Povežite se sa nama

INTERVJU

DUŠAN VELIČKOVIĆ, PISAC I NOVINAR: Ovdje se radosno glasa protiv sopstvenih interesa

Objavljeno prije

na

Dok se čeka odluka Evropskog savjeta u vezi daljeg napredovanja zemalja Zapadnog Balkana ka EU, najveću pažnju na političkom prostoru zauzimaju tek završeni izbori u Sloveniji i Hrvatskoj. Promjena tamo ima i to ne samo rutinskih. Hoće li se nešto slično desiti i u drugim djelovima ex-yu kao i šta nama znači Jugosfera, razgovarali smo sa piscem i novinarem Dušanom Veličkovićem, autorom knjiga Đinđić, Hardcore Srbija i nedavno izašle iz štampe Bella ćao, romanu o sto godina u životima članova jedne srpske porodice.

MONITOR: Ove se jeseni na raznim mjestima, kao što su Vukovar ili Dubrovnik, obilježava godišnjica tragične jeseni 1991. Kako napredujemo sa onim što zovemo „suočavanje sa prošlošću”?
VELIČKOVIĆ: Karakteristično je upravo to da se dvadeseta godišnjica od početka raspada Jugoslavije pominje samo u komemorativnom smislu, kao prigodno podsećanje. Reč je, znači, o emotivnom i dnevno političkom diskursu, koji teško da može da ima veze sa ozbiljnim razumevanjem uzroka i posledica bilo koje epohalne promene. Takva vrsta sećanja su nepouzdana i rastegljiva, tako da nam je takva i istorija, kao od gume. Možeš da je rastegneš na koju god hoćeš stranu. U zemlji u kojoj je sve zapušteno, od univerziteta do medija, temeljno razmišljanje o uzrocima i posledicama bilo čega nikome nije posebno zanimljivo. Ono je prepušteno kolumnistima i njihovim impresijama. Zato sam skeptičan i prema organizovanom „suočavanju s prošlošću”, jer ono uvek potone negde u tom rastegljivom testu. Kao da potvrđujemo onu izreku da „prošlost nikada nije mrtva, da ona čak nikada i nije prošlost”.

MONITOR: Preminuo je Ante Marković, po mnogima, posljednji branilac jedinstvene države. Kako ćete ga se vi sjećati?
VELIČKOVIĆ: Neuspeh i naivnost, to su mi prve asocijacije na pomen Anta Markovića, ali ponajviše nešto što nema suštinske veze sa onim što je taj čovek značio i što je činio u trenucima uoči raspada Jugoslavije. Naime, mislim da je za Anta Markovića najkarakterističnije ono što su činili drugi oko njega. Taj fenomen složnog okupljanja i udruživanja sa ciljem da se Ante Marković ocrni i onemogući, zaista je fascinantan i poučan. Ne možemo, naravno, znati koji bi bili dometi reforme Ante Markovića da nije bio tako onemogućavan, ali čini se da u tom trenutku boljeg puta nije bilo.

MONITOR: Kada se govori o sudbini tadašnje zemlje, često se pominje navodna namjera nekih zapadnih zemalja, prije svih Njemačke, da iz SFRJ „izvuku” sebi istorijski i kulturno najbliže republike?
VELIČKOVIĆ: Mislim da je to samo mit. Ključni posao je obavljen na domaćem terenu, bukvalno u šesnaestercu kada je bilo samo pitanje dana kada ćemo početi da dajemo autogolove, što se, kada je reč o Srbiji, događa do današnjeg dana. Naravno da se spoljni svet rukovodio sopstvenim interesima, ali nemam utisak da su oni bili generator krize, oni su mu jednostavno bili ponuđeni na tanjiru. Svet nam je, naravno, uvek bio glavni krivac i izgovor za sve naše najveće greške. Time je lepo moglo da se manipuliše iz prostog razloga što svet nikada nije bio baš ni potpuno nevin. U slučaju raspada Jugoslavije neke svetske sile su zaista mogle da se potrude da tu krizu, i iz sopstvenih interesa, usmere u nekom razumnijem pravcu. Ali stavite se u položaj sveta. Nešto petljate, mešate se, intervenišete, savetujete, a vidite kako gomila idiota, i onih kliničkih i onih aristotelovskih, odlučuju i glasaju tako da je katastrofa neizbežna. I onda se naravno okrenete prvenstveno svojim interesima, bez obzira na štetu koju stanovnici balkanske ludnice sami sebi nanose.

MONITOR: Završeni su izbori u Sloveniji i Hrvatskoj. U Sloveniji je pobijedio Zoran Janković, srpskog porijekla, a u Hrvatskoj koalicija oko SDP Zorana Milanovića. Kako tumačite napis u srpskim novinama „Dva Zorana upravljaće Balkanom”?
VELIČKOVIĆ: To tabloidno podilaženje populističkom mnjenju i podsticanje i proizvođenje klišea i predrasuda o Srbima koji širom sveta čuče iza nekog ćoška da bi se u nekom trenutku pojavili kao najlepši i najpametniji, odavno je zaštitni znak gotovo svih medija u Srbiji. U stvari, tako je bilo od kako znam za sebe, i uvek je to bilo u funkciji lečenja sopstvenih frustracija i prikrivanja sopstvenih problema. Sada to, naravno, ima i tiražni efekat. Uostalom, proizvođenje nacionalističkih ili nekih drugih kolektivnih stereotipa pouzdan je recept za svaki proizvod koji pretenduje na masovnu upotrebu, pogotovo što kada se zapati nema te sile koja ga može brzo i lako demistifikovati. Kakvi Srbi, kakvi bakrači. To što je neko slučajno srpskog porekla ili rođen negde u Srbiji, može da bude zanimljiva činjenica, ali nema blage veze sa „upravljanjem Balkanom”. Ali šta to vredi kada volimo da se projektujemo u tuđe uspehe.

MONITOR: Rezultati izbora u Sloveniji su posebno interesantni jer je pobijedio neko ko je stranku napravio baš pred izbore. Izbor mnogih građana je pao baš na tu stranku, očigledno zbog nezadovoljstva i opozicijom i vlašću. I u Srbiji raste takvo nezadovoljstvo. Da li je to model koji bi mogao uspjeti i drugdje?
VELIČKOVIĆ: Možda to može da liči na dobar model, ali nisam siguran da je moguć u Srbiji. Pre svega, ovdašnje biračko telo nije tako pragmatično kao u Sloveniji, a ima i jednu neobičnu osobinu karakterističnu za mlade demokratije. Hoću da kažem da smo se ovde toliko puta uverili na izborima, ili još više na raznim referendumima da su ljudi radosno glasali protiv sopstvenih interesa. Dakle, model menadžerske ponude sa blagim mirisom leve političke orijentacije, kakav je pobedio u Sloveniji, ne samo zato što su ga glasači mogli prepoznati kao realan, već i zato što ga je formulisao čovek koji se već pokazao kao sposoban, bojim se da bi ovde bio neprimećen, a možda i ismejan. U svakom slučaju morao bi da bude upakovan u drugačiju oblandu.

MONITOR: Često se čuju tumačenja da je model superdržave u Evropi nemoguć. Da li se, po vama, može ubjedljivo braniti to mišljenje o dominaciji nacionalno-etničkog nad zajedničkim evropskim vrijednostima?
VELIČKOVIĆ: Koliko ja shvatam, ujedinjena Evropa je prije svega ekonomski, a možda još i više bezbjednosni koncept. Da bi se bolje razumela sudbina Evrope mislim da treba osluškivati šta se govori i misli u NATO paktu. U tom smislu čini mi se da je za Srbiju, koja je sada u usplahirenom iščekivanju, gotovo važnije šta je ovih dana izjavljivao Rasmusen, a ne Angela Merkel koju svi doživljavaju kao glavnog čuvara blaga. Inače, ujedinjavanje Evrope je teško odvojiti od opšteg procesa globalizacije koji se odavno dešava bez obzira da li se to nekome dopada ili ne dopada. Kao što je taj proces neminovan, tako mi se čini da je i nastavak ujedinjavanja Evrope neminovan i ne vidim da je raspad baš neka realna perspektiva. A to što Evropa mora stalno da balansira između lokalnog, odnosno nacionalno-etničkog kako vi kažete, i globalnog, odnosno evropskog, to je upravo ono što je karaketristično i za opšti proces svetske globalizacije. Evropa će sigurno imati silne ekonomske probleme, a ni rast desnice i problem sve veće netolerancije nisu ohrabrujući, kao što je i širenje birokratije koja teško može kreativno „evropski” da interveniše u raznim ćorsokacima možda i najveći problem. Ipak, globalna Evropa ima sasvim logičnu perspektivu, bez obzira šta o tome misle razni naši putinovci, gadafijevci ili neki drugi ljubitelji čvrstog političkog zagrljaja.

Jugofuturizam

MONITOR: Svijet na nas počinje da gleda ponovo kao na specifikum, kao na Jugosferu, kako nas je nazvao Tim Džuda. Možemo li mi koji smo u 20. vijeku dali toliko dobrih i toliko loših primjera, pa i jedan politikološki – „balkanizacija”, da se na početku novog vijeka vratimo i da evropskoj civilizaciji „otvorimo oči”?
VELIČKOVIĆ: Na žalost, mislim da za to nema šanse, jer ni sami ne uspevamo da sebi otvorimo oči. Doduše, u Jugosferi, što je zaista dobar i precizan termin, mogu se možda očekivati prijatna iznenađenja, nešto što bi se u ovom momentu moglo učiniti kao jugofuturizam. Mislim na umetničku kreativnost na jednom prostoru koji u čitavoj ovoj nesreći ima i sreću i prednost da ga zbližavaju slični ili identični jezici, zajednička sećanja i tradicije, pa i ambicije. Mogao bi to da bude jedan kulturni model kojim se definišu neki složeniji i uspešniji integrativni procesi. Bio bi to doprinos i političkoj stabilnosti i onoj vrsti tolerancije koja bi nas konačno izvukla iz klišea „balkanizacije”.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo