Odlaganje i uslovljavanje pristupanja zemalja Zapadnog Balkana EU mnoge brine i zbog očekivanja da će se napredovanjem u integracijama ubrzati i ekonomski razvoj posljednjih decenija osiromašenih zemalja regije. Koliko su bila pretjerana naša očekivanja i koliko su, prema tome, velike naše brige, razgovarali smo sa dr Miroslavom Prokopijevićem, direktorom Centra za slobodno tržište, jednim od najboljih poznavalaca pomenute perspektive. MONITOR: Koliko, po vama, na privrednom planu, gube zemlje kojima se odlaže dobijanje kandidature ili odlaganje početka pregovora s EU, ne samo kada se radi o otvaranju novih IPA fondova.
PROKOPIJEVIĆ: IPA fondovi ostaju nepromenjeni do kraja 2013, a onda nastupa nova finansijska perspektiva 2014-2020, gde se pozicije zemalja kandidata ne razlikuju mnogo od prethodnog perioda. Odlaganje kandidature i početka pregovora više je politička i simbolička nego ekonomska šteta. Niko neće pohrliti u neku zemlju da ulaže ako postane kandidat ili počne pregovore. A pohrliće u zemlju gde je poslovno okruženje dobro. Štaviše, neki se investitori možda odluče da odu iz zemlje koja je postala kandidat, zato što ona mora postepeno početi da uvodi skupu regulativu, posebno oko zaštite okoline, radnih odnosa, zaštite potrošača… US Steel sigurno neće imati ovaj obim posla u Srbiji ako ona postane članica EU, kao što je više nego prepolovio proizvodnju u Slovačkoj i Poljskoj posle 2004, odnosno posle ulaska tih zemalja u EU.
MONITOR: Da li se u ekonomsko-razvojnom doprinosu zemljama koje su u procesu pristupanja EU nešto mijenja zbog krize eura i EU institucija?
PROKOPIJEVIĆ: Sigurno da se menja. Pitanje proširenja je beznačajno u svetlu krize evro zone. Sva pažnja i resursi usmereni su na krizu. Proširenje se tek drži reda radi. Naravno, za proširenje važi stara regulativa, pa i plaćanja iz fondova, ali dinamika se kontroliše, i – posle prijema Hrvatske – prva naredna članica može ući daleko posle 2020. S druge strane i kalkulacija članstva se menja. S pojavom krize evrozone biće više plaćanja za posrnule zemlje, nego za članstvo u EU. Za članstvo se plaća najviše do 1,24 odsto od nacionalnog dohotka a, na primer, za fond od oko 200 mlrd evra, koji se u EU prikuplja da bi se dao MMF, kao leveridž, da bi branio evro zonu, daje se oko dva odsto od dohotka. Nemačka treba da plati 45 mlrd MMF, Švedska oko 11, a Slovenija oko 700 miliona evra – dakle duplo više nego za članstvo. Fond ESF od sredine 2012. treba da raspolaže s oko 440 mlrd, novac će morati da se daje u gotovom, a ne kao sada za privremeni fond EFSF, gde se daje putem garantija zemalja s kreditnim rejtingom AAA, a to znači da će Nemačka za ESF morati da priloži oko 93-4 mlrd, Švedska preko 20, a Slovenija preko milijardu evra. To javne finansije tih i drugih EU zemalja pomera u još veći deficit i biće velikog komešanja, već je počelo a da evrocent nije dat, oko toga ko će da plati, a ko neće. Ako neki neće da plate, oni koji hoće moraće da daju još više. Itd, sve to mora da se sagleda i vidi, isplati li se u datom trenutku ići u EU. A ne kao što ogromna većina u regionu radi, idu kao ćurke na Božić.
MONITOR: Srbija ima dobre ekonomske odnose s Njemačkom, u tom smislu prva je od zemalja CEFTA. I posljednjih godina njen izvoz u Njemačku raste. Ali, vlada Angele Merkel nije spremna da odustane od svojih zahtjeva kada se radi o Kosovu. Da li je ipak stvar i u tome da Srbija nije dovoljno privredno značajna zemlja za Njemačku?
PROKOPIJEVIĆ: Nemačka ima izvoz od preko 1.000 milijardi evra, Srbija za Nemačku nije ni među 30 najvažnijih tržišta, dakle beznačajna je, iako su Srbiji Nemci jedan od tri najvažnija trgovinska partnera. Kada je tako, Nemačkoj je lako da postavlja uslove, a Srbiji ostaje da bira hoće li ih ispuniti ili ne.
MONITOR: I Crna Gora je uslovljena, iako joj je određeno vrijeme početka pregovora o pristupanju EU. Insistira se na oštrijoj borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, kroz jačanje pravosudnih institucija. Da li se u ovom prilično uopštenom zahtjevu krije i neka konkretnija direktiva?
PROKOPIJEVIĆ: Ne znam, treba da pitate one koji su te uslove postavili.
MONITOR: Poslije akcije Balkanski ratnik protiv trgovine kokainom, sve češće se pominje trgovina heroinom, gdje je Kosovo glavno balkansko dilersko središte, ali je mreža daleko šira. Koje je tržište kod nas „slobodnije”, ono legalno koje navodno podržavaju reformisane države ili ovo crno, ilegalno?_
PROKOPIJEVIĆ: U principu, uvek je slobodnije ilegalno tržište nego legalno, mada i legalno ima neke prednosti, inače bi svi otišli u sivi sektor. Ali, što se tiče osnove pitanja, ne bavim se time, pa pojma nemam. Otkud ja znam da li neko nešto švercuje i ako to čini, šta švercuje. Time se bave neka tela, pitajte njih.
MONITOR: Da li vas je začudilo ovo što se događa u Sloveniji koja se do skoro hvalila modelom svoje tranzicije i razvoja, a danas je potresaju ozbiljni dužnički problemi?
PROKOPIJEVIĆ: Ni najmanje, to je za mene bilo sasvim očekivano, iako u Srbiji već skoro dve decenije postoji legenda da ona treba da kopira Sloveniju u koncepciji privrednog razvoja. Obično se kao razlozi navode da je Slovenija imala postepenu reformu a ne šok terapiju, da firme nije rasprodala strancima, da se oduprla diktatu MMF i nikada nije tražila njegovu pomoć… Više puta sam govorio i pisao da Slovenija nije dobar izbor uzora za bilo koju tranzicionu privredu, pa ni Srbiju. Uzalud. I dalje ovde prevladava mišljenje da bi bilo sjajno da uzor bude Slovenija.
Oktobra 2010. u Ljubljani je održan skup ekonomista povodom desetogodišnjice smrti Aleksandra Bajta, jednog od vodećih ekonomista bivše Jugoslavije. Tom prilikom, pored ostalih, jedan od starijih slovenačkih ekonomista imao je referat o tome kako se Slovenija razvijala posle raspada bivše Jugoslavije i kasnije u Evropskoj uniji. On kaže da je stopa produktivnosti rada u Sloveniji od 1991. do danas neprestano opadala i da se na kraju tog perioda prepolovila u odnosu na 1991. Istovremeno, on kaže da je nivo ulaganja ostao isti, što znači da je efikasnost ulaganja danas upola manja nego pre 20 godina. Da li je to primer koji sme da služi za uzor i zašto je do toga došlo?
MONITOR: U čemu je stvar?
PROKOPIJEVIĆ: Tu se vraćam na stvari koje sam više puta pominjao. Svi smo mogli da vidimo da je visina direktnih stranih ulaganja u odnosu na BDP u Sloveniji proteklih 20 godina bila vrlo niska, jedna od najnižih u istočnoj Evropi. Razlog za to nije bio što stranci nisu želeli da kupe slovenačke firme, nego što slovenačka država nije htela da im ih proda. Slovenci su radije hteli da sami upravljaju svojim firmama, pa je država zadržala udeo, a drugi su uzeli insajderi (radnici i menadžeri). Jedan slovenački zvaničnik mi je čak jednom rekao: „Pa ti hoćeš da mi firme prodamo mrskim strancima, a jedva smo se rešili Italijana i Austrijanaca?” Tako firme ostadoše Slovencima, ali tu je i ključ problema.
MONITOR: Zašto?
PROKOPIJEVIĆ: Ako neko nudi da vam kupi firmu, on misli da će s njom napraviti više od vas. Nema problema ako mu ne prodate jednu ili par firmi. Ali, ako ne želite da mu prodate većinu firmi, onda je posledica da će vaše firme biti manje produktivne. Drugim rečima, vaša produktivnost će ići po nižoj, a produktivnost firmi da ste ih prodali išla bi po višoj krivulji. Za godinu-dve nema velike razlike među krivuljama, ali za 20 ima. To se i desilo. Slovenačka privreda je ostala u većinskom domaćem vlasništvu, ali je izgubila produktivnost, a to znači pala je u konkurentnosti.
Neefikasne firme nisu mogle dobiti strane kredite, ali tu su bile slovenačke državne banke, pre svih NLB. Delile su kredite i, naravno, ovi se nisu mogli vraćati. Tako su nastali gubici, koji su već vrlo veliki, ali koje će na kraju pokriti slovenački poreski obveznici. Ovaj put, ali ko će sledeći put? Na ovu se nadovezala još jedna velika nesreća.
Da bi manjinskim paketima kontrolisala čitavu veliku privredu, slovenačka država je usvojila „nemački model”, gde su sve velike firme u jednoj mreži. Tako država sa 10-30 odsto udela u pojedinim firmama kontroliše čitavu privredu, jer niko nema veći paket. Ako neko ima loše poslovne rezultate, drugi iz „mreže” pokrivaju gubitak. Takav sistem ne valja, jer ne dopušta da dobri prežive, a loši propadnu. Ako je malo loših, „mreža” može da živi. Ali, ako je mnogo loših, oni potapaju i dobre. I to je ono što se sada događa.
Zato niko u privrednom smislu ne bi smeo da kopira Sloveniju, ako sebi želi dobro. Odlično je što je Slovenija u NATO i EU, ali nijedna od te dve stvari joj neće pomoći da reši pomenute probleme. Njih moraju da reše sami Slovenci i, nadam se, da će naći rešenje, što bi bilo dobro i za njih i za region.
Drugi talas
MONITOR: Političari najavljuju drugi talas ekonomske krize i na Balkanu koji bi trebalo da „stigne” na proljeće. Jesu li naše države, uključujući i Hrvatsku, sposobne da joj se suprotstave?
PROKOPIJEVIĆ: Problem eks-yu država je što su slabo reformisane kad je reč o tržišnoj privredi i vladavini prava. Zato će svaka kriza spolja teže da ih pogodi, nego što bi moralo. Gledajte Baltičke zemlje, njih je prošla kriza strašno pogodila, napravili su fantastične rezove i reforme za godinu-dve, i sada idu super. Nova kriza će i njih zakačiti, ali će to biti sitni kašalj, u odnosu na grip, upalu pluća i rak, od kojih će oboleti ostali u Istočnoj Evropi. A šta će ih pogoditi zavisi od toga koliko su reformisani.
Bezbjednost
MONITOR: Koliko su finansijsko-ekonomski problemi Zapada i njihove političke posljedice, mislim tu i na EU i na SAD, opasni po bezbjednost?
PROKOPIJEVIĆ: To bi mogao da bude veliki problem, mada se nadam da će Evropa i svet to ovaj put nekako izbeći. Ako propadne evro, a na putu je, ako propadnu ulozi mnogih štediša širom Evrope, a na putu su, ako propadnu delom ili u većini penzioni i investicioni fondovi, ako padne privredna aktivnost zbog pada kreditnog tržišta pa mnogi ostanu i bez posla, onda će u Evropi nastati velike osiromašene mase. One neće glasati za umerene lidere, tipa Merkel, Sarkozi ili Berluskoni, nego za ekstremiste. A to može doneti velike probleme. Jedino se nadam da je Evropa između dva svetska rata naučila bar deo te lekcije i da se ovaj put to ne može ponoviti, bar ne u tako razornoj formi. U prilog tome ide i što je Evropa, zbog pogrešnih ekonomskih izbora, postala svetska periferija.
Nastasja RADOVIĆ
IN ENGLISH4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
DRUŠTVO2 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice