Povežite se sa nama

INTERVJU

DR VESNA PEŠIĆ: Daleko od samostalnosti pravosuđa

Objavljeno prije

na

U Srbiji se zahuktava predizborna atmosfera. Dok građani žive sve gore, politička elita sve je agilnija u borbi da ostane ili dođe na vlast. ,,Prva liderka Srbije”, političarka i aktivistkinja s najdužim stažom, iznijela je uz kritiku tog stanja i zanimljiv i, politički govoreći, hrabar predlog: da se čitava politička scena okupi i zajednički definiše minimalne interese svih građana i tako se obaveže da se za njih bori, bez obzira na to ko će formirati narednu vladu. MONITOR: Obilježena je još jedna godišnjica ubistva Zorana Đinđića bez značajnijeg pomaka u vezi s političkom pozadinom tog zločina. Ali je baš tih dana u javnost dospjela informacija iz tužilaštva da će u toku predistražnih radnji uskoro biti saslušan Vojislav Koštunica. Vjerujete li da će se doći do nekog uvjerljivog rezultata u vezi s političkom pozadinom?
PEŠIĆ: Tačno, pune su novine priča da je pokrenut predkrivični postupak o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđica, kao i to da će biti saslušan veći broj pojedinaca, uključujući i Vojislava Koštunicu. Ako računamo da kod nas provlačenje kroz štampu znači gotovo isto kao i da je neko kriv, onda je istraživanje pozadine počelo. Ja lično ne vjerujem da će se ići dalje od priče o istrazi. Kad bi se to zaista desilo, morale bi biti otvorene i istrage o pozadini ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, a nisam sigurna koliko je ministar Dačić na to spreman, jer iz SPS-a traže da se stavi tačka na slučaj Mire Marković i porodice Milošević. A to su slučajevi gde je politička pozadina više nego jasna, ali se ipak traži da se stavi tačka. Ja sam skeptična i nemam poverenja u sadašnje pravosuđe u Srbiji.

MONITOR: Nataša Kandić je nedavno iznijela zapanjujuće nalaze o postupcima nekih ljudi iz tužilaštva i policije u vezi sa svjedocima u postupcima za ratne zločine. O pritiscima i nekoj vrsti podmićivanja. Serž Bramerc ipak donekle hvali rad tužilaštva za ratne zločine, ali nema pomaka oko hapšenja Ratka Mladića. Šta se tu dešava?
PEŠIĆ: Nataša Kandić je neka svoja saznanja obelodanila i još u novembru tražila da se ispitaju sumnje u vezi ponašanja pojedinaca u specijalnom tužilaštvu za ratne zločine. Vidim da su se tamo neki jako uzbudili i prete tužbom, a bolje bi bilo da te sumnje koje ne potiču samo od Nataše Kandić budu ispitane. Što se tiče potrage za Ratkom Mladićem i njegove predaje Hagu, kao i tajanstvenih izjava Bramerca, koji je čas zadovoljan čas nije tom poterom, zaista ništa ne znam. Imam crne misli, ali saznanja nemam.

MONITOR: Tu je i aljkavo , neprincipijelno držanje u slučajevima potjernica za Ganićem, Divjakom i drugima u vezi sa napadima na vojnike JNA. Da li se to pokazuje nedovoljna samostalnost dijela pravosuđa, pritisci iz Vlade ili pojedinih stranaka?

PEŠIĆ: Daleko smo mi od samostalnosti pravosuđa. Kad je reč o Dobrovoljačkoj ulici i tamo počinjenim zločinima, o tome se sve zna već odavno, i pre nedelju dana ponovo je precizno opisano šta se 2. i 3. maja događalo u Sarajevu, iz čega se vidi da je Jovo Divjak bio heroj, da je tražio da se nikako ne puca na kolonu koja se povlačila, što je potvrđeno i od generala Kukanjca koji je vodio JNA u Sarajevu. Ove lažne poternice služe Srbiji da dokazuje kako su drugi činili zločine i započeli ratove, a da s ratom Beograd nema veze. Naravno da je glavni problem takvog ponašanja nastojanje da se Bosna totalno razbije, i da se ciljano i dalje vodi konfliktna regionalna politika. Doduše drugim sredstvima, kako se sada kaže, diplomatskim mirnim sredstvima, ali po mom mišljenju i dalje se vodi pogrešna nacionalna politika.

MONITOR: Zagovarate okupljanje svih političkih faktora oko dogovora o glavnim pravcima razvoja zemlje. Da li je realno da jedan novi okrugli sto opozicije i vlasti uspije bar u konceptualnom smislu?
PEŠIĆ: Ja sam dala ideju šta treba da se radi, da treba otvoriti dijalog i napraviti novi dogovor šta treba činiti da Srbija krene napred. Jer, parcijalno posmatranje ovog ili onog problema, a sve je postalo problem, jednostavno ne vredi. Ja nemam uticaja da se takav osnovni proces komunikacije u društvu otvori. Mogu samo da kažem da Srbija mora da se osposobi za rešavanje nagomilnih problema, da vlast mora da se ograniči vladavinom zakona, da mora da se odluči da li će i dalje Srbiju voditi tzv. državni razlog, bolje reći, okamenjeni srpski nacionalizam iz 19. veka, ili će da krene k modernom legitimitetu, da vlast bude ne vladalac, nego dobra uprava za građane i o kojoj sude građani na slobodnim i demokratskim izborima.

MONITOR: Vi ne isključujete ni mogućnost velike postizborne koalicije DS-SNS?

PEŠIĆ: Takva koalicija nije isključena, ali opet ponavljam, mora se unapred reći šta su ciljevi takve koalicije i šta ona treba da uradi. Ako je samo spasavanje da se ostane na vlasti i tera po starom, meni je svejedno, da li će biti ova ili neka druga koalicija. To po „starom” je nepodnošljivo za građane, ali i u nacionalnom smislu. Srbija će propasti, a sa njom i Srbi. Naivni su Srbi u drugim državama kada misle da Srbija može totalno da ispadne iz igre i bude zemlja bednika da bi bilo bolje Srbima koji u njoj ne žive. To je stara priča koja se pokazala pogrešnom. Srbi moraju da rade u svojim državama da im bude bolje, da unapređuju državu u kojoj žive, a ne da čekaju da im Srbija nekako daje prava. Shvatanje da su nove države u regionu samo neki provizorijum koji će nestati, a Srbi će se nekako ipak ujediniti u Srbiji, više je od tlapnje, koja uništava srpski narod, ma gde živeo.

Štetne strategije

MONITOR: Neki potezi vlasti u Srbiji zabrinjavaju susjede. Pa i Crnu Goru. U njoj je velike polemike izazvao susret predsjednika Tadića s predstavnicima „dijaspore i Srba iz regiona”. Ima li razloga za strepnju da će se Srbima opet upravljati iz Beograda?
PEŠIĆ: Znam za te strahove, zvali su me iz Crne Gore novinari i davala sam izjave povodom strategije o „Srbima u regionu”. Rekla sam da je to nacionalistička strategija, baš kao što je bio i zakon o dijaspori, da vodi ka konfrontaciji u regionu, i da je jako loše za Srbiju što ne shvata da sama sebi šteti takvim strategijama i politikom nekakvog okupljanja Srba i rovarenja protiv susednih država.

Ja mislim da nema razloga za brigu, ali kad to kažem, mislim i na to da se i Crna Gora mora jasno odlučiti šta hoće. Da li hoće da bude zaista građanska država, jer to je njen glavni adut, njena državnost potiče od države koju je imala, i po tome se razlikuje od svih novonastalih država u regionu koje su se pozivale na svoj „etnički narod” koji hoće državu. Što bi više insistirala, na mala vrata, na etnosu, to će joj biti teže, jer bi time gubila svoju prednost da bude jedina prava građanska država zasnovana na vladavini zakona i jednakim pravima svih svojih državljana.

Pored toga, i Crna Gora ima slične probleme kao Srbija, jer nije uspela da vlast stavi pod kontrolu i natera je da transparentno, pravedeno i nekorumpirano upravlja društvom i da energično vodi državu putem evroatlantskih integracija. Što ovo drugo bude jačalo, to manje ima razloga za strah. Što svi zajedno budemo menjali naše shvatanje nacije i države, a što više držimo do pravedne i funkcionalne države za sve građane, što više budemo delili zajedničku viziju integracije u EU, i na tom putu budemo iskreni, to će i odnosi Srbije i Crne Gore biti bolji. A treba da budu odlični, ako shvatimo vreme u kome živimo i da nemamo vremena za traćenje.

Sve mijenjati

MONITOR: Danas je objavio istraživanje javnog mnjenja, po kojem je SNS daleko ispred DS i sve bliži šansi da konačno dođe na vlast. Kažete da priča vladajuće koalicije o napredovanju Srbije k EU, ne bi imala efekat kao na ranijim izborima. Da li je i rekonstrukcija Vlade zakašnjeli i neefektivni potez?
PEŠIĆ: Izbori u Srbiji više ništa ne donose ako se ne napravi novi „društveni ugovor” šta Srbija uopšte hoće, kakvu državu i kakve institucije, kakvu regionalnu i spoljnu politiku. Trebalo bi menjati gotovo sve, izborni zakon je katastrofalan jer građani ne znaju ko će biti na vlasti bez obzira na to ko je dobio najveći broj glasova. Sa sistemom da je cela zemlja jedna izborna jedinica a cenzus pet odsto, praktično ne može da se promeni vlast, mogu samo da se nakon izbora prave ovakve ili onakve kombinacije. Mogućnost te kombinatorike omogućila je da stranke i njihovi drugovi postanu neka vrsta vladajuće klase koja radi šta hoće a od dobre uprave nema ništa. Poznato je da su prevladali koruptivni interesi stranaka, of-šor tajkuna i tajnih službi, i zato ja kažem da više ne vredi kritikovati ovo ili ono, jer treba sve menjati. Država ne funkcioniše i nepravedna je. Kada državu doživljate kao ispražnjene i mračne hodnike u kojima lutaju građani tražeći pomoć, a moć je tamo negde, ko zna gde, onda znači da mora da se postave novi temelji. Popravke ne pomažu. Institucije u Srbiji nisu uspele, sve su to kulise. Pa tako ni ova rekonstukcija vlade ne znači ništa.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo