Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

I ništa

Objavljeno prije

na

Čuda. I ništa. Najpre je rukovodstvo Univerziteta Crne Gore (UCG), u poslednjih nekoliko godina, u periodu 2012-2015, bez prethodne objave ratnog ili sličnog stanja u državi, na nekoliko univerzitetskih jedinica, uvelo vanredna stanja, ili, rečima samog rukovodstva, o kako to kafkijanski zvuči, „vanredna upravljačka tela”. Zatim se dogodilo još jedno, možda i veće čudo. Krajem 2015, Ustavni sud Crne Gore, poznat po zaglušujućem ćutanju o stanju ljudskih i ustavnih prava u ovoj zemlji, presudio je da su rečene odluke rukovodstva UCG o vanrednim stanjima, suprotne Ustavu i Zakonu Crne Gore, što je deo nastavnika/nastavnica ovog univerziteta i kritičke javnosti tvrdio celo vreme.  

I ništa. Ni izvinjenja, ni bilo kakvog komentara, ni makar retoričkog nuđenja ostavke od strane rukovodstva UCG. Ni traženja te ostavke od strane bilo koga na UCG, pa ni od strane onih koji su se uvođenju vanrednih stanja celo vreme suprotstavljali. Ni smene. Ni pobune. Ništa. Apsolutno ništa.

Ali ni ništa nije baš ništa. Anatomija ništavila, sprovedena po odgovarajućim pravilima i procedurama, (raz)otkriva mnogo više nego što se vidi na prvi pogled.

A dosta se vidi već i na prvi pogled. U taj pogled svakako spada i sam vrh UCG. Aktuelni rektor, pardon, valja biti rodno-senzitivan, aktuelna rektorka UCG. Dramska umetnica. Tajkunica. Poznata i priznata članica Prve familije. Kao takva, članica Upravnog odbora Prve banke, i to baš u vremenu kada je ova banka napravila, do danas neprocesiranu, najveću poharu finansijskog sistema Crne Gore, sećate se, u samoj završnici, to je bila ona čuvena hudinijevska operacija, koja je jedan jedini, za samo pola sata, pretvorila u jedanaest miliona eura. Pa onda Mapa. I hotel Splendid. I sve ostalo. Sve ono zbog čega je Naim Moizes, u onom svom poznatom tekstu, objavljenom maja-juna 2012. u Foreign Affairs-u, latifundiju našeg vrhovnog oligarha, i svih njegovih, tajkuna i tajkunica, označio kao mafijašku. Pa i kada ju tajkuničina mapa na UCG veselo mapira kao „timove za integraciju” ili, što je već vrhunska ironija, kao akt o „integritetu”.

Ipak, mnogo više se vidi, kada se pogleda malo dublje i bolje. Tri mračna sloja naše odnosno njihove latifundije, naime njena sveprisutna partitokratija, endemska korupcija, i organizovani kriminal, na UCG se preslikavaju, u najmanje tri sloja univerzitetskih aktera. Prvi čine oni koji našu odnosno njihovu latifundiju, u njenom omniprezentnom mračnom trojstvu, svakodnevno servisiraju. Drugi, oni koji se naše odnosno njihove mračne trijade plaše i ćute, šta da se radi, strah je ljudski, toliko ljudski. I treći, koji se, u ovoj i ovakvoj zbilji, bez prestanka bore, protiv Hobotnice, ali i protiv Ništavila. Protiv osećanja sveopšte izolacije, muka i besmisla.

Ovaj i naredna tri teksta Altervizije, posvećena takozvanom aktuelnom stanju na UCG, napisana su posle savladavanja jednog takvog osećanja besmisla. Bez naivnosti i iluzija. Sa uverenjem da čak i ukoliko ovde i danas ništa ne možemo da promenimo na bolje, imamo obavezu da makar neku ideju o nečemu boljem, ostavimo onima koji dolaze.

Na kraju, još samo kratka najava onoga što sledi. Ovaj, prvi (I ništa), i poslednji, četrvti tekst (Splendid), donose sliku stanja UCG u opštem društvenom kontekstu, jer jedino tako ovo stanje može valjano da se razume, a onda i da se promeni na bolje. Sledeći, drugi tekst u ovoj maloj seriji (Scibala), govori o scijentističkoj masci ispod koje se naše odnosno njihovo mračno trojstvo na UCG krije, a onaj nakon njega, treći u seriji (ET), ovu masku proširuje i na širu, to jest najširu vladajuću, „evro-integracionističku” i „tehnokratsku” ideologiju.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Pandorina vremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svijetu i u Crnoj Gori

 

Pandorini papiri Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, objavljeni 3. oktobra 2021, predstavljaju ne samo najveće, nego i najznačajnije otkriće ekstremne patologije i krimena vrhova vladajućeg oligarhijskog kapitalizma. Ovom otkriću prethodila su otkrića sve veće i sve opasnije ekonomsko-socijalne polarizacije i jaza između ovih vrhova to jest između 1– 10 posto najbogatijih i 90 posto  srednjih i nižih klasa u svim pa i u najrazvijenijim zemljama Zapada u poslednjih trideset godina, obelodanjena u poslednjih desetak godina, u naučnim studijama Tome Piketija, Džozefa Stiglica, Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da pomenemo ovde samo neke najpoznatije. A i prvima i drugima, prethodile su najlucidnije teorijske analize i upozorenja, od Karla Marksa pre oko sto pedeset, do Imanuela Volerstina pre oko pedeset godina, da i ovde pomenemo samo dvojicu najpoznatijih.

Ostavimo Karla Marksa za neku drugu priliku. Knjige Imanuela Volerstina su mnogo bliže, njihov nemali broj preveden je i na naš jezik, i kao takve poznate su i kod nas u Crnoj Gori. Za temu ove kolumne, pokrenutu Pandorinim papirima, poseban značaj imaju njegove ideje o kapitalizmu kao polumilenijumskom svetskom i istorijskom sistemu, o strukturnoj i terminalnoj krizi ovog sistema od početka prvog svetskog rata, i o rađanju nekog novog, boljeg ali moguće i lošijeg istorijskog sistema, sredinom XXI veka. Uz potvrdu ove krize putem one ekstremne patologije i krimena, Pandorini papiri potvrđuju, ali i dalje razvijaju i konkretizuju, navedene i druge ideje Imanuela Volerstina.

Dva ovakva razvoja i konkretizacije već sada privlače najveću pažnju. Prvi je negativna integracija centra i (polu)periferije svetskog kapitalističkog sistema, u sada već dobro poznatom ofšor obliku, koji integriše najopskurnije vladare (polu)periferije, Azerbejdžana, Crne Gore i slične, na jednoj, i najrazvijenije i najsofisticiranije adrese i profesije, nekih od najdemokratskijih zemalja centra, Ujedinjenog kraljevstva i Švajcarske, na drugoj strani. Drugi se nadovezuje na ovaj prvi, i pokazuje kako se u vremenu terminalne krize i dekadencije poznog kapitalizma, pojavljuju i neke sasvim nove, do juče nepostojeće, a u ovom vremenu zahuktale i naravno takođe dekadentne supspecijalizacije, ovde mislimo pre svega na one advokatske kancelarije, specijalizovane za eksploataciju sive zone.

Gde je mrak, tu je i svetlost. Srećom. Tako je i ovde. Pored mraka poznog realkapitalizma, na koji bacaju snažnu svetlost, Pandorini papiri svedoče i o tome da je u svetu sve više onih koji ovaj mrak više ne žele ni po koju cenu da trpe. Nakon velikih mislilaca i teoretičara, od Karla Marksa do Imanuela Volerstina, i posvećenih naučnika, od Tome Piketija i Džozefa Stiglica, do Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da još jednom pomenemo samo neke od najpoznatijih, sa Pandorinim papirima to postaju i hiljade novih, mladih, inteligentnih i hrabrih istraživačkih novinara i njima bliskih nevladinih aktivista i aktivistkinja, kakvi su i Vanja Ćalović, Dejan Milovac i drugi iz MANS-a i nevladinog sveta. Hvala Bogu, da pored srpskog i crnogorskog, postoji i nevladin i novinarski svet.

MIlan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

U potrazi za čovjekom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nova knjiga Ibrahima Čikića

 

Pluralistički univerzalizam. Ovako je Imanuel Volerstin, otac teorije svetskog sistema, pregnantno formulisao normativni ideal za koji se, u sve kompleksnijem, dramatičnijem i opasnijem svetu, treba boriti. Podrazumeva se, ali nije suvišno istaći, druga strana ovog istog, pluralističkog univerzalizma, jeste univerzalistički pluralizam. Nasuprot ovima, međutim, u današnjem svetu, dominiraju njihovi brojni, agresivni i bučni – lažnjaci i nasilnici. Lažni i ubilački univerzalizam. I lažni i ubilački pluralizam. I to jednako u velikom svetu, kao i kod nas, u Crnoj Gori. U velikom svetu trampizam, breksitizam, „suverenizam“, fašizam. U Crnoj Gori sve lažniji i sve nasilniji DPS građanizam. Istovremeno alatka i maska. Ispod koje se krije tridesetogodišnja mafiokratija.

Broj onih koji se suprotstavljaju ovim brojnim patološkim i opasnim lažnjacima, i u svetu i kod nas, jeste u porastu, ali je još uvek mali, u svakom slučaju još uvek je daleko od neophodne kritične mase. Među ovima, kod nas, u Crnoj Gori, jedan od najznačajnijih, najpoznatijih i najhrabrijih, u svih ovih trideset godina, bio je i ostao naš sugrađanin Ibrahim Čikić. Sa svojom poznatom golgotom iz ratnih 1990-ih. I sa svojim neprestanim svedočenjima o njoj. U svoje dve prethodne knjige, Gdje sunce ne grije i Knjiga o ljubavi. I u svojoj novoj knjizi, Potraga za čovjekom, KOD, Podgorica, 2021, koja uskoro izlazi iz štampe. I sve to bez prestanka na liniji onog volerstinovskog pluralističkog univerzalizma odnosno univerzalističkog pluralizma.

Pri tomu, čitaocu nije lako da odluči šta je u Potrazi za čovjekom autentičnije i uzbudljivije, njena pluralistička ili njena univerzalistička strana. Pluralistički kosmos Ibrahima Čikića je više nego bogat. Nacija, vera, Islam, savremenost, istorija, Crna Gora, Bijelo Polje, Akovo, galerija neponovljivih, običnih, malih, velikih likova. U ovom kosmosu, za autora ove kolumne, poseban, pa i najveći sjaj, ipak, imaju dva izvanredna lika i sećanja. Sećanje Ibrahima Čikića na očevu poduku o potrebi da se vera, molitva i Ramazan praktikuju krajnje smerno, skromno i diskretno. (Koliko je samo ova poduka superirorna u odnosu na sve one krune i odežde, nadmenosti i oholosti, buke i nametljivosti, mnogih današnjih takozvanih novovernika, zapravo lažnih vernika.) I ono drugo sećanje, na sjajni lik nedavno preminule Jelisave Kalezić, jedne od najznačajnijih žena, profesorica univerziteta i demokratskih političarki našeg vremena.

Univerzalistički svet Ibrahima Čikića u ovoj knjizi nije manje bogat. Ni manje pluralan. Nepravda i pravda, zločin i oprost, fašizam i antifašizam, polarizacija i egalitarizacija, oligarhija i demokratija, zid (Berlinski i naš) i sloboda, laž i istina, klerikalizam i vera. I uvek otpor. Ibrahim, čovek, dah.

Zahvaljujući izuzetnoj širini, otvorenosti i kooperativnosti njenog autora, nova knjiga Ibrahima Čikića dobila je još dva značajna, urednička elelementa i pojačanja. Ona Srđana Perića, urednika izdanja, profesora književnosti i poznatog građanskog aktiviste, i ona Dragoljuba Duška Vukovića, jednog od doajena crnogorskog novinarstva i urednika PCNEN, u kojima su se tekstovi iz ove knjige prvi put pojavili, u poslednjih četiri goodine. Na taj način, ova knjiga i njen autor, samo su dobili. A naša mala i jedina, napaćena i ponosna, visovita i krševita Crna Gora, uz jednu izuzetnu knjigu, na jednom mestu, dobila je još i onu danas toliko potrebnu, vrednu i dragocenu saradnju. Autora i dva urednika. Tri tridesetogodišnja borca za pluralistički univerzalizam odnosno univerzalistički pluralizam koji nam je danas kao hleb nasušni neophodan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

ALTERVIZIJA: Nacionalizam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Velikosrpski i velikocrnogorski. Sličnosti i razlike

 

Nacionalizam je jedan od najkompleksnijih fenomena našeg vremena. A u ovoj kompleksnosti, VremeProstor je faktor, koji je najdublji i najznačajniji, za njegovo ispravno razumevanje. To najbolje pokazuju tri stvari koje slede.

Prvo, podsećanje na nešto što je skoro zaboravljeno. I pored razlika koje i danas u tome postoje, u većini zemalja, iskustava i jezika, nacionalizam je danas negativna pojava, pojam i termin. Ali nije uvek bilo tako. Postoje VremenaProstori u kojima je nacionalizam bio pozitivna, čak veoma pozitivna pojava. Podsetimo samo na antikolonijalne i antiimperijalističke, nacionalne i nacionalističke, oslobodilačke pokrete Afrike, u drugoj polovini XX veka, što i nije bilo toliko davno. A samo pre sto, sto pedeset godina, tako je bilo i na Balkanu. Regionu koji je u novije doba, a posebno u poslednjoj deceniji XX veka, ovo pozitivno, stubokom preokrenuo u negativno, čak krajnje negativno značenje. Ovoliko se moralo reći, da bi se i prema nacionalizmu bilo fer.

Drugo, još važnije, nacionalizam, posebno onaj negativni, jeste gotovo u potpunosti apsorbovan svojom lokalnom dimenzijom, sukobom i opsesijom, ali su i ova njegova lokalna dimenzija, sukob i opsesija, čak i kada ovaj to ne zna ili ne želi da zna, po pravilu, samo podređeni i instrumentalizovani deo jedne mnogo veće, međunarodne i svetske dimenzije. Od naše male velike šizme montenegrine, unutarpravoslavnog, srpsko-crnogorskog spora i sukoba, boljeg primera za to teško da može biti. Inkubirala u drugoj polovini XIX i prve dve decenije XX veka, prvi put eksplodirala tokom i krajem prvog svetskog rata, nakon toga povremeno smirivana, povremeno iznova aktivirana, poslednji put evo iznova aktivirana, pa i razjarena u potonjih trideset godina, ova šizma je celo vreme, zapravo, bila i ostala, gravitacija i instrumentalizacija velikih sila.

I treće, najvažnije, to je konkretno istorijsko VremeProstor svetskog kapitalističkog sistema, čiji smo i mi mali, veoma mali, ali, ipak, integrisani i podređeni deo. A to je VremeProstor poznosti i iscrpljenosti, krize i nereda, haosa i nasilja. Istorija je uvek složena kombinacija ponavljanja i promene, a nikada samo ponavljanje, ni samo promena. Malo je onih koji ovu složenu kombinaciju uopšte vide. O dvorskim servisima korumpirane nauke, akademije i medija, da i ne govorimo. Ali čak ni oni koji ne žele da vide, danas ne mogu da sakriju haos i nasilje počinju da zapljuskuju i same vašingtonske i ine centre ovog sistema, ne više samo udaljene balkanske i slične periferije. Kapitalizam danas sve više postaje kapitalizam-fašizam. Nacija i nacionalizam, ili identitet, kako se to danas pomodno kaže, iznova glavni target i alat ovog sistema, koji sve više prelazi u neko novo i veliko nasilje.

Tek sada možemo da kažemo i nešto o našoj maloj i jedinoj, i o dva njena fratricidna šizmatika, velikosrpskom i velikocrnogorskom nacionalizmu, iz naslova i podnaslova ovog teksta. Pri tome, i ovde ćemo se ograničiti na samo tri najznačajnije stvari.

Prvo, na samom početku, objasnićemo onu sličnost i onu razliku. Počećemo od razlike, nju je lakše razumeti, pa ćemo na ovu nadovezati sličnost, nakon ovog nadovezivanja, i sličnost će postati jasnija. Za razliku od velikosrpskog nacionalizma, čiji je tragični, zločinački, pa i genocidni rezultat, i to čak dva puta u jednom jedinom veku, najpre u Drugom svetskom ratu 1941–1945, a zatim i u postjugoslovenskim ratovima 1991–1999, na žalost, dobro poznat, naime, velikocrnogorski nacionalizam, ne samo da takav rezultat nema, nego je malo verovatno da uopšte može i da ga ikada proizvede. Razlog nije u sferi morala, dobra i zla, nego je u sferi demografije, rasporeda i kapaciteta. Srba i Crnogoraca. U Crnoj Gori i u regionu. U tom smislu, ono veliko u velikocrnogorstvu, ne odnosi se na vanjsko nasilje, ratove i teritorijalna osvajanja, za ova Crnogorci jednostavno nemaju kapaciteta, i u tome je važna razlika između velikosrpstva i velikocrnogorstva, nego se odnosi na permanentno unutrašnje nasilje, negaciju i diskriminaciju nad drugima, a posebno nad svojim najbližim, crnogorskim Srbima.

Drugo, i ovo potonje, unutrašnje velikocrnogorstvo treba još malo i dodatno da se precizira. I ono, naravno, u globalnom i lokalnom, dakle glokalnom VremenuProstoru. Unutrašnje velikocrnogorstvo, kako je gore opisano, naime, sasvim je novijeg datuma. Sa opisanim unutrašnjim, sistemskim i sistematskim, institucionalnim i vaninstitucionalnim političkim nasiljem, ono se prvi put u istoriji pojavljuje, a onda i razvija i eskalira tek od 2006, to jest od referendumske obnove državne nezavisnosti Crne Gore (pojava u toku Drugog svetskog rata bila je ipak samo epizodna). Sve do tada, unazad skoro stotinu godina, a posebno u mračnim i teškim 1990-im, crnogorski nacionalizam, indipendizam, bio je pozitivan, odbramben i patriotski, u nekompromitovanom smislu ove reči. Od 2006, međutim, od kada je deo nekadašnjih indipendista, prihvatio da služi kao vanjska prevarna maska, svita i ikebana, na dvoru našeg Vrhovnog oligarha, u njegovom hibridnom autokratskom režimu, i u njegovoj beskonačnoj kapitalističkoj mafiokratiji, taj deo nekada pozitivnog, odbrambenog i patriotskog crnogorskog nacionalizma, opet u nekompromitovanom smislu ove reči, preobratio se u nešto najgore, naime u udarnu pesnicu jednog sasvim novog, krajnje opskurnog, reakcionarnog i agresivnog, unutrašnjeg velikocrnogorskog nacionalizma, u gore opisanom i preciziranom smislu ove reči.

Najzad, treće, gore je upravo rečeno da su vanjsko nasilje, ratovi i teritorijalna osvajanja, u slučaju velikocrnogorskog nacionalizma, zbog onih demografskih razloga, malo verovatni. Sada treba još i ovo da se precizira. Zbog čega, naime, samo malo verovatni, a ne i nemogući? Pa jednostavno zbog toga što je Crna Gora 2017. postala članica NATO pakta. Ali to je već tema za neku novu kolumnu. Ovde, radi nužnog završetka ovog teksta, još samo nekoliko rečenica. Najpre, na već započetu haotizaciju i violentizaciju svetskog kapitalističkog sistema, najdirektnije se nadovezuje već započeta, ali i sve nepredvidivija i sve opasnija haotizacija i violentizacija međunarodnog sistema, u ovome, naravno, i samog NATO pakta. Zbog toga nije teško zamisliti ni neku potpuno novu, nasilnu prekompoziciju savremenog sveta, Velikog Zapada, recimo, kojeg bi deo bila i naša mala i jedina, prvi put u svojoj istoriji na strani velikosilskih nasilnika. Zbog toga ni ovu opciju ne treba isključiti kao potpuno nemoguću. Mada, i u tom slučaju, ona ostaje malo odnosno manje verovatna. I u tom slučaju, naime, Velika Srbija, Velika Hrvatska i Velika Bugarska, o Velikoj Nemačkoj, Velikoj Americi i Velikoj Rusiji ili Kini da i ne govorimo, na temelju već stečenog istorijskog know-how ove vrste, bile bi mnogo verovatnije.

Milan POPOVIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo