Sukob u srpskom rukovodstvu sedamdesetih godina definišete kao rezultat različitih koncepcija razvitka ispoljen u dva pitanja: odnosa SK i karaktera demokratije i nacionalnog pitanja i karaktera jugoslovenske države. Koji od ovih odnosa je po Vašem mišljenju bio primaran? – Naše rukovodstvo je došlo 1968. godine kao pokušaj pametnog korišćenja studentske pobune. Nešto se desilo, prvi put ste imali manifestaciju neslaganja sa poretkom, ona je bila različito motivisana, i to je ono što se gubi iz vida. Ona je imala i kulturno-revolucionarne tendencije što danas niko neće da prizna, svi govore da je to bio liberalni pokret, a bilo je studenata koji su nosili Maove značke, to je vreme kulturne revolucije u Kini. Ja ću Vam reći, opet ne bih htela da izgovorim ime, kad je Tito u jednom trenutku rekao da je kriza koju ne zna kako da reši, jedna od funkcionerki, koja je posle podržala pokret, je rekla: „Pa, oslonite se na mlade, kao Mao!” Znači, bile su razne tendencije, bile su tendencije koje su sigurno išle ka liberalizaciji društva, ka otvaranju, ali, činjenica je da je to bilo i protiv socijalnih razlika. Ja sam se sada, baš zato što sam čitala mnoge ljude koji o tome danas pišu, vratila na tadašnju štampu, ne kažem da sam to istraživala, ali pročitala sam parole koje su se tada isticale. Za mene je zanimljivo, sada se proslavlja četrdeset godina, pa što neko nije te parole pokupio? Tražilo se da Narodna skupština postane Konvent, to je neka demokratija, ali nije liberalna demokratija. Mi o svemu tome govorimo po sećanju pri čemu smo svi ostarili i pitanje je šta tu vidimo iz naknadne perspektive jer smo se vrlo promenili i svašta smo doživeli. I to je komplikovana pojava. Pre svega, 1968. jeste eho studentskog pokreta u celom svetu koji – šta hoće? On hoće promenu civilizacije, on ima i anarhistički naboj od koga se brani strukturirano društvo. To nije uspelo i oni su se etablirali, mnogi od njih su ušli u vlast. Ovde je to bilo na tragu tradicionalne levice, to je pobunjeni Univerzitet zbog izdaje izvornih načela socijalizma, to je, ako mogu da kažem, bila jedna kritika socijalnih razlika, jedan strah od kapitalizma, jedna kritika pokušaja raslojavanja društva, Komunistička partija je kritikovana zbog dužine vladanja, ali i zbog izdvajanja jednog sloja, na tapetu je bila „crvena buržoazija”. Sama partija je bila podeljena oko tih događaja, deo revolucionara je video u tome svoju mladost, video je neku reinkarnaciju svojih ideja, tako da, reći sada da je to bila istorijska prekretnica – mislim da ne stoji. To se ne može izvući iz unutrašnjeg političkog konteksta. Neko je sada rekao da se to videlo kao zavera. Nije se smatralo samo kao zavera, ali se smatralo da ima elemenata zavere, da studenti koji su došli iz cele Jugoslavije, sa crnogorskih, hercegovačkih brda, imaju i druge ideje, da nisu baš ravnodušni prema idejama kulturne revolucije u Kini. To je bio i generacijski sukob, sukob očeva i dece, bilo je puno sinova i kćeri visokih državnih i partijskih funkcionera, generala. Ne možete sada reći – to je bila anticipacija postkomunizma, to je bila borba za slobodu individue, to je bila borba za liberalnu demokratiju – to, jednostavno, ne potvrđuje stvarna istorija, ako hoćemo o tome ozbiljno da razgovaramo. Mi smo došli u CK tog jutra kad su počele demonstracije, deo rukovodstva je znao za to! Tito je bio – za tako veliku turbulenciju, svi su fakulteti okupirani – neopisivo miran i spokojan. I onaj njegov govor nije izašao kao neka njegova taktika, on je prosto mislio da to ide njemu u prilog, protiv tih suviše radikalnih promena. On nije tražio nikakvu intervenciju, tražio je da odu profesori. Srpsko partijsko rukovodstvo je bilo izloženo dvostrukoj vatri: s jedne strane, pobunjeni studenti, s druge strane pritisak da srpska partija nije dovoljno radikalna prema pobuni, da se to pretvara u haos. Moram sa žaljenjem da kažem da je prošlo četrdeset godina, a da o tome nisu objavljene knjige, da to nije istraženo. Čitam neke ljude koji kažu: „1968. je bila poslednji pokušaj da se sačuva Jugoslavija, onda se prešlo na republičke nacionalizme.” To ne stoji! Druga Jugoslavija je donela četiri ustava, donela je 1946. godine Ustav koji je bio kopija sovjetskog ustava, donela je 1953. godine Ustavni zakon, već šezdesetih godina počela je da pravi formulu koja bi reflektovala složenost države i nije nimalo slučajno da 1963. godine, oko tog Ustava dolazi do sukoba, jer imate jednu polemiku koja reflektuje stanovišta političkih vrhova, nisu to samo dva pisca u polemici – Ćosić odavde, koji smatra da je to kraj Jugoslavije i kraj socijalizma i Pirjavec koji to vidi kao anticipaciju evropskih integracija i ne misli da slovenačka republika treba da se istopi u centralizovanoj državi. Imate Ustav 1963. godine, imate ustavne amandmane već 1971. i 1972. godine koji su, u suštini, omogućili donošenje Ustava 1974. godine. Znači, zemlja je u stalnom traženju formule održivosti, federalizma kao regulativne formule u zemlji različitih naroda, vera, jezika, tradicije. I sad reći da su studentske demonstracije prelomile sudbinu Jugoslavije i pošto su one na neki način obustavljene, otišlo se u nacionalizam?! A ovde je postignut konsenzus oko neprihvatanja Ustava 1974. godine! Istorijska prekretnica je bila okupacija Čehoslovačke, koja je označila kraj istorije socijalizma sa ljudskim licem. Mraz dolazi iz Kremlja, kako glasi naslov sjajne knjige Jiržija Mlinarža. Sada je, povodom obeležavanja četrdesetogodišnjice studentskih demonstracija, Institut za noviju istoriju Srbije objavio zbornik radova. To me je obradovalo: događaj postaje predmet istraživanja i videće se iz različitih perspektiva (…)
Da li se i pred Titom pominjalo to „posle Tita”?
Više je on sam to govorio, on je govorio: „Ne mislim ja da sam večit”, to je bila tema koja vas pritiska, a odbijate da je formulišete. Već tada je bilo jasno da je odnos takav da Srbija ne može ostati na jednoj strani, a svi drugi na drugoj, da je tu nužan kompromis, ali spremao se Ustav i deo srpskog političkog rukovodstva koje je inspirisalo razgovor kod Tita je smatralo da kada je već uklonjeno hrvatsko rukovodstvo, treba to uraditi na svaki način i u Srbiji, misleći verovatno da će onda doći do takvog odnosa snaga koji će sprečiti donošenje Ustava. Mi smo morali da odemo pri kraju svog mandata, pre republičkog kongresa partije, mi nismo smeli biti ponovo izabrani jer bismo se sporazumeli sa ostalima u Jugoslaviji. Ključno pitanje je bilo razumevanje Jugoslavije, mi smo apsolutno bili za sporazum, za konsenzus. Znate, objektivna situacija Srbije je bila takva da je bilo iracionalno rizikovati tu situaciju u ime nekog imaginarnog ujedinjavanja ili neke dominantne pozicije u jugoslovenskoj državi. Srpski nacionalizam nije bio nikakav fantom, to je bila realna snaga, prisutna u svim institucijama, vrlo jaka u partiji, ja Vam kažem, u partiji je to bilo ukroćeno i svako je izgovarao parolu bratstva-jedinstva, ali nikom nije padalo na pamet da Srbiji u Jugoslaviji ne pripada centralno mesto, po broju, po zaslugama, po žrtvama (…)
Kako ste videli Tita u vreme dok ste bili u politici? Kako ga ocenjujete danas kao istoričarka sa distancom od trideset pet godina?
– Moji prvi susreti sa njim su bili u vreme dok sam radila u CK omladine Jugoslavije, on je primao delegacije. Nesporno je on u to vreme bio autoritet, sigurno, svako ko je tamo otišao smatrao je to i nekom specijalnom prilikom i čašću, ali ja se, iskreno Vam kažem, ne sećam neke velike distance, arogancije, ne sećam se nekog osećanja kod tih ljudi da je on božanstvo, iako je imao nesporan autoritet. Taj legitimitet je crpeo iz uloge u ratu i iz otpora 1948, iz činjenice da je postao svetski državnik. Kasnije, kada sam došla u CK Srbije, to je bilo 1964/1965. godine, susreti su bili češći, to je bio već neki način rada koji je otkrivao i slabosti sistema, jer institucije u okviru koje bi se raspravljalo o otvorenim pitanjima nisu na taj način funkcionisale i to je verovatno jedna od ozbiljnih mana tog sistema. Recimo, mi smo uvek zagovarali da se o hrvatskom pitanju otvoreno razgovara, govorili smo – Hrvati postavljaju određena pitanja: funkcionisanje federacije, finansiranje nerazvijenih, devizni režim, veliki sistemi u Beogradu, dajte da to pitanje otvorimo ili neko drugi da to radi…
(Nastavlja se)
IN ENGLISH1 sedmica
IN ENGLISH1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
IN ENGLISH1 sedmica
Izdvojeno3 sedmice