Patologija i alternativa

Znali smo da tri godine oslobađanja od trideset godina mafiokratije neće biti lake, ali su poslednje tri godine pokazale da su čak i takva naša, prilično realistička i skromna očekivanja, ipak, bila preterana. Da je takozvana tridesetoavgustovska alternativa nedorasla. Još gore, da je ova alternativa sedamdeset do devedeset odsto ista, kao što je bila naša trodecenijska demokratura. Da se zbog toga, daleko bilo, naša teška odnosno najteža tridesetogodišnja patologija, proširila na čitav društveni organizam. Da je zahvatila ne samo našu doskorašnju dugoveku vlast, nego i najveći deo naše alternative.

Na nesreću, od kraja februara 2022., na ovaj naš unutrašnji rat protiv mafiokratije, nadovezao se i onaj rat odnosno agresija Putinove Rusije protiv Ukrajine (naravno sa onim svojim prvim delom iz 2014). Koji ima i svoju globalnu ali i svoju, odnosno našu crnogorsku dimenziju. O kojoj kod nas nema dovoljno pa čak ni najmanje svesti ili se makar samo simulira tako. A ovaj rat već tri godine odlučujuće oblikuje sve naše unutrašnje političke drame i izbore. Pa i naše sve tri postdepeesovske vlade. I onu četrdesetdrugu, u kojoj se ovaj dvostruki, unutrašnji i vanjski rat krio iza ekspertske odore, i onu četrdesettreću, u kojoj se on skrivao najpre iza takozvane manjinske formule a već neko vreme kao da se uopšte i ne skriva, najzad i četrdesetčetvrtu vladu naše male i jedine, koja se sastavlja po istom obrascu.

A jedini izlaz iz ove situacije je sastavljanje koncentracione vlade, vlade građanskog jedinstva ili vlade nacionalnog spasa. Ovakav izlaz nalaže ona najteža bolest koja je napala naš čitavi društveni organizam. I onaj dvostruki rat koji sastavlja naše vlade. Koje onda samo dodatno pogoršavaju i inače teško društveno stanje. Umesto ovoga, potrebno nam je veliko okupljanje svih dobromislećih i normalnih, za spas naše male i jedine.

Neku manje, neku više, ali sve tri postdepeesovske vlade sastavilo je Nesveto trojstvo neokolonijalnog diktata vladajućeg Zapada, patološko vlastoljublje najvećeg dela unutrašnjih aktera, i potpuno ignorisanje odnosno najgrublje gaženje ustava, posebno slobodne volje i jednakopravnosti građana. Veliko okupljanje koje se ovde predlaže trebalo bi da označi kraj ili makar početak kraja ovog dijaboličnog trojstva. I početak ili makar početak početka ustavnog patriotizma građana. Koji ima i svoje slavne i dalekovide prethodnike. U našem vremenu, to je svakako bio Sporazum za budućnost velikih građanskih protesta Odupri se od tridesetog marta dvehiljadedevetnaeste. U kojem je isto tako bila predložena jedna vrsta koncentracione vlade za spas Crne Gore. A to je bilo pre skoro pet godina.

Poznato je, koncentracionu vladu čine predstavnici svih političkih partija odnosno subjekata koji su osvojili jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima, naravno srazmerno broju osvojenih mandata. Dakle i predstavnici DPS. Ali zar DPS nije političko krilo naše tridesetogodišnje mafiokratije? Zar zbog toga nije zaslužio ustavnu zabranu a ne koncentracionu vladu? I zar u koncentracionoj vladi ova partija ne bi bila nepremostiva prepreka za borbu protiv naše dugoveke i ukorenjene mafiokratije?

Odgovor na sva ova mučna pitanja jeste potvrdan, ali potreba za formiranjem koncentracione vlade koja bi uključivala i ovaj i ovakav DPS, ipak, ostaje. Naravno, uz određene uslove. Najpre, slede razlozi, a onda i uslovi za učešće DPS u ovoj koncentracionoj vladi.

Autor ove kolumne je još 2011. predlagao ustavnu zabranu DPS. Razloge za ovu zabranu danas svakodnevno potvrđuju grozomorne skaj aplikacije njihove odnosno naše nebeske države, sećate se hiljadudevetstodevedesetih imali smo jednu drugu nebesku državu, evo ovih dana i mi dobijamo našu nebesku. Pa zbog čega onda autor u ovoj kolumni od ovoga sada odustaje? Zbog toga što ustav nije samo pravni nego i politički akt. A politička realnost u našoj maloj i jedinoj je danas onakva kakva je gore upravo opisana. Ako se sedamdeset do devedeset procenata alternative pokazalo kao nedoraslo pa čak i kao isto kao tridesetogodišnja prethodnica, onda ovu zabranu ne bi imao ko da sprovede, da navedemo samo ovu banalnost, da ne govorimo o svim drugim, još složenijim i težim zahtevima nove realnosti.

Uslovi za učešće DPS u koncentracionoj vladi treba da sačuvaju samu mogućnost borbe protiv mafiokratije kao vrhunski prioritet ove vlade. Znamo, DPS je kompromitovan upravo kao trodecenijsko političko krilo ove pošasti. A nije ništa uradio na sopstvenoj popravci. Zbog toga su najmanje dva uslova za učešće ove partije u novoj koncentracionoj vladi. Prvi je lustracija, to jest zabrana vršenja javnih funkcija za vrhovnika i ostale koji su vršili najviše javne funkcije u vreme od hiljadudevetstodevedesetprve do hiljadudevetstodevedesetdevete. Drugi je ograničavanje učešća ove partije uopšte, ili samo u vršenju funkcije borbe protiv mafije, na pravo učestvovanja bez prava odlučivanja. Ova dva uslova su daleko od zaslužene ustavne zabrane ali i od punopravnog učešća ove partije. Ali i uslov da sama koncentraciona vlada može da vrši svoju najvažniju funkciju. A za DPS prilika da se u praksi, a ne samo na rečima stvarno reformiše i rehabilituje. Što najveći broj običnih članova i ne mali broj stručnih kadrova ove partije sigurno zaslužuje, o našoj maloj i jedinoj i koristi za nju od ovoga da i ne govorimo.

Na samom kraju, autor ove kolumne ne može da ne istakne, kako zna da je verovatnoća da će takozvani politički subjekti u našoj maloj i jedinoj da prihvate ovu ideju o formiranju koncentracione vlade, mala, čak veoma mala. Uprkos tome, on na ovoj ideji istrajava zbog najmanje dva dodatna razloga. Prvo, zbog toga što neka, pa makar i mala, čak veoma mala verovatnoća, da se ova ideja prihvati, ipak postoji, a sama ideja je ne samo dobra, čak najbolja, nego potencijalno i spasonosna, u najužem smislu ove reči. I drugo, čak i kada ove verovatnoće u ovom momentu uopšte ne bi bilo, autor ove kolumne veruje da bi se ta verovatnoća pa i realizacija mogle dogoditi u danima koji dolaze. Čovek nikad ne zna. Ko je krajem marta hiljadudevetstodevedesetdevete pod bombama NATO pakta uopšte mogao očekivati da će tadašnja zavađena vlast i opozicija u našoj maloj i jedinoj moći da dođe do Deklaracije o očuvanju građanskog mira u zemlji. Do jedne od najznačajnijih koncentracija u našoj novijoj pa i ukupnoj istoriji. Ko zna, možda neku sličnu svetlost, kao neko novo čudo, iz ove naše današnje zamućenosti, još jednom uskoro ugledamo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

U istorijskoj i globalnoj perspektivi

Crna Gora, naša mala i jedina, u istorijskoj perspektivi. Tri godine, trideset godina, trista godina. Hiljadu godina, deset hiljada godina, sto hiljada godina. I dalje, sve do poslednjeg big benga, odnosno velikog praska, pre trinaestkomasedam milijardi godina.

Tri godine haosa: 2020-2023. I tri haotične vlade. Četrdesetdruga, četrdesettreća, i četrdesetčetvrta vlada naše male i jedine. I trideset godina plus naše mafiokratije: 1990-2020-. Bez kojih se ne može razumeti ni ovih tri godine haosa. I još trista godina zakasnele, periferne i deformisane modernizacije. Bez kojih se ne mogu razumeti ni ovih trideset godina mafiokratije, ni ovih tri godine haosa.

Pa onda i onih hiljadu, dakle hiljadu, a ne tek sto godina, naše nesrećne šizme montenegrine. Koja je samo deo, svakako egzotičan, ali ipak samo deo, one velike i duboke hiljadugodišnje linije raseda, koja, kako to slikovito pokazuje Fernan Brodel, jedan od najvećih istoričara, naučnika i umova našeg vremena, toliko dugo i snažno deli Mediteran, dakle ne samo mračni Balkan, nego i svetli Mediteran, na neprijateljski Istok i Zapad.

Pa onda i globalni prostor, koji je jednako kompleksan. O čemu najbolje govori i jedan novi izraz. Onaj koji kaže da je u ovom prostoru sve glokalno, to jest istovremeno globalno i lokalno. I istovremeno realno i ideologizovano. Ovo je posebno važno za razumevanje naše tri godine haosa. Od više takvih kompleksnih glokalnosti i realnih ideologizovanosti, ovde izdvajamo i zumiramo samo tri takve, koje su ovde i danas najaktuelnije i najznačajnije.

Prva je sam pojam Zapada. Koji je, u poslednjih pola milenijuma svoje globalne hegemonije, kao Doktor Džekil i MisterHajd, jedinstvo i borba suprotnosti, vrhova svetlosti i ponora tame, a ne samo nesporna svetlost i vrednost, kako to i ovih dana svakodnevno pokušavaju da nam uliju u glave njegovi vladajući predstavnici, vanjski i unutrašnji. Treba li podsećati, imperijalizam, kolonijalizam i fašizam, nisu došli ni iz afričkih prašuma, ni iz ruskih stepa, nego sa Zapada, kao što su i vrhovi svetlosti antiimperijalizma, antikolonijalizma i antifašizma, zablistali na tom istom Zapadu.

Druga vremenskoprostorna kompleksnost govori bliže o specifičnom momentu Zapada. Koji je već čitav vek u fazi opadanja, a ne uspona i procvata. U fazi u kojoj su retrogradne pojave sve češće i češće. I to ne samo one najekstremnije, kao stari i novi fašizam, nego i one najdublje, kao neoimperijalizam i neokolonijalizam. Ima li boljih primera neoimperijalizma i neokolnijalizma od ponašanja SAD, NATO i Kvinte, u sastavljanju četrdesetdruge, četrdesetreće i četrdesetčetvrte vlade, i u posledičnoj proizvodnji i širenju haosa naše male i jedine. Još uvek bez Kvintinog Golog otoka, ali čovek nikad ne zna, unutrašnjeg entuzijazma, pa i nestrpljenja, kao da ne fali.

Treća kompleksnost našeg vremena i prostora koju ovde sa razlogom izdvajamo i zumiramo, jeste zločinačka agresija i rat Putinove Rusije protiv Ukrajine, kojem se još od kraja februara 2022. još uvek ne vidi kraja. I koji je i rat u svetu, i u Evropi, pa i u našoj maloj i jedinoj, što je inače nedovoljno primećeno. Kod nas, srećom, još uvek ne i oružani, ali i takav, pa i onaj apokaliptički, nuklearni i svetski, na samoj je ivici. I dijagnoza toga rata koja je jednako kompleksna ,a ne propagandno jednostrana na način Putinove Rusije i službenog Zapada i njihove ,odnosno naše domaće posluge. Agresija Putinove Rusije 2014. i 2022. jeste nesporna ali je nesporna i tridesetogodišnja posthladnoratovska negativna hemija i koprodukcija u proizvodnji i širenju ovog rata od strane Putinove Rusije i NATO pakta.

Ali su sve gornje istorijske i globalne kompleksnosti samo spoljni okvir za naše unutrašnje i isto tako brojne kompleksnosti. Na koje se u poslednjih tri godine haosa nadovezuje i jedna koja svemu, pa i ovom višestrukom haosu, daje poseban karakter i intenzitet. Reč je o smeni generacija. O pojavi novih mladih, lepih i pametnih, kako su sebe skromno samonazivali njihovi prethodnici, pre trideset tri godine. A mladost je, to se veoma često zaboravlja, najčešće ambivalentna, a ne jednoznačna. Izvor nove svežine, snage i hrabrosti, ali i nedostatka iskustva, promišljenosti i ravnoteže. Koji, u kombinaciji sa univerzalnim opijatom vlastoljublja, i onim danas sve raširenijim neokolonijalnim retrotrendom Zapada, postaje Nesveto trojstvo našeg vremena i njihovog partnerstva.

Pa tako, umesto svesnog i napornog smirivanja, imamo dnevno, svesno i bezdušno razjarivanje hiljadugodišnje šizme montenegrine koja nije samo crnogorskosrpska nego na različite načine sveukupna. Umesto legalističkog pacifikovanja i poštovanja NATO i drugih međunarodnopravnih obaveza, njihovo beskonačno zloupotrebljavanje za mafiokratske svrhe. Umesto uveravanja međunarodnih partnera da su i za njih, a ne samo za nas, dugoročno i jedino dobri naši unutrašnji kompromisi, prevarantsko zloupotrebljavanje njihovih retrogradnih neokolonijalnih trendova za sopstvena unutrašnja vlastoljublja i partitokratije. Umesto ignorisanja i savladavanja beskonačne negativne hemije i koprodukcije blizanačkih mafiokratija Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, svesno ili nesvesno (sa)učestvovanje u njima. Umesto stvarne a ne samo retoričke i propagandne koncentracije na borbu protiv mafiokratije i evropske integracije, njihova beskonačna unutrašnja i ukupna opstrukcija. Umesto najšire i najinkluzivnije vlade na osnovu ustavne jednakopravnosti građana, neprestano protivustavno isključivanje, diskriminisanje i aparthejdizovanje, po liniji one iste istorijske šizme, koja na dug rok ne može da bude dobra ni za koga, pa ni za SAD, NATO i Kvintu, o našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Kosmički/Panteistički aspekt

„Uvijek ću se sjećati očiju moga oca, koje su me gledale kroz prozor od auta s kojim je on nestao … Sjećam se momenta kada sam shvatila da nešto nije u redu, onda kada su nepoznati ljudi počeli da pretresaju kuću u kojoj smo boravili. Sjećam se da se minut prije njihovog dolaska moj otac obrijao i da sam ga ljubila po glatkom obrazu posljednji put … Znam da nikada neću saznati zašto, ali se nadam da ćete mi vi pomoći da saznam kako i gdje. Zahvalna sam svima onima koji pročitaju ove riječi i svima onima koji mi pomognu da nađem kosti moga oca, koji mi dozvole da mu podarim mir, jer on to zaslužuje.“ (Protiv zaborava, Iskazi svjedoka u suđenjima povodom ratnih zločina, Akcija za ljudska prava, Podgorica, 2021)

Ovo je samo jedno od neposrednih svedočenja, datih pred nadležnim crnogorskim sudom, u krivičnom odnosno sudskom postupku u slučaju deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992. Ono najbolje ilustruje četvrti aspekt koji obrađuje ova kolumna. Aspekt kosmičkog panteizma. U kojem između čoveka i kosmosa i čoveka i čoveka nema posrednika. Ni države ni vlasti. Ni crkve ni klera. Samo drugi čovek. Ili, kako je to rekao naš najveći, Luča mikrokozma. Četvrti aspekt nije četvrti zbog toga što je manje značajan od prethodna tri, pravnog, političkog i istorijskog aspekta, naprotiv, on je najznačajniji, ali je četvrti, zbog toga što je za njegovo razumevanje, bilo neophodno prethodno upoznavanje ona prva tri.

Svaka žrtva je nevina, naravno i ona na bojnom polju, ali je najnevinija žrtva koja nema nikakve mogućnosti da se odbrani. Takve su i žrtve deportacija iz 1992. Nenaoružani civili, koji su u Crnoj Gori očekivali zaštitu od ratnog haosa i nasilja. Verujući u ono staro Marka Miljanova, da je zaštita progonjenog, bez obzira na njegovu/njenu veru ili nacionalnost, čovekova najsvetija obaveza. Zbog toga su oni koji su naložili i izvršili deportacije 1992. prekršili ne samo najznačajnije postulate međunarodnog i domaćeg prava, nego i najvrednije elemente sopstvene tradicije. Isto važi i za one koji ovima do današnjeg dana pomažu da izbegnu pravdu. Koja je kosmička i panteistička.

Kada smo ja, Esad Kočan i pokojni Koča Pavlović, 2012. podneli Krivičnu prijavu protiv tadašnjeg crnogorskog vrha i Vrhovnika u slučaju ratnog zločina deportacija 1992, slično i 2014. protiv istih počinilaca u slučaju najvećeg zločina genocida u Srebrenici i šire 1995, tada to nismo učinili iz naivnog očekivanja da će same te vlasti pokrenuti procese i osuditi sami sebe. Ne, naš motiv bio je sasvim drugi. Da svojim krivičnim prijavama, privučemo makar deo čopora režimskih pasa rata, i na taj način, u granicama svojih mogućnosti, pomognemo onima koji su i dalje bili progonjeni kao zveri. Pokojnom Slobodanu Pejoviću, najhrabrijem, nesalomivom svedoku insajderu u slučaju deportacija, i Ibrahimu Čikiću, najhrabrijem, nesalomivom svedoku i žrtvi u slučaju genocida. Naravno, svrha ovih naših krivičnih prijava bila je, i da javno izrazi pijetet prema svim, a posebno prema najnevinijim žrtvama postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina.

Tako je i danas. Ja i Esad Kočan ni danas nemamo nikakav višak iluzija. Kada tekstovima u ovoj i prethodne tri kolumne, osumnjičenima iz ondašnjeg crnogorskog vrha, pridružujemo i sudeći Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u slučaju sramotnih deportacija iz 1992, to ne činimo zbog naivnog verovanja u promptnu evropsku i svetsku pravdu, mada se pravdi još uvek nadamo, nego to činimo zbog našeg kosmičkog panteizma. Zbog one devojčice s početka ovog teksta. I zbog svih drugih devojčica i dečaka i majki i očeva i braće i sestara i prijatelja stradalih u deportacijama. I zbog samih nevino stradalih. Čije nas duše pomno prate iz kosmosa.

Milan POPOVIĆ

Komentari