Disidenstvo, naravno, nije samo naš problem, ono je bilo pojava koja je u najrasprostranjenijoj zemlji realnoga socijalizma igrala veliku ulogu; problem nije u nekakvoj disidenstkoj revoluciji niti u tome da li je nje bilo ili nije bilo, već u jednom izazovu I duhovnom otporu koji je igrao ulogu „pripreme” velikih mena, pa i lomova, koji su ubrzo usledili; ni Volter ni Ruso nisu postali članovi „konventa” i vladajuće strukture republikanskoga sistema, ali im taj sistem sa svojim trajnim institucijama, duguje dobar deo mogućnosti nastanka i uspostavljanja i početka života na istorijskoj sceni Evrope. To su skoro banalne i školske istine koje se ipak moraju ponoviti. Nije nikakvo slučajno, na primer, što su mnogi disidenti lako prihvatili neki vid onoga što se zvalo demokratizacija ali nikako ili skoro nikako ono što se razume pod pojmom demokratija – u prvom slučaju se ostajalo u okvirima sistema totalitarne društvene prakse, a u drugom se činilo – ako se činio – iskorak upravo iz tog sistema. Nije slučajno ni to što su mnogi disidenti izabrali naciju – svoje pleme – ali ne i čoveka i građanina. Na toj razmeđi između nacionalizma i demokratije zbivala se drama našeg disidenstva čiji se glavni čin okončao počekom osamdesetih godina opredeljenjem za nacionalizam.

Negde na toj razmeđi – koju bi trebalo vremenski precizno odrediti – terbalo bi još jednom pokušati dijalog i o disidenstvu i sudbini disidenata.

Rusko iskustvo je bolje poznato – više se nametalo svetu, a posle afere oko Andreja Sinjavskog disidentstvo je u toj zemlji postalo zaista masovna pojava. Sam je Sinjavski specifičan „znak” ali i veoma pouzdan svedok i tumač fenomena; on je disidentstvo doživeo i kao lično iskustvo – godine robijanja u polarnim predelima – i kao pojavu čijem će se smislu kasnije posvetiti.

Sinjavski je problemu pristupao i iz ugla ličnog iskustva ali i iz ugla nužne rasprave koja je važna za period koji se označava kao tranzicija kojem smo svedoci na prostoru čitavoga Istoka; to se najbolje vidi iz njegovog spisa pod karakterističnim naslovom Disidentstvo kao lično iskustvo koji je nastao još 1982. godine, ali koji se nedavno pojavio i njegova je aktuelnost ostala prvorazredna.

Bitne teze A. Sinjavskog su relevantne i za sve ono što se i kod nas nametnulo sa svim onim zabunama o kojima smo nešto već kazali. Disidenti iz Rusije – naglašava Sinjavski – našli su se, nakon dolaska na Zapad, u situaciji koja je po njih bila nepovoljnija od one u zemlji iz koje su bežali, i gde su bili progonjeni; to je paradoksalno, ali i razumljivo jer je nestao izazov za duhovni i fizički otpor, a pri tom na Zapadu su se suočili sa njima do tada nepoznatim šokom od slobode i iznenađenjem jednog blagostanja o kakvom ni sanjali nisu.

Međutim, ono što je najparadoksalnije sastojalo se u tome što je disident na Zapadu izgubio nezavisnost – on se našao u vlasti „bosa-ideologa” koji ga u jednoj takvoj civilizaciji bukvalno koristi i nameće mu ono što je njemu bilo najodioznije – narudžbinu za ono što će pisati. Taj šok od slobode Sinjavski je opisao kao najveći rizik bekstva iz Utopije i uklanjanja od represivne dogme i to na način koji podseća na paradoksalistička razmišljanja junaka iz proze F. M. Dostojevskog – „Dajte nam slobodu i mi ćemo postati robovi!”. Čitav problem je kod Sinjavskoga osvetljen inače reminiscencijama iz Dostojevskog čije teološko-filosofske teoreme, inače, nisu nikako jednoznačne. „Disidenti”, kaže on, „postaju konformisti” i sukobljavaju se oko toga da li je u okviru prava na drugo i drugačije mišljenje moguće i pravo na još jedno drugačije mišljenje. Iako ne citira svetog Pavla on svoju osnovnu tezu formuliše ovako – „Ako jesmo jeretici, neka te jeresi bude mnogo”.

To je razmeđe sa nacionalizmom, najpre sa ruskim a potom i sa nacionalizmom uopšte – kao „poslednjim stadijumom realnoga socijalizma”.

Disidentstvo „nije početak nove crkve”, kaže Sinjavski, pri čemu se mora imati na umu da je on bio duboko i iskreno religiozan, kako bi se otklonila nejasnoća na kakvu „crkvu” on misli, a to je i za naše prilike u Srbiji podsticajno – kada je reč o smislu i suštini disidentstva – a o tome je zapravo Mihajlov i pokušao dijalog sa jednim „liberalnim” beogradskim akademikom. Među tipovima disidentstva – Sinjavski je prvi započeo posao uspostavljanja stvarne tipologije – Sinjavski izdvaja dva. Prvi je „autoritarno-nacionalističko disidentstvo” a drugi „liberalno-demokratsko”, pri čemu ne skriva svoju skepsu u pogledu mogućnosti pobede demokratije u Rusiji.

Postoji još jedan karakterističan znak u eseju A. Sinjavskog koji se uveliko tiče i nas u Srbiji.

Naime, ovakvim svojim tezama Sinjavski je zaslužio da ga ruska nacionalistička inteligencija optuži za ulepšavanje komunizma – u Rusiji su ga progonili kao „agenta Zapada”, a sada je za ruske disidente-nacionaliste „agent ruskog i međunarodnog komunizma”. U tom paradoksu ima i nema mnogo toga čemu bi se trebalo čuditi. Svim disidentima nije uspelo bekstvo iz Utopije i konačno oslobađanje od dogme, a neki su čak i ostali u njoj shvativši njene prednosti jer su nacionalističkim „republikama” otkrili svoju obećanu zemlju. No to ne znači da iz Utopije – koja nije fizička realnost već duhovni zavičaj intelektualno neformiranoga uma – ne treba bežati. Jedini smisao disidentstva je u tom neprekidnom bežanju od dogme, a najdalje stižu – kako je govorio Spinoza – oni koji ne znaju tačno kuda idu; republika-utopija se ne jednom u istoriji bila obistinila bez pesnika i sveštenika pa neće biti ni mudro da i disidentska res publica ostane bez jeretika i sanjara. Smisao disidentstva je u stvaranju pri punoj svesti, sa sredstvima kritičkoga mišljenja – u stvaralaštvu koje polazi od čoveka i građanina. Nevolja je u tome što su se mnogi sanjari i jeretici pretvorili u disidente-poroke a sve što se zbiva sa „naoružanim prorocima” bi se moglo ponoviti – i već se ponavlja – kao istorija nacionalnih i nacionalističkih proroka.

Sama svest o tome bi trebalo da podstiče novo disidentstvo – a njegov je smisao u tom i takvom podsticaju.

(Nastavlja se)

Komentari