznani ljudi pitaju da li se odriču sotone. Istovremeno, i dalje ne znamo kako živeti jedni s drugima. Ubijamo se s maksimalnom mržnjom, bez milosti. Ljudima nas čini još samo ono kad moraš da potvrdiš da nisi robot, pa izabereš sve slike sa kolima.

I da vas malo podsetim, vama za lep i miran dan, a mene šta već bude snašlo i šta se na meniju zadesi: „U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput, ako ga na zidu dočekuje već  zakucani ekser?“ – Pekić.

P.S. Šta kaže ekipa u Artemisu, kuje li Mujo?

Nataša ANDRIĆ