– Mislim da je, uopšte, što se društva tiče, svakako najveću štetu na samo funkcionisanje države imao taj fetiš jedinstva koji je isključivao razlike i raspravu, pa ako hoćete, i neke konflikte i sukobljavanje, mehanizme da se ti sukobi reše. On nije funkcionisao i smatram da je to bila najveća mana, a on prosto nije profunkcionisao iz shvatanja jugoslovenske države kao jedinstvene države koja ima vojsku, ima spoljnu politiku, ima monetarni sistem, ima Tita kao simbola… On je sigurno bio čovek koji je imao dugu školu života jer je stvarno počinjao od nulte tačke, on je prošao revoluciju… Sada su pozvani neki istoričari da na osnovu dokumenata kojima Kominterna raspolaže pišu njihove biografije, upravo sam dobila biografiju Mao Cedunga, Rusi to nameravaju da rade i sa Titom, to su vrlo tiražna izdanja, tu postoji mnogo stvari koje treba proučiti… Činjenica je da je on okupljao ljude od integriteta, činjenica je da je moglo da mu se kaže, mislim da je to nesumnjivo bio snažan autoritet i lična vlast, međutim, kad pomislim na to kolikom je on moći raspolagao, mislim da sam to i napisala u Zatvaranju kruga, on je tom moći relativno pažljivo ekonomisao. On je bio čovek koji iz tog ideološkog sveta nije izašao, šta su za njega značili pojmovi „radnička klasa”, „bratstvo-jedinstvo”… to je drugo pitanje u nekom analitičkom smislu, ali on je to izgovarao sa uverenjem da su to tekovine koje vezuju zemlju i koje treba sačuvati. Da li mu je bila važnija državna ideja ili komunizam kao ideologija?
– Ja mislim da on to nije odvajao, njemu je Jugoslavija svakako bila važnija i on je sve radio misleći da je to najbolji način da je sačuva. Pokazalo se, naravno, da je to način koji je u političkom i istorijskom smislu već bio na izdisaju, ali ja mislim da je on verovao da se Jugoslavija nikad neće raspasti, za njega je to bilo i njegovo životno delo. Možda je on suviše trajao, ali ono što ljudi gube iz vida kada ocenjuju njegovu ulogu, to je ipak stanje masa u bivšoj Jugoslaviji, gde je i pomisao na pobunu protiv Tita bila ravna samoubistvu, ne sa stanovišta njega ili aparata, nego sa stanovišta masa. Danas neki kažu da su njega srpske mase mrzele, da ga nisu volele, da je bio Hrvat… Mase su dosta nepredvidive, ali idući po Srbiji, a on se dosta tu kretao, to se nikad ne bi dalo zaključiti, naprotiv, mase su bile spremne, kao i on njih uostalom, da se međusobno huškaju protiv onih koji vode tekuće poslove, oni su optuživani da greše, da bi mogli bolje, da njega ne slušaju. Srbi su, možda, voleli da na čelu Jugoslavije bude Srbin, ali, molim vas, biti protiv Tita i u Srbiji je bilo ravno samoubistvu, svejedno šta ko pričao u kafani ili na kućnoj sedeljci. Ja lično mislim da je on dobro poznavao Srbiju, vrlo dobro…
Kako to mislite – dobro poznavao?
– Ne kažem da je on to suviše studirao, čitao, ali imao je taj instinkt vlasti, on je čovek koji je znao da u jednoj višenacionalnoj zemlji ne može da vlada bez sporazuma sa većinskim narodom i ja mislim da je on taj sporazum imao u vrlo dugom periodu. Nije tačno da je on bio u nesporazumu sa najbrojnijim narodom. Gde su te dodirne tačke? To je obnova Jugoslavije, to je oslonac na Rusiju – neko je mogao da škrguće zubima, profesor Čubrilović je rekao: „Ja nisam voleo taj režim, ali Rusija je istorijski saveznik Srbije!” – to je socijalni egalitarizam koji je utemeljen u našoj nacionalnoj, socijalnoj istoriji, to je tip partije za kakav je Srbija znala, to je masovna partija sa čvrstim jezgrom, sa vođom… Izvinite, kakav tip partije osim tog još poznaje istorija partijskog života u Srbiji?! Ona ima Radikalnu stranku koja se stvara iz uskog, revolucionarnog jezgra, koja ide direktno u mase, koja ima vođu, ima ideologiju takođe inspirisanu i naslonjenu na rusku revolucionarnu tradiciju, na pravoslavlje i na rusku državu. Bog, narod i Rusija – bilo je vjeruju Nikole Pašića. Kako ste onda mogli očekivati da čovek koji vodi državu bude u nesporazumu sa narodom koji ima te karakteristike? Pri kraju njegovog života, kad su počele krize, Tito je vrlo resko reagovao na takve aluzije. Drugo, on je vodio pokret u kome su masovno učestvovali Srbi iz cele Jugoslavije braneći se od terora, od NDH – ne možete to da ignorišete i da konstruišete prošlost. Kako možete da objasnite da u Srbiji nemate otvorenu pobunu protiv Tita dok je on živ? Pa, vi ste to imali svuda u Istočnoj Evropi, zar ne?! Imali ste krvavu Mađarsku, Čehoslovačku, Poljsku… ovde nikad nije bilo pobune. Zašto? Jer Tito nije bio ni Rakoši, ni Ulbriht, ni Živkov, ako gledate balkanski prostor koji je u neprestanoj nesposobnosti da izađe na kraj sa sobom, u stalnim etničkim sukobima, morate i njegovu ličnost da stavite u taj istorijski kontekst. Možda su Srbi mislili – Hrvat, dođavola, ali, obnovio je Jugoslaviju, imao je dobre veze sa Rusima, ojačao je vojsku, stvorio efikasnu policijsku državu… To sve ljudi danas gube iz vida. On je bio više u sporazumu nego u nesporazumu i onog trenutka kada je Srbija osetila da je on spreman da uvaži i razloge drugih, da prihvati konfederalizaciju Jugoslavije, javila se sumnja. Ja se sećam svojih razgovora sa Dražom Markovićem uoči našeg susreta sa Titom, u Smederevu, u nekom kafančetu „Donje strnjike”, sedeli smo šest sati. Mi smo se vrlo dugo znali i ja sam smatrala da je to, prosto fer, i rekla sam mu: „Objasnimo se, možemo se mi povući ali zašto uvodiš arbitražu u Srbiju, to istorijski nije dobro, to dugoročno nije dobro.” On je rekao: „Ne slažem se s tobom, Jugoslavija kad ne bude imala Tita, moraće da ga izmisli.” Znači, oni su verovali u tu instituciju, oni su se svi držali u okviru toga sistema. Tada se već počelo govoriti da Tito pruža suviše veliku podršku pokretu u Hrvatskoj, da počinje decentralizacija koju on nedovoljno kroti, da ohrabruje republike, da se tu javlja u ulozi arbitra, da sve to ide na štetu Srbije, počeli su da se čuju opozicioni glasovi i kafane, to je sve do njega dolazilo, on je vrlo rezolutno reagovao na to, to je proizilazilo iz prirode njegovog državništva koje njemu ne može da se porekne, iako danas od njega hoće da naprave karikaturu! U tim odnosima napetosti, kad se razgovaralo sa srpskim rukovodstvom, sećam se tog boravka u Smederevu, pa onda ovde u Beogradu, što je bilo vrlo retko, Tito je dolazio sam i nije da nije pokazivao nervozu, nije bio potpuno opušten, nije mu bilo svejedno kakav će biti ishod. Jedan razgovor sam vrlo dobro upamtila, bio je jako uzak krug u Gradskoj skupštini i on je za vreme ručka rekao: „Vi meni prebacujete rezervu prema Srbiji, pa ja sam odavde krenuo 1941. Ja sam ovde došao da bih počeo ustanak i antifašistički pokret!” Ja sam bila mlađa od svih njih i jedina žena na sastanku od četrdeset ljudi sa Titom posle smrti Milentija Popovića. Bio je na tapetu Mijalko Todorović, ruska obaveštajna služba je intrigarila protiv njega, i rekla sam mu u najpristojnijoj formi: „Druže predesedniče, sad je Mijalko Todorović, pa neko će reći da su Srbi dobri samo u nekrolozima!” Ja se nisam bojala da to kažem, ja sam mislila da je to važno da on zna. E, sad, neki u svojim knjigama prepričavaju taj sastanak, postoji samo jedan izvor iz koga mogu da to saznaju, ali to izostavljaju… Hoću da Vam kažem – to su složene pojave, i ta priča o njegovom „srbožderstvu” je ispod nivoa interpretatora, ali je apsolutno ispod nivoa njega kao državnika, kao čoveka koji je razumevao tu državu.
Kakav je odnos imao prema sopstvenom hrvatstvu?
– On to nikad nije manifestovao, samo je na Osmom kongresu, kada se višenacionalni princip uvodio u strukture, rekao: „Ja sam Hrvat.” To je doživljeno kao kraj Jugoslavije, šta se on tu deklariše kao Hrvat?! Zašto nije rekao – ja sam Jugosloven? On je bio kosmopolit, svetski čovek, on je verovao u Jugoslaviju, on je odatle počeo, Jugoslavija je u njegovom istorijskom životu doživela neverovatan uspon za malu zemlju koji možda nije ni odgovarao njenim mogućnostima i potencijalima, ali on se kao čovek te generacije, tog ideološkog sveta, o njoj brinuo na način koji je nju, po mom mišljenju, torpedovao(…)
(Nastavlja se)
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
SVIJET4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice