Povežite se sa nama

INTERVJU

DR MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ, EKONOMSKI ANALITIČAR: U Evropu kao ćurke na Božić

Objavljeno prije

na

Odlaganje i uslovljavanje pristupanja zemalja Zapadnog Balkana EU mnoge brine i zbog očekivanja da će se napredovanjem u integracijama ubrzati i ekonomski razvoj posljednjih decenija osiromašenih zemalja regije. Koliko su bila pretjerana naša očekivanja i koliko su, prema tome, velike naše brige, razgovarali smo sa dr Miroslavom Prokopijevićem, direktorom Centra za slobodno tržište, jednim od najboljih poznavalaca pomenute perspektive. MONITOR: Koliko, po vama, na privrednom planu, gube zemlje kojima se odlaže dobijanje kandidature ili odlaganje početka pregovora s EU, ne samo kada se radi o otvaranju novih IPA fondova.

PROKOPIJEVIĆ: IPA fondovi ostaju nepromenjeni do kraja 2013, a onda nastupa nova finansijska perspektiva 2014-2020, gde se pozicije zemalja kandidata ne razlikuju mnogo od prethodnog perioda. Odlaganje kandidature i početka pregovora više je politička i simbolička nego ekonomska šteta. Niko neće pohrliti u neku zemlju da ulaže ako postane kandidat ili počne pregovore. A pohrliće u zemlju gde je poslovno okruženje dobro. Štaviše, neki se investitori možda odluče da odu iz zemlje koja je postala kandidat, zato što ona mora postepeno početi da uvodi skupu regulativu, posebno oko zaštite okoline, radnih odnosa, zaštite potrošača… US Steel sigurno neće imati ovaj obim posla u Srbiji ako ona postane članica EU, kao što je više nego prepolovio proizvodnju u Slovačkoj i Poljskoj posle 2004, odnosno posle ulaska tih zemalja u EU.

MONITOR: Da li se u ekonomsko-razvojnom doprinosu zemljama koje su u procesu pristupanja EU nešto mijenja zbog krize eura i EU institucija?
PROKOPIJEVIĆ: Sigurno da se menja. Pitanje proširenja je beznačajno u svetlu krize evro zone. Sva pažnja i resursi usmereni su na krizu. Proširenje se tek drži reda radi. Naravno, za proširenje važi stara regulativa, pa i plaćanja iz fondova, ali dinamika se kontroliše, i – posle prijema Hrvatske – prva naredna članica može ući daleko posle 2020. S druge strane i kalkulacija članstva se menja. S pojavom krize evrozone biće više plaćanja za posrnule zemlje, nego za članstvo u EU. Za članstvo se plaća najviše do 1,24 odsto od nacionalnog dohotka a, na primer, za fond od oko 200 mlrd evra, koji se u EU prikuplja da bi se dao MMF, kao leveridž, da bi branio evro zonu, daje se oko dva odsto od dohotka. Nemačka treba da plati 45 mlrd MMF, Švedska oko 11, a Slovenija oko 700 miliona evra – dakle duplo više nego za članstvo. Fond ESF od sredine 2012. treba da raspolaže s oko 440 mlrd, novac će morati da se daje u gotovom, a ne kao sada za privremeni fond EFSF, gde se daje putem garantija zemalja s kreditnim rejtingom AAA, a to znači da će Nemačka za ESF morati da priloži oko 93-4 mlrd, Švedska preko 20, a Slovenija preko milijardu evra. To javne finansije tih i drugih EU zemalja pomera u još veći deficit i biće velikog komešanja, već je počelo a da evrocent nije dat, oko toga ko će da plati, a ko neće. Ako neki neće da plate, oni koji hoće moraće da daju još više. Itd, sve to mora da se sagleda i vidi, isplati li se u datom trenutku ići u EU. A ne kao što ogromna većina u regionu radi, idu kao ćurke na Božić.

MONITOR: Srbija ima dobre ekonomske odnose s Njemačkom, u tom smislu prva je od zemalja CEFTA. I posljednjih godina njen izvoz u Njemačku raste. Ali, vlada Angele Merkel nije spremna da odustane od svojih zahtjeva kada se radi o Kosovu. Da li je ipak stvar i u tome da Srbija nije dovoljno privredno značajna zemlja za Njemačku?
PROKOPIJEVIĆ: Nemačka ima izvoz od preko 1.000 milijardi evra, Srbija za Nemačku nije ni među 30 najvažnijih tržišta, dakle beznačajna je, iako su Srbiji Nemci jedan od tri najvažnija trgovinska partnera. Kada je tako, Nemačkoj je lako da postavlja uslove, a Srbiji ostaje da bira hoće li ih ispuniti ili ne.

MONITOR: I Crna Gora je uslovljena, iako joj je određeno vrijeme početka pregovora o pristupanju EU. Insistira se na oštrijoj borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, kroz jačanje pravosudnih institucija. Da li se u ovom prilično uopštenom zahtjevu krije i neka konkretnija direktiva?
PROKOPIJEVIĆ: Ne znam, treba da pitate one koji su te uslove postavili.

MONITOR: Poslije akcije Balkanski ratnik protiv trgovine kokainom, sve češće se pominje trgovina heroinom, gdje je Kosovo glavno balkansko dilersko središte, ali je mreža daleko šira. Koje je tržište kod nas „slobodnije”, ono legalno koje navodno podržavaju reformisane države ili ovo crno, ilegalno?_
PROKOPIJEVIĆ: U principu, uvek je slobodnije ilegalno tržište nego legalno, mada i legalno ima neke prednosti, inače bi svi otišli u sivi sektor. Ali, što se tiče osnove pitanja, ne bavim se time, pa pojma nemam. Otkud ja znam da li neko nešto švercuje i ako to čini, šta švercuje. Time se bave neka tela, pitajte njih.

MONITOR: Da li vas je začudilo ovo što se događa u Sloveniji koja se do skoro hvalila modelom svoje tranzicije i razvoja, a danas je potresaju ozbiljni dužnički problemi?
PROKOPIJEVIĆ: Ni najmanje, to je za mene bilo sasvim očekivano, iako u Srbiji već skoro dve decenije postoji legenda da ona treba da kopira Sloveniju u koncepciji privrednog razvoja. Obično se kao razlozi navode da je Slovenija imala postepenu reformu a ne šok terapiju, da firme nije rasprodala strancima, da se oduprla diktatu MMF i nikada nije tražila njegovu pomoć… Više puta sam govorio i pisao da Slovenija nije dobar izbor uzora za bilo koju tranzicionu privredu, pa ni Srbiju. Uzalud. I dalje ovde prevladava mišljenje da bi bilo sjajno da uzor bude Slovenija.

Oktobra 2010. u Ljubljani je održan skup ekonomista povodom desetogodišnjice smrti Aleksandra Bajta, jednog od vodećih ekonomista bivše Jugoslavije. Tom prilikom, pored ostalih, jedan od starijih slovenačkih ekonomista imao je referat o tome kako se Slovenija razvijala posle raspada bivše Jugoslavije i kasnije u Evropskoj uniji. On kaže da je stopa produktivnosti rada u Sloveniji od 1991. do danas neprestano opadala i da se na kraju tog perioda prepolovila u odnosu na 1991. Istovremeno, on kaže da je nivo ulaganja ostao isti, što znači da je efikasnost ulaganja danas upola manja nego pre 20 godina. Da li je to primer koji sme da služi za uzor i zašto je do toga došlo?

MONITOR: U čemu je stvar?
PROKOPIJEVIĆ: Tu se vraćam na stvari koje sam više puta pominjao. Svi smo mogli da vidimo da je visina direktnih stranih ulaganja u odnosu na BDP u Sloveniji proteklih 20 godina bila vrlo niska, jedna od najnižih u istočnoj Evropi. Razlog za to nije bio što stranci nisu želeli da kupe slovenačke firme, nego što slovenačka država nije htela da im ih proda. Slovenci su radije hteli da sami upravljaju svojim firmama, pa je država zadržala udeo, a drugi su uzeli insajderi (radnici i menadžeri). Jedan slovenački zvaničnik mi je čak jednom rekao: „Pa ti hoćeš da mi firme prodamo mrskim strancima, a jedva smo se rešili Italijana i Austrijanaca?” Tako firme ostadoše Slovencima, ali tu je i ključ problema.

MONITOR: Zašto?
PROKOPIJEVIĆ: Ako neko nudi da vam kupi firmu, on misli da će s njom napraviti više od vas. Nema problema ako mu ne prodate jednu ili par firmi. Ali, ako ne želite da mu prodate većinu firmi, onda je posledica da će vaše firme biti manje produktivne. Drugim rečima, vaša produktivnost će ići po nižoj, a produktivnost firmi da ste ih prodali išla bi po višoj krivulji. Za godinu-dve nema velike razlike među krivuljama, ali za 20 ima. To se i desilo. Slovenačka privreda je ostala u većinskom domaćem vlasništvu, ali je izgubila produktivnost, a to znači pala je u konkurentnosti.

Neefikasne firme nisu mogle dobiti strane kredite, ali tu su bile slovenačke državne banke, pre svih NLB. Delile su kredite i, naravno, ovi se nisu mogli vraćati. Tako su nastali gubici, koji su već vrlo veliki, ali koje će na kraju pokriti slovenački poreski obveznici. Ovaj put, ali ko će sledeći put? Na ovu se nadovezala još jedna velika nesreća.

Da bi manjinskim paketima kontrolisala čitavu veliku privredu, slovenačka država je usvojila „nemački model”, gde su sve velike firme u jednoj mreži. Tako država sa 10-30 odsto udela u pojedinim firmama kontroliše čitavu privredu, jer niko nema veći paket. Ako neko ima loše poslovne rezultate, drugi iz „mreže” pokrivaju gubitak. Takav sistem ne valja, jer ne dopušta da dobri prežive, a loši propadnu. Ako je malo loših, „mreža” može da živi. Ali, ako je mnogo loših, oni potapaju i dobre. I to je ono što se sada događa.

Zato niko u privrednom smislu ne bi smeo da kopira Sloveniju, ako sebi želi dobro. Odlično je što je Slovenija u NATO i EU, ali nijedna od te dve stvari joj neće pomoći da reši pomenute probleme. Njih moraju da reše sami Slovenci i, nadam se, da će naći rešenje, što bi bilo dobro i za njih i za region.

Drugi talas

MONITOR: Političari najavljuju drugi talas ekonomske krize i na Balkanu koji bi trebalo da „stigne” na proljeće. Jesu li naše države, uključujući i Hrvatsku, sposobne da joj se suprotstave?
PROKOPIJEVIĆ: Problem eks-yu država je što su slabo reformisane kad je reč o tržišnoj privredi i vladavini prava. Zato će svaka kriza spolja teže da ih pogodi, nego što bi moralo. Gledajte Baltičke zemlje, njih je prošla kriza strašno pogodila, napravili su fantastične rezove i reforme za godinu-dve, i sada idu super. Nova kriza će i njih zakačiti, ali će to biti sitni kašalj, u odnosu na grip, upalu pluća i rak, od kojih će oboleti ostali u Istočnoj Evropi. A šta će ih pogoditi zavisi od toga koliko su reformisani.

Bezbjednost

MONITOR: Koliko su finansijsko-ekonomski problemi Zapada i njihove političke posljedice, mislim tu i na EU i na SAD, opasni po bezbjednost?
PROKOPIJEVIĆ: To bi mogao da bude veliki problem, mada se nadam da će Evropa i svet to ovaj put nekako izbeći. Ako propadne evro, a na putu je, ako propadnu ulozi mnogih štediša širom Evrope, a na putu su, ako propadnu delom ili u većini penzioni i investicioni fondovi, ako padne privredna aktivnost zbog pada kreditnog tržišta pa mnogi ostanu i bez posla, onda će u Evropi nastati velike osiromašene mase. One neće glasati za umerene lidere, tipa Merkel, Sarkozi ili Berluskoni, nego za ekstremiste. A to može doneti velike probleme. Jedino se nadam da je Evropa između dva svetska rata naučila bar deo te lekcije i da se ovaj put to ne može ponoviti, bar ne u tako razornoj formi. U prilog tome ide i što je Evropa, zbog pogrešnih ekonomskih izbora, postala svetska periferija.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo