MONITOR: Prošlo je šest godina od kako su Aleksandar Vučić i naprednjaci na vlasti. Koji su rezultati njihove vladavine?
RAKIĆ VODINELIĆ: Rezultati su porazni, ne samo za Srbiju kao državu, već i za društvo. Vladavina prava, kojom se južnoslovenski prostor nikad nije mogao podičiti, javno i bez priziva, gotovo zvanično je ukinuta. Otpor je bio slabašan, a i dalje je takav, svodi se na nekoliko nevladinih organizacija, uključujući Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca. Predstavnici vlasti, tj. Ministarstvo pravde, a i sam predsednik države svesno obmanjuju javnost o stavovima EU, Saveta Evrope i Venecijanske komisije o predloženim ustavnim promenama, kojima se nastoji podjarmiti ionako slabo pravosuđe. Preko 90 odsto zakona donosi se po hitnom postupku, a opstrukciju vrše poslanici vladajućih stranaka podnošenjem besmislenih amandmana, da se ne bi čula gotovo nijedna reč opozicije. U medijima, sem retkih i slabo dostupnih, vlada muk – da li kao posledica autocenzure ili stvarne cenzure, više nije toliko ni bitno. Vlasništvo medija je ne samo netransparentno, nego predstavlja dobro čuvanu tajnu. Kada bi prosečan građanin Srbije živeo medijski, a ne stvarni život, imao bi život, a ne bekstvo iz stvarnosti, ili kada je mlada generacija, njen najvitalniji deo u pitanju, ne bi praktikovao bekstvo iz Srbije.
Ovde, država kao da postoji da bi lagala, a ne da bi bila servis svojih građana. Gotovo sve službe od kojih zavisi svakodnevni život – zdravstvo, školstvo, socijalno staranje, lokalna samouprava – emituju virtuelnu stvarnost, koju primamo kao da smo anestezirani. Otvaraju se bolnice koje ne rade. Stvarnost, ipak, postoji, ali na društvenim mrežama i u ponekom mediju i izgleda da postaje privatna, a ne politička činjenica. I ta stvarnost nije vedra.
Mogla bih još mnogo toga nabrajati – od nepoštovanja osnovnih ljudskih prava, nesigurnosti, svakodnevne i svakovrsne bede, „prisilnog useljenja” nevidljivih stanara na gradilište Beograda-na-vodi, do negiranja demokratije koju ovde gotovo niko više ni ne pominje.
MONITOR: Neposredno poslije inauguracije Vučića za predsjednika Srbije napisali ste da to može biti dan kada je autoritarna vlast postala otvorena diktatura. Jeste li bili dalekovidi?
RAKIĆ VODINELIĆ: Ne znam, volela bih da nisam i da neću biti. Sadašnju autokratiju od diktature dijeli nedostatak ozbiljnog otpora građana, javnosti. Mali pokušaji otpora za sada se guše ne silom, nego lažima, opstrukcijama vladajuće većine u parlamentu, lažnim i pravim „dokazima” podrške evropskih političara Vučiću, ponekim prekršajnim progonom. Mutno je još, naročito zbog nerešenih ubistava pripisanih mafijaškim osvetama, ko sve čini i ko bi činio Pretorijansku gardu spremnu za otvorenu diktaturu.
MONITOR: Kako je Vučić uspio da postane tako svemoćan?
RAKIĆ VODINELIĆ: Na prvom mestu možda bi se mogao izdvojiti tzv. duh vremena, a i evropski genius loci. Srbija nije, nažalost, jedina u Evropi, koju „krasi” autoritarna lična vlast. Posle nedavne ekonomske krize i otvaranja niza lokalnih ratova, Evropa je izložena snažnom migrantskom talasu. Ekonomska kriza, tj. rašireno siromaštvo u Srbiji pogodovalo je pojavljivanju „jakog lidera”. I, dobismo ga. Tranzicija u Srbiji teče li teče, a okončanje nije na vidiku. Kod nas je tranzicija shvaćena kao mogućnost nekažnjive pljačke. Tako je bilo i u vreme ranije vlasti. Ipak, ne tako očigledno, ne tako bez srama i bilo kakvog obzira, kao danas.
Najzad, politička stranka Aleksandra Vučića (to je baš njegova stranka) organizovana je na nedemokratskom principu sveopšteg vlasništva. Tamo gde su oni na vlasti, tu mislim i na lokalnu, teritorija i građani se u SNS doživljavaju kao svojina na stvarima i licima, a nedostatak demokratske svesti čini da tako nešto izgleda gotovo „normalno”, prirodno. Svi mali uspesi – počev od postavljanja semafora na ulici, do izgradnje lifta ili WC-a – predstavljaju se kao uspeh „vlasti”. A zna se ko je vlast – ON, ON i niko više. Tačnu dijagnozu je dao premijer Đinđić, govoreći tada o SRS i Šešelju – oni odista nemaju stida. Ne postoji (osim Šešelja) nijedan političar u Srbiji koji bio mogao da „izgradi” tako bestidnu političku stranku. I, nažalost, nema baš previše primera u ovom delu sveta da značajan broj ljudi radije pristaju da budu pokorni podanici nego samosvesni građani.
MONITOR: Koji su najveći problemi u Srbiji?
RAKIČ VODINELIĆ: Stalna nesigurnost – ekonomska, pravna, radna, osnovna svakodnevna nebezbednost. Siromaštvo – telesno i duhovno. Ukidanje vladavine prava, podele državnih vlasti i demokratije. Nepoštovanje čoveka, tj. prirođenih ljudskih prava, svakovrsno gaženje ljudskog dostojanstva. Estradizacija kulture, prodaja diploma, umesto obrazovanja. Odbijanje suočavanja sa mračnom prošlošću, tako da ona vlada sadašnjošću, čineći je takođe mračnom – na bezbroj „inventivnih” načina.
MONITOR: Da li je korupcija i dalje ugrađena u mehanizam vladanja iako je Vučić obećao da će korupciju potpuno iskorijeniti?
RAKIĆ VODINELIĆ: Državna korupcija je konstanta u Srbiji i ne samo u njoj. Luk državne korupcije se proteže od Rada Pašića (sina Nikole Pašića) do današnjih sinova (i kćeri). Tako je i danas, samo malo drukčije (gore), jer potiču od čoveka koji je na vlast došao zahvaljujući oštroj retorici buduće borbe protiv korupcije. Korupcije ima, borba je budućnost, sve dalja.
MONITOR: Dugo ste kao istaknuta intelektualka u opoziciji, počev od Miloševića. Šta mislite o današnjoj opoziciji u Srbiji?
RAKIĆ VODINELIĆ: Neću kritikovati opoziciju u Srbiji. Zna se ko u pravnoj državi odgovara za stanje stvari. Samo vlast. Reći ću samo jedno. Dok su današnje opozicione stranke bile na vlasti propustile su da predano rade na izgradnji i učvršćivanju institucija i na poverenju građana u institucije.
Pravosuđe – kancer društva
MONITOR: Svojevremeno ste rekli da je pravosuđe u Srbiji postalo kancer društva. Na osnovu čega ste to zaključili?
RAKIĆ VODINELIĆ: Pravosuđe bi moralo biti garant pravne sigurnosti. Ako nema pravne sigurnosti, nema nijedne duge – ekonomske, radnopravne, lične… Ako pravosuđe ne uspeva da postane treća državna vlast, onda državna vlast postaje lična. Osnovni problem je institucionalni. U Srbiji ima dobrih, samosvesnih i obrazovanih sudija i javnih tužilaca. Ali institucionalne garancije nezavisnosti, oličene u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaštva, nisu se dobro pokazale. Ne dižu glas kada pravosuđe ne štiti prava građana, već uglavnom tad kad izvršne vlasti ugroze položaj sudija i tužilaca. Razume se da se tada glasovi sudija i tužilaca moraju čuti, ali oni moraju da govore glasno i kad se prava građana ne štite bez diskriminacije, bez obzira na svojstva stranaka u sudskim i tužilačkim postupcima, kada se zaštita ne pruža blagovremeno.
Osim što obezbeđuje pravnu sigurnost, pravosuđe mora biti kontrolor izvršne vlasti, naročito upravno u ustavno sudstvo. Situacija je, međutim, obrnuta. Izvršna vlast kontroliše pravosuđe. I to, neretko, preko svog vrha. Krajem 2017. godine Vučić je izjavio da se slaže sa primedbama iz Brisela da je pravosuđe u Srbiji neefikasno i izloženo političkim uticajima, ali da su to nasleđeni problemi. Međutim, pritisak na pravosuđe je danas otvoreniji i bezobzirniji nego u vreme ranijih vlasti. n. A šta nije rekao, a morao je? Predsednik Republike je prećutao odluku Ustavnog suda Srbije, donesenu još krajem 2011. godine, kojom je pravosudnim telima naloženo da sve ranije izabrane sudije i tužioce vrati na posao, po zakonom određenoj proceduri. Prećutao je i da su oni vraćeni na posao, pod predsedavanjem tadašnjih (takođe i sadašnjih) predsednika pravosudnih tela, uz dominaciju tadašnjeg ministra pravde, a današnjeg generalnog sekretara u Predsedništvu Republike Nikole Selakovića. Tako da danas u Srbiji sude i krivično gone i oni koji nemaju nikakvih „dugova” prema ranijim vlastima, naprotiv.
Ideološka rehabilitacija zločinaca
MONITOR: Ovih dana završeno je suđenje o rehabilitaciji predsjednika kvislinške vlade Milana Nedića. Rehabilitovan je Draža Mihailović, najavljena je rehabilitacija još nekih ratnih zločinaca. Kako Vi gledate na relativizovanje antifašizma u Srbiji?
RAKIĆ VODINELIĆ: O rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića pisala sam iscrpno. A sve bi to, i još jače, moglo biti primenjivo na rehabilitaciju Milana Nedića. Ukratko, od svih pravnih mera suočavanja sa prošlošću u Srbiji, u pravnoj i pravosudnoj realnosti žive samo rehabilitacija i selektivna denacionalizacija. Sve druge mere, primenjive ili primenjene u uporednom pravu – od lustracije, preko obeštećenja žrtava, opšte denacionalizacije, komisije za pomirenje – do otvaranja dosijea tajne policije, u Srbiji nisu našle dovoljno „političke volje” niti dovoljno zastupnika, iako za primenu nekih od pobrojanih mera postoje pravni osnovi u obliku važećih zakona. Verujem da se može odbraniti teza, koju dugo zastupam, da je rehabilitacija u javnosti Srbije shvaćena i doživljena kao ideološka, a ne kao pravna mera; da se sudske odluke o rehabilitaciji političkih osuđenika recipiraju kao legitimizacija ideologije i/ili nacionalne politike koju su ti osuđenici zastupali, a takođe i kao revizija istorije, a ne kao ispravljanje, ublažavanje ili otklanjanje pravosudnih grešaka. Antifašizam u Evropi, nažalost, slabi i kao ideja i kao jedna od osnova Evropske unije. Taj trend, opet nažalost, svojim rehabilitacijama Srbija prati.
Borba za sjever Kosova
MONITOR: Da li je Srbija zauvijek izgubila Kosovo?
RAKIĆ VODINELIĆ: Jedna od odlika državne vlasti jeste faktičko vršenje ovlašćenja na određenoj teritoriji i u odnosu na stanovništvo na datoj teritoriji. Faktičke vlasti Srbije na Kosovu nema od 1999. godine, izuzev severnog Kosova. Sada se pregovori vode zapravo o severu Kosova. Potpisavši prvi Briselski sporazum 2013. Srbija je pristala na osnivanje autonomije pod nazivom Savez srpskih opština na teritoriji Kosova, koja treba da funkcioniše u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim pravom (tačka 4. Sporazuma). Ranije „srpsko” pravosuđe na severu Kosova uključeno je u „kosovsko”. E sad se razgovori vode o nadležnostima Zajednice, kao i o tome ko i kako usvaja njen Statut, a sve to zapravo znači implicitno priznanje Kosova kao države.
Nijedna laž vladajuće koalicije (a mnogo ih je bilo) ne utiče na taj proces, već samo predstavlja osnov za izgovore i za, možda, budući referendum. A, šta će biti u budućnosti i kako će taj naš i evropski novi svet izgledati? Države nastaju, menjaju se, nestaju. Ko je osamdesetih godina XX veka verovao u raspad Sovjetskog Sveza? Loša sam u geopolitici.
Veseljko KOPRIVICA
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS4 sedmice
FOKUS3 sedmice