Javnost u Srbiji i Crnoj Gori ovih dana je zaokupila dinamika odnosa između mitropolita Amfilohija Radovića i Poverenice za ravnopravnost Republike Srbije Nevene Petrušić, jer je ona tražila da se mitropoliti izvini jednom djelu građana, onima iz LGBT populacije, zbog uvreda na njihov račun. Mitropolit je to odbio a zatim je i Poverenica izjavila da mitropolita ipak neće tužiti. Smatrali smo da je zgodna prilika da o ovom događaju ali i nizu drugih pitanja od interesa za građane i u Crnoj Gori u čijem rešavanju mogu da učestvuju i NVO, razgovaramo sa Milanom Antonijevićem, direktorom JUKOM, organizacije čiji je jedan od osnivača i dugogodišnji lider sve do smrti, bila Biljana Kovačević-Vučo. JUKOM je posljednjih godina dobio više presuda u korist građana Srbije pred međunarodnim instancama i sudovima, što je veliko ohrabrenje za ljude koji su godinama bili žrtve problematičnog pravosuđa. MONITOR: Reagovali ste ovih dana na zahtjev Poverenice za ravnopravnost da se mitropolit Amfilohije Radović izvini pripadnicima gej populacije zbog svojih invektiva. Kako se u tom slučaju tretira pozicija mitropolita, kao građanina?
ANTONIJEVIĆ: Posle zahteva Poverenice da se Amfilohije izvini zbog govora mržnje, kao odbranu za sada vidimo tvrdnje da on nije državljanin Srbije već Crne Gore. Tu je negde po svojoj jezgrovitosti i izjava Amfilohija da nije osudio grešnike nego greh. Ako neko iz SPC, ko odgovara javnosti u ime Amfilohija, razmatra isključivo pitanje državljanstava, tj.pasoša koji on poseduje, a ne razmatra odgovornost za reči i posledice koje takve reči mogu izazvati, ne vidim način da iz ovog stanja izađemo.
Ukoliko sa pravnog stanovišta razmatramo ovo pitanje, Poverenica je donela preporuku kojom od Amfilohija traži da se izvini onima koje je u svom govoru poletno i nedvosmisleno napadao. Tu još uvek nema sudskog postupka protiv Amfilohija, on može da usledi kasnije, ukoliko ne bude adekvatnog odgovora, te stoga priča o nadležnosti i državljanstvu nema nikakvu vrednost u ovom trenutku. Zakon o zabrani diskriminacije, po kojem se ovde postupa važi za sve, i sam zakon eksplicitno kaže da je „svako dužan da poštuje načela jednakosti i zabrane diskriminacije”, nije ograničen na državljane Srbije, a i borba protiv diskriminacije ne bi trebalo da poznaje granice.
Ovakav odgovor samo pokazuje nespremnost dela crkve da prihvati odgovornost za ono što neki crkveni velikodostojnici izgovaraju danas, ali i za ono što su izgovarali ranije, tokom sukoba na prostoru bivše SFRJ.
MONITOR: Kako tumačite odbijanje mitropolita Amfilohija?
ANTONIJEVIĆ: Tumačenje nije potrebno, žao mi je što ne vidim ni volje ni snage za promenu, pre svega na strani SPC, za zastupanje jasnih stavova, bez govora mržnje, koji ne vode u nasilje.
MONITOR: Koliko pratite stanje ljudskih prava u Crnoj Gori koje ovdašnje NVO smatraju veoma problematičnim, posebno kada se radi o tzv. ,,obračunu sa prošlošću”, suđenima za ratne zločine, organizovanom kriminalu, ali i u oblasti slobode informisanja gdje su kazne određene medijima i novinarima odavno prešle desetak miliona eura?
ANTONIJEVIĆ: Kao što vidite u slučaju o kome sam malo pre govorio, granice među ovim našim državama teško da postoje, izgovorena reč ima težinu u čitavom regionu, što je dobro, merićemo dostignuća ljudskih prava, upoređivaćemo se, nadgledati jedni druge, a nadam se i takmičiti. Od takve konkurencije, na državnom nivou ne treba bežati.
Ne bih koristio termin ,,obračun sa prošlošću”, bolje da govorimo o suočavanju i otklonu od politike koja je dovela do rata, velikog broja žrtava i siromaštva.
Problemi se prelivaju, često čujemo da ovaj region funkcioniše po principu spojenih sudova, što smo mogli videti po povezanosti kriminala, saradnja tu nikada nije prekidana. Nesigurnost u jednoj od zemalja oseća se u celom regionu.
I na kraju, kao poveznica za naš region služe i suđenja u Hagu, kao i suđenja pred domaćim sudovima u regionu. Ova suđenja daće tu pravnu, činjeničnu podlogu za dalji rad na pomirenju na regionalnom nivou. Pomenuo bih i inicijative velikog broja organizacija za osnivanje regionalne komisije, koja će uskoro biti predata u ruke vladama i parlamentima u regionu.
MONITOR: Kakve su mogućnosti medija u tome?
ANTONIJEVIĆ: Još jedna od zajedničkih karakteristika u regionu, a posebno u Crnoj Gori i Srbiji su pritisci na medije, postojeći zakoni pogoduju tome, mnogo je mehanizama za pritisak koje možete koristiti protiv medija i ostati potpuno u okvirima prava.
Mnogo nas stvari povezuje, zar ne?
MONITOR: Pretpostavljam da pratite slučaj suđenja za deportaciju bosanskih izbeglica u RS 1992, a tu je i crnogorski zahtjev Srbiji da izruči Veselina Vukotića, jednog od DB službenika koje je uočio još Stane Dolanc. Oba slučaja, iako različita, pokazuju da se stari centri moći još dobro drže i da su ljudi iz njihovih vrhova praktički nedodirljivi?
ANTONIJEVIĆ: Često pričamo o centrima moći, ali ovakvi slučajevi pokazuju da ta priča na žalost još nije prevaziđena, da je sistem pretrpeo male promene, da su oni koji su bili sposobni da čine zločine, da ih organizuju, još uvek blizu donosilaca odluka. Vreme to može promeniti, ali i dubinska reforma službi bezbednosti može ubrzati taj proces.
MONITOR: JUKOM se dugo bavi i zastupanjem građana pred međunarodnim organizacijama i sudovima. Pred Komitetom za ljudska prava UN uspeli ste da dokažete da je država oštetila prava novinara Željka Bodrožića, a dobili ste i više slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Vredi li tražiti pravdu tamo i šta su Vaša najvažnija iskustva u tim slučajevima?
ANTONIJEVIĆ: Pravda ni pred ovim međunarodnim institucijama nije brza, ali ipak, uspeh u pojedinim slučajevima otvorio nam je vrata da menjamo praksu državnih organa u Srbiji, pre svega sudova. Posle velikog broja presuda ESLJP zbog dužine postupka, sudije ce morati odgovornije da se odnose prema predmetima. Slučaj ubistva Brisa Tatona, kada je u kratkom roku, za nepunih osam meseci završeno kompleksno suđenje (u prvom stepenu), sa mnoštvom izvedenih dokaza, govori nam da sud može da radi brzo, a da kvalitet presude ne bude ugrožen. No vratimo se na Evropski sud za ljudska prava, praksa ovog suda moraće da ulazi i u svest sudija u Srbiji, što još na žalost nije slučaj, a ne vidim da je stanje išta bolje u Crnoj Gori.
MONITOR: Kako procjenjujete napore Srbije da uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića? Da li je moguće da godinama vlast ne nailazi ni na trag Mladićevog ili Hadžićevog kretanja?
ANTONIJEVIĆ: Tragova očigledno ima, samo se otkrivaju sa dovoljnim zakašnjenjem da više ničemu ne služe. Ne želim da budem ciničan, ali svi očekujemo rezultat.
MONITOR: Kako pomoći građanima da se odupru institucionalnom nasilju?
ANTONIJEVIĆ: Naš odgovor, umesto građanske neposlušnosti, koju smo nekada koristili je malo aktivniji, otvorili smo call centar gde će građani moći da se obraćaju našim pravnicima i advokatima ukoliko su im ugrožena ljudska prava.
Zastupajući one čija su ljudska prava ugrožena, koliko nam kapaciteti dozvoljavaju, mi ukazujemo na probleme u sistemu. Dolazimo sa konkretnim rešenjima, zahtevima za promenu zakonodavstva, prakse, pa ćemo videti gde ćemo stići. Energije imamo.
MONITOR: Dobar dio svijeta je aktivno ili pasivno okupiran događajima na Bliskoom i Srednjem istoku. Kako pomoći žrtvama starog i novog nasilja da ga ne reprodukuju, da i sami, osvetom, ili nekako drugačije ne postanu nasilnici?
ANTONIJEVIĆ: Srbija je suviše zaokupljena sobom da bi mogla da ima konstruktivnu ulogu u celom ovom procesu na Bliskom istoku, a i političke procene naše spoljne politike su često bile potpuno pogrešne, tako da je možda i bolje što nismo aktivniji.
Nadam se da ćemo recept za neponavljanje zločina i nasilja pronaći za naš region i da ćemo to moći da predstavimo i drugima.
Politizacija crkvenih pitanja
MONITOR: Kako Vam izgledaju stalni sporovi i sukobi unutar Crne Gore ali i u Srbiji, u vezi sa statusom, imovinom, gradnjom novih crkava kao što je ona na Rumiji, vjeronaukom između CPC i SPC?
ANTONIJEVIĆ: Ta pitanja su u Srbiji u velikoj meri politizovana i izvlače se u trenutku kada treba napraviti pritisak na Crnu Goru ili pokazati snagu ili skrenuti sa pitanja koja duboko potresaju Srbiju. U osnovi to je politika koja ne vodi ka rešenju, već ka održavanju postojećih tenzija. Podsetiću vas da je JUKOM zastupao CPC u postupku registracije u Srbiji i to je još otvoreno pitanje, sa kojim možemo završiti i u Strazburu. Otpor Ministarstva vera i pored više odluka sudova u Srbiji je neshvatljiv. Ukazivali smo na praksu Evropskog suda za ljudska prava, ali još uvek nema razumevanja u ministarstvu. Veronauka je, ukratko, pitanje za koje crkva mora da pokaže više sluha za različitost i ekumenizam.
Sistemsko nasilje
MONITOR: Imali ste nedavno konferenciju pod nazivom „Borba protiv nasilja”. Pored „običnog” nasilja, izgleda da još postoji i sistemsko, državno nasilje, kroz politizovan sudski sistem, na primjer.
ANTONIJEVIĆ: Mi i jesmo na konferenciji govorili o nasilju koje je duboko u sistemu. U proteklih desetak dana u Srbiji smo pratili suđenje zbog paljenja džamije, nasilja protiv Roma u selu Jabuka, a pratili smo i suđenja vođama Obraza i 1389 zbog pretnji i nasilja koje je sprečilo Povorku ponosa 2009 i ugrozilo veliki broj građana koji su učestvovali na Paradi ponosa 2010. Činjenice govore da je suđenje zbog paljenja džamije u Beogradu dobilo dinamiku koju zaslužuje ovakav događaj, tek sedam godina nakon tog događaja. Jednostavno nije bilo političke volje da se sa ovim suđenjem započne. Pa tu se više niko ni ne seća od svedoka bilo kakvih detalja.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno1 sedmica
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice