Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Moć samoobmane

Objavljeno prije

na

Čovek po prirodi nije ni dobar ni zao, nego u sebi sadrži potencijale i za jedno i za drugo, a da li će, i u kojoj (sraz)meri, realizovati ovo ili ono, ili neku njihovu kontradiktornu kombinaciju, uvek zavisi od više faktora. Ovako bi mogao da glasi, najkraći rezime, istorijski verifikovane, realističke antropologije, od Aristotela do danas. Koji(rezime) jednako važi za čoveka kao vrstu, kao i za svakog čoveka pojedinačno. Umesto beskonačnih doktrinarnih sporova, grešaka hipergeneralizacije, ipreteranih odnosno loših apstrakcija dobra i zla, dakle, ono što je neophodno, to je, uvek konkretna diferencijalna analiza, da rečenu antropologiju ovde nazovemo i tako.

Ali zbog čega jedan od prvih tekstova u seriji Altervizije posvećenoj ideologiji, uopšte započinjemo ovim kratkim rezimeom o ljudskoj prirodi? Pa zbog toga što je u ovom rezimeu i ključ za razumevanje ideologije. Posebno za razumevanje one njene najintrigantnije moći i tajne. Kako je to moguće, naime, da su ljudi spremni, da u određenim vremenima i uslovima, kao u transu, kao neporecive istine, prihvate čak i najneverovatnije ideološke konstrukcije i fantazije? Da je, primera radi, tridesetgodišnja vladavina našeg vrhovnog oligarha, njegova stvarna i nesebična posvećenost Crnoj Gori, kako nas svakodnevno uveravaju njegovi dvorski propagandisti, a ne njegova pljačkaška, telekomska, limenkasta i ostala posvećenost, sopstvenoj i dobrobiti sopstvene familije, biološke i one druge.

Realistička antropologija, pomaže da se razume, najdublji temelj i sadržaj vladajuće ideologije. Složeno dvojstvo, koje u njoj uvek postoji. Istovremeno postojanje, koegzistiranje između same sebe svesne korupcije, sa jedne, i same sebe nesvesne ideološke samoobmane, sa druge strane. Koliko je, primera radi, u beskonačnom predizbornom, izbornom i postizbornom klijentelizmu, kao glavnom mehanizmu već skoro punih trideset godina nesmenjene i nesmenjive crnogorske vlasti, posebno kod takozvanih običnih ljudi, korupcije kao samosvesnog izbora, zbog nužde ili karijerizma svejedno, a koliko onog drugog, stvarnog uverenja odnosno verovanja u ideološke konstrukcije i fantazije, čak i kada su one onako neverovatne?

I u odgovoru na ovo pitanje, neophodna je ona ista konkretna diferencijalna analiza, sa kojom je započeo ovaj tekst. Upravo takva analiza sledi u narednim tekstovima ove serije. Ovde, još samo dve načelne napomene. Prva, da se moć onog drugog elementa vladajuće ideologije, dakle moć ideološke samoobmane, nikako ne sme potceniti. Noam Čomski, a njemu se kompetentnost u ovoj oblasti ne može sporiti, eksplicitno ističe, kako je „kognitivni nesklad”, izuzetna pojava. Otuda i ona neobična spremnost čoveka, da minimalno veruje, čak i u one najneverovatnije fantazije.

Druga napomena govori o još jednom neverovatnom „naj” realističke antropologije, koje dodatno pomaže, da se koliko-toliko osvetli zamračeni svet vladajuće ideologije. To je stav, da svaki, pa i najveći zločinac, duboko u sebi, još uvek nosi, nekakve ostatke ljudskosti. Umesto elaboracije, samo naznaka. O povezanosti dva „naj”. Ono prvo „naj”, da je čoveku određenim okolnostima spreman da poveruje čak i u najneverovatnije ideološke fantazije,utemeljeno je upravo u ovom drugom „naj”, da svaki pa i najveći zločinac duboko u sebi nosi neke ostatke ljudskosti. Koliko god to na prvi pogled izgledalo nemoguće, i u slučaju najvećeg zločinca, fantazija se pokazuje kao poslednja odbrana ljudskosti.

Dobro, zlo, fantazija, obmana, samoobmana, ideologija, ljudskost, iz ove kolumne, još uvek su prilično apstraktne kategorije. Malo strpljenja. Već u narednoj Alterviziji, serija o vladajućoj ideologiji koja je započela, nastaviće sa strahom od smrti, glavnim faktorom i gospodarom života.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Meka okupacija

Objavljeno prije

na

Objavio:

NATO pakt (i Putinova Rusija) u Crnoj Gori

 

Krajem upravo istekle, 2019, Crna Gora je doživela, dve vrste, ne baš biblijskih, ali svakako velikih poplava. Poplave usled dugotrajnih i obilnih padavina. I poplave „meke moći“ (soft power) Rusije. O ovim drugim posebno intenzivno su nas obaveštavali crnogorski prorežimski ali i anglosaksonski pronatovski mediji. Zahvaljujući ovima, ovde i danas, svi, pa i najmlađi crnogorski oligarsi-početnici, znaju sve, o mekoj moći i „hibridnom ratu“ Rusije. I o svemu ostalom, što se tiče velike, posebno svetske politike.

Ali, u redu sada meka moć Rusije, u Crnoj Gori i šire. Autoru ovog teksta, pažnju je privukao jedan drugi, još markantniji fenomen. Izrazita asimetrija u tretmanu, istovremeno i realno sukobljenih mekih moći, ne samo jedne, Rusije, nego najmanje dve, na našem tlu, tradicionalno rivalske sile, Rusije i SAD/NATO. Jer, naravno, ove dve sile, ne mogu da žive jedna bez druge. I tako, dok nas vladajući režim, ali i deo pronatovski zaslepljene opozicije, svakoga dana, u svakom pogledu, zatrpavaju, truju i plaše, nepodnošljivim količinama kulturno-rasističke rusofobije, naime, o mekoj moći druge velesile, posebno o mekoj, ali bogami i tvrdoj, pa i najtvrđoj moći NATO, u Crnoj Gori i šire, malo je reći, sistematski ćute.„Prave se mrtvi“, kako se to u poslednje vreme žargonski kaže. A, najmanje tri krupne, zapravo najkrupnije činjenice, govore o tome, da je meka moć NATO pakta u Crnoj Gori, već postala toliko velika, da je već prerasla i u neku vrstu – meke okupacije.

Prva takva činjenica jeste samo izbegavanje referenduma, prilikom odlučivanja vladajuće oligarhije, da naša mala, jedina i najvoljenija, postane članica NATO. Izbegavanje, zbog toga što je ne jedno, nego svako od nekoliko istraživanja javnog mnjenja, godinu-dve uoči odlučivanja o članstvu, potvrđivalo većinsku volju građana, protiv ovog članstva. Druga takva činjenica, još je frapantnija i uverljivija od prve. Reč je o onim vatrometnim pohvalama,super-kompromitovanoj prvostepenoj presudi u Slučaju državni udar, bez i jednog jedinog validnog dokaza, koje su došle ne samo iz Ambasade SAD u Podgorici, i Stejt departmenta u Vašingtonu, nego i iz samog vrha odnosno Glavnog štaba NATO u Briselu. I treća takva činjenica, najfrapantnija, najbolnija i najuverljivija od svih, jeste svakodnevna i neskrivena podrška Zapada, NATO pakta posebno, najkorumpiranijoj od svih oligarhija, i najkorumpiranijem od svih oligarha u ovom delu sveta.

A Putinova Rusija? Bez veštačke simetrije, naravno, i ona je ovde. Ali ne u nekakvom „novom hladnom ratu“, kako to pogrešno tvrde brojni dvorski takozvani analitičari i eksperti, jednako u Vašingtonu, Moskvi i Podgorici, nego u jednom novom, divljem, sve manje regulisanom, i apokaliptički opasnom međunarodnom multipolarizmu (kojeg je onaj tobožnji„novi hladni rat“ samo jedan, varljivi deo). U ovom podivljalom kolopletu, NATO je, ipak,dominantan. Iako na samrti. „U stanju moždane smrti“ (Emanuel Makron). „Prevaziđen“ ali i „opasan za svetski mir“ (Imanuel Volerstin).

Ne samo maloj i nejakoj Crnoj Gori, nego i velikom, moćnom Zapadu, i celokupnom svetu, umesto ove podivljale, na smrt ranjene i opasne multipolarne nemani, danas je neophodna jedna nova međunarodna politička i bezbednosna alternativa. Za početak, jedan novi, ali sve više demokratski regulisani međunarodni multipolarizam.

Ali, do ove alternative valja preživeti. Opstajanje Crne Gore, čak i u ovim i ovakvim, apokaliptički opasnim uslovima, samo je još jedan dokaz, da je naša mala, jedina i najvoljenija, zaista, rođena, i da još uvek živi, pod srećnom zvezdom. Samo srećna zvezda, naime, može da objasni, da je jedan ovako mali, šizmatičan i ranjiv entitet, preživeo, i da još uvek preživljava, uprkos ovako nesrećnim mekim i inim moćima velikih sila, i ovako nezasitim apetitima, pljačkama, manipulacijama i nasiljima domaćih vlasti i oligarha.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Magnum Crimen

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sa tri struka

 

U naslovu i podnaslovu ovog teksta istaknuta je činjenica koja je najznačajnija za razumevanje tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, kao i za razumevanje ekstremno teških uslova, da do takve smene, putem koliko-toliko slobodnih izbora, konačno, ipak, dođe. Reč je o tome da je ova vlast, u ovih trideset godina, počinila ne samo jedan,nego najmanje tri, i totri višestruka magnum crimena. Prvi i najteži, magnum crimen postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina 1990-ih, među njima i onaj najteži, genocid u Srebrenici 1995. Drugi, koji se na ovaj zločin, realno i logično nadovezuje, magnum crimen korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosnonajvišem nivou, od 1990-ih do danas. I treći, magnum crimen protiv slobodne izborne volje građana, koji, isto tako realno i logično, obezbeđuje nesmenjivost ove vlasti. I njenu nekažnjivost za sva ova (ne)dela.

Fenomen tridesetogodišnje nesmenjivosti crnogorske vlasti, i posle svih ovih trideset godina, jednačina je sa samo jednom poznatom i više nepoznatih. U najvećem delu, poznata je samo vlast. Njena biološki, egzistencijalno i psihološki razumljiva težnja, da po svaku cenu izbegne demokratsku smenu. I, na taj način, krivičnopravnu, istorijsku i moralnu odgovornost za ona najteža (ne)dela. Opozicija plus alternativa, kao i takozvana međunaroda zajednica, u njihovom najvećem delu, ostaju više zamračene, nerazvijene i nepoznate. Od njihovog rasvetljavanja, razvijanja i definisanja, u neposrednoj budućnosti, a posebno u 2020-oj, u najvećoj meri zavisi, stvaranje uslova za koliko-toliko slobodne izbore, demokratsku smenu vlasti, i dovođenje vrhovnog oligarha, i svih njegovih, bioloških i onih drugih, „k poznaniju prava“. Ali pođimo redom.

Najpre, opozicija plus alternativa. Sporazum za budućnost od 30. marta 2019. ostaje jedan od njena tri-četiri najviša politička i demokratska vrha u proteklih trideset godina. Kao što njen pad sa tog vrha, koji evo i dalje traje, i još se pogoršava, ostaje jedan od njenih najvećih padova, u ovom istom vremenu. Za početak, neophodno je rasvetliti anatomiju ovog njenog pada. U kojoj su, približno, njene dve trećine, doživele još jednu nesrećnu identitetsku regresiju. „Srpska“ trećina, svako malo najavljujući povratak u navodno zlatne aberevolucionarne. I „crnogorska“ trećina, sa produžavanjem slične regresije, ovoga puta u obliku sve nepodnošljivije natomanije, koja, kao začarana, demokratski spas, i dalje traži i vidi, u faktoru koji je, zapravo, najjači oslonac, vladajuće crnogorske oligarhije. Dok ona treća, „građanska“ trećina, ostaje,na taj način, i dalje, relativno izolovana i nedovoljna.

Slično se može reći i za takozvanu međunarodnu zajednicu. Da i u njoj postoje delovi koji razumeju i podržavaju crnogorske demokratske, građanske i antioligarhijske snage, te da ove snage, bez aktivne saradnje sa njima, jednostavno ne mogu, jasno je čak i iz svakodnevne političke evidencije. Ali su i ovi delovi takozvane međunarodne zajednice još uvek prilično nerazvijeni, izolovani i nedovoljni. I u takozvanoj međunarodnoj zajednici, u usponu su oligarhijske snage. Partneri crnogorske oligarhije. A ovo nije tek benigna i prolazna konjunktura, nego maligni i dugoročni trend. Pozni, ultramonopolistički, oligarhijski i apokaliptički kapitalizam, u njegovoj najopasnijoj fazi.

Balkanske postjugoslovenske patologije agresivnog nacionalizma 1990-ih, ovih dananapadaju i do juče najprosperitetnije delove Zapada. Zbog toga su naše domaće, crnogorske, antioligarhijske borbe, još i dodatno otežane. I neizvesne.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Olovna vremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Recenzija knjige Šerba Rastodera i Novaka Adžića: Moderna istorija Crne Gore 1988-2017.: Od prevrata do NATO pakta I-III, Knjiga II, Vijesti, Podgorica, 2019.

 

Teško je reći, šta u ovoj knjizi više izaziva:njen predmet, vremenski obuhvat, poslednjih trideset godina, od takozvane AB revolucije do učlanjenja u NATO; ili njena dva autora, prvi, stariji, jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji, drugi, mlađi, jedan od najangažovanijih, ako ne i najangažovaniji istoričar današnje Crne Gore. Izazovnost o kojoj je reč, još bolje se vidi, u konkretnoj podeli rada i tema dva autora. Šerba Rastodera: Bilansi postjugoslovenskih radova, posebno uloga medija, intelektualaca, i verskih zajednica u ovim ratovima; zatim Fašizacija društva; i Etno-religijski motivisani ratni zločini, posebno oni u slučajevima Morinj, Pljevlja/Bukovica, Deportacije, Štrpci, Akcija „Lim“, Romi/Danilovgrad, i Orlov let. I Novaka Adžića: Hronologija i analiza postjugoslovenskih ratova, u Sloveniji 1991., Hrvatskoj 1991-1995., i BiH 1992-1995.; i Ekonomija ovih ratova.

Odmah treba reći. Svoj ne mali, zapravo veliki, pa i najveći profesionalni izazov, autori su savladali veoma uspešno. I to pre svega zbog toga što su pri tome veoma uspešno koristili odgovarajućinaučni metod. Najpre, standardni istoriografski metod njihove primarne naučne oblasti, o čemu svedoči dovoljno mnoštvo nepristrasno odabranih primarnih i ostalih istorijskih izvora, primera radi najcitiraniji izvor u ovoj knjizi predstavljaju memoarska Pravila ćutanja Momira Bulatovića, ali tu su i zapisnici sa tajnih sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, a koji, nakon toliko godina, na vrhove vlasti u Crnoj Gori, bacaju i nešto (samo)opravdavajućeg, ako ne baš i pozitivnog svetla. A zatim, tu je i holistički metod istorije dugog trajanja, sa odgovarajućim ekonomskim, socijalnim i političkim sintezama, ne toliko uobičajenim među klasičnim istoričarima.

Zahvaljujući upravo ovakvom, superiornom, kompleksnom i holističkom naučnom metodu, autori su u ovoj knjizi došli i do svog, pa i našeg ukupnog, najvrednijeg naučnog i kulturnog rezultata. Do punog razotkrivanja i rasvetljavanja olovnih 1990-ih. Ratno-zločinačkih, kada je reč o vrhovima vlasti, antiratnih, kada je reč o delu opozicije i alternative. Naravno, izvora, analiza i publikacija ove vrste, bilo je i do sada, ali je ono što ovu knjigu dvojice autora izdvaja, u najboljem smislu te reči, činjenica da ona to sada po prvi put čini na jednom mestu. Uz odgovarajuću holističku sintezu, naravno.

Da li sve ovo znači, da u ovoj knjizi nema i mesta, koja bi se mogla osporavati. Naravno da ne znači. I autor ove recenzije zna za nekoliko takvih mesta. Ali, u nedogmatskoj nauci i kulturi, to je sasvim normalno, nenormalno bi bilo da takvih mesta uopšte nema. Osim toga, broj, karakter i značaj ovakvih mesta, zanemarljiv je u odnosu na onaj najvredniji naučni i kulturni rezultat ove knjige, koji je, kao takav, istaknut u prethodnom pasusu ove recenzije. Sasvim druga stvar su osporavanja nenaučne prirode, koja će se, sa svih strana, veoma verovatno, sručiti na ovu knjigu, odmah po njenom izlasku u javnost. Šizma montenegrina.

Najbolje knjige našeg vremena inspirisane su olovnim vremenima. Velika transformacija Karla Polanjija, Izvori totalitarizma Hane Arent, i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, da pomenemo samo neke. I Crna Gora je dobila jednu ovakvu knjigu. Makar kada je reč o istoriografiji odnosno istoriji kao nauci. To je knjiga Šerba Rastodera i Novaka Adžića koja je predmet ove recenzije. U tom smislu, ova knjiga nije samo najznačajnija knjiga u opusu dvojice autora do sada, nego i jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji događaj u nauci i kulturi Crne Gore. Dvojica autora su svoj naučni i građanski dug odužili. Izdavanjem ove knjige, to će učiniti i njen izdavač. Ostalo je na nama.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo