Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Što se jagoda tiče –šumske

Objavljeno prije

na

Počela je sezona odlaska grlom u jagode. Sad će sve biti bolje. Pravila bih neki kolač sa jagodama samo nemam jagode, a iskreno, kad ih vidim na pijaci plašim se da mi se neka ne otme iz ruke i odgrize mi prst koliko izgledaju radioaktivno. Koješta! (Koješta – reč u srpskom jeziku koja je dovoljna da otkači mnogobrojne gluposti od ideje da imaju neki tajni smisao). Možda sam samo htela da ubijem vreme. Nešto razmišljam – kaže se ,,ubijati vreme”, ,,ubiti dan”. Kakvi smo mi to ljudi! A posle nam đavo kriv kad shvatimo koliko ga je malo ostalo.

Na putu do pijace, srećem trubače i komšinicu koja se oduševila, toliko, da mislim da joj je Bregović nešto u rodu. A i ti trubači, pa ko će da im da pare u devet sati ujutru, pošten svet spava, ostali su u crkvi. Zna se ko kosi, a koga boli klinac za ovog što kosi.

Privuče mi pažnju: „Lepe su vam ove šumske jagode, al’ preskupe su”. U tom trenutku sam se zapitala da li manje volim pihtije ili vojvođanski naglasak, jer neki smo deo ,,plemena”, a neki su, eto, rođeni Vojvođani. Zaboga, razmišljam, jedno od najlepših postojanja je postojanje šumske jagode. „Gospođo, ja bih rado platila ove šumske jagode za vas, ali da vadite jednu po jednu u svoju kanticu.” Pomislih, sad kad se naljuti! A onda se setim da kad se Vojvođani naljute oni stanu u red, plate svoje redovne račune, a prigovore zapišu u knjigu žalbi. Latinicom! Eventualno te prebiju ako nisi gej. Nego, ako vam život da limun znači da ste kasno bili na pijaci i da su se jagode prodale.

Pamtim kad mi je baba, pre trideset godina, ubrala jagodu, blago je protresla da spadne blato, promuljala je po potoku pored bašte i dala mi da jedem. Ovo sad je proseravanje. Mi smo jeli zdravu hranu i pre nego što su izmislili zdravu hranu. I još kažu da zalogaj treba žvakati dvadeset i šest puta, pa brate, dok pojedeš nešto, možeš preć’ Crnu Goru četiri puta i dobiti nobela za hemiju… I evo, jedem drugu jagodu. Nisam je uzela od druga, jagoda je druga po redu. Nije jagoda ništa mom drugu po redu nego… Znate šta?! Zaboravite! Ako volim jagode ima da vrištim: “Jagodeeeee, volim vas!”, ako volim pesmu ima da je pevam i vrištim na sav glas. Treba da smo glasni i da pričamo o stvarima koje volimo, ali je problem što smo najglasniji kad mrzimo.

,,Poslednjim izmenama Zakona o porezu na dohodak građana uvedena je obaveza plaćanja doprinosa i poreza za šumske plodove, gljive i lekovito bilje od 58 procenata”. To, Vučiću, care! Trpaj do 100 odsto podrške!

Svejedno, kao devojčica sam ih sanjala, nikako ih dočekati, a sad dolaze sve brže i brže. Jagode.

P. S. Onaj savršeni puding od vanile sa šumskim jagodama, što sam napravila danas, doveo me je do zaključka da ne volim puding od vanile.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

AKO TE NE GRIZE, MOŽDA NIJE ČISTA (SAVJEST)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rasprave o Tesli najbolje pokazuju zašto je čovjek morao da ode u Ameriku

 

Skok broja zaraženih iliti u narodu poznatiji kao prelaz sa pretrage aranžmana za Tursku i Egipat na aranžmane za Banju Koviljaču i Zlatibor. Doduše Koviljača otpada, ona prva ide u kovid sistem. U klimatizovanom i sa svih strana zatvorenom stanu smo moj pas i ja. On dremka, dok ja pokušavam da nešto pročitam. Idilu remeti samo jedna muva, koja je preživela pet mojih pokušaja atentata. Odustala sam. Naklon muvi. „Svečano na psihijatriji, raste broj pacijenata, stiže nova oprema”.  Ono kad novinari znaju da koncentrišu info… Teški psihički bolesnici sa zlikovačkim porivima se na prvi pogled ne razlikuju od običnih ljudi. U prilog tome govori činjenica da oni koji kupuju štampu otkad se po glasilima pričalo o ćevapima od ljudi izgledaju kao da su normalni. Prizori iskasapljenih leševa mogu da šokiraju neko vreme, kad postanu svakodnevica postaju nezanimljivi i gube funkciju zaokupljanja pažnje javnosti, kao kod pucanja petardi, posle nekoliko prasaka više niko ne reaguje.

Narod piše peticije da odbrani reke od cevi, parkove od seče i betoniranja, vazduh od otrova, kulturno-istorijske spomenike od uništenja, da traži pravdu za poginulu decu… da živi normalno. A on naručuje peticiju da brani svoj ugled?! Pa čija slika je sve gore navedeno? I odakle to sad u vreme ovolike sreće i prosperiteta? Narod je toliko predano radio na razvoju države od 1945. do 1985, da, evo, već trideset godina propadamo i još uvek ima šta da se ukrade. Mi se još uvek lečimo od vekova osmanskog i habsburškog kolonijalizma, pa se ili izgovaramo zbog svoje lenjosti i inertnosti na sudbinu i surovu državu, ili malograđanski čeznemo za sjajem dvorskog luksuza za koji ćemo večito biti provincija i građani drugog reda.

Užasno je, da je vest, da je voz iskočio iz šina i da ga železničari traže, realna i da su ljudi poveravoli u mogućnost da je istinita. Što su poverovali, nego što hoće da idu da pomognu u traženju.  A da smo ekonomski gigant u Evropi, i to verujete? Naša stvarnost je lažna! 2013. pukla je vremenska linija i stvorila paralelnu budućnost u kojoj vladaju pravila jednog čoveka jedne stranke! U kojoj je sve normalno nenormalno i sve nenormalno normalno. Rasprave o Tesli najbolje pokazuju zašto je čovek morao da ode u Ameriku.

Nedavno je neko umro. Iznenada, bez najave, bez razuma i logike, bez objašnjenja Univerzuma ili Svevišnjeg. Kažu: „Život ide dalje“. Ta fraza mi sve češće zvuči kao uvreda… Nemam ni početak ni kraj, imam samo jednu vrelu nedelju, jedno ,,sve se dešava s razlogom“, a možda čak i jedno ,,čudni su putevi Gospodnji“.

P.S. Moju srećnu detelinu sa četiri lista je opaslo neko nesrećno govedo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Priznala sam kišu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi

 

Vrata ka trpezariji u manastiru Alkobaka u Portugalu namerno su napravljena ultra uska da bi svaki monah koji ne može da prođe odmah morao da krene na post. Mudra strategija. Svaki čovek nastoji da preživi u svom svetu i vremenu, a to podrazumeva da se neprestano prilagođavamo i odgovaramo na izazove koji se nameću.

Pročitah juče, u novinama, da dobar seks sagoreva 2000 kalorija. Znači, manite se tih priča da ste debeli jer mnogo jedete! Nazovite stvar pravim imenom! Svako od nas jednom zaluta u nepriliku zvanu nemoć. Pa bude isti onaj dobar čovek, koji je počinio zločin ne čineći ništa. Baš ništa. Moja pokojna baba je imala jednu pametnu (čuj jednu!): „Slatkim rečima najbolje se soli pamet“. E, sad što ja nisam na babu, to je druga priča. Petlja je najmanja jedinica odvažnosti da nešto započnete.

To što mi deca polude, s vremena na vreme, baš onako kvalitetno, to im je od mene, oca im dede (mog oca), mog brata i od jednog strica Rista. Neverovatno koliko svi mislimo da najbolje odgajamo svoju decu i da su nas isto tako odgajali najbolji roditelji. Ko je onda ovaj narod što ovako glasa, postupa i živi? Ko poltroniše, opanjkava, prlja, smrdi, krade, laže? Bugari? Više je to pitanje iz matematike nego iz etike .Oduzmeš, podeliš, sabereš, pomnožiš. Godine, ljude, novce, površine…

Moje odluke često nisu bile moji izbori, više snaga da prihvatim stvarnost onaku kava jeste, i to je ono što me teši i razdire istovremeno. Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi. Bude i dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Samo da se kotrlja. Dan su mi, ipak, ulepšale laste koje su danas prvi put napustile gnezdo i poletele. Skoro nisam videla toliko radosti, cike i nadletanja po dvorištu, a onda su se umorile i vratile na sigurno.

„A šta radiš dok žmuri dan i noć ne čuje ništa? I znaš li da vetar, nikad iste oblake ne spušta na mrak?“ Misliću o tome, baš često, kako me čekaš u parku na klupi na kojoj se nikada nismo sreli. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Puls odjekuje, kamen puca nad nemirnim svodom. Noć je pouzdani okov. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Nema ništa između nas, tako da nas ništa i niko ne može rastaviti.

P.S. Menjam mir koji nema cenu za nemir koji ima vrednost.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čarobni beg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe ljepote i mladosti u srcu i duši

 

„Pakleno i danas. Srbija u crvenom…“ Smešio mi se dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku, zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkašku loptu. Podsetilo me na jedno leto pre cirka dvadeset godina… Krenemo u šetnju, mala Tara i ja, obavezno prođemo pored niza radnjica da Tara s vrata mahne i kaže: „Dobarrrr dan!“ krojačici, frizerki, cvećarki… , a one radosno odgovore. Naše svakodnevne, malene epizode komšijske srdačnosti i vedrine, protiv sve teskobnijeg distanciranja. Kad stignem s posla, Tara se obraduje, zagrli me i kaže: O mama kozo, mislila sam na tebe!“

Retko kome se desi da ga pri povratku kući podigne drvo i da ga onda čitav drvored golica. A možda se i desi, ali kako o tome pričati ikom?! Od ovoliko svega, teško čoveku da ne levitira. Povlačim se u sebe, ali ne mogu da stanem tamo. Čovek uvek ima te dileme i uvek ima pitanja, da li je to pravi put, zato što vrlo često ono što smo izabrali ne liči na ono o čemu smo sanjali. Violeta i ja smo jednom prilikom pile ‘ladno pivo u Pevcu. Dan vreo, avgustovski. „Slušajte me dobro“, obrati nam se konobar, te davne 86. „Pažljivo birajte šta želite, jer kad vam se želja ostvari, sreća iscuri“. Pipi nam je pokazala da sasvim OK biti drugačiji i živeti van ustaljenih normi. Odrastajući, nekako smo to zaboravili i zatvorili srce pred svim što se ne uklapa u kalup prosečnosti. Život je pun nekih čudnih pukotina pa ih popunjavaš smehom, ljubavlju, zagrljajima, poljupcima, kako se ko snađe i dokle god se snalaziš to je znak da si živ. Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe lepote i mladosti u srcu i duši.

Negde u sebi, potiskujući ono što ne postoji – granice, ljude i beskraj, čuvamo sebe strahom… u tom svetu van domašaja nekog drugog, nekog već viđenog, nekog sebi sličnog… vreme nas izdiše, a svet živi i bez nas… dok maštamo o običnoj, skromno skrojenoj slobodi…

Ima tako nekih mesta na kojima nam se jače desi život, i onda kada životarimo, opet mu u mislima odemo, da živimo. Tako mi se jednom slomio pogled i pao na zemlju. Došao je i vratio ga u prazne oči koje tada dobiše sjaj. Neki odlasci bez reči imaju eho za ceo život. Samo da niko nikoga ne izgubi kao što sam ja njega. Samo da niko nikoga ne izgubi. Nikad. Osim vremena, ništa prošlo nije. Pukotina je kroz koju gledam svet. A svet se svlači.

Neki unutrašnji strahovi vas probude u ponoć, sednu sa vama za sto, parališu vas i drže sat vremena u tišini. Gde je sad moja baba da mi kaže: „Ćuti si, će da pomine“?

P.S. Više ne razgovaram sama sa sobom. Sad samo ćutimo.

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo