Povežite se sa nama

FELJTON

JUGOSLAVIJA JE BILA NAŠA PRVA EVROPA (IV): Rad u ženskoj organizaciji

Objavljeno prije

na

Da li ste išli i na Zapad?

– Išla sam i na Zapad. Tada smo baš Pribićević, Mirković i ja, i to su bila dragocena iskustva za našu generaciju, dosta putovali i dosta mogli da poredimo. Sticajem okolnosti mi smo najviše videli skandinavske zemlje gde je socijaldemokratski pokret bio razvijen i oni su imali dobre veze sa našom omladinskom organizacijom. I to su bila velika iskustva, oni su nas uvek pitali, proveravali i apsulutno razlikovali u Istočnoj Evropi. Ja moram reći da mi nismo bili nikakvi apologeti, kao što iz naknadne perspektive izgleda, dobro, mi smo sigurno branili 1948. sa nekim ponosom, bili smo mladi ljudi, ali ljudi s kojima sam ja putovala nikad nisu bili potpuno slepi za drugo mišljenje, za drugu istinu, za to da ovde ipak postoji kult ličnosti, vi ste to negirali, ali vam je neko skretao pažnju da razmišljate i u tom pravcu, da postoji jedna partija, da su to njene organske karakteristike. Tako da mislim da je to bilo jedno dragoceno iskustvo za moje sazrevanje, za upoznavanje sveta, za celu tu generaciju, nije reč samo o pojedincu. Mnogo ljudi je ovde dolazilo, sa svima njima mi smo putovali kroz Jugoslaviju, vodili razgovore, ja nikako ne bih mogla reći da je to jedno „bornirano” ideološko vreme, jedno zatvoreno vreme (…) To je bilo šezdesetih?

– Da, to je bilo od 1961. do kraja 1964. Za to vreme sam i drugi put magistrirala sa temom „Kulturna politika u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata”, bila sam trudna… Ako sebe mogu da definišem, ja sam svuda učila i nekako se za mene nije lepilo zlo, to najviše dugujem prirodi, nisam bila zlopamtilo. Mene i Tripala je na razgovor pozvao Aleksandar Ranković i rekao je da ja to preuzmem. Tripalo i ja smo odgovorili da sam možda suviše mlada, da je ratna generacija još u punoj snazi, ali na kraju sam pristala, možda iz racionalnih razloga sam mislila da ne može da šteti stvari. Otpor je bio strašan…

Od koga?

– Od žena u komunističkom pokretu i to je na neki način bilo potpuno razumljivo zato što je to bila generacija predratnih komunistkinja. Tu je bilo sjajnih žena iz cele bivše Jugoslavije: Vida Tomšič, Lidija Šentjurc… One su bile vrlo važni akteri u ratu, posle rata su došle na vodeće funkcije, bile su članovi vlada, članovi CK, i sad, prva reforma, prva smena generacija počinje baš u ženskom pokretu, to je stvarno bilo rizično. Tako da su one to nekako teško podnele, naravno da jednu takvu promenu uvek prati čitav niz raznih fabula jer sam bila mlada žena, međutim, ja sam mislila da stvar zavisi od mene, jako sam ih uvažavala, niko tu nije bio nigde pomeren. Sećam se jedne žene, zvala se Milka Lasić, bila je pravnica, predratna komunistkinja, koja je pokazivala neprikriven otpor prema meni jer sam bila mlada žena, kako su oni govorili, koja ne izgleda baš kao neko čudovište, međutim, ja nisam na to uopšte reagovala. Posle dugo vremena saznala sam njenu životnu priču jer smo se posle jako približile. Naime, i njen muž je bio predratni komunista, bili su poznati u Hrvatskoj, muž joj je ubijen u Jasenovcu, i u ratu je nestalo njeno dete(… )

A zašto je imala otpor prema Vama?

– To je prosto bio otpor prema novim ljudima, kod nas je bio veliki otpor prema novim ljudima, to je bilo generacijski, ta generacija kao da je ponekad mislila da je besmrtna, izgledalo je kao da oni uopšte ne mogu da zamisle ni svoj biološki kraj. Oni su prošli robije i ja sam ih smatrala autentičnim. To Vam pričam zato što postoje pismeni tragovi, ja sam i tada govorila da se moraju uvoditi mladi ljudi koji nemaju to iskustvo robija, to što je rekao Đilas: „Nisam ja našao komunizam, komunizam je našao mene.” Došao iz bestragije, iz bede i sirotinje, pobunio se i tu u zatvoru počeo da otkriva da postoje neke ideje, postoji neka revolucija. Ta generacija koja je prošla rat, došla na vlast, preživela 1948. – njima je more bilo do kolena! Desila se ta čistka i obračuni i među njima, oni su se, naravno, posle socijalno odvojili od naroda, birokratizovali u velikoj meri, ne svi, ali, znate šta, to su bili zreli ljudi i ono što sam ja kod njih duboko poštovala – oni su poznavali narod i bili su jako oprezni. Sad će se reći da je njihov konzervativizam dobrim delom bio motivisan njihovim vlastoljubljem. Ali oni su i strahovali šta iz tog naroda može sve da izađe, Koča Popović je meni govorio: „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.” Nije stvar samo političke volje kako taj narod da pokreneš, da ide na nešto bolje, civilizovanije… Rad u ženskoj organizaciji je bio jedan vrlo zanimljiv pokus, to je bila organizacija u kojoj su učestvovali i muškarci, mi smo puno stvari pokrenuli, mnogo novih žena je ušlo u politiku, to je vreme kada je Narodna skupština imala valjda najveći broj žena-poslanika. Pokrenuli smo pitanje prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, hendikepiranim, dečije ustanove… Odjednom smo se sreli sa užasnim socijalnim rasponom u Jugoslaviji. Imali ste Sloveniju sa takvim potrebama i imali ste jug Srbije, Makedoniju, gde je žena nepismena, živi u vrlo teškim uslovima, u srednjem veku, izrabljivana i mi smo brzo shvatili da se mora praviti i veliki raspon u formama rada. Ne može se prilaziti svuda na isti način i to je moje veliko iskustvo šta je stvarno Jugoslavija gde vi ne možete da držite jednu Sloveniju na proseku zato što sa njom padate i vi kao celina, a da u isto vreme neku vranjansku ženu ne možete da terate da pravi moderne oblike organizovanja. Sada mi se javila jedna mlada istoričarka, Nemica, koja radi kao doktorat te oblike organizovanja žena. Ona je sve to vrlo temeljno istražila i ona je impresionirana, kaže: „To je takva inventivnost, takva modernost i takva humanost koju ovde svuda osećam”, i rekla mi je: „Ja imam veliki problem u Nemačkoj sa svojim mentorima jer oni kažu da sam se pretvorila u apologetu komunizma. Nisam ja nikakav apologeta, ja to čitam, razgovaram sa ženama.” Tu je bio dobar međugeneracijski kontakt, i mi smo se rastali u sjajnom raspoloženju. Evo nekih imena: Milka Minić, Bosa Cvetić, u Sloveniji je bila Olga Vrabič, Lidija Šentjurc, Vida Tomšič, to su bile žene od velikih formata, u Hrvatskoj je tada bila Marija Šoljan, bilo je vrlo mnogo stručnih žena, angažovane su i žene lekari, inženjeri, tu su bile velike tribine, pokretalo se žensko pitanje na nov način.

Mislite li da je taj sistem mnogo učinio za emancipaciju žena?

– Ja mislim da jeste. Rat je sigurno mnogo učinio, pokret je učinio mnogo, jer to su emancipatorski pokreti, komunistički pokret je nezamisliv bez žena. Dakle, sam pokret je učinio, antifašistički rat je učinio, a onda počinje jedna birokratizacija života koja ide na njihovu štetu. Kada je došla nova generacija ona je tome dala jedan podstrek, novu energiju, dovela do čitavog niza novih ličnosti i u parlamentu, u Bosni je bila Dušanka Kovačević, u Makedoniji Mara Naceva, Vera Aceva. Tako da je rad sa ženama za mene bio dragoceno iskustvo, ja sam tu učila… Postoji iluzija da možete sve da zaturite, međutim, u nekoj generaciji se to vrati, skoro je došao jedan mlad čovek koji radi doktorsku disertaciju o Mitri Mitrović. Ja sam mu pomogla da dođe u dodir sa ljudima, morala sam uveče da okrenem deset telefona, da zamolim, da njemu napravim spisak da ode pa da razgovara… On je impresioniran, kaže, kakva je to inteligencija, kakav je to karakter i kakav je to težak život! E, sad, Mitra se razišla sa pokretom u Srbiji gde je bio oštar rez prema njoj, u Sloveniji nije! Oni su rekli: „Možda smo mi za nju, kada je bila vlast, bili vazduh, ali ona je žena od vrednosti, ona je žena od zasluga, ne može to da se ignoriše.” I kad je došlo do te generacijske smene u ženskom pokretu, mi smo nju počeli da pozivamo, bila je godišnjica AFŽ-a i ona je došla, ja sam prišla da je pozdravim, a ona je sav taj bes koji se u njoj godinama skupljao na mene sručila. Dok sam je slušala meni su potekle suze, ništa nisam govorila, znala sam ko je i šta je ona, pročitala njeno Ratno putovanje, njenog Veselina Maslešu, znala celu priču sa Đilasom, i ona se trgla i rekla: „Izvinite, Vi ste dobar čovek, niste Vi prava osoba kojoj ja treba sve to da kažem”, odgovorila sam da sam to tako i razumela. Posle smo se povremeno čule, kad je njena majka umrla, ja sam otišla na pogreb, ona je bila zaprepašćena: „Vi ste došli? Moja majka je zaslužila, bila je dobar čovek.” Kad je ona umrla, njena ćerka mi se javila i rekla: „Ako bi moja majka želela da iko napiše nekrolog, to biste bili Vi.” Ja sam napisala i kad se ovaj mladić javio, pitala sam ga kako je došao na ideju da radi Mitru Mitrović, a on je rekao da je pročitao taj nekrolog.

(Nastavlja se)

Komentari

nastavi čitati

FELJTON

Netačni navodi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Netačni navodi

(Nestalo rješenje o saglasnosti za izgradnju Njegoševog Mauzoleja iz 1967: Nema ga ni u Upravi za zaštitu kultumih dobara ni u Državnom arhivu, Monitor br.1582)

 

Povodom netačnih navoda u tekstu “Nestalo rješenje o saglasnosti za izgradnju Njegoševog Mauzoleja iz 1967: Nema ga ni u Upravi za zaštitu kultumih dobara ni u Državnom arhivu”, objavljenog 12.02.2021. u online izdanju Monitora, Uprava za zaštitu kultumih dobara traži da se isti isprave.

Naime, u odgovoru upućenom Vašem nedeljniku, kao i Mitropoliji Crnogorsko primorskoj, koje dostavljamo u prilogu, nigdje se ne pominje Državni arhiv, već da je dokument na Revers svojevremeno Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Socijalističke Republike Crne Gore ustupio pravnoj službi SO Cetinje.

Molim Vas da u cilju tačnog i objektivnog informisanja javnosti objavite naš demant.

Prilog:

– Odgovor na novinarska pitanja

– Dopis MCP

19Direktor Božidar Božović

Komentari

nastavi čitati

FELJTON

MIODRAG PEROVIĆ: 30 GODINA MONITORA (XI): Tri godine s Ćanom (1992–1994)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Profesor Miodrag Perović piše o nastanku i opstajanju Monitora, o vremenu i ljudima

 

Ćano i ja smo na angažman u Monitoru gledali kao na misiju koja je bila izvan naših osnovnih profesija. Imali smo dvije konvergentne, ali različite uloge. Ja sam i dan i noć živio sa listom i lokalnom sredinom. Ćano je uglavnom boravio u Beču i Moskvi i otuda pomagao list. U redakciju je dolazio rijetko. Spojio nas je crnogorski independizam u teškom istorijskom trenutku. Ludilo srpskog nacionalizma prijetilo je da izbriše krunu višestoljetne crnogorske borbe za slobodu – crnogorsku državu. Iako smo gajili uzajamno poštovanje i povjerenje, nijesmo drugovali u slobodnom vremenu. Jer slobodnog vremena nijesmo ni imali. Ni mnogo zajedničkih prijatelja, jer je Ćano bio 28 godina stariji od mene. Od ljeta 1991. formirao se odnos u kojem je moj zadatak bio da vodim list i da o svemu obavještavam Ćana tokom njegovih dolazaka u Crnu Goru.

Redovno sam dolazio u Montex kad je on bivao u Podgorici. Ćano nije pomagao samo Monitor, već cijeli independistički pokret. Bio je član SDP, ali je pomagao i Liberalni savez i umjetničke projekte. Ćano je bio i veliki dobrotvor. Pomagao je ljudima u školovanju djece, za liječenje u inostranstvu, za nabavku zdravstvenih pomagala. Jednom studentu našeg univerziteta platio je za operaciju i liječenje 200.000 dolara. Kad je kasnije u Crnoj Gori zbog hiperinflacije zavladalo siromaštvo, prostorija u kojoj je sjedjela Ćanova sekretarica ličila je na čekaonicu u ljekarskoj ordinaciji u vrijeme gripa. Osjećao sam se neprijatno što ulazim preko reda i naši susreti najčešće su imali karakter brifinga. Moj pogled na političku situaciju bio je obavezna „tačka dnevnog reda”.

Ćano je vjerovao da se crnogorsko državno i nacionalno pitanje može riješiti u bliskom vremenu, u okviru rješavanja jugoslovenskog pitanja. Ja sam mislio da s marionetskim režimom u Crnoj Gori, koji ne može ni tri dana opstati bez Miloševićeve podrške, crnogorsko pitanje ne može da se riješi kao i za druge republike bivše Jugoslavije. Treba u pripravnosti pratiti raspad Jugoslavije, ali je zadatak naše generacije da ne dopusti da se to pitanje zatvori sa nepopravljivom štetom. Potrebno nam je vrijeme da epskog Crnogorca preobratimo u racionalnog političkog građanina. U tu svrhu nužni su nam masovni mediji (dnevni list i televizija). Veso Popović je govorio: „Molim te, ne širi defetizam”.

Jedan Ćanov i moj politički angažman pomjerio je Ćana prema mom pogledu na značaj medija za ostvarenje onog što želimo. Da bi se spriječilo rasplamsavanje rata između srpske JNA i drugih republika, Evropska zajednica organizovala je Mirovnu konferenciju sa sjedištem u Hagu, koja je trajala od septembra do decembra 1991. godine. Predsjednik konferencije lord Piter Karington ponudio je plan da sve jugoslovenske republike dobiju međunarodno priznati suverenitet i naprave savez suverenih država. Momir Bulatović je na sjednici koja je održana 18. oktobra saopštio da je crnogorski parlament prihvatio Karingtonov mirovni plan. Uslijedio je pakleni pritisak na Bulatovića od strane Miloševića i njegovih sljedbenika u Titogradu i Beogradu. Bulatović nije izdržao i 30. oktobra podnio je u Hagu amandman kojim je poništio svoju saglasnost datu dvije nedjelje ranije. Crna Gora je počela da zastupa stav Srbije da republike koje to žele mogu ostati u Jugoslaviji kao zajedničkoj državi. Druge republike to nijesu prihvatile. Savjet ministara Evropske zajednice je 17. decembra donio deklaraciju da Jugoslavija više ne postoji i da će EZ i njene članice priznati nezavisnost republikama koje to zatraže. Bulatović je izjavio da rukovodstvo DPS-a „ne umije da pravi nezavisnu Crnu Goru”. U januaru i februaru se koprcao da Crnoj Gori obezbijedi što bolji položaj u dvočlanoj „federaciji”.  Beograd je pritiskao, a marionete popuštale sve dok nijesu pristale na zajedničku državu Srbije i Crne Gore pod nazivom Jugoslavija u koju će se uključiti teritorije u Hrvatskoj i BIH na kojima živi srpski narod. Drugim riječima, da se izbriše crnogorstvo kao istorijska kategorija. DPS je od 22. januara počeo da sprema tzv. referendum o ovom mudrom planu.

Među independistima je zavladala panika. Jasno je bilo da će podvala o očuvanju Jugoslavije uspjeti. Trebalo je postići odlaganje referenduma. Ćano je predložio da ubrzamo formiranje široke nepartijske organizacije koju je ranije planirao. Ja sam bio blizak sa rukovodstvom Liberalnog saveza, a Ćano sa rukovodstvima socijalista. Poveliki broj ljudi koji su u doba starog režima imali važne dužnosti, ostao je u „praznom prostoru”. DPS je smijenio one koji nijesu bili dovoljno Srbi, a druge potisnuo da bi na važnim pozicijama u sistemu imao one koji su spremni da slijede ratnohuškačku politiku bespogovorno. Većina tih ljudi nije se učlanila ni u jednu partiju, ali je imala potrebu da politički djeluje u kritičnim 1990-im. Ćano je održavao odnose i sa ovim ljudima. Obećao im je da će napraviti nepartijsku političku organizaciju, kroz koju bi i oni dali doprinos u borbi koju su predvodili Liberalni savez, Monitor i socijalisti. Ćano je tražio da mu pomognem. Idealizovao je sliku i razmišljao o okupljanju svih relevantnih independističkih snaga u jedan pokret. Rekao sam mu da naše independističke prvake nije moguće objediniti. Operativno objedinjavanje je moguće samo od projekta do projekta. Rekao je, pa dobro, onda za ovu priliku. Pristao sam, uz napomenu da nemam snage da u tome budem mnogo aktivan. Ćano je okupio tim za pripremu, kojem su logističku podršku dali ljudi iz Montexa.

Ćano je bio ličnost velikog formata i regrutovanje članova je teklo brzo u svim sredinama. Devetog februara 1992. održana je Osnivačka skupština Građanskog foruma i njegovog Savjeta. Velika sala Doma omladine pod Goricom bila je dupke puna. Forumu je pristupilo preko 500 pripadnika društvene elite: profesora univerziteta, umjetnika, pisaca, advokata, novinara, privrednika. Skupština GF je izabrala Savjet GF. Za predsjednika GF izabran je Ćano, a za predsjednika Savjeta ja.

Skupština GF je usvojila Rezoluciju, kojom se obratila Skupštini, Predsjedništvu i Vladi Crne Gore i domaćoj i međunarodnoj javnosti. U rezoluciji se podvlači:

„Reintergracija Jugoslavije u vidu nekog saveza jugoslovenskih zemalja (država) istorjiski je interes crnogorskog naroda i svih građana Crne Gore. Ali, stvaranje i podržavanje zablude da je ujedinjenje Crne Gore i Srbije u jednu, takozvanu federalnu državu, čin očuvanja Jugoslavije, zloupotreba je tragične situacije u kojoj se našla Crna Gora. To je čin protiv jugoslovenstva i svake ideje o zajedništvu jer ponavlja velikodržavne težnje okupljanja južnoslovenskih naroda oko takozvanog vodećeg naroda. Takva ideja dugoročno ne samo da znači nestajanje Crne Gore kao države, već u svom začetku eliminiše mogućnost zajednice ravnopravnih jugoslovenskih naroda i južnoslovenskih zemalja.

Samo suverena i međunarodno priznata Crna Gora može biti faktor integracije među jugoslovenskim zemljama i u Evropi.”

Za režim je Rezolucija Građanskog foruma bila neprijatna, jer su članovi foruma u velikom broju bili ljudi iz establišmenta, mnogi od njih još uvijek članovi DPS-a (kao članovi bivšeg SK). Ta činjenica je osporavala politiku režima u trenutku kad je on krenuo u referendum.

Očekivali smo da Bulatović i Đukanović neće odustati od svoje namjere, ali smo se nadali da će ovakva Rezolucija, donesena od značajnog uzorka društvene elite, s pažnjom biti dočekana od predstavnika međunarodne zajednice, koji se bave jugoslovenskim problemom. Stoga smo prevod rezolucije uručili ambasadorima velikih sila i poslali njihovim ministrima spoljnih poslova. Stupili smo u kontakt sa Robertom Badinterom i lordom  Karingtonom. Sastavili smo Promemoriju Londonskoj konferenciji koju su potpisale sve suverenističke političke partije i organizacije. Pozivajući se na istorijsko pravo na vjekovnu crnogorsku državnost, Promemorija osporava legitimitet pučističke od Beograda instalirane vlasti da realizuje faktičko prisajedinjavanje Crne Gore Srbiji. Zahtijevali smo da Crna Gora na konferenciji ima ravnopravan status sa ostalim republikama Jugoslavije koja se raspadala. I da ne bude predstavljena zajedničkom delegacijom Srbije i Crne Gore, da se ne bi ponovila situacija sa Pariske mirovne konferencije poslije Prvog svjetskog rata, kada je Crna Gora pripojena Srbiji, iako je bila član pobjedničke koalicije. Tražili smo da u sastav crnogorske delegacije budu uključeni i predstavnici organizacija koje su potpisale Promemoriju.

Znali smo da su male šanse da naši predlozi budu prihvaćeni, ali smo Promemorijom pokazali da značajne političke snage ne prihvataju zamjenu crnogorske državne nezavisnosti zajedničkom državom Crne Gore i Srbije. Da ta zamjena ne rješava crnogorsko pitanje, već ga zaoštrava i ostavlja otvorenim.

(Nastaviće se)

Komentari

nastavi čitati

FELJTON

MIODRAG PEROVIĆ: 30 GODINA MONITORA (X):  Korisne posljedice napada na Monitor

Objavljeno prije

na

Objavio:

Profesor Miodrag Perović piše o nastanku i opstajanju Monitora, o vremenu i ljudima

 

Paradoksalno, ali Monitor  je imao i značajne pozitivne posljedice od bombardovanja redakcije. Strane ambasade u Beogradu su se zainteresovale za pritisak režima na list. Postali smo predmet njihovog stalnog interesovanja kod režima. Osobito je bio značajan susret sa ambasadorom SAD-a Vorenom Cimermanom (Warren Zimermann), koji je u svojim memoarima o ratu u Jugoslaviji ispričao da sam pravio intervju s njim u redakciji iznad koje je na krovu zgrade zjapila rupa u krovu. Kad je saznao da sam bio viziting profesor na Univerzitetu u Mičigenu, zadržao se na toj informaciji. Neko iz njegove porodice (čini mi se bratanić) studirao je na tom prestižnom univerzitetu, pa se raspitivao o motivaciji profesionalno ostvarenog naučnika da radi to što ja radim. Rekao sam mu da je ovo važan istorijski trenutak za Crnu Goru, jer od toga kakav će državni status imati kad se završi jugoslovenska kriza, zavisiće kvalitet života i sloboda u njoj narednih pola vijeka. Upoznao sam ga sa istorijom Crne Gore, Vilsonovom podrškom 1920-ih, višestruko sporijim razvojem Crne Gore od razvoja drugih republika u Jugoslaviji Karađorđevića i slično. Objasnio sam mu da je puč 1989. bio drugi anšlus Crne Gore Srbiji u dvadesetom vijeku. Na kraju razgovora rekao mi je da je za sat i po našeg razgovora naučio o Crnoj Gori više nego za cijeli prethodni boravak u Jugoslaviji. Pitao me šta može da učini za mene i Monitor. Nalazeći se pod utiskom od nedavnog bombardovanja, odgovorio sam da bi možda intervencijom kod vlasti mogao da doprinese bezbjednosti lista i novinara. Rekao je da će svaki put kad bude dolazio u Crnu Goru tražiti preko državnog protokola da mu organizuje posjetu Monitoru. Održao je riječ i svakih mjesec-dva parkirao bi svoju ogromnu limuzinu ispred redakcije i ulazio da razgovaramo. Učinio je i niz drugih stvari. Tražio je od svojih kolega ambasadora u Beogradu da se kod crnogorske vlasti takođe interesuju za Monitor. To nas je zaštitilo od novih napada na redakciju. Našao je i neku fondaciju (čini mi se da se zvala Maršalov fond za medije) u Vašingtonu, koju sam kasnije posjetio. Naredne godine dobili smo od ovog fonda poveliku količinu kompjuterske opreme. Kada je neko od novinara kasnije bio u Americi po programu kulturne razmjene, organizator ga je vodio i u tu fondaciju. Na zidu prostorije za sastanke bila je slika naslovne strane Monitora.

I drugi ambasadori animirali su fondacije u svojim zemljama, koje su davale tehničku pomoć medijima. Tokom narednih pola godine posjetili su nas predstavnici niza fondacija. Razvijala se saradnja između Monitora i tih fondacija, takođe i lični odnosi između nas i ljudi koji su njima rukovodili. Tako je došlo do niza mojih posjeta raznim fondacijama i listovima u inostranstvu. Jedna fondacija nas je snabdjela diktafonima za novinare, druga laserskim štampačem, treća s nekoliko kompjutera, tako da smo naredne godine bili solidno opremljeni kompjuterskom opremom. Listovi su pravili informaciju o Monitoru, tako da je problem pritiska režima na Monitor dobijao više pažnje nego što smo mogli i pomisliti.

REZIME ZA 1991: Sljedeće pismo koje sam krajem novembra 1991. poslao Ćanu, rezimira razvoj Monitora za trinaest mjeseci od osnivanja. (U stvari, do kraja 1991, jer u decembru nije bilo značajnih novina u životu lista.)

Montenegropublic, d.o.o. – Monitor

Titograd, Dalmatinska 52

tel. 081/15-394, tel./fax 081/33 727

ref: 434-01  datum: 25.11.91.

Dragi Ćano,

Monitor je u svom polaganom napredovanju došao dotle da se u Crnoj Gori prodaje u više primjeraka nego Vreme, NIN, Danas, Nedjelja i Duga zajedno. To znači da nam je Monitor, u ovom trenutku, veoma značajan projekat.

Rad u redakciji sam kompjuterizovao i trenutno sami vršimo cjelokupnu pripremu lista. Na laserskom štampaču štampamo nulti primjerak lista. Odnesemo ga u štampariju oko tri popodne, oko šest imamo list gotov.

Preuzimajući 80 odsto tehnološkog procesa iz faze koja prethodi štampanju, smanjio sam troškove za ovu fazu 50 odsto (što čini 25 odsto ukupne cijene štampanja). Tako sam se primakao blizu granice da zarada od prodaje lista bude jednaka troškovima štampanja. (Ostali bi onda troškovi za prostorije, energiju, telefone, potrošni materijal i honorare – oko 2.500 dolara mjesečno). Moj je cilj da preuzmem od Pobjede sve faze rada koje su jeftinije u mojoj izvedbi. U štampariji se obavljaju još tri uzastopna snimanja lista, dva na fotografske folije, jedno na ploče koje se montiraju na rotaciju, s kojih se prenosi otisak na papir. Prva dva snimanja se mogu eliminisati. Mislim da ću pomoću folija koje sam ti tražio izbjeći prvo snimanje. Drugo se može izbjeći ako se nabave takozvane pozitivne ploče, koje ovi komunistički slijepci iz Pobjede nijesu do sada koristili.

Mislim da bi ti, odnosno CINEX, mogli da mi pomognete u nabavci ovih ploča. Budući da se može desiti da u toku narednih godinu dana nabavimo štamparsku mašinu ili promijenimo štampariju, ne treba kupovati godišnju potrebu, već za pola godine, na primjer. Za početak bi bilo dovoljno i za jedan mjesec, da probamo.

Na kraju, moguće su uštede u papiru, koji me prilično košta. Papir je veoma skup, a kvalitet koji Pobjeda nabavlja je slab. Po jednom broju Monitora troškovi papira su oko 650 dolara, kad se nabavlja preko Pobjede, odnosno kad je papir dio usluge koju daje Pobjeda. S njima nikad nijesam siguran da nijesu dali jednu a naplatili drugu vrstu papira. Oni bi pristali da, zbog kvaliteta, ja nabavljam papir koji mi treba. Ovo s pločama i papirom može biti od vitalne važnosti zbog ekonomske blokade. Lako se može desiti da oni, kao što su već jednom učinili, jedno jutro kažu: ,,Nemamo papira i ploča za ovaj broj”. Zato ovo izuči i kaži mi šta mi možeš pomoći u vezi sa nabavkom i transportom do Titograda, bez obzira da li ćeš moći jedan dio ili cjelokupne troškove da preuzmeš na sebe.

Da rezimiram: Od 130.000 dolara koliko je koštalo izdavanje Monitora za minulih 13 mjeseci, ja sam zaradio od prodaje 45.000 dolara, od sponzorstva, tj. od tebe, ti znaš koliko, a ostalo sam dobio od reklama i drugih vrsta pomoći.

U toku narednih nekoliko mjeseci nužna mi je pomoć od 2.500 dolara mjesečno, bez obzira da li ćeš moći da mi pomogneš u nabavci materijala koji sam gore naveo. Vremena su teška, ljudi sve oskudnije žive i ne mogu da zadržim novinare ako im po nešto ne plaćam.

Porazmisli o svemu i po gospođi Popović mi poruči što treba; na primjer, kad da ti se javim.

Mnogo pozdrava tebi i tvojima,

M.

P.S. Šaljem ti kopiju projekta za izdavanje dnevnih novina. Budući da mi za taj projekat treba mnogo kompjuterske opreme, a ova koju trenutno imam većinom je stara više od 10 godina, ako gdje povoljno ispadne kompjuter iz generacije PC 386 brzi (više od 33 MHz) ili bilo koji (oni su svi brzi) iz generacije PC 486, kupi mi. Ako sačuvamo Monitor do vremena kad budeš imao bilo kakvu noviju štampariju (recimo samo dio onoga što predlaže Vuko (Vuko Vukadinović, tadašnji direktor Montex banke u Podgorici, prim. aut.), bićemo u stanju da odmah startujemo sa dnevnim listom. Pritom nećemo ništa gubiti ni na Monitoru ni na dnevnim novinama. Naprotiv, na ovim posljednjim se može ostvariti i zarada, kako se u priloženom projektu vidi.

 

Iz gornjeg pisma vidi se da je krajem 1991. Monitor već postigao veliki uticaj. Prvi put u XX vijeku neka crnogorska novina je imala veći uticaj na formiranje javnog mnjenja od srpskih novina. Početkom 1992. Rajo je donio i informaciju da u Miloševićevom kabinetu postoji „referent za Monitor”. Ćano i ja smo bili zadovoljni Monitorovim i našim doprinosom jačanju suverenističkog pokreta. (Ja sam više koristio termin independistički, a Ćano suverenistički.) Planirali smo da Ćano daje 2.500 USD dolara mjesečno, a Monitor iz prodaje i reklama zajedno sa sponzorima još najmanje toliko.

Na osnovu promjene raspoloženja prema pitanju nezavisnosti Crne Gore, koju je izazvao independistički pokret (Liberalni savez, Monitor, dvije socijalističke partije i independistički orijentisani intelektualci), mislio sam da bi televizija i dnevni list to raspoloženje višestruko povećali. Vjerovao sam da bi to dovelo do obaranja promiloševićevog pučističkog režima ili bar do promjene njegove politike. Finansijske mogućnosti pokreta koji je održavao Monitor nijesu bile dovoljne za pokretanje dnevnog lista ili televizije. Ćano je bio jedina ličnost koja je mogla obezbijediti finansije za takve projekte. Iz gornjeg pisma se vidi da sam ga uvlačio u tu priču. Priču o dnevnom listu nije primao k srcu, ali o televiziji jeste. Međutim, ideju nijesmo operativno razrađivali jer se Ćano nije izjašnjavao o njegovim mogućnostima da finansira taj projekat.

(Nastaviće se)

Komentari

nastavi čitati
Advertisement

Kolumne

Novi broj

Facebook

Izdvajamo