Vučić je obogatio galeriju ličnosti ekstremne desnice na koje se poziva, da bi pokazao da on nije tikva bez korijena. Sve se više stavlja u ulogu neformalnog vjerskog poglavara. On je vrhovna vlast u svim oblastima, odnedavno i komandant vojske, pa što bi ostavio SPC da njom upravlja neko drugi
MONITOR: U tekstu “Dva Milutina” koji je osvanuo na sajtu Peščanik, pišete o jednoj pozorišnoj predstavi i jednom restoranu koji mogu biti dvije različite reference kada pomislimo na “Knjigu o Milutinu” Danka Popovića. Ova knjiga je napunila 40 godina i smatra se i danas veoma uticajnim štivom. Da li je današnja Srbija po Milutinovoj mjeri i – ako jeste, koliko je njegov lik doprinio da ona to bude?
ČOLOVIĆ: Da, može se reći da Milutin funkciniše kao mera srpske politike, s tim što bih ja rekao da ga tako koristi i tako promoviše današnji ražim, režim kao garnitura na vlasti i režim kao ideološki poredak. U ovom tekstu nisam pomenuo da je Milutin iskorišćen i za obračun sa pobunjenim studentima. Kad su pre otprilike dva meseca, glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta-posle jedne predstave, podigli studentski indeks, solidarišući se sa studentima, samo jedan od njih dvadesetak, Nenad Jezdić, to nije učinio. Zašto? Zato što mu to nije dozvolio Milutin, koga on igra u monodrami po Popovićevom romanu. Tako je Jezdićevo odbijanje da se solidariše sa kolegama objasnio Dušan Kovačević, direktor Zvezdara teatra, pozorišta u kome se ta monodarama izvodi. On je podsetio da posle svake predstave Jezdić skida i publici pokazuje srpsku šajkaču- i onima koji ne znaju, objasnio da bez šajkače Srba ne bi bilo. Nije rekao da bi zbog indeksa Srbi mogli da nestanu. To je ostalo kao neizrečena ali ipak jasna misao o pobunjenim studentima i uopšte o školovanim ljudima, čiju je kratku pamet prozreo Milutin.
MONITOR: Predlažete da kada razmišljamo o srpskom svijetu, koristimo ironiju. U knjizi “ Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji “, govorite i o tome da se politika nacionalizma može neupadljivo i naizgled spontano nametati i kroz produkte kulture i crkveno djelovanje. Koliko je danas ta “spontanost” raširena i nezaustavljiva?
ČOLOVIĆ: Polazim od toga da nema svrhe pobijati istinitost političkih mitskih naracija, jer one podrazumevaju da verujete a ne da proveravate šta one pričaju. Ja ih ne opovrgavam, nego ih prepričavam, ali svojim rečima. To je onda ironija.
I, da, trudim se da identifikujem mitmejkere i dilere političkih mitova u kulturi, u književnosti, u nauci, u crkvi, u medijima. Retko su to sami političari. Trudim se da opišem kako se mitovi prave-od kog materijala, kojom tehnikom, kako se proizvode svete i strašne priče o naciji, njenim stradanjima, njenim herojima i njenim neprijateljima. Svaki put dolazim do zaključka da su u pravu kritičari mitova koji su odavno shvatili da je glavna korist koju političari imaju od mitmejkera i dilera mitova, to što im oni pomažu da narod odvrate od toga da postavlja prava pitanja, pitanja svog posla, svog zdravlja, svog školovanja, jer su to tobože sintičava, uskogruda, nepatriotska pitanja u poređenju sa velikom svetom, stradalnom i hristolikom sudbom naroda o kojoj pričaju politički mitovi.
MONITOR: U nedavno objavljenoj knjizi „ Na rođendanu Republike Srpske ” analizirate niz spektakala smišljenih u duhu “poetike etnopolitike Republike Srpske”. Koliko je u njoj specifičnosti a koliko imitacije „ narodnog jedinstva” već viđenog na ovim-ali i na nekim drugim etno-nacionalnim prostorima, kojima su rušene civilizacijske norme?
ČOLOVIĆ: Rekao sam u ovoj knjizi i ponešto o tome kako praznuju drugi, kako politčari u našem susedstvu insceniraju svoje političke programe, šta pevaju i kako na sceni prikazuju stradanja i vaskrs svojih naroda. Ima tu velike sličnosti. Kao što je rekla francuska istoričarka An Mari Ties (Annne marie Thiesse) malo šta je toliko internacionalno kao nacionalni identitet. To je svuda manje više ista priča, ista predstava: preci, junaci, koreni, ognjišta, duh naroda i tome slično. Ipak, u političkom i društvenom životu u demokratskim zemljama svečane inscenacije nemaju toliki značaj kao što imaju u autokrtskim režimima- kakav je režim Repulici Srpskoj, koja fukcioniše kao da je kulturno-umetničko društvo a ne parlamentarna demokratija.
MONITOR: Identitetsko-nacionalna pitanja kao dio političkih i državnih agendi, potpuno su ophrvala javni diskurs. Naši lideri se stalno bore da nam “sačuvaju identitet”. Vi ste proglasili “rastanak sa identitetom” i zato što je pojam po sebi preuzak i isključuje modernizacijsku realnost. Možemo li se rastati i kako?
ČOLOVIĆ: Ja sam se rastao i vidim da mogu lepo i bez njega. Istina, da bi se čovek odlepio od nacionalnog identiteta koji nudi ekstremna desnica, za koju je identitet ono što je nekad bila rasa, čovek mora da se potrudi, jer je to moćan superlepak.
To nije neki naš specifikum. U Evropi smo i po tome što i evropski i naši ovdašnji ekstremni nacionalizmi raspredaju priču o ugroženom nacionalnom identitetu.. Jedna od važnih grupacija u Evropskom parlamentu zove se „ Identitet i demokratija ”. Za njih demokratija nije okvir u kome se mogu slobodno razvijati nacionalne posebnosti, pa sugerišu svojim pristalicama da razmisle treba li im demokratija, zašto da trpe taj sistem koji navodno sprečava nacionane identitete da se razviju. U tome se jasno razaznaje postfašizam, kako je Enco Traverso nazvao današnji fašizam, koji se, za razliku od neofašizma, ne vezuje za istorijski fašizam, ali se razvija na istoj matrici. Ja sam među onima koji taj postfašizam naziva identitarizmom. Moj predlog da se rastanemo s identitetom je predlog da se sastanemo kao antifašisti.
MONITOR: Aleksandar Vučić se- čitavim svojim javnim pojavljivanjem predstavlja kao otac neke nove srpske nacije. Posebno na početku svog uspona, koristio dosta simbola nacionalne istorije i njenih ličnosti, od Kneza Miloša do Zorana Đinđića i Verice Barać. Koliko je njegov nacional-populistički marketing danas drugačiji?
ČOLOVIĆ: Izgleda da je Vericu Barać sasvim zaboravio, a i Đinđića se danas retko seća. Knezu Milošu je podigao spomenik u formi autoputa. Poslednjih godina voli da citira stare rusofile i antizapadnjake, Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića, kao i njihovog učenika sledbenika Amfolohija Radovića. Njima je Vučić obogatio galeriju ličnosti ekstremne desnice na koje se poziva, da bi pokazao da on nije tikva bez korena. Na primer, nedavno je rekao da je Lazareva glava temelj Kosova, parafrazirajući naslov Amfilohijeve knjige “Kosovo je glava Lazareva”. Vučić se sve više stavlja u ulogu neformalnog verskog poglavara. On je vrhovna vlast u svim oblastima, odnedavno i komandant vojske, pa što bi ostavio SPC da njom upravlja neko drugi?.
MONITOR: Slobodan Milošević je oživeo martirski sadržaj Kosovskog mita. Njegovo „Niko ne sme da vas bije ”, neka je vrsta modernizacije tog mita i najave novog početka njegove “ heroike “. Kosovo danas postoji bez Srbije, a sve više i bez Srba. Hoće li to povećati snagu mita i kako se osloboditi njegovog i dalje snažnog “ucjenjivačkog potencijala”?
ČOLOVIĆ: Tačno je ovo što kažete, da kosovski mit ima veliki ucenjivački potencijal, po modelu – ko tebe ljudskim pravima, ti njega Kosovom. Izgleda da snaga tog „argumenta“ ne zavisi od stvarnog stanja na terenu. Mit kaže da i ako na Kosovu ne bude ostao nijedan Srbin, Kosovo ostaje srpsko. Ali to ne treba shvatiti kao prihvatanje Lazarevog opredeljenje za nebesko carstvo, nego kao obećanje ponovnog osvajanja zemaljskog Kosova, „ kad se vojska na Kosovo vrati “. Nema žurbe – kažu danas pripovedači kosovskog mita – jednom smo čekali povratak na Kosovo pet vekova, pa ćemo opet čekati, ako treba novih pet vekova. Važno je da kosovski zavet ne izneverimo, da se ne prepustimo zavodljivim čarima građanskog reda i mira, demokratije i ljudskih prava, i da javno i primerno osuđujemo bezobrazne, izdajničke, autošovinističke nasrtaje na kosovsku svetinju.
MONITOR: Fenomen Ćacilenda pokazuje da su huliganske navijačke grupe i osobe sa krimi-biografijama, najlojalniji podržavaoci izvršne vlasti. Predsjednik Srbije ih je najavljivao kao “lojaliste”, a sada su legalna grupacija koja je zauzela centar Beograda. Da li je Ćacilend parodija i “ zadnja linija odbrane ” politike 1990-tih?
ČOLOVIĆ: Slažem se sa onima koju u tome što je Vučić-u potrazi za ljudima koji će ga čuvati spao na batinaše s kriminalnim dosijeom, vide jasan znak velike krize njegove vlasti, velikog straha. Ovi crnokošuljaši u Ćacilendu izgledaju i ponašaju se kao pripadnici parapolicijske formacije, koje redovna policija pušta da rade šta god hoće. Jasno je da je njihov zadatak da zaplaše ljude koji na ulici protestuju protiv Vučića i one koji bi im se mogli pridružiti. Oni su i dizajnirani kao opasni tipovi, tako su obučeni, tako su obuveni, tako se kreću, tako biju, tako psuju.
MONITOR: Studentsko-građanski protesti su i sami imali svoj Vidovdan. To je pokrenulo podjelu pristalica u vezi sa načinom na koji je događaj koncipiran. Da li je pojava etno-religijskih simbola na ovom velikom protestu, nanijela štetu “čistoti” studentske pobune i ugrozila i njen prvobitno veliki, društveni i politički potencijal?
ČOLOVIĆ: Ako je cilj pobune da se sruši aktuelni režim, onda ona mora da bude masovna, da u njoj učestvuju i levi i desni. Kad su u vreme demonstracija protiv Miloševića 1996/1997. mene neki novinari pitali šta mislim o tim demonstracijama, ja sam rekao da jedva čekam da Milošević ode s vlasti, pa da više ne moram da se na ulicama družim sa svakom budalom. Veći problem dolazi posle, veći problem je takozvani 6. oktobar, kad ne možemo zajedno nastaviti istim putem.
Nastasja RADOVIĆ
IN ENGLISH2 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice