Povežite se sa nama

INTERVJU

MILAN ANTONIJEVIĆ, DIREKTOR NVO JUKOM Žrtve problematičnog pravosuđa

Objavljeno prije

na

Javnost u Srbiji i Crnoj Gori ovih dana je zaokupila dinamika odnosa između mitropolita Amfilohija Radovića i Poverenice za ravnopravnost Republike Srbije Nevene Petrušić, jer je ona tražila da se mitropoliti izvini jednom djelu građana, onima iz LGBT populacije, zbog uvreda na njihov račun. Mitropolit je to odbio a zatim je i Poverenica izjavila da mitropolita ipak neće tužiti. Smatrali smo da je zgodna prilika da o ovom događaju ali i nizu drugih pitanja od interesa za građane i u Crnoj Gori u čijem rešavanju mogu da učestvuju i NVO, razgovaramo sa Milanom Antonijevićem, direktorom JUKOM, organizacije čiji je jedan od osnivača i dugogodišnji lider sve do smrti, bila Biljana Kovačević-Vučo. JUKOM je posljednjih godina dobio više presuda u korist građana Srbije pred međunarodnim instancama i sudovima, što je veliko ohrabrenje za ljude koji su godinama bili žrtve problematičnog pravosuđa. MONITOR: Reagovali ste ovih dana na zahtjev Poverenice za ravnopravnost da se mitropolit Amfilohije Radović izvini pripadnicima gej populacije zbog svojih invektiva. Kako se u tom slučaju tretira pozicija mitropolita, kao građanina?
ANTONIJEVIĆ: Posle zahteva Poverenice da se Amfilohije izvini zbog govora mržnje, kao odbranu za sada vidimo tvrdnje da on nije državljanin Srbije već Crne Gore. Tu je negde po svojoj jezgrovitosti i izjava Amfilohija da nije osudio grešnike nego greh. Ako neko iz SPC, ko odgovara javnosti u ime Amfilohija, razmatra isključivo pitanje državljanstava, tj.pasoša koji on poseduje, a ne razmatra odgovornost za reči i posledice koje takve reči mogu izazvati, ne vidim način da iz ovog stanja izađemo.

Ukoliko sa pravnog stanovišta razmatramo ovo pitanje, Poverenica je donela preporuku kojom od Amfilohija traži da se izvini onima koje je u svom govoru poletno i nedvosmisleno napadao. Tu još uvek nema sudskog postupka protiv Amfilohija, on može da usledi kasnije, ukoliko ne bude adekvatnog odgovora, te stoga priča o nadležnosti i državljanstvu nema nikakvu vrednost u ovom trenutku. Zakon o zabrani diskriminacije, po kojem se ovde postupa važi za sve, i sam zakon eksplicitno kaže da je „svako dužan da poštuje načela jednakosti i zabrane diskriminacije”, nije ograničen na državljane Srbije, a i borba protiv diskriminacije ne bi trebalo da poznaje granice.

Ovakav odgovor samo pokazuje nespremnost dela crkve da prihvati odgovornost za ono što neki crkveni velikodostojnici izgovaraju danas, ali i za ono što su izgovarali ranije, tokom sukoba na prostoru bivše SFRJ.

MONITOR: Kako tumačite odbijanje mitropolita Amfilohija?
ANTONIJEVIĆ: Tumačenje nije potrebno, žao mi je što ne vidim ni volje ni snage za promenu, pre svega na strani SPC, za zastupanje jasnih stavova, bez govora mržnje, koji ne vode u nasilje.

MONITOR: Koliko pratite stanje ljudskih prava u Crnoj Gori koje ovdašnje NVO smatraju veoma problematičnim, posebno kada se radi o tzv. ,,obračunu sa prošlošću”, suđenima za ratne zločine, organizovanom kriminalu, ali i u oblasti slobode informisanja gdje su kazne određene medijima i novinarima odavno prešle desetak miliona eura?
ANTONIJEVIĆ: Kao što vidite u slučaju o kome sam malo pre govorio, granice među ovim našim državama teško da postoje, izgovorena reč ima težinu u čitavom regionu, što je dobro, merićemo dostignuća ljudskih prava, upoređivaćemo se, nadgledati jedni druge, a nadam se i takmičiti. Od takve konkurencije, na državnom nivou ne treba bežati.

Ne bih koristio termin ,,obračun sa prošlošću”, bolje da govorimo o suočavanju i otklonu od politike koja je dovela do rata, velikog broja žrtava i siromaštva.

Problemi se prelivaju, često čujemo da ovaj region funkcioniše po principu spojenih sudova, što smo mogli videti po povezanosti kriminala, saradnja tu nikada nije prekidana. Nesigurnost u jednoj od zemalja oseća se u celom regionu.

I na kraju, kao poveznica za naš region služe i suđenja u Hagu, kao i suđenja pred domaćim sudovima u regionu. Ova suđenja daće tu pravnu, činjeničnu podlogu za dalji rad na pomirenju na regionalnom nivou. Pomenuo bih i inicijative velikog broja organizacija za osnivanje regionalne komisije, koja će uskoro biti predata u ruke vladama i parlamentima u regionu.

MONITOR: Kakve su mogućnosti medija u tome?
ANTONIJEVIĆ: Još jedna od zajedničkih karakteristika u regionu, a posebno u Crnoj Gori i Srbiji su pritisci na medije, postojeći zakoni pogoduju tome, mnogo je mehanizama za pritisak koje možete koristiti protiv medija i ostati potpuno u okvirima prava.

Mnogo nas stvari povezuje, zar ne?

MONITOR: Pretpostavljam da pratite slučaj suđenja za deportaciju bosanskih izbeglica u RS 1992, a tu je i crnogorski zahtjev Srbiji da izruči Veselina Vukotića, jednog od DB službenika koje je uočio još Stane Dolanc. Oba slučaja, iako različita, pokazuju da se stari centri moći još dobro drže i da su ljudi iz njihovih vrhova praktički nedodirljivi?
ANTONIJEVIĆ: Često pričamo o centrima moći, ali ovakvi slučajevi pokazuju da ta priča na žalost još nije prevaziđena, da je sistem pretrpeo male promene, da su oni koji su bili sposobni da čine zločine, da ih organizuju, još uvek blizu donosilaca odluka. Vreme to može promeniti, ali i dubinska reforma službi bezbednosti može ubrzati taj proces.

MONITOR: JUKOM se dugo bavi i zastupanjem građana pred međunarodnim organizacijama i sudovima. Pred Komitetom za ljudska prava UN uspeli ste da dokažete da je država oštetila prava novinara Željka Bodrožića, a dobili ste i više slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Vredi li tražiti pravdu tamo i šta su Vaša najvažnija iskustva u tim slučajevima?
ANTONIJEVIĆ: Pravda ni pred ovim međunarodnim institucijama nije brza, ali ipak, uspeh u pojedinim slučajevima otvorio nam je vrata da menjamo praksu državnih organa u Srbiji, pre svega sudova. Posle velikog broja presuda ESLJP zbog dužine postupka, sudije ce morati odgovornije da se odnose prema predmetima. Slučaj ubistva Brisa Tatona, kada je u kratkom roku, za nepunih osam meseci završeno kompleksno suđenje (u prvom stepenu), sa mnoštvom izvedenih dokaza, govori nam da sud može da radi brzo, a da kvalitet presude ne bude ugrožen. No vratimo se na Evropski sud za ljudska prava, praksa ovog suda moraće da ulazi i u svest sudija u Srbiji, što još na žalost nije slučaj, a ne vidim da je stanje išta bolje u Crnoj Gori.

MONITOR: Kako procjenjujete napore Srbije da uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića? Da li je moguće da godinama vlast ne nailazi ni na trag Mladićevog ili Hadžićevog kretanja?
ANTONIJEVIĆ: Tragova očigledno ima, samo se otkrivaju sa dovoljnim zakašnjenjem da više ničemu ne služe. Ne želim da budem ciničan, ali svi očekujemo rezultat.

MONITOR: Kako pomoći građanima da se odupru institucionalnom nasilju?
ANTONIJEVIĆ: Naš odgovor, umesto građanske neposlušnosti, koju smo nekada koristili je malo aktivniji, otvorili smo call centar gde će građani moći da se obraćaju našim pravnicima i advokatima ukoliko su im ugrožena ljudska prava.

Zastupajući one čija su ljudska prava ugrožena, koliko nam kapaciteti dozvoljavaju, mi ukazujemo na probleme u sistemu. Dolazimo sa konkretnim rešenjima, zahtevima za promenu zakonodavstva, prakse, pa ćemo videti gde ćemo stići. Energije imamo.

MONITOR: Dobar dio svijeta je aktivno ili pasivno okupiran događajima na Bliskoom i Srednjem istoku. Kako pomoći žrtvama starog i novog nasilja da ga ne reprodukuju, da i sami, osvetom, ili nekako drugačije ne postanu nasilnici?
ANTONIJEVIĆ: Srbija je suviše zaokupljena sobom da bi mogla da ima konstruktivnu ulogu u celom ovom procesu na Bliskom istoku, a i političke procene naše spoljne politike su često bile potpuno pogrešne, tako da je možda i bolje što nismo aktivniji.

Nadam se da ćemo recept za neponavljanje zločina i nasilja pronaći za naš region i da ćemo to moći da predstavimo i drugima.

Politizacija crkvenih pitanja

MONITOR: Kako Vam izgledaju stalni sporovi i sukobi unutar Crne Gore ali i u Srbiji, u vezi sa statusom, imovinom, gradnjom novih crkava kao što je ona na Rumiji, vjeronaukom između CPC i SPC?
ANTONIJEVIĆ: Ta pitanja su u Srbiji u velikoj meri politizovana i izvlače se u trenutku kada treba napraviti pritisak na Crnu Goru ili pokazati snagu ili skrenuti sa pitanja koja duboko potresaju Srbiju. U osnovi to je politika koja ne vodi ka rešenju, već ka održavanju postojećih tenzija. Podsetiću vas da je JUKOM zastupao CPC u postupku registracije u Srbiji i to je još otvoreno pitanje, sa kojim možemo završiti i u Strazburu. Otpor Ministarstva vera i pored više odluka sudova u Srbiji je neshvatljiv. Ukazivali smo na praksu Evropskog suda za ljudska prava, ali još uvek nema razumevanja u ministarstvu. Veronauka je, ukratko, pitanje za koje crkva mora da pokaže više sluha za različitost i ekumenizam.

Sistemsko nasilje

MONITOR: Imali ste nedavno konferenciju pod nazivom „Borba protiv nasilja”. Pored „običnog” nasilja, izgleda da još postoji i sistemsko, državno nasilje, kroz politizovan sudski sistem, na primjer.
ANTONIJEVIĆ: Mi i jesmo na konferenciji govorili o nasilju koje je duboko u sistemu. U proteklih desetak dana u Srbiji smo pratili suđenje zbog paljenja džamije, nasilja protiv Roma u selu Jabuka, a pratili smo i suđenja vođama Obraza i 1389 zbog pretnji i nasilja koje je sprečilo Povorku ponosa 2009 i ugrozilo veliki broj građana koji su učestvovali na Paradi ponosa 2010. Činjenice govore da je suđenje zbog paljenja džamije u Beogradu dobilo dinamiku koju zaslužuje ovakav događaj, tek sedam godina nakon tog događaja. Jednostavno nije bilo političke volje da se sa ovim suđenjem započne. Pa tu se više niko ni ne seća od svedoka bilo kakvih detalja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo