Povežite se sa nama

INTERVJU

DR PREDRAG SIMIĆ, PROFESOR POLITIČKIH NAUKA U BEOGRADU: Izvjesna koalicija Tadića i Nikolića

Objavljeno prije

na

U Srbiji se vode debate oko sudbine zemlje poslije 9. decembra. Na jednom od takvih razgovora dr Predrag Simić, stručnjak za međunarodne odnose i bivši ambasador Srbije i Crne Gore u Francuskoj, rekao je da se jasno radi o tri mogućnosti. Razgovarali smo o tome ali i o situaciji u EU i posljedicama njenih odluka. ,,Srbija ima tri opcije:da odustane od EU, da sačeka da Merkelova i CDU odu sa vlasti što je uradila i Velika Britanija 60-ih zbog De Gola ili da nastavi sa dosadašnjom politikom koja je naišla na zid ili onom koju predlaže Preokret. Koliko je sve to realno, teško je reći.Ne samo zbog stava oko Kosova nego i zbog situacije u EU. Mnogi su u iskušenju da odustanu pre svega zbog EU koja prolazi duboku krizu…”

MONITOR: Čuli smo izlaganje šefa Fondacije Fridrih Ebert, Mihaela Erkea, o tome da će u EU biti tri grupe zemalja?
SIMIĆ: To je mišljenje nekoga ko je dobro upoznat. U EU se dešava ono što se znalo kada je uvođen evro.Tada se pitalo kako će to izvesti Italija sa tradicionalno inflatornom lirom i velikim budžetskim deficitom. Ako evro uopšte ima šanse da preživi EU će se vratiti na onaj prvobitni deo,od 6-8 zemalja-Frnacuska, Nemačka, zemlje Beneluksa i verovatno ove skandinavske zemlje koje su u EU.

MONITOR: One koje će uspeti da zadovolje nove fiskalne propise?
SIMIĆ: Ni Francuska nije u mnogo boljem položaju zbog svojih banaka koje su poslovale u Italiji.To generiše krizu jer otpisivanje dugova Grčkoj smanjuje kapital nemačkih i francuskih banaka, a ako bi se nešto dogodilo Italiji to bi iz temelja uzdrmalo Francusku. U suštini samo zemlje ovog severnog pojasa EU još su na nogama.Nemačka pre svih,jer ona sada ubira plodove Šrederove reforme. S tim da bi one napravile još korak prema EU odnosno federaciji time što bi koordinirale svoje politike kao zajednički nadzor i čak i penalizaciju država koje naruše te dogovore.

Sa druge strane je Britanija koja ni sama nije sigurna da li je Kameron napravio dobar potez ili ne.Onda dolaze zemlje mediteranskog pojasa Grčka, Italija, Španija, Portugalija sve do Irske pa i Belgije, države koje to ne mogu podneti. Pitanje je kakav bi uopšte bio odnos između te tri grupe zemalja. Šta bi ih povezivalo?

U suštini ta federacija ne bi bila daleko od dejtonske BIH. Nekakva asimetrična federacija bi jako teško funkcionisala. Došle bi do izražaja neranoteže između razvijenog severa i nerazvijenog juga. Ne zaboravimo, EU je pre svega nastala kao mirovni projekat. Šumanov plan, ma koliko da je imao svoju ekonomsku logiku, pre svega je imao mirovni cilj.

MONITOR: Da se ne ponovi rat u Evropi?
SIMIĆ: Stvaranjem prve zajednice za ugalj i čelik, stvorena je neka vrsta blizanca od Francuske i Nemačke, koje su se fizički toliko uvezale da nisu bile u mogućnosti da više naprave rat. Padom Berlinskog zida i posle proširenja ka Italiji, Španiji i Portugaliji, EU je imala razvojnu dimenziju. Ogromna sredstva su tu uložena. Bilo je to vreme intenziviranog straha od Istoka, pa je Žak Delor sredinom 80-ih doneo kao zajednički evropski akt tzv.Plavu knjigu, koja je trebalo da otvori tu perspektivu. EU je trebalo da posluži da se evropske zemlje, pomalo umorne i stagnantne, suoče sa globalizacijom i istočnim i američkim izazovom.

Sada dolazimo do treće faze, to je stabilizacija. Stabilizacija nije razvojni koncept. Stabilizacija praktički znači i stagnaciju. Po svemu sudeći, ne samo naredne 2012. nego i u godinama posle, stope rasta u Evropi će biti relativno niske. Prošli smo dolarsku krizu , ušli smo u evro krizu koja se pokazala neuporedivo složenijom, dubljom i komplikovanijom.

MONITOR: Gdje tu Balkan?
SIMIĆ: Mi ne možemo očekivati velike dotacije ni iz IPA fondova ni iz strukturnih fondova. Budžet je utvrđen i dobili mi kandidaturu ili ne dok se ne promeni situacija i čak i posle toga, pitanje da li će EU u toj stabilizacionoj fazi, kada se svi troškovi smanjuju, biti spremna da snažno podržava strukturne fondove za ujednačavanje.

EU danas može da pruži mnogo manje nego što je to mogla pre deceniju ili dve. I to je ono što je za Srbiju izazov, čak i ako dobije kandidaturu.Hrvatska je dobila sve što mi u ovom trenutku samo možemo da poželimo, ali euforije nema. Izgleda da u Hrvatskoj evro- entuzijasti,političari i intelektualci vide da je prijem u EU samo prvi korak od kojeg počinje put ka onome što bi EU trebalo da za njih bude.

MONITOR: EU više ne garantuje prosperitet?
SIMIĆ: Prosto znači da se put produžava.Za Srbiju koja ne samo da nije kandidat već još uvek nije ni pridružena članica jer još nekoliko zemalja nije ratifikovalo SSP, o čemu niko više ne govori, EU postaje neka vrsta pokretne mete: što se mi više približavamo, ona se više udaljava.Ispred nas su ne samo Hrvati već i Crnogorci koje to čeka na leto. Faktor Kosovo tu menja stav. SPC u vezi sa tim kaže da je ulazak u EU opravdan u geostrateškom i ekonomskom smislu ali ako je cena odricanje od Kosova ,onda ne bi trebalo na tome insistirati.

MONITOR: Ali i vladajuća stranka tu nije sasvim jasna?
SIMIĆ: Druga grupacija koja računa sa iskustvom Velike Britanije …

MONITOR: I čekati da se SPD vrati na vlast u Nemačkoj?
SIMIĆ: Najveće uporište u Nemačkoj imaju demokrati.To je Đinđićevo nasleđe. Interesantno je da je Đinđić dugo oklevao da li DS da bude u narodnjačkoj evropskoj partiji ili socijalističkoj internacionali. Odlaskom CDU, Srbija bi u Nemačkoj imala drugačijeg partnera. Naravno, pitanje je da li će se DS održati na vlasti posle narednih izbora ako ne reši pitanje kandidature.

Meni je odavno jasno da nećemo ući u EU dok srpske stranke ne budu članice evropskih političkih porodica. Problem u Srbiji je što nema evropsku desnicu.Ova srpska desnica je uglavnom fiksirana za Kosovo.Tako da nema dobrih veza sa evropskom desnicom.

MONITOR: To smanjuje šanse Srbije?
SIMIĆ: Da. Ja ne verujem ni u veliku budućnost SNS ukoliko u dogledno vreme ne uđe u porodice evropske desnice. To je strukturni deficit Srbije,11 godina posle Miloševića.

MONITOR: Ali, sada je i Tomislav Nikolić na poziciji i Evropa i Kosovo ?
SIMIĆ: Na kratak rok 9. decembar neće destabilizovati Srbiju.Jer su na toj politici i Tadić i Nikolić.Tu je već bar 50 odsto srpskog biračkog tela.Ja vidim da je najverovatnija postizborna varijanta velika koalicija DS-SNS.

MONITOR: Koalicija za „spas Srbije”?
SIMIĆ: Pa to je legitimno, takvu su koaliciju imali Nemci pre par godina.Naravno, to će u Srbiji napraviti rusvaj jer vidimo tu bitku za treće mesto, između Čede Jovanovića i Ivice Dačića. Ako se ta koalicija napravi,treći će biti suvišan.

Međutim, šta sada to znači: odustati od Kosova zbog EU ili nastaviti nepromenjeno?Nastaviti nepromenjeno sada će teško ići.”Preokret” je jedini dao odustajanje od Kosova kao jedino rešenje, što je ranije praktički uradio Milošević kada je zbog odustajanja RS od Vens Ovenovog plana, uveo embargo na Drini.Ali,i to će teško ići. U predizbornoj kampanji će dominirati zalaganje da se ne odustaje od Kosova što će prvi orkestrirati DSS,SRS,a drugi se tome neće moći suprotstaviti.Tu je ,naravno, i crkva.Glavno će biti ipak ekonomsko pitanje,da li će Srbija imati ekonomske snage da izdrži troškove za Kosovo jer tu se radi o sumi od oko 600 miliona evra,a Srbija je na klimavim nogama.Ona hitno mora da traži investicije bilo gde jer se poslednjih godina intenzivno zaduživala.Došlo se do 46 odsto javnog duga.

MONITOR: Da li bi moglo doći do rušenja vlade? Da li bi to mogao da bude Dačić?
SIMIĆ: Ne verujem jer bi ih to skupo koštalo. Ne isključujem mogućnost da aktuelna kaolicija izgura pun mandat ali je situacija veoma komplikovana, pa odlazeća vlada neće biti u situaciji da pravi nekakve velike poteze. A ići na izbore bez kandidature je za DS opasno.Vidimo da je i na GO DS bilo varnica oko toga ko je kriv za nedobijanje kandidature.

MONITOR: Imamo EU koja nije orna za još skorašnjih proširenja, Sloveniju na ivici krize, u Hrvatskoj nema euforije, imamo Crnu Goru kojoj se odlaže početak pregovora, Makedoniju s problemom grčkog veta, BIH bez vlade, Albaniju na neizvesnom čekanju, Kosovo puno bezbednosnih ali i ekonomskih problema. Da li bi trebalo da strahujemo za mir na Balkanu?
SIMIĆ: Posle 2000. kada su otišli glavni protagonisti ratova, prostor Zapadnog Balkana počeo je da liči na nešto.Pojavio se Mesić koji je u premošćivanju politike od Tuđmana do Josipovića imao značajnu ulogu. Hrvatska se tako udaljava od nacionalizma.

Pitanje je koliko će to Brisel gurati? Mislim da hoće, ali ćemo imati dve brzine u Briselu: briselska birokratija će gurati proširenja jer je za nju važan projekat EU. Ali, EU je kao bicikl – dok se pedale okreću ona postoji.Za njih je važno što mi još hoćemo da uđemo u EU: dok mi to hoćemo,znači da je EU opravdan projekat. To je kao što je povratak Francuske u vrh NATO bio jako važan za NATO. Prema, tome tu su Rompej, File, Barozo…

Mislim da su i pojedine zemlje veoma raspoložene, kao Italija. Mi smo se uvezali sa Italijom,oko Fijata. Ako se u Italiji desi ono što je u Grčkoj, ode nama Fijat, ode nam pola radnih mesta u Šumadiji. Ode nam tržište za stoku, vojvođansku pšenicu i ode nam lobista. A i Italiji Srbija treba.

MONITOR: Treba joj i Crna Gora.
SIMIĆ: Treba. Pa Monitor o tome stalno piše. Tu postoje realni interesi. To nije jedan već dva posla – i srpska bi struja išla onim kablom. A ako zaglavi Italija, kome će Srbi graditi Južni tok? On se ne završava u Srbiji.On ide za Italiju. Interesi su uvezani.

Ima interesa u EU da se nastavi širenje,ali mi tu nismo u prvom planu.Jer, u trenutku kada gori kuća ne razmišlja se o dvorištu.

MONITOR: Kakav je uticaj SAD na politiku EU Balkanu? Crnogorska vlast tvrdi da su oni ovdje glavni američki partner.
SIMIĆ: Albanci su glavni, ali Crna Gora je uspela da izbegne svoje probleme sa Albancima i na taj način, ma koliko ta politika bila nepopularna u Srbiji i nanosila joj povremeno i štetu, Crna Gora spasava samu sebe.

Ona to dosta plaća, sada je poslala 30-ak ljudi u Avganistan, a to nije jeftino. Ali, Crna Gora ide hrvatskim stopama.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo