Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Ostaci

Objavljeno prije

na

Najbliža centru savremenog svetskog sistema, koji se upravo rađao na Mediteranu, Crna Gora je bila u vreme Crnojevića, u takozvanom dugom XVI veku. Sa pomeranjem težišta ovog sistema prema Atlantiku, u narednih nekoliko vekova, ona se se od ovog centra, sve više udaljavala. Danas, na samom istorijskom kraju tog sistema, ona je od njega najudaljenija. Na njegovoj dvostrukoj, vremensko-prostornoj periferiji.

Nedostatak, pa i potpuni gubitak orijentacije u prostoru i vremenu, vladajućih političkih klasa, ali i najširih masa, jedan je od glavnih, uz to i nepogrešivih simptoma ove dvostruke periferizacije. Samo u poslednjih četvrt veka, u slučaju naše male, voljene Crne Gore, ovaj simptom, manifestovao se na naj(samo)destruktivniji način, najmanje dva puta.

Prvi put, to je bilo u vreme takozvane antibirokratske revolucije, zapravo birokratsko-fašističke kontrarevolucije 1988-1991., i postjugoslovenskih ratova koji su usledili 1991-1999. Sećate se, u odbrani takozvane SRJ, zapravo Male Velike Srbije, i tobožnjeg socijalizma, zapravo etatizma, i to dok je ovaj sistem epohalno propadao, vrhovi crnogorske vlasti, uz podršku najvećeg dela zavedenih masa, entuzijastički su prednjačili. Do poslednje kapi (naše) krvi. Službena laž, koja o ovome danas ćuti, ipak, ne može da izbriše njegove tragične, magnumkrimenske posledice.

Po drugi put, ovaj isti simptom gotovo potpunog gubitka orijentacije u prostoru i vremenu, naši, čak i personalno identični vrhovi vlasti, entuzijastički emituju i danas. Što je to danas u sasvim suprotnom smeru, u obliku ove naše svakodnevne i nepodnošljive natomanije, ne sme da zavara. Juče onoidsz, danas nato, reč je o istim, nepromenjenim kadrovima, naše iste, nepromenjene oligarhije.

Istost je, međutim, i suštinska, a ne samo kadrovska. Današnji, nereformisani severno-atlantski savez, samo je inertni zaostatak prohujalog hladnog rata. Zbog toga ne treba da čudi što njegovi najreakcionarniji i najagresivniji elementi iz Vašingtona i Brisela, uz pomoć sličnih iz Moskve, već punih četvrt veka, juče na Balkanu, danas u Ukrajini, sutra u Evropi, bezuspešno ali smrtonosno, pokušavaju da zaustave vreme, recikliraju hladni rat, ovekoveče monstrume.

Ne treba da čudi ni to što i u ovom apokaliptičkom performansu učestvuju vrhovi crnogorske vlasti. Šta je njih briga što će se za nekoliko, najdalje deset-dvadeset godina, jasno pokazati, da su i ovog puta branili nešto nebranjivo, u istorijskom i moralnom smislu reči. Čak i oni sami, ili makar njihov najveći deo, dobro znaju da je jedino što oni danas brane, kao i juče uostalom, njihova mala kriminalna imperija.

Ukoliko nešto u našoj današnjoj natomaniji ipak može da čudi, to je njena realativna raširenost u ne malom delu opozicije i alternative, i to ne samo u onom koji se (samo)deklariše kao nacionalan i nacionalistički, nego i u onom koji za sebe tvrdi da je napredan i građanski. Umesto podrobnije analize ovog neobičnog fenomena, uvid u naše lokalne kuriozitete ovde završavamo sa jednim sasvim skromnim očekivanjem, naime da je ovaj potonji deo opozicije i alternative, odustao makar od članstva u alijansi kao uslovu za zajedničku listu opozicije. Ovo poslednje bilo bi čak i za naše standarde, samoubilački glupo i opasno.

A ovaj mali filozofsko-istorijski esej završavamo kratkim obrazloženjem njegovog naslova i podnaslova. Koji se odnosi na svetsko-istorijske potencijale naše aktuelne natomanije. Podnaslov je valjda jasan. Živimo na kraju vremena našeg polumilenijumskog istorijskog sistema. Naslov upozorava na opasnost da kraj ovog sistema bude apokalipsa. Ili, apokalipsa sa hepiendom, sa pukim ostacima ljudske vrste, u najboljem slučaju.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Veliko pranje

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svetoj rijeci IBAR. Unutrašnji i spoljni faktori. Velike sile i crnogorska mafiokratija

 

U trećoj vladi i četvrtoj godini posle smene trideset godina nesmenjive vlasti jedne partije, vreme čuda ne prestaje. Naslov i podnaslov ovog teksta, najkraće rezimiraju poslednje od ovih čuda. Ne bismo da kvarimo entuzijazam domaćih i briselskih birokrata, ali kako drugačije, nego kao čudo, nazvati to što se, u poslednjih par meseci, uporedo sa sasvim suprotnim retorikama, i u našoj maloj i jedinoj, i spolja, sve čini, da se, pod maskom zvanom IBAR i EU, izvrši legalizacija velike tridesetogodišnje pljačke i plena odnosno veliko pranje crnogorske mafiokratije i njenog vrhovnika.

O ovome najbolje govori činjenica da za više od tri godine od velike tridesetoavgustovske  smene u ovoj stvari nije učinjen ni prvi korak koji je pre tridesetog avgusta obećavan, to jest nisu doneta ni dva, za ovu stvar, najvažnija zakona, onaj o lustraciji, i onaj o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Prvi u javnosti nije ni pomenut, a drugi je još uvek samo u pripremnoj fazi, pa i tu na loš, veoma loš način. U kojem se sve oslanja na pravosuđe. Koje je, znamo, zarobljeno i razoreno. Iako u svetu, EU i Crnoj Gori, za ove probleme, već postoje alternativne ideje i rešenja.

Kako objasniti ovo potonje čudo? Koje i dalje traje. Pomoću dva faktora. Prvi je unutrašnji, drugi spoljni. Zahvaljujući najboljim delovima nevladinog sveta, prvi, unutrašnji faktor, dosta dobro je poznat. Reč je o beskonačnoj istosti, činjenici da se najmanje sedamdeset procenata novih posttridesetoavgustovskih vlasti, pokazalo istim, kao prethodna, trideset godina nesmenjiva vlast jedne partije. Ali je onaj drugi, spoljni faktor, mnogo manje poznat, zbog toga što o njemu najčešće ćute, čak i najbolji delovi nevladinog sveta, da o ostalima ne govorimo.

A spoljni faktor ovde i danas nije manje važan. Zato što je Crna Gora mala, ali i zato što je i spoljni faktor podivljao. Kada je o našem konkretnom problemu reč, onda treba imati na umu makar dva oblika pojavljivanja ovog faktora. Prvi je lobiranje, a drugi Ukrajina. U nekritičkom pa i polubožanskom tretiranju spoljnog faktora, lobiranje se podrazumeva. Zbog toga se tako lako zaboravlja i činjenica da je naš vrhovnik, u najkredibilnijim zapadnim listama najbogatijih vladara na planeti, zauzimao visoko dvadesetineko mesto, kao i da je nedavno, zbog visoke korupcije lobiranjem, procesuirana čak i jedna potpredsednica Evropskog parlamenta. Pa zbog čega je onda tako teško zamisliti, da bi i naš vrhovnik, koruptivnim lobiranjem, od visokih predstavnika EU i SAD, mogao kupiti oprost grehova.

Pa ipak, Ukrajina je glavna. Tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta. Sa tri velike mete i žrtve. Ukrajina je samo prva. Druga je Rusija. Treća EU. U tome je tajna onog njenog iznenadnog entuzijazma. Koji, srećom, ide na ruku evrointegraciji naše male i jedine, ali, povezan sa onim našim sedamdesetprocentnim unutrašnjim faktorom, na žalost, ide na ruku i našoj tridesetogodišnjoj mafiokratiji i njenom vrhovniku.

A ako se neko pita, koliko daleko su Zapad, SAD i EU, spremni da u ovom podivljalom pragmatizmu idu, neka samo pogleda nesrećnu Gazu. Prvi put u istoriji sveta, na televizijama direktno prenošen genocid nad Palestincima. Koji izvršava aparthejd-država Izrael. Uz direktno saučesništvo pomaganjem od strane SAD. Eto toliko daleko su spremni da idu.

Crnoj Gori samo nauk. Ne poziv na suprotstavljanje velikim silama, jer je Crna Gora, ponovimo, isuviše mala. Ali svakako poziv na veliki unutrašnji dijalog i kompromis bez kojeg nam nema opstanka. I na sankcionisanje, a ne legalizovanje, tridesetogodišnje mafiokratije, jer bi, bez tog sankcionisanja, taj opstanak, mogao biti samo nakaradan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Neokolonijalizam Zapada

Objavljeno prije

na

Objavio:

I evropske odnosno evroatlantske integracije Crne Gore

 

Kako se istovremeno može biti protiv neokolonijalizma Zapada, a za evropske i evroatlantske integracije uopšte, i Crne Gore posebno, što eksplicitno ističu već i naslov i podnaslov ove kolumne, to ograničeni um kulturnih rasista u Crnoj Gori i šire, kojima su usta evo svakoga dana puna „Zapada“ i „zapadnih vrednosti“, od kojih ne može više ni da se diše, jednostavno ne može da pojmi. Za to je neophodna dijalektika jedinstva i borbe suprotnosti velikih G. V. F. Hegela i Karla Marksa. I nauka o kompleksnim i dinamičkim sistemima i postnjutnovska fizika nobelovca Ilje Prigožina. Koje su ovima potpuno nepoznate.

Ali krenimo redom. Najpre, neokolonijalizam Zapada. Reč je o izrazito nazadnjačkom, retrotrendu poznog, ultramonopolističkog i sve više apokaliptičkog kapitalizma u poslednjih trideset godina. Čak i oni koji su zaboravili poslednjih pola milenijuma klasičnog kolonijalizma Zapada, u potonjih trideset godina mogli su da ožive utihla sećanja. U našoj maloj i jedinoj posebno. U kojoj su gabrijeleskobarovska „partnerstva“ u poslednjih tri godine haosa prevazišla sve do skoro viđeno. I u kojoj se, na žalost, na prstima jedne ruke mogu nabrojati oni koji su to uopšte primetil. Ili hteli da primete.

Ali kako onda evropske pa čak i evroatlantske integracije tog istog Zapada mogu biti pozitivne. Pa jednostavno tako što moramo imati na umu dijalektičku i kompleksnu prirodu samog Zapada. Koji je, kao i sam čovek kao takav, u svim svojim vremenima i prostorima, ne dakle samo na Zapadu, nego isto tako i na Istoku, i na Severu, i na Jugu, od kada je sveta i veka, dijalektičko jedinstvo vrhova svetlosti i ponora tame. Pa je i sam Zapad, kao i čovek i čovečanstvo uopšte, na mrak kolonijalizma, posebno u poslednjih sto godina, odgovarao svetlošću antikolonijalizma i slobodarstva. Deo ovog potonjeg su i reformisani, državni, takozvani njudil kapitalizam SAD, i ovome blizak, socijaldemokratski, liberalnodemokratski i evrointegracionistički kapitalizam EU u drugoj polovini dvadesetog veka, posle poslednjeg velikog, razornog i strašnog tridesetogodišnjeg rata 1914-1944.

Pa se dijalektika odnosno kompleksnost našeg problema ovime samo još više dijalektizuje odnosno kompleksifikuje i komplikuje. Jer se sama opisana svetlost reformisanog kapitalizma i evrointegracionizma iz druge polovine dvadesetog veka, u poslednjih trideset godina posthladnoratovskog vremena, od strane retro i neokolonijalizma Zapada, sve više dovodi u pitanje, napada i ugrožava. Zbog toga i prilikom ulaska naše male i jedine u evrointegracionizam ovo treba znati. I davati svoj sigurno neveliki i skromni ali za nas najveći mogući doprinos odbrani najboljeg od najgoreg dela samog Zapada. I čoveka i sveta.

U slučaju naše male i jedine, ovo danas, dvehiljadedvadesettreće, važi i za evroatlantske integracije i NATO. Iako je Crna Gora dvehiljadesedamnaeste postala članica NATO bez odgovarajućeg demokratskog referenduma, danas je naše članstvo u ovoj međunarodnoj vojnoj organizaciji, međunarodnopravna obaveza parekselans, koju, posebno u našim aktuelnim poluhaotičnim uslovima, uopšte nije dobro dovoditi u pitanje. Utoliko pre što bi ovo i ovakvo dovođenje u pitanje, u našim današnjim uslovima, jedva dočekala crnogorska mafiokratija, koja u našem produženom dvovlašću i dalje vreba. I u tom vrebanju NATO koristi odnosno zloupotrebljava kao svoju omiljenu masku i alat. Pa bi joj se, otvaranjem ovog pitanja u ovim uslovima, samo išlo na ruku i pomagalo.

A sve ovo gore, od svih ljudi iz postjugoslovenskog sveta, najpre i najbolje su uočila i izrazila dva vrhunska i alternativna slovenačka intelektualca, možda baš zbog toga što je njihova mala i jedina, od svih postjugoslovenskih zemalja, bila i ostala najbliža Zapadu. Prvi je Rastko Močnik, koji je to učinio na samom početku ovog vremena, danas već daleke hiljadudevetstodevedesetšeste, u jednom intervjuu, objavljenom u alternativnom zagrebačkom Arkzinu, pod naslovom koji sam dovoljno ako ne i sve govori: „Učimo od Afrike“.

Da je imalo kome. Ali, pošto nije, jedan drugi, isto tako vrhunski alternativni slovenački intelektualac, Slavoj Žižek, morao je to da ponovi, a jednu važnu stvar još i da doda, u tekstu „Zašto Zapad gubi u Africi“, kojeg su naše odnosno podgoričke Vijesti prevele i prenele sasvim nedavno odnosno četrnaestog septembra dvehiljadedvadesettreće.

Važan dodatak Slavoja Žižeka u ovom tekstu jeste onaj u kojem on izvanredno ažurira i zumira dijalektiku odnosno kompleksnost zapadnog neokolonijalizma i uspešne, ali i neuspešne antikolonijalne borbe u poslednjih sto godina. Tako što s pravom ističe, kako svaki antikolonijalizam, a možemo dodati i antikapitalizam, u potonjih sto godina, nije bio samo uspešan odnosno oslobodilački, nego je jedan deo ovih, bio i izrazito nazadan i autoritaran, baš kao i ono protiv čega je ustao. A ovo poslednje je upravo u postjugoslovenskom svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, toliko vidno, aktuelno i značajno.

Samo što to u našoj maloj i jedinoj malo ko uopšte vidi, odnosno želi da vidi. Čak i u nevladinom svetu, koji bi morao biti rasterećen od pogubne patologije vlastoljublja. Pa se zbog toga, malo je reći nedovoljno vidi, i glavni politički kompleks i metodološki model našeg vremena. A to je kompleks odnosno model negativne hemije i koprodukcije. U kojem nije najdublja odnosno dominantna ni zavera ni greška, mada i njih ima. Nego je to, ponovimo još jednom, negativna hemija i koprodukcija.

A dva aktuelna čak goruća primera i problema u svetu i u našoj maloj i jedinoj to najbolje pokazuju. Prvi je tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta, u njihovoj združenoj, ubilačkoj i zločinačkoj prizvodnji i eskalaciji rata u Ukrajini, Evropi i našoj maloj i jedinoj. Drugi je isto takva tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija lokalnih ekstremnih nacionalizama, u našoj maloj i jedinoj, i u nama susednoj i najbližoj, koje kao politička braća blizanci, toliko dugo i, na žalost, uspešno, predvode i nose „njihov“ Aleksandar Vučić i „naš“ Milo Đukanović.

Kao u jednom starom dobrom vicu iz inkubirajućih hiljadudevetstoosamdesetih, mogli bi reći, da sve aktuelne probleme u našoj maloj i jedinoj, najbolje rezimiraju naši nagomilani problemi i zastoji u evropskim integracijama, a na nestrpljivo potpitanje, a koji su među njima najveći, odgovor bi mogao biti, da je među ovima najveći problem nedostatak same svesti o njihovom postojanju. Zbog toga je, ali potpuno izvan vica, u našoj najrealnijoj realnosti, naš najveći problem i potreba ovde i danas, makar početak razvijanje ove svesti. Što u uslovima našeg aktuelnog i vladajućeg Nesvetog trojstva, gabrijeleskobarovskog neokolonijalnog Zapada, našeg unutrašnjeg i beskonačnog vlastoljublja, i naše stare ali uvek mlade i besudne zemlje, nije ni malo lako.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Koncentracija ili raspad

Objavljeno prije

na

Objavio:

Patologija i alternativa

 

Znali smo da tri godine oslobađanja od trideset godina mafiokratije neće biti lake, ali su poslednje tri godine pokazale da su čak i takva naša, prilično realistička i skromna očekivanja, ipak, bila preterana. Da je takozvana tridesetoavgustovska alternativa nedorasla. Još gore, da je ova alternativa sedamdeset do devedeset odsto ista, kao što je bila naša trodecenijska demokratura. Da se zbog toga, daleko bilo, naša teška odnosno najteža tridesetogodišnja patologija, proširila na čitav društveni organizam. Da je zahvatila ne samo našu doskorašnju dugoveku vlast, nego i najveći deo naše alternative.

Na nesreću, od kraja februara 2022., na ovaj naš unutrašnji rat protiv mafiokratije, nadovezao se i onaj rat odnosno agresija Putinove Rusije protiv Ukrajine (naravno sa onim svojim prvim delom iz 2014). Koji ima i svoju globalnu ali i svoju, odnosno našu crnogorsku dimenziju. O kojoj kod nas nema dovoljno pa čak ni najmanje svesti ili se makar samo simulira tako. A ovaj rat već tri godine odlučujuće oblikuje sve naše unutrašnje političke drame i izbore. Pa i naše sve tri postdepeesovske vlade. I onu četrdesetdrugu, u kojoj se ovaj dvostruki, unutrašnji i vanjski rat krio iza ekspertske odore, i onu četrdesettreću, u kojoj se on skrivao najpre iza takozvane manjinske formule a već neko vreme kao da se uopšte i ne skriva, najzad i četrdesetčetvrtu vladu naše male i jedine, koja se sastavlja po istom obrascu.

A jedini izlaz iz ove situacije je sastavljanje koncentracione vlade, vlade građanskog jedinstva ili vlade nacionalnog spasa. Ovakav izlaz nalaže ona najteža bolest koja je napala naš čitavi društveni organizam. I onaj dvostruki rat koji sastavlja naše vlade. Koje onda samo dodatno pogoršavaju i inače teško društveno stanje. Umesto ovoga, potrebno nam je veliko okupljanje svih dobromislećih i normalnih, za spas naše male i jedine.

Neku manje, neku više, ali sve tri postdepeesovske vlade sastavilo je Nesveto trojstvo neokolonijalnog diktata vladajućeg Zapada, patološko vlastoljublje najvećeg dela unutrašnjih aktera, i potpuno ignorisanje odnosno najgrublje gaženje ustava, posebno slobodne volje i jednakopravnosti građana. Veliko okupljanje koje se ovde predlaže trebalo bi da označi kraj ili makar početak kraja ovog dijaboličnog trojstva. I početak ili makar početak početka ustavnog patriotizma građana. Koji ima i svoje slavne i dalekovide prethodnike. U našem vremenu, to je svakako bio Sporazum za budućnost velikih građanskih protesta Odupri se od tridesetog marta dvehiljadedevetnaeste. U kojem je isto tako bila predložena jedna vrsta koncentracione vlade za spas Crne Gore. A to je bilo pre skoro pet godina.

Poznato je, koncentracionu vladu čine predstavnici svih političkih partija odnosno subjekata koji su osvojili jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima, naravno srazmerno broju osvojenih mandata. Dakle i predstavnici DPS. Ali zar DPS nije političko krilo naše tridesetogodišnje mafiokratije? Zar zbog toga nije zaslužio ustavnu zabranu a ne koncentracionu vladu? I zar u koncentracionoj vladi ova partija ne bi bila nepremostiva prepreka za borbu protiv naše dugoveke i ukorenjene mafiokratije?

Odgovor na sva ova mučna pitanja jeste potvrdan, ali potreba za formiranjem koncentracione vlade koja bi uključivala i ovaj i ovakav DPS, ipak, ostaje. Naravno, uz određene uslove. Najpre, slede razlozi, a onda i uslovi za učešće DPS u ovoj koncentracionoj vladi.

Autor ove kolumne je još 2011. predlagao ustavnu zabranu DPS. Razloge za ovu zabranu danas svakodnevno potvrđuju grozomorne skaj aplikacije njihove odnosno naše nebeske države, sećate se hiljadudevetstodevedesetih imali smo jednu drugu nebesku državu, evo ovih dana i mi dobijamo našu nebesku. Pa zbog čega onda autor u ovoj kolumni od ovoga sada odustaje? Zbog toga što ustav nije samo pravni nego i politički akt. A politička realnost u našoj maloj i jedinoj je danas onakva kakva je gore upravo opisana. Ako se sedamdeset do devedeset procenata alternative pokazalo kao nedoraslo pa čak i kao isto kao tridesetogodišnja prethodnica, onda ovu zabranu ne bi imao ko da sprovede, da navedemo samo ovu banalnost, da ne govorimo o svim drugim, još složenijim i težim zahtevima nove realnosti.

Uslovi za učešće DPS u koncentracionoj vladi treba da sačuvaju samu mogućnost borbe protiv mafiokratije kao vrhunski prioritet ove vlade. Znamo, DPS je kompromitovan upravo kao trodecenijsko političko krilo ove pošasti. A nije ništa uradio na sopstvenoj popravci. Zbog toga su najmanje dva uslova za učešće ove partije u novoj koncentracionoj vladi. Prvi je lustracija, to jest zabrana vršenja javnih funkcija za vrhovnika i ostale koji su vršili najviše javne funkcije u vreme od hiljadudevetstodevedesetprve do hiljadudevetstodevedesetdevete. Drugi je ograničavanje učešća ove partije uopšte, ili samo u vršenju funkcije borbe protiv mafije, na pravo učestvovanja bez prava odlučivanja. Ova dva uslova su daleko od zaslužene ustavne zabrane ali i od punopravnog učešća ove partije. Ali i uslov da sama koncentraciona vlada može da vrši svoju najvažniju funkciju. A za DPS prilika da se u praksi, a ne samo na rečima stvarno reformiše i rehabilituje. Što najveći broj običnih članova i ne mali broj stručnih kadrova ove partije sigurno zaslužuje, o našoj maloj i jedinoj i koristi za nju od ovoga da i ne govorimo.

Na samom kraju, autor ove kolumne ne može da ne istakne, kako zna da je verovatnoća da će takozvani politički subjekti u našoj maloj i jedinoj da prihvate ovu ideju o formiranju koncentracione vlade, mala, čak veoma mala. Uprkos tome, on na ovoj ideji istrajava zbog najmanje dva dodatna razloga. Prvo, zbog toga što neka, pa makar i mala, čak veoma mala verovatnoća, da se ova ideja prihvati, ipak postoji, a sama ideja je ne samo dobra, čak najbolja, nego potencijalno i spasonosna, u najužem smislu ove reči. I drugo, čak i kada ove verovatnoće u ovom momentu uopšte ne bi bilo, autor ove kolumne veruje da bi se ta verovatnoća pa i realizacija mogle dogoditi u danima koji dolaze. Čovek nikad ne zna. Ko je krajem marta hiljadudevetstodevedesetdevete pod bombama NATO pakta uopšte mogao očekivati da će tadašnja zavađena vlast i opozicija u našoj maloj i jedinoj moći da dođe do Deklaracije o očuvanju građanskog mira u zemlji. Do jedne od najznačajnijih koncentracija u našoj novijoj pa i ukupnoj istoriji. Ko zna, možda neku sličnu svetlost, kao neko novo čudo, iz ove naše današnje zamućenosti, još jednom uskoro ugledamo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo