Planovi su mi pali u vodu, ali sam riješila da ih izvadim iz vode, ocijedim, osušim, uštirkam, ispeglam…

Majsko jutro uz majske ruže… Učitavam svoje raspoloženje. Čika Dragoslav, inače moj ovlašćeni diler za sveže povrće kaže da svaki dan pogleda u nebo i poželi kišu. Mi zavisimo od tih ljudi sa sela, a oni od neba…

Svako jutro miriše na novi početak, neću da ga upropastim starim sumnjama i strahovima. Iz pamćenja mi sad izvire ono, kad kažu u filmovima: „Skuvaću čaj od kamilice, da se smirim“, svaka čast na optimizmu. Ili se opuste uz masažu. Blago ljudima koje masaža opušta. Ja sam jednom probala i ležala kao fosna i brojala sekunde do kraja,  jer ne podnosim da me neko nepoznat dodiruje, plus sam dobila komentar kakvih sve „kuglica“ ima u mojim leđima, u najmanju ruku, neke mračne sile vladaju leđima. Jednom i nikad više, još mi se otme neki nevoljni pokret, kao produžetak svesti, podsetnik tela da je samo most između htenja i moranja.  Ja ću, ipak, kafu.

Jednom sam, tako, naručila škembiće u Suvoboru na Dorćolu, a konobar se izbečio i rekao kako mu nikad ženska osoba to nije tražila. Dolazim ponovo za mesec dana, a on mi prilazi i govori: „Je l’ ti beše ona što je jela škembiće??!“ Tako da, molim vas, jedite rukole i špargle, i čuvajte reputaciju dok još možete.

Uvučeni u tokove, učeni da to zovemo redom. Ne biramo obalu, biraju je za nas, a mi to zovemo kretanje. Sasvim mi je u redu da mi komšija bude neko ko silno zagovara EU, ko je za zakonima uređenu Srbiju, neko ko pati za SFRJ ili za kraljem. Neko ko slavi verske praznike ili ne. Dokle god možemo da se dogovorimo da sredimo i održavamo našu malu ulicu da bude lepša, sigurnija, čistija, bolja…

Setila sam se i kako smo brat i ja, dok smo živeli u Novom Beogradu, za Đurđevdan bacali pare trubačima sa balkona. To što su bile pare iz Monopola više nije toliko ni važno.

„Po rasporedu sudbine, ovaj petak biće najlepši dan nečijeg života. Kada bismo znali čijeg, mogli bismo mu javiti. Da ne ispadne i sa njim kao sa nama – da nismo imali pojma.“, govorio je čika Duško Radović. Začujem u glavi Momčila Bajagića Bajagu: „Što ne može niko, možeš ti!“, i sve je nekako baš taman.

Planovi su mi pali u vodu, ali sam rešila da ih izvadim iz vode, ocedim, osušim, uštirkam, ispeglam…

P. S. Testiranje mojih granica obično se završi plačem, ali, naravno, suzama koje nisu moje.

Nataša ANDRIĆ

Inspiracija mi je danas došla sa rokom trajanja i taj rok je istekao. Pobjegla je, ali i tišina može da bude priča. U toj praznini je sve moje što nisam rekla…

U srcu Srema preleću me ptice i oblaci, a vreme stoji. Jutro, slatko i sveže kao dodir praštanja. Ako vam jutro osvane bez čarolije, spavajte duže. Ili je stvorite. Dok ostali spavaju. Tiho.

A onda kao prvu vest pročitajte kako su Ujedinjene nacije 2021. godine glasale o jednoj od najjednostavnijih ideja koje se mogu zamisliti. Da pristup hrani treba priznati kao osnovno ljudsko pravo. Od 188 zemalja je zatraženo da glasaju tokom zasedanja Generalne skupštine. 186 je glasalo sa da. Samo 2 zemlje su rekle ne. SAD i Izrael. Rezolucija nije tražila od bilo koje zemlje da prehrani svet. Nije zahtevala novac ili resurse. Bilo je to simbolično priznanje da svako ljudsko biće na Zemlji zaslužuje pristup dovoljnoj količini hrane da bi preživelo. Ništa više. Nemilosrdni, samoživi, moćni, bez trunke empatije, uvek u pokušaju da naprave svet po svojoj volji. Što je najgore, u mnogo toga i uspevaju.

Meni je samo žao, kad je već odlučeno da se rodim, što se nisam rodila kao, recimo, Mogli, ali da me nikada civilizacija ne otkrije… Da provedem život u simbiozi sa prirodom i da me nijedan zakon, koji je osmislio čovek, nikada ne dotakne. Ipak sam ponosna što su moja deca bolja od mene. Nije im bilo ni teško. Pravi uspeh nije ono što imaš, ni ono što si stekao, nego kakve ljude si ostavio iza sebe.

Prava mera je alat kojim čovek, svestan svojih ograničenja, održava balans između onoga što oseća, onog što zna i onoga što radi po navici, na svoju i tuđu korist. Ne prepoznaju svi meru, neki je spoznaju prekasno i zato se često dešava da se umerenost dobrih, pogrešno tumači kao slabost i zloupotrebljava. Zato mera mora da ima granice, inače prestane da štiti i počinje da troši onoga ko je nosi.

Inspiracija mi je danas došla sa rokom trajanja i taj rok je istekao. Pobegla je, ali i tišina može da bude priča. U toj praznini je sve moje što nisam rekla… Nešto sam provukla između redova, a ono što nisam, neka čuva tišina. Neke su se ideje samo odstajale, a neke se izgubile u hodniku svesti i više ne znaju kroz koja vrata da se vrate, pa ih odbacim na smetlište.

Pa… do novog puta… naći ce se opet nešto na papiru… rasuto ovde.

P. S. „Dom za s uma sišavše“, zvuči tako utešno, kao da postoji nada…

Nataša ANDRIĆ

Najveća zabluda je da je zlo nešto što je upadljivo odvratno i odbojno i da privlači loše ljude. Naprotiv, i zlo i izdaja su primamljivi, logični i pragmatični, dok je za dobro potreban napor koji iziskuje podvig i nadvladavanje lične udobnosti i slabosti

Jutro je. Razmišljam o ceni mladih krompirića, uz drugu šolju blagodatne kafe i onda, pročitavši vesti, presamitim se od jada i potvrdim sebi da ovom društvu, ne da nema spasa, već da je ključ psihičkog zdravlja da iznajmiš Artemidu i vrtiš se po orbitama dok ne skončaš.

Najveća zabluda je da je zlo nešto što je upadljivo odvratno i odbojno i da privlači loše ljude. Naprotiv, i zlo i izdaja su primamljivi, logični i pragmatični, dok je za dobro potreban napor koji iziskuje podvig i nadvladavanje lične udobnosti i slabosti. Poslednjih nekoliko nedelja toliko razgovaram i kako te razgovore ne ostavljam nedovršene, nego ih nosim dalje, vrtim, razlažem i dovodim do kraja, usput sam neke stvari o sebi preispitala, neke ostavila negde usput, a na nekima sam, prvi put bez odlaganja, zapravo i radila. Sporazumevanje nemuštim jezikom mi je najdraže. Nemate vi pojma šta ja sve umem da sakrijem u sebi… od sebe.

U svetu koji je kolektivno prskao, normalnost je postala čin otpora. Praviš je sam, sa ljudima koji ne žive za publiku i koji se smeju bez filtera. Mir je novi statusni simbol. Kažu nije sve crno-belo, a, u stvari, jeste. Ulazak u sivo je komplikacija, nagađanje, odlaganje, opravdanje i odugovlačenje pre nego što izabereš crno ili belo. Zatvaranje vrata dupetom nije moj manir, ali… kad jednom odem, ne vraćam se nikad, nigde i nikome. Ako me neko potraži, pod utiskom sam.

Vreme me je danas iskoristilo da prođe. Samo to. Da prođe. A ja, koja više ne mogu da ga vratim, počinjem da razmišljam kako ovaj ostatak što bolje da iskoristim. Uložim sebe kao ono kad kockar pomisli: „Evo sad će!“.

Postoji neki tok. Liči na život, moram samo da potvrdim da li je moj. Jesu li to misli bitnije, pa dolaze pre mene? Naravno da jesu, a ja ako uopšte dođem, dođem kasnije. Jer se sve ponavlja. Znam da je istina da posle kiše uvek dođe sunce, ali ako je padala dugo, ostavlja gomilu kaljuge. Tako je i u životu.

Jedna dobra pita makovnjača bi popunila prazninu koju trenutno osećam.

P.S. Istupile mi se makaze za krojenje sudbine, a izgleda da mi je i šablon loš.

Nataša ANDRIĆ