Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Oligarsi

Objavljeno prije

na

Oligarsi, Podložnici, Slobodnjaci, Briselci. Ovo su glavni akteri naše aktuelne crnogorske (ali i evropske i svetske) drame. Naše „tranzicije”. U ovom, i u naredna tri teksta Altervizije, slede njihovi karakteristični profili.

Od rečenih aktera, crnogorski oligarsi su svakako najpoznatiji. I to, naravno, ne zbog neke njihove posebne vrline ili zasluge, kako to oni sami o sebi preskromno vole da kažu, nego zbog njihovog sasvim banalnog, dugog i predugog trajanja.

Kada je reč o budućnosti, kao nastavku ovog trajanja, uobičajeno je razlikovanje na kratak rok od jedne do pet, i dug rok od trideset do četrdeset godina. Ovo razlikovanje, sasvim je umesno, pa ćemo ga i mi primeniti na naše aktere.

Pogledajmo najpre kratak rok od jedne do pet godina. Šta se u ovom vremenu od naših oligarha može očekivati? U najvećoj meri, odgovor na ovo pitanje, sadržan je u prohujalih dvadesetpet godina. To je ekstremno nasilje.

U vladajućoj propagandi, podgoričkoj, ali i briselskoj, vašingtonskoj, moskovskoj, i ostaloj (što samo odaje globalno-lokalnu povezanost oligarhije), međutim, ništa od ovoga. Umesto ekstremnog nasilja, „sposobnost”, čak „liderstvo” u „reformama” i „integracijama”, štogod ovo, inače, značilo.

Ali se nasilje o kojem je reč, ne može sakriti. Dosije naše oligarhije, više je nego mračan. Najpre, magnum krimen jedan, veliki zločin postjugoslovenskih ratova 1990-ih, putem kojih se ova oligarhija uspinje na vlast. A zatim, i magnum krimen dva, veliki zločin pljačkaških privatizacija, visoke korupcije i organizovanog kriminala 2000-ih, putem kojih ona nastoji da se stabilizuje i konsoliduje.

Ne treba biti prorok, pa pretpostaviti, da će ova, čak i personalno, manje ili više ista oligarhija, u vremenu koje je pred nama, ovako osvojenu vlast, biti spremna da brani na isti način, dakle svim sredstvima, pa i ekstremnim nasiljem. Domaći podložnici i međunarodni podržavaoci ove oligarhije, saučesnici su ovog nasilja, pa se od njih, nešto drugo i bolje, ni ne može očekivati. Najveći teret i dalje će nositi domaća antiratna i antioligarhijska alternativa. O spremnosti za ekstremno nasilje vladajuće oligarhije, ona mora da vodi računa. Suočena sa ovakvom vlašću, alternativa mora biti spremna na dugu i nenasilnu borbu.

Dug rok od trideset do četrdeset godina nosi mnogo veći stepen otvorenosti i neizvesnosti (nego kratki rok od jedne do pet godina). Ali je i u ovom, dugom roku, uloga Crne Gore različita. Na samom početku, ova uloga je značajna, za konačni ishod, ona je, najblaže rečeno, nevelika.

Na samom početku, to jest danas, početkom XXI veka, vladajuća crnogorska oligarhija, neofeudalno je značajna, čak paradigmatična. U većini kritičkih teorija, među ovima i u teoriji svetskog sistema američkog sociologa Imanuela Volerstina, naime, upravo je jedna vrsta neofeudalizma, kombinovana sa jednom vrstom neofašizma, viđena kao najozbiljnija nazadnjačka pretnja savremenom svetskom sistemu, na kraju njegove duge krize, koji će uslediti sredinom XXI veka. Zbog dvostruke periferije kojoj pripada, periferije prostora, Zapadnog Balkana, te periferije vremena, poznog kapitalizma, neofeudalna plus neofašistička tendencija odnosno pretnja, najrazvijenija je upravo u Crnoj Gori, i sličnim, dvostruko perifernim entitetima. Toliko o zaslugama, sposobnostima i liderstvima, našeg vrhovnog oligarha, i njegovog svekolikog, domaćeg i međunarodnog personala.

Za konačni ishod, međutim, uloga Crne Gore biće nevelika, da ne kažem minorna. Ovde ne treba imati nikakvih iluzija. O konačnom ishodu velike, polumilenijumske, svetsko-sistemske tranzicije, u narednih nekoliko decenija, odlučivaće svet, a Crna Gora samo kao njegov sastavni i nerazdvojni deo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

U potrazi za čovjekom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nova knjiga Ibrahima Čikića

 

Pluralistički univerzalizam. Ovako je Imanuel Volerstin, otac teorije svetskog sistema, pregnantno formulisao normativni ideal za koji se, u sve kompleksnijem, dramatičnijem i opasnijem svetu, treba boriti. Podrazumeva se, ali nije suvišno istaći, druga strana ovog istog, pluralističkog univerzalizma, jeste univerzalistički pluralizam. Nasuprot ovima, međutim, u današnjem svetu, dominiraju njihovi brojni, agresivni i bučni – lažnjaci i nasilnici. Lažni i ubilački univerzalizam. I lažni i ubilački pluralizam. I to jednako u velikom svetu, kao i kod nas, u Crnoj Gori. U velikom svetu trampizam, breksitizam, „suverenizam“, fašizam. U Crnoj Gori sve lažniji i sve nasilniji DPS građanizam. Istovremeno alatka i maska. Ispod koje se krije tridesetogodišnja mafiokratija.

Broj onih koji se suprotstavljaju ovim brojnim patološkim i opasnim lažnjacima, i u svetu i kod nas, jeste u porastu, ali je još uvek mali, u svakom slučaju još uvek je daleko od neophodne kritične mase. Među ovima, kod nas, u Crnoj Gori, jedan od najznačajnijih, najpoznatijih i najhrabrijih, u svih ovih trideset godina, bio je i ostao naš sugrađanin Ibrahim Čikić. Sa svojom poznatom golgotom iz ratnih 1990-ih. I sa svojim neprestanim svedočenjima o njoj. U svoje dve prethodne knjige, Gdje sunce ne grije i Knjiga o ljubavi. I u svojoj novoj knjizi, Potraga za čovjekom, KOD, Podgorica, 2021, koja uskoro izlazi iz štampe. I sve to bez prestanka na liniji onog volerstinovskog pluralističkog univerzalizma odnosno univerzalističkog pluralizma.

Pri tomu, čitaocu nije lako da odluči šta je u Potrazi za čovjekom autentičnije i uzbudljivije, njena pluralistička ili njena univerzalistička strana. Pluralistički kosmos Ibrahima Čikića je više nego bogat. Nacija, vera, Islam, savremenost, istorija, Crna Gora, Bijelo Polje, Akovo, galerija neponovljivih, običnih, malih, velikih likova. U ovom kosmosu, za autora ove kolumne, poseban, pa i najveći sjaj, ipak, imaju dva izvanredna lika i sećanja. Sećanje Ibrahima Čikića na očevu poduku o potrebi da se vera, molitva i Ramazan praktikuju krajnje smerno, skromno i diskretno. (Koliko je samo ova poduka superirorna u odnosu na sve one krune i odežde, nadmenosti i oholosti, buke i nametljivosti, mnogih današnjih takozvanih novovernika, zapravo lažnih vernika.) I ono drugo sećanje, na sjajni lik nedavno preminule Jelisave Kalezić, jedne od najznačajnijih žena, profesorica univerziteta i demokratskih političarki našeg vremena.

Univerzalistički svet Ibrahima Čikića u ovoj knjizi nije manje bogat. Ni manje pluralan. Nepravda i pravda, zločin i oprost, fašizam i antifašizam, polarizacija i egalitarizacija, oligarhija i demokratija, zid (Berlinski i naš) i sloboda, laž i istina, klerikalizam i vera. I uvek otpor. Ibrahim, čovek, dah.

Zahvaljujući izuzetnoj širini, otvorenosti i kooperativnosti njenog autora, nova knjiga Ibrahima Čikića dobila je još dva značajna, urednička elelementa i pojačanja. Ona Srđana Perića, urednika izdanja, profesora književnosti i poznatog građanskog aktiviste, i ona Dragoljuba Duška Vukovića, jednog od doajena crnogorskog novinarstva i urednika PCNEN, u kojima su se tekstovi iz ove knjige prvi put pojavili, u poslednjih četiri goodine. Na taj način, ova knjiga i njen autor, samo su dobili. A naša mala i jedina, napaćena i ponosna, visovita i krševita Crna Gora, uz jednu izuzetnu knjigu, na jednom mestu, dobila je još i onu danas toliko potrebnu, vrednu i dragocenu saradnju. Autora i dva urednika. Tri tridesetogodišnja borca za pluralistički univerzalizam odnosno univerzalistički pluralizam koji nam je danas kao hleb nasušni neophodan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

ALTERVIZIJA: Nacionalizam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Velikosrpski i velikocrnogorski. Sličnosti i razlike

 

Nacionalizam je jedan od najkompleksnijih fenomena našeg vremena. A u ovoj kompleksnosti, VremeProstor je faktor, koji je najdublji i najznačajniji, za njegovo ispravno razumevanje. To najbolje pokazuju tri stvari koje slede.

Prvo, podsećanje na nešto što je skoro zaboravljeno. I pored razlika koje i danas u tome postoje, u većini zemalja, iskustava i jezika, nacionalizam je danas negativna pojava, pojam i termin. Ali nije uvek bilo tako. Postoje VremenaProstori u kojima je nacionalizam bio pozitivna, čak veoma pozitivna pojava. Podsetimo samo na antikolonijalne i antiimperijalističke, nacionalne i nacionalističke, oslobodilačke pokrete Afrike, u drugoj polovini XX veka, što i nije bilo toliko davno. A samo pre sto, sto pedeset godina, tako je bilo i na Balkanu. Regionu koji je u novije doba, a posebno u poslednjoj deceniji XX veka, ovo pozitivno, stubokom preokrenuo u negativno, čak krajnje negativno značenje. Ovoliko se moralo reći, da bi se i prema nacionalizmu bilo fer.

Drugo, još važnije, nacionalizam, posebno onaj negativni, jeste gotovo u potpunosti apsorbovan svojom lokalnom dimenzijom, sukobom i opsesijom, ali su i ova njegova lokalna dimenzija, sukob i opsesija, čak i kada ovaj to ne zna ili ne želi da zna, po pravilu, samo podređeni i instrumentalizovani deo jedne mnogo veće, međunarodne i svetske dimenzije. Od naše male velike šizme montenegrine, unutarpravoslavnog, srpsko-crnogorskog spora i sukoba, boljeg primera za to teško da može biti. Inkubirala u drugoj polovini XIX i prve dve decenije XX veka, prvi put eksplodirala tokom i krajem prvog svetskog rata, nakon toga povremeno smirivana, povremeno iznova aktivirana, poslednji put evo iznova aktivirana, pa i razjarena u potonjih trideset godina, ova šizma je celo vreme, zapravo, bila i ostala, gravitacija i instrumentalizacija velikih sila.

I treće, najvažnije, to je konkretno istorijsko VremeProstor svetskog kapitalističkog sistema, čiji smo i mi mali, veoma mali, ali, ipak, integrisani i podređeni deo. A to je VremeProstor poznosti i iscrpljenosti, krize i nereda, haosa i nasilja. Istorija je uvek složena kombinacija ponavljanja i promene, a nikada samo ponavljanje, ni samo promena. Malo je onih koji ovu složenu kombinaciju uopšte vide. O dvorskim servisima korumpirane nauke, akademije i medija, da i ne govorimo. Ali čak ni oni koji ne žele da vide, danas ne mogu da sakriju haos i nasilje počinju da zapljuskuju i same vašingtonske i ine centre ovog sistema, ne više samo udaljene balkanske i slične periferije. Kapitalizam danas sve više postaje kapitalizam-fašizam. Nacija i nacionalizam, ili identitet, kako se to danas pomodno kaže, iznova glavni target i alat ovog sistema, koji sve više prelazi u neko novo i veliko nasilje.

Tek sada možemo da kažemo i nešto o našoj maloj i jedinoj, i o dva njena fratricidna šizmatika, velikosrpskom i velikocrnogorskom nacionalizmu, iz naslova i podnaslova ovog teksta. Pri tome, i ovde ćemo se ograničiti na samo tri najznačajnije stvari.

Prvo, na samom početku, objasnićemo onu sličnost i onu razliku. Počećemo od razlike, nju je lakše razumeti, pa ćemo na ovu nadovezati sličnost, nakon ovog nadovezivanja, i sličnost će postati jasnija. Za razliku od velikosrpskog nacionalizma, čiji je tragični, zločinački, pa i genocidni rezultat, i to čak dva puta u jednom jedinom veku, najpre u Drugom svetskom ratu 1941–1945, a zatim i u postjugoslovenskim ratovima 1991–1999, na žalost, dobro poznat, naime, velikocrnogorski nacionalizam, ne samo da takav rezultat nema, nego je malo verovatno da uopšte može i da ga ikada proizvede. Razlog nije u sferi morala, dobra i zla, nego je u sferi demografije, rasporeda i kapaciteta. Srba i Crnogoraca. U Crnoj Gori i u regionu. U tom smislu, ono veliko u velikocrnogorstvu, ne odnosi se na vanjsko nasilje, ratove i teritorijalna osvajanja, za ova Crnogorci jednostavno nemaju kapaciteta, i u tome je važna razlika između velikosrpstva i velikocrnogorstva, nego se odnosi na permanentno unutrašnje nasilje, negaciju i diskriminaciju nad drugima, a posebno nad svojim najbližim, crnogorskim Srbima.

Drugo, i ovo potonje, unutrašnje velikocrnogorstvo treba još malo i dodatno da se precizira. I ono, naravno, u globalnom i lokalnom, dakle glokalnom VremenuProstoru. Unutrašnje velikocrnogorstvo, kako je gore opisano, naime, sasvim je novijeg datuma. Sa opisanim unutrašnjim, sistemskim i sistematskim, institucionalnim i vaninstitucionalnim političkim nasiljem, ono se prvi put u istoriji pojavljuje, a onda i razvija i eskalira tek od 2006, to jest od referendumske obnove državne nezavisnosti Crne Gore (pojava u toku Drugog svetskog rata bila je ipak samo epizodna). Sve do tada, unazad skoro stotinu godina, a posebno u mračnim i teškim 1990-im, crnogorski nacionalizam, indipendizam, bio je pozitivan, odbramben i patriotski, u nekompromitovanom smislu ove reči. Od 2006, međutim, od kada je deo nekadašnjih indipendista, prihvatio da služi kao vanjska prevarna maska, svita i ikebana, na dvoru našeg Vrhovnog oligarha, u njegovom hibridnom autokratskom režimu, i u njegovoj beskonačnoj kapitalističkoj mafiokratiji, taj deo nekada pozitivnog, odbrambenog i patriotskog crnogorskog nacionalizma, opet u nekompromitovanom smislu ove reči, preobratio se u nešto najgore, naime u udarnu pesnicu jednog sasvim novog, krajnje opskurnog, reakcionarnog i agresivnog, unutrašnjeg velikocrnogorskog nacionalizma, u gore opisanom i preciziranom smislu ove reči.

Najzad, treće, gore je upravo rečeno da su vanjsko nasilje, ratovi i teritorijalna osvajanja, u slučaju velikocrnogorskog nacionalizma, zbog onih demografskih razloga, malo verovatni. Sada treba još i ovo da se precizira. Zbog čega, naime, samo malo verovatni, a ne i nemogući? Pa jednostavno zbog toga što je Crna Gora 2017. postala članica NATO pakta. Ali to je već tema za neku novu kolumnu. Ovde, radi nužnog završetka ovog teksta, još samo nekoliko rečenica. Najpre, na već započetu haotizaciju i violentizaciju svetskog kapitalističkog sistema, najdirektnije se nadovezuje već započeta, ali i sve nepredvidivija i sve opasnija haotizacija i violentizacija međunarodnog sistema, u ovome, naravno, i samog NATO pakta. Zbog toga nije teško zamisliti ni neku potpuno novu, nasilnu prekompoziciju savremenog sveta, Velikog Zapada, recimo, kojeg bi deo bila i naša mala i jedina, prvi put u svojoj istoriji na strani velikosilskih nasilnika. Zbog toga ni ovu opciju ne treba isključiti kao potpuno nemoguću. Mada, i u tom slučaju, ona ostaje malo odnosno manje verovatna. I u tom slučaju, naime, Velika Srbija, Velika Hrvatska i Velika Bugarska, o Velikoj Nemačkoj, Velikoj Americi i Velikoj Rusiji ili Kini da i ne govorimo, na temelju već stečenog istorijskog know-how ove vrste, bile bi mnogo verovatnije.

Milan POPOVIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Građanizam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Stvarni i lažni

 

Građanizam je negativni termin kojim nacionalisti na Balkanu i u Crnoj Gori odskora pokušavaju da i dodatno i po malo humorno diskredituju svoje stare političke protivnike. Da pokažu kako se ispod univerzalističke, kosmopolitske i multikulturne, to jest građanske retorike i politike njihovih protivnika, zapravo, celo vreme krije nešto sasvim drugo, čak suprotno, krajnje partikularno, prevarno i lažno. I odmah na početku treba reći, diferencirati i istaći, nacionalisti su pri tome jednim delom u pravu, jednim delom u krivu. Kao i svaki drugi ljudski artefakt, i građanizam može biti lažan, kao i stvaran. Ali krenimo redom.

Najpre o lažnom građanizmu. Građanizam do skoro punih trideset godina vladajuće i nesmenjive a danas opozicione DPS i njenih satelita, definitivno je lažni, sebični i prevarni građanizam, i u tom delu kritika nacionalista, sasvim je na mestu. Ima li koga u Crnoj Gori i svetu, uostalom, ko još uvek ne zna šta se stvarno krije ispod maske tobože građanske, multikulturne i proevropske Crne Gore DPS-a i satelita? Sumnjam. Ipak, podsetiću. Najpre dve relevantne međunarodne adrese. Hibridna autokratija (Freedom House, 2019). I crnogorska mafija odnosno mafiokratija našeg Vrhovnog „integralnog igrača“ (Moises Naim, Foreign Affairs, maj-jun 2012). A zatim i naša domaća radinost. Velikocrnogorski nacionalizam. Pri tome, sve je integrisano u jedan sistem, autokratija i mafiokratija kao najdublji sloj, velikocrnogorski nacionalizam, naravno u negativnoj hemiji sa svojim najvećim i najstarijim arhi-neprijateljem, velikosrpskim nacionalizmom (da sada imenujemo i nacionaliste s početka ovog teksta), kao glavni alat ili instrument, i lažni građanizam, kao glavni maskirni odnosno prevarni efekt.

A sada i o onom delu u kojem su velikosrpski i ostali nacionalisti u krivu. Čak veoma u krivu. Najpre, u krivu su kada tvrde da je celokupni politički građanizam kao takav lažan i prevaran. U stvari, stvarni građanizam je samo najkraći rezime odnosno sažetak, za vladavinu prava i zakona (rule of law). Za jednakost građana pred zakonom, odnosno, gledano s druge strane istog odnosa, za zakon koji je jednak za sve građane, bez obzira na njihovu etničku, rasnu, versku, jezičku ili bilo koju drugu posebnu, partikularnu ili privatnu pripadnost odnosno razliku. A to je već nešto, što je istorijski i politički izboreno, kako gde, ali u proseku, pa i na Balkanu i u Crnoj Gori, makar u načelu, već najmanje par vekova, naime od kada je modernog građanskog društva, prosvetiteljstva i moderne.

A zatim, velikosrpski i ostali nacionalisti, u krivu su i kada tvrde, da je svako razlikovanje između građanskih i ostalih pa i nacionalnih i nacionalističkih stranaka, na Zapadu, potpuno nepoznato. Tačno je samo da je sve do pre nekoliko godina, preciznije do uspona trampizma i breksitizma 2016, izgledalo kao da je rečeno razlikovanje na Zapadu, istorijski, uspešno i nepovratno prevaziđeno. Pa tako i skoro iščezlo iz tekućeg političkog života i rečnika. Ali su upravo trampizam i breksitizam, i njihova Internacionala takozvanih novih suverenista, zapravo nacionalista, među njima i ovih naših, označili veliki, nazadnjački i opasni kambek ovog smrtonosnog razlikovanja i sukobljavanja, sada i na Zapadu, a ne više samo u Crnoj Gori i na Balkanu, kao mračnih 1990-ih.

Ali teorijsko, istorijsko i političko razlikovanje između stvarnog i lažnog građanizma, i između građanizma i nacionalizma, o kojem je u ovoj kolumni reč, ima i jednu svoju ličnu, sasvim ličnu dimenziju. Reč je o jednom mom nedavnom iskustvu, odnosno otkriću. Koje me je u početku šokiralo, da bih tek na kraju, i za to iskustvo, odnosno otkriće, pronašao neki minimalni balans i spas. Bilo je to ovako. Samo nekoliko dana nakon velike tridestovgustovske smene 2020, u kasnim noćnim satima, neposredno pred zaspivanje, u onoj egzotičnoj zoni između jave koja se povlači i sna koji se prikrada, rečena velika smena dozvala je u moju svest sećanje na prve obnovljene višepartijske izbore u Crnoj Gori, održane pre tačno trideset godina, sećam se kao da je juče bilo, u nedelju, 9. decembra 1990. San se sa ovim sećanjem odmah povukao, java povratila. Poređenje između rezultata prvih i potonjih crnogorskih postkomunističkih izbora, izazvalo je u meni pravi šok, balans je došao kasnije.

Najpre šok. Neku nerazvijenu slutnju o tome imao sam i ranije, uvek sam bio samokritičan, ali sam one noći, došao i do egzaktne, matematičke i statističke potvrde, nepromenjenog sumornog stanja stvari u našoj maloj i jedinoj, svih ovih trideset godina. Poređenjem procenta osvojenih stvarno građanskih mandata, Saveza reformskih snaga i par stranaka manjinskih naroda, na izborima 9. decembra 1990, sa procentom isto takvih stvarno građanskih mandata, Mira naše nacije, Crno na bijelo i manjeg dela Za bolju Crnu Goru,  osvojenih na izborima 30. avgusta 2020, trideset godina kasnije, došao sam do alarmantnog podatka. Da je taj procenat, svih ovih trideset godina, bio i ostao isti, nepromenjen, naime, između petnaest i dvadeset procenata. Drugim rečima, da stvarno građanska Crna Gora, svih ovih trideset godina, nije ni malo, ni pedalj, ni milimetar napredovala. Za ovo je malo reći šok. Tako da nije samo Helena žena koje nije bilo, iz najboljeg teksta na ovu temu ikada, iz jedne od poslednjih kolumni Borisa Dežulovića, nego smo svi mi, stvarni građanisti, ljudi kojih u ovih trideset godina nije bilo. Makar ne u Crnoj Gori Mila Đukanovića. Kojoj, opet, možete reći sve, da nije država nego latifundija, da nije demokratija nego autokratija, da nije vladavina prava nego mafiokratija, i tako dalje, i tome slično, samo joj ne možete reći da je nije bilo. Svih ovih trideset godina, pa i danas, nakon velike smene tridesetog avgusta.

Balans je došao u narednih nekoliko dana i sedmica. Na moje sumorne i alarmantne konstatacije, nekoliko kolega, studenata i prijatelja, istomišljenika, bliskomišljenika i neistomišljenika, suprotstavilo mi se sa nekoliko faktora koji na stanje stvarnog građanizma u Crnoj Gori bacaju nešto optimističkije svetlo. Najpre, da je, uprkos svoj poznatoj heterogenosti, potencijal stvarnog građanizma, u novoj parlamentarnoj većini, pa i u njenoj aktuelnoj nacionalističkoj frakciji, veći nego što se to danas može zaključiti. Zatim, da je slično i sa satelitima DPS, to jest da ni mnogi njihovi takozvani obični članovi, neće beskonačno da prate i slede svoje otuđene, korumpirane i DPS-u servilne vrhove. Konačno, da sličan potencijal stvarnog građanizma, postoji čak i u mnogobrojnom običnom članstvu, našeg tridesetogodišnjeg Levijatana, da ne kažem monstruma DPS-a.

Posle izvesnog oklevanja, ali i sa produženim strahovima, prihvatio sam tezu svojih kolega, studenata i prijatelja, o još uvek potisnutim i nerealizovanim, ali postojećim, većim potencijalima stvarnog građanizma. Da budem iskren do kraja, ni danas nisam sasvim siguran da li sam to učinio iz stvarnog ubeđenja, ili iz psihološke potrebe. Da ne potonem u potpuno ništavilo iz kojeg nema izlaza.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo