Velikosrpski i velikocrnogorski. Sličnosti i razlike

Nacionalizam je jedan od najkompleksnijih fenomena našeg vremena. A u ovoj kompleksnosti, VremeProstor je faktor, koji je najdublji i najznačajniji, za njegovo ispravno razumevanje. To najbolje pokazuju tri stvari koje slede.

Prvo, podsećanje na nešto što je skoro zaboravljeno. I pored razlika koje i danas u tome postoje, u većini zemalja, iskustava i jezika, nacionalizam je danas negativna pojava, pojam i termin. Ali nije uvek bilo tako. Postoje VremenaProstori u kojima je nacionalizam bio pozitivna, čak veoma pozitivna pojava. Podsetimo samo na antikolonijalne i antiimperijalističke, nacionalne i nacionalističke, oslobodilačke pokrete Afrike, u drugoj polovini XX veka, što i nije bilo toliko davno. A samo pre sto, sto pedeset godina, tako je bilo i na Balkanu. Regionu koji je u novije doba, a posebno u poslednjoj deceniji XX veka, ovo pozitivno, stubokom preokrenuo u negativno, čak krajnje negativno značenje. Ovoliko se moralo reći, da bi se i prema nacionalizmu bilo fer.

Drugo, još važnije, nacionalizam, posebno onaj negativni, jeste gotovo u potpunosti apsorbovan svojom lokalnom dimenzijom, sukobom i opsesijom, ali su i ova njegova lokalna dimenzija, sukob i opsesija, čak i kada ovaj to ne zna ili ne želi da zna, po pravilu, samo podređeni i instrumentalizovani deo jedne mnogo veće, međunarodne i svetske dimenzije. Od naše male velike šizme montenegrine, unutarpravoslavnog, srpsko-crnogorskog spora i sukoba, boljeg primera za to teško da može biti. Inkubirala u drugoj polovini XIX i prve dve decenije XX veka, prvi put eksplodirala tokom i krajem prvog svetskog rata, nakon toga povremeno smirivana, povremeno iznova aktivirana, poslednji put evo iznova aktivirana, pa i razjarena u potonjih trideset godina, ova šizma je celo vreme, zapravo, bila i ostala, gravitacija i instrumentalizacija velikih sila.

I treće, najvažnije, to je konkretno istorijsko VremeProstor svetskog kapitalističkog sistema, čiji smo i mi mali, veoma mali, ali, ipak, integrisani i podređeni deo. A to je VremeProstor poznosti i iscrpljenosti, krize i nereda, haosa i nasilja. Istorija je uvek složena kombinacija ponavljanja i promene, a nikada samo ponavljanje, ni samo promena. Malo je onih koji ovu složenu kombinaciju uopšte vide. O dvorskim servisima korumpirane nauke, akademije i medija, da i ne govorimo. Ali čak ni oni koji ne žele da vide, danas ne mogu da sakriju haos i nasilje počinju da zapljuskuju i same vašingtonske i ine centre ovog sistema, ne više samo udaljene balkanske i slične periferije. Kapitalizam danas sve više postaje kapitalizam-fašizam. Nacija i nacionalizam, ili identitet, kako se to danas pomodno kaže, iznova glavni target i alat ovog sistema, koji sve više prelazi u neko novo i veliko nasilje.

Tek sada možemo da kažemo i nešto o našoj maloj i jedinoj, i o dva njena fratricidna šizmatika, velikosrpskom i velikocrnogorskom nacionalizmu, iz naslova i podnaslova ovog teksta. Pri tome, i ovde ćemo se ograničiti na samo tri najznačajnije stvari.

Prvo, na samom početku, objasnićemo onu sličnost i onu razliku. Počećemo od razlike, nju je lakše razumeti, pa ćemo na ovu nadovezati sličnost, nakon ovog nadovezivanja, i sličnost će postati jasnija. Za razliku od velikosrpskog nacionalizma, čiji je tragični, zločinački, pa i genocidni rezultat, i to čak dva puta u jednom jedinom veku, najpre u Drugom svetskom ratu 1941–1945, a zatim i u postjugoslovenskim ratovima 1991–1999, na žalost, dobro poznat, naime, velikocrnogorski nacionalizam, ne samo da takav rezultat nema, nego je malo verovatno da uopšte može i da ga ikada proizvede. Razlog nije u sferi morala, dobra i zla, nego je u sferi demografije, rasporeda i kapaciteta. Srba i Crnogoraca. U Crnoj Gori i u regionu. U tom smislu, ono veliko u velikocrnogorstvu, ne odnosi se na vanjsko nasilje, ratove i teritorijalna osvajanja, za ova Crnogorci jednostavno nemaju kapaciteta, i u tome je važna razlika između velikosrpstva i velikocrnogorstva, nego se odnosi na permanentno unutrašnje nasilje, negaciju i diskriminaciju nad drugima, a posebno nad svojim najbližim, crnogorskim Srbima.

Drugo, i ovo potonje, unutrašnje velikocrnogorstvo treba još malo i dodatno da se precizira. I ono, naravno, u globalnom i lokalnom, dakle glokalnom VremenuProstoru. Unutrašnje velikocrnogorstvo, kako je gore opisano, naime, sasvim je novijeg datuma. Sa opisanim unutrašnjim, sistemskim i sistematskim, institucionalnim i vaninstitucionalnim političkim nasiljem, ono se prvi put u istoriji pojavljuje, a onda i razvija i eskalira tek od 2006, to jest od referendumske obnove državne nezavisnosti Crne Gore (pojava u toku Drugog svetskog rata bila je ipak samo epizodna). Sve do tada, unazad skoro stotinu godina, a posebno u mračnim i teškim 1990-im, crnogorski nacionalizam, indipendizam, bio je pozitivan, odbramben i patriotski, u nekompromitovanom smislu ove reči. Od 2006, međutim, od kada je deo nekadašnjih indipendista, prihvatio da služi kao vanjska prevarna maska, svita i ikebana, na dvoru našeg Vrhovnog oligarha, u njegovom hibridnom autokratskom režimu, i u njegovoj beskonačnoj kapitalističkoj mafiokratiji, taj deo nekada pozitivnog, odbrambenog i patriotskog crnogorskog nacionalizma, opet u nekompromitovanom smislu ove reči, preobratio se u nešto najgore, naime u udarnu pesnicu jednog sasvim novog, krajnje opskurnog, reakcionarnog i agresivnog, unutrašnjeg velikocrnogorskog nacionalizma, u gore opisanom i preciziranom smislu ove reči.

Najzad, treće, gore je upravo rečeno da su vanjsko nasilje, ratovi i teritorijalna osvajanja, u slučaju velikocrnogorskog nacionalizma, zbog onih demografskih razloga, malo verovatni. Sada treba još i ovo da se precizira. Zbog čega, naime, samo malo verovatni, a ne i nemogući? Pa jednostavno zbog toga što je Crna Gora 2017. postala članica NATO pakta. Ali to je već tema za neku novu kolumnu. Ovde, radi nužnog završetka ovog teksta, još samo nekoliko rečenica. Najpre, na već započetu haotizaciju i violentizaciju svetskog kapitalističkog sistema, najdirektnije se nadovezuje već započeta, ali i sve nepredvidivija i sve opasnija haotizacija i violentizacija međunarodnog sistema, u ovome, naravno, i samog NATO pakta. Zbog toga nije teško zamisliti ni neku potpuno novu, nasilnu prekompoziciju savremenog sveta, Velikog Zapada, recimo, kojeg bi deo bila i naša mala i jedina, prvi put u svojoj istoriji na strani velikosilskih nasilnika. Zbog toga ni ovu opciju ne treba isključiti kao potpuno nemoguću. Mada, i u tom slučaju, ona ostaje malo odnosno manje verovatna. I u tom slučaju, naime, Velika Srbija, Velika Hrvatska i Velika Bugarska, o Velikoj Nemačkoj, Velikoj Americi i Velikoj Rusiji ili Kini da i ne govorimo, na temelju već stečenog istorijskog know-how ove vrste, bile bi mnogo verovatnije.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Stvarni i lažni

Građanizam je negativni termin kojim nacionalisti na Balkanu i u Crnoj Gori odskora pokušavaju da i dodatno i po malo humorno diskredituju svoje stare političke protivnike. Da pokažu kako se ispod univerzalističke, kosmopolitske i multikulturne, to jest građanske retorike i politike njihovih protivnika, zapravo, celo vreme krije nešto sasvim drugo, čak suprotno, krajnje partikularno, prevarno i lažno. I odmah na početku treba reći, diferencirati i istaći, nacionalisti su pri tome jednim delom u pravu, jednim delom u krivu. Kao i svaki drugi ljudski artefakt, i građanizam može biti lažan, kao i stvaran. Ali krenimo redom.

Najpre o lažnom građanizmu. Građanizam do skoro punih trideset godina vladajuće i nesmenjive a danas opozicione DPS i njenih satelita, definitivno je lažni, sebični i prevarni građanizam, i u tom delu kritika nacionalista, sasvim je na mestu. Ima li koga u Crnoj Gori i svetu, uostalom, ko još uvek ne zna šta se stvarno krije ispod maske tobože građanske, multikulturne i proevropske Crne Gore DPS-a i satelita? Sumnjam. Ipak, podsetiću. Najpre dve relevantne međunarodne adrese. Hibridna autokratija (Freedom House, 2019). I crnogorska mafija odnosno mafiokratija našeg Vrhovnog „integralnog igrača“ (Moises Naim, Foreign Affairs, maj-jun 2012). A zatim i naša domaća radinost. Velikocrnogorski nacionalizam. Pri tome, sve je integrisano u jedan sistem, autokratija i mafiokratija kao najdublji sloj, velikocrnogorski nacionalizam, naravno u negativnoj hemiji sa svojim najvećim i najstarijim arhi-neprijateljem, velikosrpskim nacionalizmom (da sada imenujemo i nacionaliste s početka ovog teksta), kao glavni alat ili instrument, i lažni građanizam, kao glavni maskirni odnosno prevarni efekt.

A sada i o onom delu u kojem su velikosrpski i ostali nacionalisti u krivu. Čak veoma u krivu. Najpre, u krivu su kada tvrde da je celokupni politički građanizam kao takav lažan i prevaran. U stvari, stvarni građanizam je samo najkraći rezime odnosno sažetak, za vladavinu prava i zakona (rule of law). Za jednakost građana pred zakonom, odnosno, gledano s druge strane istog odnosa, za zakon koji je jednak za sve građane, bez obzira na njihovu etničku, rasnu, versku, jezičku ili bilo koju drugu posebnu, partikularnu ili privatnu pripadnost odnosno razliku. A to je već nešto, što je istorijski i politički izboreno, kako gde, ali u proseku, pa i na Balkanu i u Crnoj Gori, makar u načelu, već najmanje par vekova, naime od kada je modernog građanskog društva, prosvetiteljstva i moderne.

A zatim, velikosrpski i ostali nacionalisti, u krivu su i kada tvrde, da je svako razlikovanje između građanskih i ostalih pa i nacionalnih i nacionalističkih stranaka, na Zapadu, potpuno nepoznato. Tačno je samo da je sve do pre nekoliko godina, preciznije do uspona trampizma i breksitizma 2016, izgledalo kao da je rečeno razlikovanje na Zapadu, istorijski, uspešno i nepovratno prevaziđeno. Pa tako i skoro iščezlo iz tekućeg političkog života i rečnika. Ali su upravo trampizam i breksitizam, i njihova Internacionala takozvanih novih suverenista, zapravo nacionalista, među njima i ovih naših, označili veliki, nazadnjački i opasni kambek ovog smrtonosnog razlikovanja i sukobljavanja, sada i na Zapadu, a ne više samo u Crnoj Gori i na Balkanu, kao mračnih 1990-ih.

Ali teorijsko, istorijsko i političko razlikovanje između stvarnog i lažnog građanizma, i između građanizma i nacionalizma, o kojem je u ovoj kolumni reč, ima i jednu svoju ličnu, sasvim ličnu dimenziju. Reč je o jednom mom nedavnom iskustvu, odnosno otkriću. Koje me je u početku šokiralo, da bih tek na kraju, i za to iskustvo, odnosno otkriće, pronašao neki minimalni balans i spas. Bilo je to ovako. Samo nekoliko dana nakon velike tridestovgustovske smene 2020, u kasnim noćnim satima, neposredno pred zaspivanje, u onoj egzotičnoj zoni između jave koja se povlači i sna koji se prikrada, rečena velika smena dozvala je u moju svest sećanje na prve obnovljene višepartijske izbore u Crnoj Gori, održane pre tačno trideset godina, sećam se kao da je juče bilo, u nedelju, 9. decembra 1990. San se sa ovim sećanjem odmah povukao, java povratila. Poređenje između rezultata prvih i potonjih crnogorskih postkomunističkih izbora, izazvalo je u meni pravi šok, balans je došao kasnije.

Najpre šok. Neku nerazvijenu slutnju o tome imao sam i ranije, uvek sam bio samokritičan, ali sam one noći, došao i do egzaktne, matematičke i statističke potvrde, nepromenjenog sumornog stanja stvari u našoj maloj i jedinoj, svih ovih trideset godina. Poređenjem procenta osvojenih stvarno građanskih mandata, Saveza reformskih snaga i par stranaka manjinskih naroda, na izborima 9. decembra 1990, sa procentom isto takvih stvarno građanskih mandata, Mira naše nacije, Crno na bijelo i manjeg dela Za bolju Crnu Goru,  osvojenih na izborima 30. avgusta 2020, trideset godina kasnije, došao sam do alarmantnog podatka. Da je taj procenat, svih ovih trideset godina, bio i ostao isti, nepromenjen, naime, između petnaest i dvadeset procenata. Drugim rečima, da stvarno građanska Crna Gora, svih ovih trideset godina, nije ni malo, ni pedalj, ni milimetar napredovala. Za ovo je malo reći šok. Tako da nije samo Helena žena koje nije bilo, iz najboljeg teksta na ovu temu ikada, iz jedne od poslednjih kolumni Borisa Dežulovića, nego smo svi mi, stvarni građanisti, ljudi kojih u ovih trideset godina nije bilo. Makar ne u Crnoj Gori Mila Đukanovića. Kojoj, opet, možete reći sve, da nije država nego latifundija, da nije demokratija nego autokratija, da nije vladavina prava nego mafiokratija, i tako dalje, i tome slično, samo joj ne možete reći da je nije bilo. Svih ovih trideset godina, pa i danas, nakon velike smene tridesetog avgusta.

Balans je došao u narednih nekoliko dana i sedmica. Na moje sumorne i alarmantne konstatacije, nekoliko kolega, studenata i prijatelja, istomišljenika, bliskomišljenika i neistomišljenika, suprotstavilo mi se sa nekoliko faktora koji na stanje stvarnog građanizma u Crnoj Gori bacaju nešto optimističkije svetlo. Najpre, da je, uprkos svoj poznatoj heterogenosti, potencijal stvarnog građanizma, u novoj parlamentarnoj većini, pa i u njenoj aktuelnoj nacionalističkoj frakciji, veći nego što se to danas može zaključiti. Zatim, da je slično i sa satelitima DPS, to jest da ni mnogi njihovi takozvani obični članovi, neće beskonačno da prate i slede svoje otuđene, korumpirane i DPS-u servilne vrhove. Konačno, da sličan potencijal stvarnog građanizma, postoji čak i u mnogobrojnom običnom članstvu, našeg tridesetogodišnjeg Levijatana, da ne kažem monstruma DPS-a.

Posle izvesnog oklevanja, ali i sa produženim strahovima, prihvatio sam tezu svojih kolega, studenata i prijatelja, o još uvek potisnutim i nerealizovanim, ali postojećim, većim potencijalima stvarnog građanizma. Da budem iskren do kraja, ni danas nisam sasvim siguran da li sam to učinio iz stvarnog ubeđenja, ili iz psihološke potrebe. Da ne potonem u potpuno ništavilo iz kojeg nema izlaza.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Dva zakona, o lustraciji i o oduzimanju nezakonito stečene imovine

Vlada konstituisana nakon prve mirne smene vlasti, najavila je i prve slobodne izbore u novijoj, tridesetogodišnjoj, pa i u celokupnoj crnogorskoj istoriji, kao svoj glavni politički cilj, ishod i mandat. Ali je do ostvarivanja ovog cilja, dug i težak put od sedam milja. Znamo, slobodnih izbora ne može biti bez minimuma vladavine prava, a kako sa ovom stvar stoji u Crnoj Gori, to isto tako dobro znamo. Da je i jedna jedina prepreka na ovom putu, sama mračna ostavština tridesetogodišnje crnogorske mafiokratije, bila bi dovoljna. Ali nije. Svoj mandat nova vlada započinje u ekstremno teškim uslovima najmanje tri povezane katastrofe. Katastrofe pandemije KOVID-19 koja plamti, padajuće ekonomije, koja ovu prati, i jedne vrste nedovoljno primećenog, ali potencijalno opasnog, zapravo najopasnijeg, produženog političkog dvovlašća, između tek konstituisane nove vlasti i razvlašćene ali još uvek netaknute ekonomske i političke moći stare oligarhije.

U ovakvim uslovima, redosled stvari i poteza nove vlasti, nije manje značajan, od samih ovih stvari i poteza, posmatranih onako odvojeno, izolovano i samostalno. Naravno da slobodnih izbora u Crnoj Gori ne može biti dok su mafiokratski DPS i Vrhovnik na slobodi, ali se ni mafiokratski DPS ne može zabraniti (iako to članovi 55 i 149 Ustava Crne Gore od Ustavnog suda Crne Gore izričito traže), niti se Vrhovnik i njegovi mogu krivično-pravno procesuirati (na osnovu brojnih članova Krivičnog zakonika Crne Gore), sve dok je pravosuđe u Crnoj Gori ovoliko, to jest potpuno, ili skoro potpuno zarobljeno. Svaki preuranjeni pokušaj u tom smeru bio bi nepotrebno gubljenje energije i vremena, ako ne i sigurno političko samoubistvo. Zbog toga prvi korak na ovom dugom putu od sedam milja mora biti donošenje zakona o lustraciji i zakona o oduzimanju nezakonito stečene imovine. I uporedo sa ovim – oslobađanje pravosuđa. Tek nakon toga moguće je i sve ostalo.

Za donošenje dva navedena zakona dovoljna je prosta parlamentarna većina. A prilikom pripreme i izrade, preporučljiva, čak veoma preporučljiva, maksimalno moguća međunarodna i unutrašnja ekspertska i nevladina pomoć. I, što je isto tako značajno, najumerenija varijanta. Zbog toga što su (ne)dela našeg Vrhovnika i njegove tridesetogodišnje oligarhije toliko velika, brojna i notorna, da ih bez odgovarajuće lustracione i imovinske sankcije ne mogu ostaviti čak ni najumerenije varijante ova dva zakona. Takođe, treba ići na najnespornija, najintegrativnija i najjednostavnija rešenja. I to ne samo zbog izuzetne ideološke i političke heterogenosti nove parlamentarne većine, nego i zbog isto takve pa i veće ideološke i političke heterogenosti celokupnog crnogorskog društva. Ni jednog momenta, ne sme da se smetne sa uma, reč je o prvom koraku i novom početku za čitavo društvo, a ne samo za novu parlamentarnu većinu, vladu i vlast.

U tom smislu, umesto podrobnijeg rasvetljavanja određenih nerazumevanja, nedoumica i konfuzija, koje su se, u vezi sa ova dva zakona, već pojavile u javnosti, u nastavku sledi samo jedan sumaran, ali konkretan pozitivni predlog. Kada je o zakonu o lustraciji reč, to je, pre svega, izbor optimalnog perioda i fokusa, po našem mišljenju to su postjugoslovenski ratovi i ratni zločini 1991– 1999, a zatim, to je i izbor odgovarajuće lustracione sankcije, zabrane vršenja javnih funkcija do kraja života, za sve one koji su u rečenom periodu 1991– 1999. bili na najvišim državnim funkcijama, osim za one za koje je notorno poznato da su bili antiratno angažovani, ministri u koalicionoj vladi Crne Gore 1990-ih iz redova LS i SDP, kao i vanstranački ministar inostranih poslova Miodrag Lekić, na primer. Sankcija o kojoj je reč je za objektivnu političku, a ne za subjektivnu i individualnu krivičnopravnu odgovornost, jer će ovu drugu moći da utvrdi samo oslobođeno pravosuđe. A kada je o zakonu o oduzimanju nezakonito stečene imovine reč, tu, za početak, treba istaći samo jednu stvar, naime da se materija ovog zakona u velikoj meri preklapa sa materijom zakona o lustraciji, jer je nezakonito sticanje imovine u našem slučaju započelo upravo sa ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, kao našom odnosno njihovom, oligarhijskom „prvobitnom akumulacijom kapitala“.

Do sada u ovom tekstu namerno nije bilo reči o tromesečnoj tranziciji nove parlamentarne većine, vlasti i vlade. I same one tri katastrofe s početka ovog teksta bile su više nego depresivne. Ali se sada nešto ipak mora reći i o ovoj tromesečnoj tranziciji. Koja je po mnogo čemu bila izuzetna. U stvari, čudo neviđeno. Period od 30. avgusta do 4. decembra 2020. Crna Gora je (is)pratila bez daha. Septembar jeste bio neočekivano pozitivan, ali su zato oktobar i novembar bili neočekivano negativni. Zapravo, šokantni. Pre svega, zbog dela nove parlamentarne većine, koji je objavio rat ne samo uobičajenoj politici, nego i elementarnoj logici, optužujući najpre svog sopstvenog lidera i mandatara za sastav nove vlade, da je čovek Mila Đukanovića i DPS-a i tome slično i još grđe i gore, a onda glasajući za njega i njegovu vladu u parlamentu. A zatim, i zbog dela same vlade, koji je u bliskoj prošlosti, bio onako intenzivno identitetski odnosno anti-„ustaški“ angažovan.

Očekivanje premijera da će ovaj anti-„ustaški“ angažman, i sve ostalo, ostati u prošlosti, jeste benevolentno, poželjno i legitimno, ali je razložan, razumljiv i legitiman i strah da baš i neće biti tako, nego da će se sve to, u najnegativnijem obliku i u najnepovoljnijem momentu, vratiti iz prošlosti u sadašnjost. A znamo, naš Vrhovni, i svi njegovi, u poslednjih trideset godina, do neba su usavršili, upravo proizvodnju, upotrebu i zloupotrebu identitetskih pitanja, trauma i strahova. To je njihov privilegovan teren. U tome im nema ravnih. Na planeti Zemlji a ne samo u Crnoj Gori. Slično je i sa onom, malo je reći, iznenađujućom antipolitikom i antilogikom dela nove parlamentarne većine. I ovde smo u produženoj i nelagodnoj zoni između nade i straha. Nade da je rečena antipolitika odnosno antilogika samo veliki tranzicioni šum koji će ubrzo proći. I straha da se iza ove dve zapravo kriju politika i logika stare-nove partitokratije. I priprema za skore vanredne izbore.

Na kraju, i jedna vrsta najkraćeg mogućeg rezimea. I isto takvog objašnjenja. Autor ove kolumne ne može da se seti da je u poslednjih tri, četiri decenije, ne samo u Crnoj Gori, nego i šire, mnogo šire, pa i u celom svetu, uopšte bilo vlade koja je imala ovoliko složen, težak i zahtevan mandat, uz istovremeno ovoliko slabu, protivrečnu i neiskrenu podršku, kao što je to slučaj sa aktuelnom odnosno četrdeset drugom vladom Crne Gore. Te, čije šanse da uspešno dočeka kraj svog četvorogodišnjeg mandata, zbog toga, i nisu posebno velike. Objašnjenje se tiče razloga zbog kojeg je ova vlada, uprkos tome, pa i uprkos svim njenim brojnim problemima, nedostacima i manama, o kojim je bilo reči i u ovom tekstu, ipak, ono najbolje, najvrednije i najviše što Crna Gora danas ima. Taj razlog je u nekoj vrsti surove ali tačne matematike i psihologije. U odnosu na nulu, to znamo iz ove matematike i psihologije, svaka, pa i najmanja veličina, porast ili šansa, beskonačno je velika. Ili, da to prevedemo na naš crnogorski teren, u odnosu na doskorašnju tridesetogodišnju nesmenjivu oligarhijsku vlast DPS i Mila Đukanovića, nova, četrdeset druga vlada Crne Gore, njena agenda i njena, odnosno naša šansa, beskonačno je velika. To je ta naša surova ali tačna matematika i psihologija.

Milan POPOVIĆ

Komentari