Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Abolicija

Objavljeno prije

na

U POSLEDNJIH nekoliko godina, relevantni međunarodni faktori, bili su prilično podeljeni. Jedni su bili za to, da se Milu Đukanoviću, najdugovečnijem i najkontroverznijem balkanskom oligarhu, produži geopolitička podrška, pa šta košta da košta, drugi da se ovaj u potpunosti povuče iz političkog života, domaće i međunarodne sumnje i optužbe, koje ga već godinama pritiskaju, na taj način deblokiraju, a one kontroverze razjasne. Kao što često biva, međutim, krajem 2010, usledilo je takozvano srednje rešenje. Delimično povlačenje i prećutna abolicija.

OVAKO bi mogao da glasi najkraći rezime zakulisane političke drame koja se odvijala daleko od očiju javnosti. Drama, međutim, i dalje traje. Zbog toga što se takozvano srednje rešenje ovoga puta pokazalo kao krajnje nedovoljno i loše. Jer oligarh iz senke nastavlja ne samo nedemokratski da vlada nego i celu državu da drži u nepodnošljivom nepravnom stanju. Jer najveći broj najtežih sumnji i optužbi vodi direktno do njega i njegovih. Avala. KAP. Elektroprivreda. Prva banka. Šverc duvana i mafijaško udruživanje. Deportacije 1992. Da pomenem samo najpoznatije.

U OVAKVOJ situaciji, slično situaciji sa crkvicom na Rumiji, čak bi i jedna prava, transparentna i regulisana abolicija za Mila Đukanovića, za Crnu Goru kao državu i zajednicu, bila bolja, od daljeg produžavanja ove, koja je ovako zatamnjena, prećutna i divlja. Jer bi, nakon jedne prave abolicije, nepodnošljiva nepravda i nepravo, ako već ne i za prošlost, prestali makar za budućnost. A, naravno, najbolje bi bilo, ukoliko bi Crna Gora imala dovoljno civilizacijskog, političkog i pravnog kapaciteta, da sve one sumnje i optužbe proveri, te oligarha osudi ili oslobodi. A celu državu i zajednicu, konačno uvede u vladavinu prava i civilizaciju.

(TV Vijesti)
Milan Popović

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Meka okupacija

Objavljeno prije

na

Objavio:

NATO pakt (i Putinova Rusija) u Crnoj Gori

 

Krajem upravo istekle, 2019, Crna Gora je doživela, dve vrste, ne baš biblijskih, ali svakako velikih poplava. Poplave usled dugotrajnih i obilnih padavina. I poplave „meke moći“ (soft power) Rusije. O ovim drugim posebno intenzivno su nas obaveštavali crnogorski prorežimski ali i anglosaksonski pronatovski mediji. Zahvaljujući ovima, ovde i danas, svi, pa i najmlađi crnogorski oligarsi-početnici, znaju sve, o mekoj moći i „hibridnom ratu“ Rusije. I o svemu ostalom, što se tiče velike, posebno svetske politike.

Ali, u redu sada meka moć Rusije, u Crnoj Gori i šire. Autoru ovog teksta, pažnju je privukao jedan drugi, još markantniji fenomen. Izrazita asimetrija u tretmanu, istovremeno i realno sukobljenih mekih moći, ne samo jedne, Rusije, nego najmanje dve, na našem tlu, tradicionalno rivalske sile, Rusije i SAD/NATO. Jer, naravno, ove dve sile, ne mogu da žive jedna bez druge. I tako, dok nas vladajući režim, ali i deo pronatovski zaslepljene opozicije, svakoga dana, u svakom pogledu, zatrpavaju, truju i plaše, nepodnošljivim količinama kulturno-rasističke rusofobije, naime, o mekoj moći druge velesile, posebno o mekoj, ali bogami i tvrdoj, pa i najtvrđoj moći NATO, u Crnoj Gori i šire, malo je reći, sistematski ćute.„Prave se mrtvi“, kako se to u poslednje vreme žargonski kaže. A, najmanje tri krupne, zapravo najkrupnije činjenice, govore o tome, da je meka moć NATO pakta u Crnoj Gori, već postala toliko velika, da je već prerasla i u neku vrstu – meke okupacije.

Prva takva činjenica jeste samo izbegavanje referenduma, prilikom odlučivanja vladajuće oligarhije, da naša mala, jedina i najvoljenija, postane članica NATO. Izbegavanje, zbog toga što je ne jedno, nego svako od nekoliko istraživanja javnog mnjenja, godinu-dve uoči odlučivanja o članstvu, potvrđivalo većinsku volju građana, protiv ovog članstva. Druga takva činjenica, još je frapantnija i uverljivija od prve. Reč je o onim vatrometnim pohvalama,super-kompromitovanoj prvostepenoj presudi u Slučaju državni udar, bez i jednog jedinog validnog dokaza, koje su došle ne samo iz Ambasade SAD u Podgorici, i Stejt departmenta u Vašingtonu, nego i iz samog vrha odnosno Glavnog štaba NATO u Briselu. I treća takva činjenica, najfrapantnija, najbolnija i najuverljivija od svih, jeste svakodnevna i neskrivena podrška Zapada, NATO pakta posebno, najkorumpiranijoj od svih oligarhija, i najkorumpiranijem od svih oligarha u ovom delu sveta.

A Putinova Rusija? Bez veštačke simetrije, naravno, i ona je ovde. Ali ne u nekakvom „novom hladnom ratu“, kako to pogrešno tvrde brojni dvorski takozvani analitičari i eksperti, jednako u Vašingtonu, Moskvi i Podgorici, nego u jednom novom, divljem, sve manje regulisanom, i apokaliptički opasnom međunarodnom multipolarizmu (kojeg je onaj tobožnji„novi hladni rat“ samo jedan, varljivi deo). U ovom podivljalom kolopletu, NATO je, ipak,dominantan. Iako na samrti. „U stanju moždane smrti“ (Emanuel Makron). „Prevaziđen“ ali i „opasan za svetski mir“ (Imanuel Volerstin).

Ne samo maloj i nejakoj Crnoj Gori, nego i velikom, moćnom Zapadu, i celokupnom svetu, umesto ove podivljale, na smrt ranjene i opasne multipolarne nemani, danas je neophodna jedna nova međunarodna politička i bezbednosna alternativa. Za početak, jedan novi, ali sve više demokratski regulisani međunarodni multipolarizam.

Ali, do ove alternative valja preživeti. Opstajanje Crne Gore, čak i u ovim i ovakvim, apokaliptički opasnim uslovima, samo je još jedan dokaz, da je naša mala, jedina i najvoljenija, zaista, rođena, i da još uvek živi, pod srećnom zvezdom. Samo srećna zvezda, naime, može da objasni, da je jedan ovako mali, šizmatičan i ranjiv entitet, preživeo, i da još uvek preživljava, uprkos ovako nesrećnim mekim i inim moćima velikih sila, i ovako nezasitim apetitima, pljačkama, manipulacijama i nasiljima domaćih vlasti i oligarha.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Magnum Crimen

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sa tri struka

 

U naslovu i podnaslovu ovog teksta istaknuta je činjenica koja je najznačajnija za razumevanje tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, kao i za razumevanje ekstremno teških uslova, da do takve smene, putem koliko-toliko slobodnih izbora, konačno, ipak, dođe. Reč je o tome da je ova vlast, u ovih trideset godina, počinila ne samo jedan,nego najmanje tri, i totri višestruka magnum crimena. Prvi i najteži, magnum crimen postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina 1990-ih, među njima i onaj najteži, genocid u Srebrenici 1995. Drugi, koji se na ovaj zločin, realno i logično nadovezuje, magnum crimen korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosnonajvišem nivou, od 1990-ih do danas. I treći, magnum crimen protiv slobodne izborne volje građana, koji, isto tako realno i logično, obezbeđuje nesmenjivost ove vlasti. I njenu nekažnjivost za sva ova (ne)dela.

Fenomen tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, i posle svih ovih trideset godina, jednačina je sa samo jednom poznatom i više nepoznatih. U najvećem delu, poznata je samo vlast. Njena biološki, egzistencijalno i psihološki razumljiva težnja, da po svaku cenu izbegne demokratsku smenu. I, na taj način, krivičnopravnu, istorijsku i moralnu odgovornost za ona najteža (ne)dela. Opozicija plus alternativa, kao i takozvana međunaroda zajednica, u njihovom najvećem delu, ostaju više zamračene, nerazvijene i nepoznate. Od njihovog rasvetljavanja, razvijanja i definisanja, u neposrednoj budućnosti, a posebno u 2020-oj, u najvećoj meri zavisi, stvaranje uslova za koliko-toliko slobodne izbore, demokratsku smenu vlasti, i dovođenje vrhovnog oligarha, i svih njegovih, bioloških i onih drugih, „k poznaniju prava“. Ali pođimo redom.

Najpre, opozicija plus alternativa. Sporazum za budućnost od 30. marta 2019. ostaje jedan od njena tri-četiri najviša politička i demokratska vrha u proteklih trideset godina. Kao što njen pad sa tog vrha, koji evo i dalje traje, i još se pogoršava, ostaje jedan od njenih najvećih padova, u ovom istom vremenu. Za početak, neophodno je rasvetliti anatomiju ovog njenog pada. U kojoj su, približno, njene dve trećine, doživele još jednu nesrećnu identitetsku regresiju. „Srpska“ trećina, svako malo najavljujući povratak u navodno zlatne aberevolucionarne. I „crnogorska“ trećina, sa produžavanjem slične regresije, ovoga puta u obliku sve nepodnošljivije natomanije, koja, kao začarana, demokratski spas, i dalje traži i vidi, u faktoru koji je, zapravo, najjači oslonac, vladajuće crnogorske oligarhije. Dok ona treća, „građanska“ trećina, ostaje,na taj način, i dalje, relativno izolovana i nedovoljna.

Slično se može reći i za takozvanu međunarodnu zajednicu. Da i u njoj postoje delovi koji razumeju i podržavaju crnogorske demokratske, građanske i antioligarhijske snage, te da ove snage, bez aktivne saradnje sa njima, jednostavno ne mogu, jasno je čak i iz svakodnevne političke evidencije. Ali su i ovi delovi takozvane međunarodne zajednice još uvek prilično nerazvijeni, izolovani i nedovoljni. I u takozvanoj međunarodnoj zajednici, u usponu su oligarhijske snage. Partneri crnogorske oligarhije. A ovo nije tek benigna i prolazna konjunktura, nego maligni i dugoročni trend. Pozni, ultramonopolistički, oligarhijski i apokaliptički kapitalizam, u njegovoj najopasnijoj fazi.

Balkanske postjugoslovenske patologije agresivnog nacionalizma 1990-ih, ovih dananapadaju i do juče najprosperitetnije delove Zapada. Zbog toga su naše domaće, crnogorske, antioligarhijske borbe, još i dodatno otežane. I neizvesne.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Olovna vremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Recenzija knjige Šerba Rastodera i Novaka Adžića: Moderna istorija Crne Gore 1988-2017.: Od prevrata do NATO pakta I-III, Knjiga II, Vijesti, Podgorica, 2019.

 

Teško je reći, šta u ovoj knjizi više izaziva:njen predmet, vremenski obuhvat, poslednjih trideset godina, od takozvane AB revolucije do učlanjenja u NATO; ili njena dva autora, prvi, stariji, jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji, drugi, mlađi, jedan od najangažovanijih, ako ne i najangažovaniji istoričar današnje Crne Gore. Izazovnost o kojoj je reč, još bolje se vidi, u konkretnoj podeli rada i tema dva autora. Šerba Rastodera: Bilansi postjugoslovenskih radova, posebno uloga medija, intelektualaca, i verskih zajednica u ovim ratovima; zatim Fašizacija društva; i Etno-religijski motivisani ratni zločini, posebno oni u slučajevima Morinj, Pljevlja/Bukovica, Deportacije, Štrpci, Akcija „Lim“, Romi/Danilovgrad, i Orlov let. I Novaka Adžića: Hronologija i analiza postjugoslovenskih ratova, u Sloveniji 1991., Hrvatskoj 1991-1995., i BiH 1992-1995.; i Ekonomija ovih ratova.

Odmah treba reći. Svoj ne mali, zapravo veliki, pa i najveći profesionalni izazov, autori su savladali veoma uspešno. I to pre svega zbog toga što su pri tome veoma uspešno koristili odgovarajućinaučni metod. Najpre, standardni istoriografski metod njihove primarne naučne oblasti, o čemu svedoči dovoljno mnoštvo nepristrasno odabranih primarnih i ostalih istorijskih izvora, primera radi najcitiraniji izvor u ovoj knjizi predstavljaju memoarska Pravila ćutanja Momira Bulatovića, ali tu su i zapisnici sa tajnih sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, a koji, nakon toliko godina, na vrhove vlasti u Crnoj Gori, bacaju i nešto (samo)opravdavajućeg, ako ne baš i pozitivnog svetla. A zatim, tu je i holistički metod istorije dugog trajanja, sa odgovarajućim ekonomskim, socijalnim i političkim sintezama, ne toliko uobičajenim među klasičnim istoričarima.

Zahvaljujući upravo ovakvom, superiornom, kompleksnom i holističkom naučnom metodu, autori su u ovoj knjizi došli i do svog, pa i našeg ukupnog, najvrednijeg naučnog i kulturnog rezultata. Do punog razotkrivanja i rasvetljavanja olovnih 1990-ih. Ratno-zločinačkih, kada je reč o vrhovima vlasti, antiratnih, kada je reč o delu opozicije i alternative. Naravno, izvora, analiza i publikacija ove vrste, bilo je i do sada, ali je ono što ovu knjigu dvojice autora izdvaja, u najboljem smislu te reči, činjenica da ona to sada po prvi put čini na jednom mestu. Uz odgovarajuću holističku sintezu, naravno.

Da li sve ovo znači, da u ovoj knjizi nema i mesta, koja bi se mogla osporavati. Naravno da ne znači. I autor ove recenzije zna za nekoliko takvih mesta. Ali, u nedogmatskoj nauci i kulturi, to je sasvim normalno, nenormalno bi bilo da takvih mesta uopšte nema. Osim toga, broj, karakter i značaj ovakvih mesta, zanemarljiv je u odnosu na onaj najvredniji naučni i kulturni rezultat ove knjige, koji je, kao takav, istaknut u prethodnom pasusu ove recenzije. Sasvim druga stvar su osporavanja nenaučne prirode, koja će se, sa svih strana, veoma verovatno, sručiti na ovu knjigu, odmah po njenom izlasku u javnost. Šizma montenegrina.

Najbolje knjige našeg vremena inspirisane su olovnim vremenima. Velika transformacija Karla Polanjija, Izvori totalitarizma Hane Arent, i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, da pomenemo samo neke. I Crna Gora je dobila jednu ovakvu knjigu. Makar kada je reč o istoriografiji odnosno istoriji kao nauci. To je knjiga Šerba Rastodera i Novaka Adžića koja je predmet ove recenzije. U tom smislu, ova knjiga nije samo najznačajnija knjiga u opusu dvojice autora do sada, nego i jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji događaj u nauci i kulturi Crne Gore. Dvojica autora su svoj naučni i građanski dug odužili. Izdavanjem ove knjige, to će učiniti i njen izdavač. Ostalo je na nama.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo