Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Na breskvama se uči

Objavljeno prije

na

Plakati na ulicama… Pre, za vreme, a i posle izbora. Vidite, ja da sam drvo od kojeg su napravili predizborne plakate, mnogo bih patila što umesto toga nisam nešto časno, na primer – toalet papir. Onaj sa mirisom breskve.

Nije breskva ako nije do lakata. Breskvama koje niz bradu ne cure, a i dalje, da se oduzme titula!

A nije lako danas naći breskvu sa ukusom breskve. Ukrstili dinju i ananas, šljivu i breskvu… Je l’ može neko da ukrsti paradajz, krastavac, crni luk… da se ne mučimo seckajući dok pravimo salatu.

„Ja hooću breskve! Ne gospođo, niste me razumeli. Neću med. Da hoću med sada bih stajala ispred tezge sa medom. Hoću breskvu da nije slatka kao med nego kao breskva. Hoću breskve!”

„Hoćete nektarine?”

Ne! Hoću breskve, razumete, neću veliku, ćelavu šljivu boje breskve, ukusa kajsije, nego breskvu!”

Kad pojedem breskvu bez ukusa i mirisa, poželim da znam gde je drvo sa kog je ubrana da odem i izderem se na njega. Ali ako kupim vinogradske onda ih mirišem dok ne izlistam sve uspomene na detinjstvo. Vinogradske breskve pune crva jedem ko trešnje. Ne otvaram. Naučila. Ako je tačna ona da učimo na sopstvenim greškama, ja ću uskoro postati genije. Zapravo, mrzim kad raspolutim breskvu, izvadim košticu i shvatim da je crv bio brži, jači i bolji od mene. (Vučiću, ti li si?!)

Lepo je moj tata govorio: „Nemoj da joj ljuštiš breskve, nek se navikava, treba da proba sve”. Danas majke kupuju uglavnom nektarine ili ove nedepilirane ljušte. Tu je ključ naše propasti.

Sad mi u pamet dođe Čola kad kaže Ja sam probao sve, a ja ga zamislim pred švedskim stolom kako proba sve od sušija do sremačkih krvavica. I nije mi samo to na pameti već i neka pitanja kao, recimo, kakav bi to dijalog bio da su se sreli čovek koji je izmislio toplu vodu i čovek koji je izmislio rupu na saksiji. Dijagnoza: malo spavam, ne iz straha da ću propustiti nešto spolja, već da će se dogoditi nešto važno unutrašnje sa čim bih se u snu mimoišla.

Danas ću da kuvam sok od bresaka, kao moja baba nekad (ne može bez babe). Svratila ja onomad kod nje, ona kraj šporeta, milion stepeni… Kaže deda: „Lepo što si došla, da vidiš kako ti se baba priprema za pakao”. Sve je ovo priprema za ono što tek dolazi i sasvim je nebitno da li verujete u Raj, Pakao, Deda Mraza ili Pepeljugu. Na kraju, pođite od sebe, ali tiho, na prstima, da ne probudite ono najgore. I još nešto, ne plačite na ulicama više.. Birali ste, gledajte.

P. S. Danas sam fatalna samo po ovih nekoliko kilograma bresaka, ni za šta drugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duševni mol

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odijelo, mirno sjedi u tišini i čeka

 

Sve je bilo normalno i odjednom ratluk uz kafu, godine ili šta već. Pa kaže: „Uživajte u jutarnjoj tišini!“ Kakva crna tišina, pa nismo mi neka tunjava porodica koja nema oko čega da se posvađa ranom zorom. Da li je toalet u ovoj kući ikad slobodan!? Ti u tome nećes izaći van!! Ne odgovaraj tako, nesrećo!! Šta fali ovoj košulji, dva dana je samo nosim?… Brod u Sueckom kanalu je ništa naspram ovog kako se, upravo, jedna od mojih kćeri zaglavila u XS bluzi, bukvalno u zidove udara, nema šanse da se oslobodi dok joj neko ne pomogne, ruke gore, a bluza je spljoštila ko smrdibubu, majko mila.

Stalno me pritiska slutnja da se točak evolutivnog procesa okrenuo unatrag. Ponekad kao da mogu da vidim ljude kako se grozničavo probijaju kroz duge povorke svojih predaka, hitajući u suprotnom smeru, sve do onog raskršća na evolutivnom putu na kom su ovi krenuli na, očigledno, pogrešno skretanje, i kako onda odatle gamižu na drugu stranu. Što bi rekla mala Tara dok je uspavljujem: „Nemoj da pevaš tu pesmu, zaspaću!“ Rajsko doba života, detinjstvo kad počne da se koristi reč Ja, ali bez samosvesti, pa neposredni doživljaj stvarnosti ne potamnjuje senka smrti, niti je čist boravak u sadašnjosti nagrizen osećanjem vremenitosti. Gde zla nema, a nemoguće nije ništa.

Skoncentrišem se i intenzivno razmišljam o nečemu i to počne da se dešava. U mislima. Nekada se te misli i otelotvore. Ali lepše bude u mislima. Gledam kroz ključaonicu tišinu. Tišina priča sama sa sobom. Priča istim jezikom kao čekić koji tuče šnicle. Takvu tišinu imam i u sebi i stalno priča sama sa sobom. Kopam sve dublji noćni ambis i ispod noktiju još imam zvezde koje sam gasila jer nikad nije dovoljno mračno za sve što želim da odsanjam. Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Ova introspekcija uveče, dok zurim nagnuta nad ambisom sudopere ispirajući sudove mlakom vodom, je moja seansa kod najskupljeg psihoterapeuta.

U međuvremenu nije se dešavalo ništa posebno, ali to je tek duga priča. Vremenski paradoks postoji i sastoji se u tome da ako se baš zainatim, završiću nešto za dva dana, ali ako odlučim da radim natenane, trajaće večno. Kad dođeš do granice bez povratka, dovoljan je i maleni korak da je pređeš, koji će ti pri tom izgledati sasvim beznačajan.

Ništa njišti kao prazna ljuljaška na vetru. Ništa njišti kad nema gde, uđe u uspomenu i zaspi. Dug, prašnjavi put i mogućnost izbora sve kraća, bez nemira i panike hodamo noseći par srećnih trenutaka pod miškom i sunce u džepu s nadom da ćemo jednom njime osvetliti svet… ko zna da li bi trebalo?

 

P. S. Od skrivenih talenata imam to da mogu da oberem zelen bostan u bilo koje doba godine…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život zna kad je ceo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost, sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe

 

Svanuo je jedan od onih dana kada se ne probudiš, već samo izroniš na površinu… Čujem neku gužvu po sobama, rekoh, ostaću u kuhinji dok se ne raziđu… čekala, čekala, ne vredi, izgleda da žive tu. Iz sobe čujem dečiji glas: „Ne idi na mene. Ja imam za odbranu cvetni pancir i mač, rascvetaću te!“  Podseti me na dane kad su bili sasvim mali. Tijana se pravi da jede nešto. „Šta to jedeš?“ „Kolač.“ „Odakle ti kolač“ „Naparila.“ „Od čega si napravila?“ „Od jagode i krastavca.“ „A šta još ima u kolaču?“ „Gombic!“ Umela je u svojoj kuhinji da pravi i klinc i pečeni nuh. Detinjstvo je doba kada smo verovali da će nam život biti večito proleće.

A nađosmo se u svetu gde postoje ljudi koji pitaju: „Znaš li ti ko sam ja?“, pa sad svi znamo.  Strah je osećanje toliko hitro u svom ispoljavanju da ponekad emociji koja mu prethodi ne dozvoli da se povuče na vreme i ustupi mu mesto. To je očigledno u onom jezovitom prizoru lica čiji je osmeh i dalje tu, samo zato što ga je nalet straha zaledio. Ne znam kako kod vas u kraju, ali ovde su žensko dete tretirali kao višak, gajiš ga da ga daš u tuđu kuću, da ga skineš sebi s grbače. Daš mu nešto malo imovine, neku njivicu, ili se ono samo odrekne u korist braće. Tako odvajkada, tako i sad, da se ne lažemo. Nije lako biti žena u ovoj Srbijici. Može da priča ko šta hoće, ali tako je. Kad dobije nasledstvo svi se iščuđavaju, kako to, sram je bilo što otima od brata. Nikad nisu bili niti će biti isti aršini kad su muška i ženska deca u pitanju. U većini slučajeva, čast izuzecima. U ovoj Srbiji niko neće ni mače ako je žensko. Mika, Leka… samo neka ide redom. Sve nešto čekam dokaz ili potvrdu da živimo neki Trumanov šou. Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost,sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe.

Takvi neki dani došli… Inače, moj univerzalni savet za sve vam je: Uzmi radi nešto.

Noć mi prepričava sećanja, uspavam li se u sred priče, probudiću se u drugom svetu. Čačkam svoje nepostojanje. Duša mi se zalepila za telo kao mraz za prozor. A onda dođe Proleće i otvori prozor. Pusti bezbroj ptica unutra. I ponovo me uči da pričam. Srce kuca. Kopa tunel do druge strane. Reč je slavuj u rudniku.

Danas kraj crkve ugledam ženu. Sedi na hladnom betonu. Ne traži ništa. Pogledam je i sretnu nam se pogledi. „E, velika te sreća čeka!“ Zove me da priđem, posmatra me kao da pogađa sudbinu: „A imala si neku veliku muku…“ „Nisam!“ Kad me prođe ova kamena pustinja u kojoj duva strašni vetar, napisaću jednu priču o oklopu koji nije imao viteza.

P.S. Mislim da me treba odvesti na more. Poželjno već danas.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

S bremena na breme

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vjere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslijepljen željom srljaš, život nije briga…

 

OGLAS – Rasprodaja u toku. Prodajem, ispod svake cene, slogove, reči i stihove koji su se vratili natrag pošiljaocu. Adresa ih nije prepoznala. Postoje situacije i ljudi za koje, ne da vam nije potreban zdrav razum, nego naprotiv, poželjno je odsustvo istog. Do sudara dva porušena sveta došlo je kada su se uhvatili za ruke, a prsti im se isprepletali u očajni stisak. Dva izmorena pogleda u poslednji smiraj sunca i tlo koje se podvajalo pod nogama, opravdali su život na samom kraju. I bili su tu, zajedno, da jedno drugom oduzmu dah.

Mir se ne nalazi. Mir se pravi, sa sobom, za sebe. Ne deli se, samo se ponekad pomene, isto kao bol, isto kao očaj. Volela bih da prestane sve što je bezrazložno trajalo, da nestane kao da ga nije ni bilo, sa rečima kojima se čovek uzalud raduje i prođe s vremenom, u jutru bez sunca, bez tople iluzije da postoji neko ko veruje. Gledam kroz prozor još uvek ogolelu lipu i razmišljam na koju granu da se okačim. Sa radija javljaju da je danas prvi dan posta i setim se kako moja baba lepo kaže: „Kakvo je vreme prvog dana posta, takvo će biti do poslednjeg“. Progutala sam reč i ispljunula košpicu i izraslo je drvo koje šumi i kad nema vetra, prepuno je pčela i raznorodnog voća i znam ako se popnem tamo, nikada neću sići.

Neko je na društvenoj mreži objavio sliku papira sa arapskim slovima, nađenu u boci u Dunavu. Ispostavilo se da je to hodžin zapis i to mi je fascinantno iz gomile razloga. Kaže jedan: „Jeste hodžin zapis. Obično Ajet iz Kurana, vezan za problem. Poliješ se vodom i baciš u reku. Brza voda, brzo problem ide – spora, sporije“. Šta sam danas naučila! Rešenja problema u 21. veku, gradacijski: oslanjanje na zakon i Ustav, recept koji zahteva oko daždevnjaka i izmet poljskog miša, i na kraju – hodžin zapis kao sam vrh truda i mogućnosti. Mir se ne nalazi. Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslepljen željom srljaš, život nije briga…

A jednom mi je rekao: „Ne obraćaj pažnju na mene, i ako me neko spomene reci da sam ostao u onom neprolaznom danu, da sam sunce iz tvog oka postao, i pogledaj u dlan, kao zaceljenu ranu davnu“. Sa tugom ne možeš da se boriš, ona ne napada, ona obuzima. Ništa pažljivije ne popuni svaku poru nezadovoljstvu kao nemoć. Ništa brižnije ne neguje ljudsku izdržljivost kao moć.

Klube od meseca i restlovi od dana su taman da se napravi jedan divan san po meri. Previše jave u jednom danu rađa žudnju za snom koji će trajati duže od noći.

P.S. Tata mi se od jutros javio tri puta. I svaki put, kao da je prrrrviiii..

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo