Povežite se sa nama

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ VODINELIĆ, UNIVERZITETSKA PROFESORICA PRAVA IZ BEOGRADA: Država laži, umjesto servis građana

Objavljeno prije

na

MONITOR: Prošlo je šest godina od kako su Aleksandar Vučić i naprednjaci na vlasti. Koji su rezultati njihove vladavine?
RAKIĆ VODINELIĆ: Rezultati su porazni, ne samo za Srbiju kao državu, već i za društvo. Vladavina prava, kojom se južnoslovenski prostor nikad nije mogao podičiti, javno i bez priziva, gotovo zvanično je ukinuta. Otpor je bio slabašan, a i dalje je takav, svodi se na nekoliko nevladinih organizacija, uključujući Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca. Predstavnici vlasti, tj. Ministarstvo pravde, a i sam predsednik države svesno obmanjuju javnost o stavovima EU, Saveta Evrope i Venecijanske komisije o predloženim ustavnim promenama, kojima se nastoji podjarmiti ionako slabo pravosuđe. Preko 90 odsto zakona donosi se po hitnom postupku, a opstrukciju vrše poslanici vladajućih stranaka podnošenjem besmislenih amandmana, da se ne bi čula gotovo nijedna reč opozicije. U medijima, sem retkih i slabo dostupnih, vlada muk – da li kao posledica autocenzure ili stvarne cenzure, više nije toliko ni bitno. Vlasništvo medija je ne samo netransparentno, nego predstavlja dobro čuvanu tajnu. Kada bi prosečan građanin Srbije živeo medijski, a ne stvarni život, imao bi život, a ne bekstvo iz stvarnosti, ili kada je mlada generacija, njen najvitalniji deo u pitanju, ne bi praktikovao bekstvo iz Srbije.

Ovde, država kao da postoji da bi lagala, a ne da bi bila servis svojih građana. Gotovo sve službe od kojih zavisi svakodnevni život – zdravstvo, školstvo, socijalno staranje, lokalna samouprava – emituju virtuelnu stvarnost, koju primamo kao da smo anestezirani. Otvaraju se bolnice koje ne rade. Stvarnost, ipak, postoji, ali na društvenim mrežama i u ponekom mediju i izgleda da postaje privatna, a ne politička činjenica. I ta stvarnost nije vedra.

Mogla bih još mnogo toga nabrajati – od nepoštovanja osnovnih ljudskih prava, nesigurnosti, svakodnevne i svakovrsne bede, „prisilnog useljenja” nevidljivih stanara na gradilište Beograda-na-vodi, do negiranja demokratije koju ovde gotovo niko više ni ne pominje.

MONITOR: Neposredno poslije inauguracije Vučića za predsjednika Srbije napisali ste da to može biti dan kada je autoritarna vlast postala otvorena diktatura. Jeste li bili dalekovidi?
RAKIĆ VODINELIĆ: Ne znam, volela bih da nisam i da neću biti. Sadašnju autokratiju od diktature dijeli nedostatak ozbiljnog otpora građana, javnosti. Mali pokušaji otpora za sada se guše ne silom, nego lažima, opstrukcijama vladajuće većine u parlamentu, lažnim i pravim „dokazima” podrške evropskih političara Vučiću, ponekim prekršajnim progonom. Mutno je još, naročito zbog nerešenih ubistava pripisanih mafijaškim osvetama, ko sve čini i ko bi činio Pretorijansku gardu spremnu za otvorenu diktaturu.

MONITOR: Kako je Vučić uspio da postane tako svemoćan?
RAKIĆ VODINELIĆ: Na prvom mestu možda bi se mogao izdvojiti tzv. duh vremena, a i evropski genius loci. Srbija nije, nažalost, jedina u Evropi, koju „krasi” autoritarna lična vlast. Posle nedavne ekonomske krize i otvaranja niza lokalnih ratova, Evropa je izložena snažnom migrantskom talasu. Ekonomska kriza, tj. rašireno siromaštvo u Srbiji pogodovalo je pojavljivanju „jakog lidera”. I, dobismo ga. Tranzicija u Srbiji teče li teče, a okončanje nije na vidiku. Kod nas je tranzicija shvaćena kao mogućnost nekažnjive pljačke. Tako je bilo i u vreme ranije vlasti. Ipak, ne tako očigledno, ne tako bez srama i bilo kakvog obzira, kao danas.

Najzad, politička stranka Aleksandra Vučića (to je baš njegova stranka) organizovana je na nedemokratskom principu sveopšteg vlasništva. Tamo gde su oni na vlasti, tu mislim i na lokalnu, teritorija i građani se u SNS doživljavaju kao svojina na stvarima i licima, a nedostatak demokratske svesti čini da tako nešto izgleda gotovo „normalno”, prirodno. Svi mali uspesi – počev od postavljanja semafora na ulici, do izgradnje lifta ili WC-a – predstavljaju se kao uspeh „vlasti”. A zna se ko je vlast – ON, ON i niko više. Tačnu dijagnozu je dao premijer Đinđić, govoreći tada o SRS i Šešelju – oni odista nemaju stida. Ne postoji (osim Šešelja) nijedan političar u Srbiji koji bio mogao da „izgradi” tako bestidnu političku stranku. I, nažalost, nema baš previše primera u ovom delu sveta da značajan broj ljudi radije pristaju da budu pokorni podanici nego samosvesni građani.

MONITOR: Koji su najveći problemi u Srbiji?
RAKIČ VODINELIĆ: Stalna nesigurnost – ekonomska, pravna, radna, osnovna svakodnevna nebezbednost. Siromaštvo – telesno i duhovno. Ukidanje vladavine prava, podele državnih vlasti i demokratije. Nepoštovanje čoveka, tj. prirođenih ljudskih prava, svakovrsno gaženje ljudskog dostojanstva. Estradizacija kulture, prodaja diploma, umesto obrazovanja. Odbijanje suočavanja sa mračnom prošlošću, tako da ona vlada sadašnjošću, čineći je takođe mračnom – na bezbroj „inventivnih” načina.

MONITOR: Da li je korupcija i dalje ugrađena u mehanizam vladanja iako je Vučić obećao da će korupciju potpuno iskorijeniti?
RAKIĆ VODINELIĆ: Državna korupcija je konstanta u Srbiji i ne samo u njoj. Luk državne korupcije se proteže od Rada Pašića (sina Nikole Pašića) do današnjih sinova (i kćeri). Tako je i danas, samo malo drukčije (gore), jer potiču od čoveka koji je na vlast došao zahvaljujući oštroj retorici buduće borbe protiv korupcije. Korupcije ima, borba je budućnost, sve dalja.

MONITOR: Dugo ste kao istaknuta intelektualka u opoziciji, počev od Miloševića. Šta mislite o današnjoj opoziciji u Srbiji?
RAKIĆ VODINELIĆ: Neću kritikovati opoziciju u Srbiji. Zna se ko u pravnoj državi odgovara za stanje stvari. Samo vlast. Reći ću samo jedno. Dok su današnje opozicione stranke bile na vlasti propustile su da predano rade na izgradnji i učvršćivanju institucija i na poverenju građana u institucije.

Pravosuđe – kancer društva

MONITOR: Svojevremeno ste rekli da je pravosuđe u Srbiji postalo kancer društva. Na osnovu čega ste to zaključili?
RAKIĆ VODINELIĆ: Pravosuđe bi moralo biti garant pravne sigurnosti. Ako nema pravne sigurnosti, nema nijedne duge – ekonomske, radnopravne, lične… Ako pravosuđe ne uspeva da postane treća državna vlast, onda državna vlast postaje lična. Osnovni problem je institucionalni. U Srbiji ima dobrih, samosvesnih i obrazovanih sudija i javnih tužilaca. Ali institucionalne garancije nezavisnosti, oličene u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaštva, nisu se dobro pokazale. Ne dižu glas kada pravosuđe ne štiti prava građana, već uglavnom tad kad izvršne vlasti ugroze položaj sudija i tužilaca. Razume se da se tada glasovi sudija i tužilaca moraju čuti, ali oni moraju da govore glasno i kad se prava građana ne štite bez diskriminacije, bez obzira na svojstva stranaka u sudskim i tužilačkim postupcima, kada se zaštita ne pruža blagovremeno.

Osim što obezbeđuje pravnu sigurnost, pravosuđe mora biti kontrolor izvršne vlasti, naročito upravno u ustavno sudstvo. Situacija je, međutim, obrnuta. Izvršna vlast kontroliše pravosuđe. I to, neretko, preko svog vrha. Krajem 2017. godine Vučić je izjavio da se slaže sa primedbama iz Brisela da je pravosuđe u Srbiji neefikasno i izloženo političkim uticajima, ali da su to nasleđeni problemi. Međutim, pritisak na pravosuđe je danas otvoreniji i bezobzirniji nego u vreme ranijih vlasti. n. A šta nije rekao, a morao je? Predsednik Republike je prećutao odluku Ustavnog suda Srbije, donesenu još krajem 2011. godine, kojom je pravosudnim telima naloženo da sve ranije izabrane sudije i tužioce vrati na posao, po zakonom određenoj proceduri. Prećutao je i da su oni vraćeni na posao, pod predsedavanjem tadašnjih (takođe i sadašnjih) predsednika pravosudnih tela, uz dominaciju tadašnjeg ministra pravde, a današnjeg generalnog sekretara u Predsedništvu Republike Nikole Selakovića. Tako da danas u Srbiji sude i krivično gone i oni koji nemaju nikakvih „dugova” prema ranijim vlastima, naprotiv.

Ideološka rehabilitacija zločinaca

MONITOR: Ovih dana završeno je suđenje o rehabilitaciji predsjednika kvislinške vlade Milana Nedića. Rehabilitovan je Draža Mihailović, najavljena je rehabilitacija još nekih ratnih zločinaca. Kako Vi gledate na relativizovanje antifašizma u Srbiji?
RAKIĆ VODINELIĆ: O rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića pisala sam iscrpno. A sve bi to, i još jače, moglo biti primenjivo na rehabilitaciju Milana Nedića. Ukratko, od svih pravnih mera suočavanja sa prošlošću u Srbiji, u pravnoj i pravosudnoj realnosti žive samo rehabilitacija i selektivna denacionalizacija. Sve druge mere, primenjive ili primenjene u uporednom pravu – od lustracije, preko obeštećenja žrtava, opšte denacionalizacije, komisije za pomirenje – do otvaranja dosijea tajne policije, u Srbiji nisu našle dovoljno „političke volje” niti dovoljno zastupnika, iako za primenu nekih od pobrojanih mera postoje pravni osnovi u obliku važećih zakona. Verujem da se može odbraniti teza, koju dugo zastupam, da je rehabilitacija u javnosti Srbije shvaćena i doživljena kao ideološka, a ne kao pravna mera; da se sudske odluke o rehabilitaciji političkih osuđenika recipiraju kao legitimizacija ideologije i/ili nacionalne politike koju su ti osuđenici zastupali, a takođe i kao revizija istorije, a ne kao ispravljanje, ublažavanje ili otklanjanje pravosudnih grešaka. Antifašizam u Evropi, nažalost, slabi i kao ideja i kao jedna od osnova Evropske unije. Taj trend, opet nažalost, svojim rehabilitacijama Srbija prati.

Borba za sjever Kosova

MONITOR: Da li je Srbija zauvijek izgubila Kosovo?
RAKIĆ VODINELIĆ: Jedna od odlika državne vlasti jeste faktičko vršenje ovlašćenja na određenoj teritoriji i u odnosu na stanovništvo na datoj teritoriji. Faktičke vlasti Srbije na Kosovu nema od 1999. godine, izuzev severnog Kosova. Sada se pregovori vode zapravo o severu Kosova. Potpisavši prvi Briselski sporazum 2013. Srbija je pristala na osnivanje autonomije pod nazivom Savez srpskih opština na teritoriji Kosova, koja treba da funkcioniše u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim pravom (tačka 4. Sporazuma). Ranije „srpsko” pravosuđe na severu Kosova uključeno je u „kosovsko”. E sad se razgovori vode o nadležnostima Zajednice, kao i o tome ko i kako usvaja njen Statut, a sve to zapravo znači implicitno priznanje Kosova kao države.

Nijedna laž vladajuće koalicije (a mnogo ih je bilo) ne utiče na taj proces, već samo predstavlja osnov za izgovore i za, možda, budući referendum. A, šta će biti u budućnosti i kako će taj naš i evropski novi svet izgledati? Države nastaju, menjaju se, nestaju. Ko je osamdesetih godina XX veka verovao u raspad Sovjetskog Sveza? Loša sam u geopolitici.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Andrea JELIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ŠERBO RASTODER, ISTORIČAR: Treba nam istina   

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na Rezoluciju  o Srebrenici u crnogorskom političkom kontekstu  su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda“ kako bi osporili zlo. Sreća je da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve – takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu

 

MONITOR: Usvajanje Rezolucije o Srebrenici i sporenja oko nje?

RASTODER:  Srebrenica je postala prepoznatljiva tačka topografije zla u Evropi. To je ,,zasluga” onih koji su počinili genocid ali i međunarodnog  suda  koji je pravno verifikovao tu činjenicu u dokaznom postupku koji je trajao više godina i u kojem je priloženo nekoliko hiljada dokaza (snimaka zločina, iskaza svjedoka, naredbi viših organa vojnih formacija, iskaza  aktera). Neki od počinilaca genocida (Nikolić, Krstić, Erdemović i drugi) priznali su zločin i iskazali kajanje, a neki od njihovih sljedbenika evo to odbijaju da urade. Zašto bi to bilo važno? Ne zbog toga što se mogu promijeniti činjenice vezane za genocid, već zbog nastojanja da se one politički relativizuju i na taj način odgovornost sa pojedinaca (koji su uglavnom priznali) socijalizuje na čitav narod.  To je nepošteno i neljudski prema narodu zato što je individualizacija krivice bio primarni cilj suda. To se radi ne zbog toga što ,,nije bilo” nego zbog odbrane,,ideologije zločina”. Postoji opravdan strah, da će se kad-tad postaviti pitanje o prirodi tvorevine, čiji je predsjednik, vrhovni komandant, predjednik skupštine, vlade itd. osuđen za genocid. Takva tvorevina  može biti samo ,,genocidna”, proizvod najvećeg  zločina u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.

Sud u Hagu nije, kao nijedan sud, idealan. Ali u odnosu na onaj u Ninbergu, sud u Hagu je najmanje nekoliko desetina puta uređenija, sređenija i organizovanija institucija. Kako u primjeni prava tako i u dokaznom postupku. Ali tvrditi za sud u Ninbergu da je bio ,,antinjemački“ zato što  je primarno sudio nacistima je jednako stupidno i moguće samo ako ste pobornik nacizma.

Rezolucije o Srebrenici nemaju nikakav značaj za  činjenicu kvalifikovanu kao ,,genocid“ oni  su politička potreba društva da se odredi ,,na kojoj je strani”. U crnogorskom  kontekstu ovo je bio politički mamac na koji su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda” kako bi osporili zlo. Sreća je  da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti, što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu.

MONITOR: Minuo je još jedan 13. jul. Kako tumačite sve glasnije revizionističke stavove o ulozi četnika u II svjetskom ratu?

RASTODER: Ne postoji ,,revizionizam u istoriji”. Ne može  se promijeniti ,,ono što je bilo”, mijenja se  samo mišljenje  o ,,onom što je bilo”. Tu se ne radi o istorijskom nego o ideološkom revizionizmu. Miješanjem ova dva posve različita pojma omalovažava se istorijska nauka, koja ima precizno definisane obrasce po  kojima dozvoljava naučno legitimne ,,promjene”. Nije svako mišljenje o prošlosti  istorija, niti je isto pričati o istoriji i istorijskoj nauci. Promjena mišljenja o četničkom  pokretu je ideološko konstruisanje novog narativa koje ne počiva na novootkrivenim činjenicama već na diskvalifikaciji postojećih. To može postati naučno prihvatljiv narativ o prošlosti tek kada se novim  dokazima (istorijskim izvorima) dokažu učešća četnika u bitkama sa okupatorom, njihova saradnja sa antifašistima. Treba i dokazati da su glavni programski dokumenti, poput onog Homogena Srbija i mnogi slični,  falsifikati, te zašto su četnike, ako su bili antifašisti, ostavili  saveznici. Sve u svemu, nema revizije istorije, proizvodi se samo idološki i vrijednosni haos.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BUDIMIR MUGOŠA, FARMER I BIVŠI MINISTAR POLJOPRIVREDE: To što imamo brzo će nestati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prethodna vlast osudila je crnogorsku poljoprivredu na smrt, a aktuelni ministar poljoprivrede, gospodin Stijović, formirao je streljački vod

 

MONITOR: Jedan ste od učesnika protesta poljoprivrednika. Ministar Aleksandar Stijović kaže „pitanje je ko su ti ljudi i koje su im namjere“. Evo prilike da razjasnite tu „dilemu“.

MUGOŠA: Bezprimjerno je takvo ponašanje ministra prema ljudima od čijeg rada živi i zbog kojih postoji. Ako ministar ne zna ko su 70 najvećih farmera u Crnoj Gori koji imaju farme od 50 do 200 grla, onda smo svi u velikom problemu. Ovi ljudi su prije svega dobri domaćini, pripadnici svih vjera, nacija i partija, koji imaju dovoljno građanske svijesti, hrabrosti i odgovornosti da iznesu stavove i brane svoje i državne interese. To su ljudi koji su spremni na danonoćan rad da bi obezbijedili sebi i svojim porodicama egzistenciju a građanima kvalitetnu hranu.

Ako bismo govorili brojkama: to su vlasnici nekoliko hiljada najkvalitetnijih muznih grla u Crnoj Gori koji proizvode više od 50 odsto mlijeka koje se predaje mljekarama. Da je izašao jedan čovjek da protestuje trebao je biti uvažen  i primljen na razgovor. Nijesmo mi bravi da nas neko sa prozora prebrojava.

Nas povezuje domaćinsko razmišljanje i zajednički problem. Tražimo od države pomoć da preživimo ovu tešku situaciju a da onda sa institucijama pokušamo naći bolji model agrarne politike. Mi na to imamo pravo a država obavezu. Ne postoji niti jedan zakonski osnov da nam se ne izađe u susret, postoji samo nedostatak volje, znanja i razumijevanja. Bahato ponašanje ministra, njegovih saradnika i premijera su dodatno zakomplikovali situaciju, pa su naši zahtjevi sada radikalizovani i tražimo ostavku ministra Stijovića.

MONITOR: Ministar kaže da ne mogu ispuniti vaše zahtjeve pošto za to treba previše novca. Šta dalje? 

MUGOŠA: Kada nešto nećete onda je lako naći razloge. Poljoprivreda je izuzeta iz Zakona o kontroli državne pomoći što znači da država može pomoći a da pri tome ne krši niti jedan zakon ili međunarodni sporazum (STO, CEFTA). Sve evropske države su pomogle svojim poljoprivrednicima, osim naša.

Mi smo u martu tražili pomoć od pet euro centi po litru i na te naše zahtjeve ministar nije odgovorio, iako su naše kalkulacije govorile da je za to potrebno oko 1,5 miliona. Na posljednjem protestu mi smo preformulisali naše zahtjeve ali je suština ostala ista.

Dobrom argumentacijom na Vladi ta sredstva bi bila obezbijeđena kao što su data mnogim drugim djelatnostima u iznosu od preko 160 miliona. Za nas nema dva miliona iako smo strateška privredna grana.

MONITOR: Zašto u resornom Ministarstvu nemaju sluha za vaše probleme? 

MUGOŠA: Ministar ne zna, a nema ko da mu objasni, kako stvari stoje u ovom sektoru. Kako se, recimo,  kalkuliše cijena mlijeka: troškovi hrane su 65 odsto a onda dolaze troškovi energije, sredstava za higijenu, amortizacija, oprema stada, sitni alat , veterinarske usluge i , konačno, radna snaga.

Ministar neznaveno izvodi računicu da krava svaki dan daje dvadeset litara mlijeka i ispade sve sjajno. Naravno to nije tako. U periodu „pika laktacije“ lako je poslovati sa dobitkom ali što raditi kada se krava ne muze, a to je 50 do 70 dana u godini. Krava za života u dobrim uslovima da 20.000 litara mlijeka. Njena vrijednost na početku je preko 2.000 a na kraju vijeka 500 eura, pod uslovom da ne ugine i da je debela. Kada ovu razliku podijelimo na prinos mlijeka, pokazuje se da u cijenu koštanja mlijeka amortizacija stada učestvuje sa 7,5 centi po litru. A gdje je sve ostalo?

Svakoga ko hoće da se bavi poljoprivredom treba držati kao malo vode na dlanu. To je EU prepoznala i izdvaja polovinu budžeta za poljoprivredu i ruralni razvoj. Ta informacija još nije stigla do naših vlasti.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo