MONITOR: Vaša knjiga „Sva lica opozicije” promovisana je 5. oktobra, kada se navršilo 15 godina od pobjede DOS-a. Taj datum i pad sa vlasti Slobodana Miloševića, već dugo je polemičko mjesto u srpskoj javnosti. Kako ga se vi sjećate, a kako biste danas ocijenili njegov značaj i domete?
STOJILJKOVIĆ: Istraživanja pokazuju da već deceniju natpolovična većina građana Srbije smatra čak da se toga dana gotovo ništa, sem promene garniture na vlasti, i nije dogodilo. Broj onih koji veruju da je to početak propadanja Srbije približno izjednačen sa udelom onih koji i dalje misle da je to početak njenog demokratskog preobražaja.
Logično se postavlja pitanje šta se to u međuvremenu desilo, da se dominantna intepretacija značaja 5. oktobra svede na okvir političkog događaja kojim je Srbija izašla iz perioda autoritarizma i izolacije i tek otvorila šanse za put od partokratije ka konsolidovanoj demokratiji.
Pre svega, produženo stanje „defektne” demokratije(Merkel), praćeno krizom i siromaštvom i nezaposlenošću, kao i gotovo endemski ukorenjenom i raširenom korupcijom, razvejalo je možda i prevelika očekivanja građana i dovelo do gubitka energije za promene. Razočarenje , cinizam i indiferentnost postali su dominantno stanje duha, praćeno dubokim nepoverenjem u političke elite. Demokratski politički i civilni akteri suočili su se brzo sa brojnim iskušenjima i izazovima, koji su posledično otkrili svu dubinu razlika unutar „demokratskog bloka”. Osim i dalje aktuelnog, radikalnog raskida sa prošlošću, prvu ključnu prepreku čine razmere siromaštva i nezaposlenosti u Srbiji.
Razdirane borbom za vlast, internim sukobima i aferama, nove vlasti nisu uspele da stvore operativnu strategiju razvoja, ali ni da efektivno reformišu državni aparat. Izložene velikim probuđenim očekivanjima građana one su se suočile sa istanjenim početnim poverenjem. No, povratak „starih” pitanja sa nacionalno-političke agende, posebno pitanje rešenja statusa Kosova nakon (samo)proglašenja nezavisnosti, ponovo je Srbiju vratio u atmosferu i odnose nepoverenja iz 1999. godine.
MONITOR: Došlo je i do velikih programskih preokreta na strani post-petooktobarskih opozicionih stranaka, SPS i dijela SRS, koje su danas na vlasti?
STOJILJKOVIĆ: Izbijanje planetarne ekonomske krize i njeno prožimanje sa dubinskim, internim uzročnicima krize svom silinom su otvorili pitanje urgentnog iznalaženja novog modela i strategije razvoja. Oko toga, politički akteri široko okupljeni u neku vrstu političkog kišobrana za promene su se, čini se, definitivno razišli.
Politički pragmatizam i logika hoda ka vlasti doveli su i do evolucije socijalista i podele unutar radikala i stanja na političkoj sceni u kome su i na vlasti i u opoziciji izmešani i pobornici i protivnici petooktobarskih promena. Time je i ova snažna ali tek konjukturna linija političkih, ali i širih socijalnih i kulturnih podela, za samo nekoliko godina, izgubila na uticaju.
Sasvim suprotno stvar stoji na simboličkoj i identitetskoj ravni za nas učesnike protesta iz devedesetih. Za moju porodicu, prijatelje i brojne poznate i nepoznate učesnike koji su devedesetih iskazali građanski otpor i prkos i ne pomišljajući da ga, nakon promena, politički naplate, to vreme ostaje kao sećanje kako Srbija ume i može da se uspravi i bude dostojanstvena, gotovo otmena u svom nepristajanju na (izbornu) prevaru. Na drugoj strani, pokazalo se ponovo na delu pravilo da kada se građani demobilišu i vrate svojim svakodnevnim životima, prorade unutrašnje i spoljne političke kuhinje i interesne kalkulacije. Na kraju vlast postane samo sofisticiranija i manipulativnija, a učesnici protesta ostanu u rasejanju ili se opredele za unutrašnju javnu i političku emigraciju.
MONITOR: Dugo se u javnom mnjenju održavala predrasuda da je opozicija neka vrsta avangarde, nešto svakako bolje od vlasti. Koliko bi nama bilo potrebno da opozicija bude „avangardna”?
STOJILJKOVIĆ: Bar u Srbiji je svako ko nešto znači u političkom životu bio i u opoziciji i u sedlu vlasti. Role su bile podeljene i na male i velike igrače, avangardu i retrogardu i gotovo svi su naizmenice igrali sve ove uloge. Očito da je za opoziciju jedino važno da ima demokratski puls i kondiciju, da kritikuje i nudi alternativu, da u javni život unosi transparetnost ili svetlost koja je, kako je to davno već konstatovano, najbolje dezinfekciono sredstvo u tamnom vilajetu politike vođene daleko izvan očiju javnosti.
MONITOR: U knjizi ste napravili i političke portrete nekoliko ličnosti koje su obilježile najnoviju istoriju Srbije. Govorili ste i o slabim reakcijama „građanskog društva” i o dominaciji populizma. Kolika je tu odgovornost intelektualaca?
STOJILJKOVIĆ: Populizam je sistem uzajamnog varanja u kome učestvuju političari svesni da put do vlasti vodi preko jeftinih, a politički isplativih obećanja, ali i građani koji, umesto da odrastu i prihvate odgovornost, za mrvice sa trpeze vlasti i iluziju sigurnosti pristaju da uvek nanovo budu prevareni i padnu na slatkorečivost.
Posledično, naša društva su društva prividnog haosa iza koga se krije pažljivo građeni sistem organizovane neodgovornosti. Sve po pravilima reklame jeste simulakrum – liči na original, ali ne deluje. Vlast ne stanuje na formalno ustanovljenoj adresi – parlament je kao hram demokratije a više je lutkarsko marionetsko pozorište gde konce povlače glumci iza scene, na sednicama vlade se više izglasava nego meritorno odlučuje, na (privatnim) fakultetima se stiču diplome pre negoo znanje, mediji više uspavljuju savesti i bude jeftinu radoznalost nego što kritički informišu. Spisak se može dalje dopunjavati svim poslovima iz kojih se može izcediti neka dobit pri čemu za kvaziintelektualnu elitu je tipično iznajmljivanje pozicije eksperta, odnosno prodaja „ časti i obraza”. Nagradno pitanje je: Koliko danas vredi čojstvo i junaštvo Marka Miljanova?
MONITOR: Šta mislite o pristupu koji nije rijedak među našim javnim ličnostima, a sada ga zastupaju i najmoćniji ljudi na vlasti, da je autoritarna vladavina ovdje neophodna zbog „zatucane većine”, kako je nedavno, pozivajući se na Miloša i Mihaila Obrenovića, preporučio i srpski premijer Aleksandar Vučić?
STOJILJKOVIĆ: Kod nas, po nalazima istraživanja, najbolje prolaze verzije redukovane, „od siline beskrajnih demokratskih rasprava i zanovetanja, svađa i gubljenja vremena „ oslobođene , efikasne i „vođene”, usmeravane demokratije – u recimo putinističkoj ili „čujmo vođu – gospodara „verziji. Nažalost i građani bez demokratskog treninga i prkosa misle da za nas i nije puna demokratija, odnosno polovina od njih se i danas slaže sa stavom da treba samo izabrati vođu i poslušno ga slediti dok nekako ne ukapiramo da je on, kao u Domanovićevoj priči, nagluv i kratkovid. Ponekad pomislim da je derogiranje demokratskih institucija – teranje šege sa njima, svestan i unapred od strane političkih vođa i njihovih poslušnika, kanalisan proces.
MONITOR: Da li je, možda, problem u nestrpljenju „aktera demokratskih promjena” jer živimo ne samo u procesima političke i ekonomske tranzicije, već i u dužim promjenama viševjekovnih navika?
STOJILJKOVIĆ: Sve što smo izgleda uspeli je da četvrt veka, krećući iz polazne pozicije periferijskog, mekog, folklorno balkanskog modela socijalizma, posle dugog lutanja napravimo pun krug i dospemo na poziciju periferijskog velikoj meri socijalno nakaznog kapitalizma. Naši poslovi i životi su sve nesigurniji i nezaštićeniji a pored svih racionalizacija, privatizacija i liberalizacija proizvodimo i zapošljavamo manje nego davnih osamdesetih godina prošlog veka. No dok je ogromna većina osiromašena i prekarizovana uzak vrh socijalne i političke piramide živi, bolje reći iživljava svoje najskrivenije snove. Ovde smo gde jesmo, zato što smo ostali podanici i palančani po svom strahu i rajinskoj svesti. Društva u kojima živimo su gotovo idealan primer i dokaz da su osnovni energetski principi, politike strah i pohlepa – strah na dnu a pohlepa na vrhu socijalne piramide. Nama se po diktatu politike desio narod u antibirokratskim, jogurt ili balvan revolucijama ali nam se, ne bar na duži rok, nisu desili uspravni građani i građanke. Bez samosvesnih građana spremnih na promišljeni aktivizam, nema ni demokratije ni prosperiteta.
Karike koje nedostaju
MONITOR: Zašto ste u svojoj, kako kažete, prvoj publicističkoj knjizi, za motivaciju uzeli opoziciju? Da li je ona „najslabija karika” sadašnje faze demokratizacije u Srbiji?
STOJILJKOVIĆ: Nezrela, egocentrična i nedovoljno autentična i profilirana opozicija je tek jedna u nizu karika demokratije koje nedostaju. U tom nizu su i netransparentna i neodgovorna vlast, slabo i nedovoljno kuražno civilno društvo, marginalizovani sindikati , zavisno od politike pravosuđe i policija, mediji u šaci političara i velikih oglašivača, na zov pozicija i sinekura neotporna akademska zajednica… Ovom spisku bi svako od naših čitalaca mogao dodati još ponešto i ponekog.
Južnije i tužnije
MONITOR: Kada pogledate naš dio Evrope i svijeta, a posebno zemlje nastale od SFRJ, uočavate li sličnosti i razlike, posebno kada govorimo o političkoj zrelosti opozicionog djelovanja i reakcije društva na poteze vlasti?
STOJILJKOVIĆ: Nema nijedne stabilizovane, „uzor” demokratije bez primera prisluškivanja, trgovine uticajem ili direktne korupcije u vrhovima vlasti. Kada je ulog u igri vlast ili ekstra dobit, zovu novca i privida svemoći se svuda teško može odoleti. Za razliku od nas, gde gotovo nijedna otvorena afera ne doživi svoj sudski epilog i završnicu, tamo se pada sa vlasti ili čak odstupa sa nje čim se uvidi da će se greške platiti gubitkom izbora. Nasuprot praksi reagovanja na pritisak javnosti, kod nas „kraduckanje” pre proizvodi osećaj zavisti i ogovaranje nego moralnu osudu. Višestruki izborni fijasko ne vodi, sem u krajnje retkim izuzecima, dobrovoljnom uklanjanju sa pozicije šefa opozicione stranke. Kad je o eks-jugoslovenskom prostoru reč, u tom pogledu kao da još uvek važi duhovita doskočica , podignuta do nivoa pravila: „što južnije – to tužnije „.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO2 sedmice