Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Gospodari polarizacije

Objavljeno prije

na

Etničke, političke i slične polarizacije, samo su spoljašnji izraz dubljih poremećaja, koji se zbivaju u unutrašnjosti društva. Politike depolarizacije, koje retorički zagovaraju prevladavanje polarizacije, ali pri tome faktički ignorišu ove dublje poremećaje, osuđene su na neuspeh. Ili na nešto još gore. Pa i na to, da same postanu deo polarizacije.

Upravo ovo poslednje, dogodilo se ambasadorki Janini Hrebičkovoj, šefici Misije OEBS u Crnoj Gori, kada je, pre samo nekoliko sedmica, najpre, hvalevredno, retorički osudila polarizacije u današnjoj Crnoj Gori, posebno one između vlasti i medija, ali odmah zatim zauzela stav koji je bio nepodnošljivo pristrasan u korist vlasti. Odgovor nije izostao. Željko Ivanović, direktor Vijesti, pre nekoliko godina i sam žrtva nikada rasvetljenog, dakle po svemu sudeći naručenog režimskog nasilja, ovakav stav s pravom je prokomentarisao kao „izjednačavanje dželata i žrtve”.

Doduše, od Misije OEBS u Crnoj Gori, verovatno se više nije ni moglo očekivati. Od svih nemuštih, pa i saučesničkih međunarodnih organizacija u Crnoj Gori, ova je bila najnemuštija i najsaučesničkija. Neretko siguran oslonac, korupcijom i organizovanim kriminalom „integrisanog” vrha crnogorske vlasti. I to ne samo u oblasti medija. Jednako loš, ako ne i lošiji bilans, Misija OEBS u Crnoj Gori, ima u oblasti izbora. U osudi Afere snimak, nije se pokazala ni Evropska komisija, ali je ona, u ovoj stvari, makar nešto uradila. Misija OEBS u Crnoj Gori ni toliko.

Mediji i izbori, međutim, upućuju na dublje, pa i najdublje izvore polarizacija. Njihov najdublji izvor, to treba odmah reći, jeste sam vladajući sistem. Sistem poznog kapitalizma. Koji je oligarhijski, dekadentan i violentan. A na periferiji, pa i u Crnoj Gori, u svemu ovome, još i ekstreman. Iz ovog konkretnog sistema, nužno i zakonito dolaze klasne, ali i sve ostale polarizacije. I njihove brojne i složene interakcije.

Kako na ove polarizacije reaguju sistem, vlast i alternativa? Svako prema svom posebnom položaju i interesu. Jedan deo sistema i vlasti misli da se polarizacije mogu beskonačno instrumentalizovati a po potrebi i gušiti silom, drugi je spreman na koliku-toliku toleranciju i kompromis. Prvima alternativa mora odgovoriti borbom i otporom, drugima dijalogom i depolarizacijom. Ali pri tome mora znati, da i ovi drugi imaju sistemski limit, koji ona ne sme da prihvati. O tome je nedavno odlično pisala Arundati Roj, u tekstu o takozvanom nevladinom svetu, jer upravo to je svet iz kojeg u najvećem broju dolaze ovi drugi.

Promena ovog sistema, stvar je narednih nekoliko decenija a ne godina. Pred svima nama je duga i teška borba a ne revolucija shvaćena kao dan D. Ali je jedno već sada sasvim izvesno. Ovaj sistem se više ne može reformisati. Njegove polarizacije ukrotiti. Nasilje i hipokrizija su njegove jedine opcije. Nenasilni otpor i nužna odbrana jedini odgovori. Zato se treba dobro pripremiti. Kada nam međunarodni podržavaoci nasilničke vlasti sledeći put kažu, kako se sa ovakvom vlašću moramo depolarizovati, treba im jasno odgovoriti kako to nije moguće, zbog toga što su upravo ove i ovakve vlasti, ali i oni sami, njihovi međunarodni podržavaoci, ne samo glavni proizvođači, nego i najbeskrupulozniji gospodari i manipulatori polarizacija.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Tri godine haosa

Objavljeno prije

na

Objavio:

U istorijskoj i globalnoj perspektivi

 

Crna Gora, naša mala i jedina, u istorijskoj perspektivi. Tri godine, trideset godina, trista godina. Hiljadu godina, deset hiljada godina, sto hiljada godina. I dalje, sve do poslednjeg big benga, odnosno velikog praska, pre trinaestkomasedam milijardi godina.

Tri godine haosa: 2020-2023. I tri haotične vlade. Četrdesetdruga, četrdesettreća, i četrdesetčetvrta vlada naše male i jedine. I trideset godina plus naše mafiokratije: 1990-2020-. Bez kojih se ne može razumeti ni ovih tri godine haosa. I još trista godina zakasnele, periferne i deformisane modernizacije. Bez kojih se ne mogu razumeti ni ovih trideset godina mafiokratije, ni ovih tri godine haosa.

Pa onda i onih hiljadu, dakle hiljadu, a ne tek sto godina, naše nesrećne šizme montenegrine. Koja je samo deo, svakako egzotičan, ali ipak samo deo, one velike i duboke hiljadugodišnje linije raseda, koja, kako to slikovito pokazuje Fernan Brodel, jedan od najvećih istoričara, naučnika i umova našeg vremena, toliko dugo i snažno deli Mediteran, dakle ne samo mračni Balkan, nego i svetli Mediteran, na neprijateljski Istok i Zapad.

Pa onda i globalni prostor, koji je jednako kompleksan. O čemu najbolje govori i jedan novi izraz. Onaj koji kaže da je u ovom prostoru sve glokalno, to jest istovremeno globalno i lokalno. I istovremeno realno i ideologizovano. Ovo je posebno važno za razumevanje naše tri godine haosa. Od više takvih kompleksnih glokalnosti i realnih ideologizovanosti, ovde izdvajamo i zumiramo samo tri takve, koje su ovde i danas najaktuelnije i najznačajnije.

Prva je sam pojam Zapada. Koji je, u poslednjih pola milenijuma svoje globalne hegemonije, kao Doktor Džekil i MisterHajd, jedinstvo i borba suprotnosti, vrhova svetlosti i ponora tame, a ne samo nesporna svetlost i vrednost, kako to i ovih dana svakodnevno pokušavaju da nam uliju u glave njegovi vladajući predstavnici, vanjski i unutrašnji. Treba li podsećati, imperijalizam, kolonijalizam i fašizam, nisu došli ni iz afričkih prašuma, ni iz ruskih stepa, nego sa Zapada, kao što su i vrhovi svetlosti antiimperijalizma, antikolonijalizma i antifašizma, zablistali na tom istom Zapadu.

Druga vremenskoprostorna kompleksnost govori bliže o specifičnom momentu Zapada. Koji je već čitav vek u fazi opadanja, a ne uspona i procvata. U fazi u kojoj su retrogradne pojave sve češće i češće. I to ne samo one najekstremnije, kao stari i novi fašizam, nego i one najdublje, kao neoimperijalizam i neokolonijalizam. Ima li boljih primera neoimperijalizma i neokolnijalizma od ponašanja SAD, NATO i Kvinte, u sastavljanju četrdesetdruge, četrdesetreće i četrdesetčetvrte vlade, i u posledičnoj proizvodnji i širenju haosa naše male i jedine. Još uvek bez Kvintinog Golog otoka, ali čovek nikad ne zna, unutrašnjeg entuzijazma, pa i nestrpljenja, kao da ne fali.

Treća kompleksnost našeg vremena i prostora koju ovde sa razlogom izdvajamo i zumiramo, jeste zločinačka agresija i rat Putinove Rusije protiv Ukrajine, kojem se još od kraja februara 2022. još uvek ne vidi kraja. I koji je i rat u svetu, i u Evropi, pa i u našoj maloj i jedinoj, što je inače nedovoljno primećeno. Kod nas, srećom, još uvek ne i oružani, ali i takav, pa i onaj apokaliptički, nuklearni i svetski, na samoj je ivici. I dijagnoza toga rata koja je jednako kompleksna ,a ne propagandno jednostrana na način Putinove Rusije i službenog Zapada i njihove ,odnosno naše domaće posluge. Agresija Putinove Rusije 2014. i 2022. jeste nesporna ali je nesporna i tridesetogodišnja posthladnoratovska negativna hemija i koprodukcija u proizvodnji i širenju ovog rata od strane Putinove Rusije i NATO pakta.

Ali su sve gornje istorijske i globalne kompleksnosti samo spoljni okvir za naše unutrašnje i isto tako brojne kompleksnosti. Na koje se u poslednjih tri godine haosa nadovezuje i jedna koja svemu, pa i ovom višestrukom haosu, daje poseban karakter i intenzitet. Reč je o smeni generacija. O pojavi novih mladih, lepih i pametnih, kako su sebe skromno samonazivali njihovi prethodnici, pre trideset tri godine. A mladost je, to se veoma često zaboravlja, najčešće ambivalentna, a ne jednoznačna. Izvor nove svežine, snage i hrabrosti, ali i nedostatka iskustva, promišljenosti i ravnoteže. Koji, u kombinaciji sa univerzalnim opijatom vlastoljublja, i onim danas sve raširenijim neokolonijalnim retrotrendom Zapada, postaje Nesveto trojstvo našeg vremena i njihovog partnerstva.

Pa tako, umesto svesnog i napornog smirivanja, imamo dnevno, svesno i bezdušno razjarivanje hiljadugodišnje šizme montenegrine koja nije samo crnogorskosrpska nego na različite načine sveukupna. Umesto legalističkog pacifikovanja i poštovanja NATO i drugih međunarodnopravnih obaveza, njihovo beskonačno zloupotrebljavanje za mafiokratske svrhe. Umesto uveravanja međunarodnih partnera da su i za njih, a ne samo za nas, dugoročno i jedino dobri naši unutrašnji kompromisi, prevarantsko zloupotrebljavanje njihovih retrogradnih neokolonijalnih trendova za sopstvena unutrašnja vlastoljublja i partitokratije. Umesto ignorisanja i savladavanja beskonačne negativne hemije i koprodukcije blizanačkih mafiokratija Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, svesno ili nesvesno (sa)učestvovanje u njima. Umesto stvarne a ne samo retoričke i propagandne koncentracije na borbu protiv mafiokratije i evropske integracije, njihova beskonačna unutrašnja i ukupna opstrukcija. Umesto najšire i najinkluzivnije vlade na osnovu ustavne jednakopravnosti građana, neprestano protivustavno isključivanje, diskriminisanje i aparthejdizovanje, po liniji one iste istorijske šizme, koja na dug rok ne može da bude dobra ni za koga, pa ni za SAD, NATO i Kvintu, o našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Deportacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Kosmički/Panteistički aspekt

 

„Uvijek ću se sjećati očiju moga oca, koje su me gledale kroz prozor od auta s kojim je on nestao … Sjećam se momenta kada sam shvatila da nešto nije u redu, onda kada su nepoznati ljudi počeli da pretresaju kuću u kojoj smo boravili. Sjećam se da se minut prije njihovog dolaska moj otac obrijao i da sam ga ljubila po glatkom obrazu posljednji put … Znam da nikada neću saznati zašto, ali se nadam da ćete mi vi pomoći da saznam kako i gdje. Zahvalna sam svima onima koji pročitaju ove riječi i svima onima koji mi pomognu da nađem kosti moga oca, koji mi dozvole da mu podarim mir, jer on to zaslužuje.“ (Protiv zaborava, Iskazi svjedoka u suđenjima povodom ratnih zločina, Akcija za ljudska prava, Podgorica, 2021)

Ovo je samo jedno od neposrednih svedočenja, datih pred nadležnim crnogorskim sudom, u krivičnom odnosno sudskom postupku u slučaju deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992. Ono najbolje ilustruje četvrti aspekt koji obrađuje ova kolumna. Aspekt kosmičkog panteizma. U kojem između čoveka i kosmosa i čoveka i čoveka nema posrednika. Ni države ni vlasti. Ni crkve ni klera. Samo drugi čovek. Ili, kako je to rekao naš najveći, Luča mikrokozma. Četvrti aspekt nije četvrti zbog toga što je manje značajan od prethodna tri, pravnog, političkog i istorijskog aspekta, naprotiv, on je najznačajniji, ali je četvrti, zbog toga što je za njegovo razumevanje, bilo neophodno prethodno upoznavanje ona prva tri.

Svaka žrtva je nevina, naravno i ona na bojnom polju, ali je najnevinija žrtva koja nema nikakve mogućnosti da se odbrani. Takve su i žrtve deportacija iz 1992. Nenaoružani civili, koji su u Crnoj Gori očekivali zaštitu od ratnog haosa i nasilja. Verujući u ono staro Marka Miljanova, da je zaštita progonjenog, bez obzira na njegovu/njenu veru ili nacionalnost, čovekova najsvetija obaveza. Zbog toga su oni koji su naložili i izvršili deportacije 1992. prekršili ne samo najznačajnije postulate međunarodnog i domaćeg prava, nego i najvrednije elemente sopstvene tradicije. Isto važi i za one koji ovima do današnjeg dana pomažu da izbegnu pravdu. Koja je kosmička i panteistička.

Kada smo ja, Esad Kočan i pokojni Koča Pavlović, 2012. podneli Krivičnu prijavu protiv tadašnjeg crnogorskog vrha i Vrhovnika u slučaju ratnog zločina deportacija 1992, slično i 2014. protiv istih počinilaca u slučaju najvećeg zločina genocida u Srebrenici i šire 1995, tada to nismo učinili iz naivnog očekivanja da će same te vlasti pokrenuti procese i osuditi sami sebe. Ne, naš motiv bio je sasvim drugi. Da svojim krivičnim prijavama, privučemo makar deo čopora režimskih pasa rata, i na taj način, u granicama svojih mogućnosti, pomognemo onima koji su i dalje bili progonjeni kao zveri. Pokojnom Slobodanu Pejoviću, najhrabrijem, nesalomivom svedoku insajderu u slučaju deportacija, i Ibrahimu Čikiću, najhrabrijem, nesalomivom svedoku i žrtvi u slučaju genocida. Naravno, svrha ovih naših krivičnih prijava bila je, i da javno izrazi pijetet prema svim, a posebno prema najnevinijim žrtvama postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina.

Tako je i danas. Ja i Esad Kočan ni danas nemamo nikakav višak iluzija. Kada tekstovima u ovoj i prethodne tri kolumne, osumnjičenima iz ondašnjeg crnogorskog vrha, pridružujemo i sudeći Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u slučaju sramotnih deportacija iz 1992, to ne činimo zbog naivnog verovanja u promptnu evropsku i svetsku pravdu, mada se pravdi još uvek nadamo, nego to činimo zbog našeg kosmičkog panteizma. Zbog one devojčice s početka ovog teksta. I zbog svih drugih devojčica i dečaka i majki i očeva i braće i sestara i prijatelja stradalih u deportacijama. I zbog samih nevino stradalih. Čije nas duše pomno prate iz kosmosa.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Deportacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Istorijski aspekt

 

U prethodna dva broja Monitora, u ovoj kolumni, obrađeni su pravni i politički aspekt, kao dva najaktuelnija aspekta, nedavne negativne i saučesničke odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju ratnog zločina deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992. U današnjoj kolumni, ukratko će biti obrađen i izložen njen istorijski aspekt. To će biti urađeno uz pomoć istorije dugog trajanja Fernana Brodla i teorije svetskog kapitalističkog sistema Imanuela Volerstina.

„Events are dust“. (Događaji su prašina). Ovako je Fernan Brodel izrazio svoj kritički stav prema tradicionalnoj takozvanoj događajnoj istoriografiji. Ali ovaj stav ne treba shvatiti tako kao da događaji uopšte nisu važni, nego da ih kao čestice prašine treba staviti u strukture i duga trajanja kojima pripadaju.

Tako i u našem slučaju. Nedavna negativna i saučesnička odluka suda u Strazburu u slučaju ratnog zločina deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992, kao jedan takav događaj-čestica, deo je dugog polumilenijumskog trajanja svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, i neodoljivo nas vraća na jedan, njemu blizanački događaj-česticu. Na javno spaljivanje Đordana Bruna od strane tada svemoćne Inkvizicije, na trgu u Rimu, danas događajno veoma daleke, ali istorijski, sistemski i suštinski veoma bliske 1600.

Svojom odlukom u slučaju deportacija u Crnoj Gori 1992. sud u Strazburu se predstavio kao analogon Inkvizicije, koja je osudila Đordana Bruna na javno spaljivanje. Na ostalim sličnostima između Inkvizicije 1600. i suda u Strazburu 2023. dalje se nećemo zadržavati, jer su one prilično očigledne. Zadržaćemo se samo na glavnoj razlici među njima. A ona je istorijska.

Spaljivanje Đordana Bruna od strane Inkvizicije 1600. bio je događaj-čestica koji je označio početak kraja prethodnog, polumilenijumskog, srednjovekovnog, feudalnog, i kraj početka novog, polumilenijumskog, modernog, kapitalističkog istorijskog sistema. Pomaganje nalogodavcima i izvršiocima smrtonosnih deportacija iz 1992. da izbegnu pravdu, od strane, kako izdržati nepodnošljivu ironiju naziva institucije koji sledi, Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu 202., događaj-čestica je koji označava početak kraja svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, i kraj početka nekog novog polumilenijumskog istorijskog sistema, koji, međutim, može biti bolji, ali i gori, uključiv i nuklearno-ekološku apokalipsu, od svetskog kapitalističkog sistema.

Eto, tek da se zna, koliki i kakav je ulog na koji upozorava odluka suda u Strazburu od 6. aprila 2023. Srećom, uz ovu odluku, koja je, malo je reći, saučesnička, mračna i ubilačka, naša mala i jedina Crna Gora, ali i naša velika i željena Evropska unija, pokazuju i brojne znake borbe i otpora, solidarnosti i empatije, pravdoljubivosti i ljudskosti, ne samo sa najnevinijim žrtvama ratnog zločina deportacija iz 1992. nego i šire i najšire, i, na taj način, ostavljaju nadu, da ipak možemo izbeći nuklearno-ekološku apokalipsu, i izgraditi neki novi i bolji istorijski i svetski sistem nego što je ovaj umirući i odlazeći apokaliptički kapitalizam. Težak je i kritičan moment, pa ćemo zbog toga, na kraju ove kolumne, kao neku vrstu zasluženog javnog isticanja, pohvale i zahvalnosti, još jednom ponoviti imena onih, iz naše male i jedine, ali i iz naše velike i željene, koji su već dali dragocen doprinos rasvetljavanju apsolutne neprihvaljivosti odluke suda u Starzburu od 6. aprila 2023. Nebojša Vučinić, Tea Gorjanc Prelević, Tamara Milaš, Mauricijo Salustro. I Predrag Nikolić, novinar Monitora, koji je vredno sabrao i osnažio njihove glasove.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo