A jutros rano sam prvi put u životu otvorila kutiju lijeka sa prave strane, onako da uputstvo ne prednjači i čini mi se da sam time potrošila svu dobru karmu do kraja godine

Na železničkoj sam stanici, nekoj skrajnutoj, ravnica… stojim na vetrometini, nekolicina ljudi čeka kao i ja, prilazi čovek i kaže: „Izvinite, kako da izađem sa ove proklete stanice?“ Najednom osetim dim cigareta koje koje mirišu na vosak, neko dete se zaplače na ruskom, a ja planiram da pojedem čitavu pitu kad dođem kući.

A jutros rano sam prvi put u životu otvorila kutiju leka sa prave strane, onako da uputstvo ne prednjači i čini mi se da sam time potrošila svu dobru karmu do kraja godine. Hm, neću dopustiti nekom potencijalnom budućem bolu da mi pokvari lepotu onoga što imam sad. Jednostavno je. Nisam prorok. Ne znam šta će biti, ali znam kako mi je sada. Čekajući voz razmišljam o tome kako sam napisala jutros toliko dugačak mejl, da sam po prvi put u životu osetila želju da se umesto toga sa nekim čujem preko telefona ili, ne daj bože, vidim. Nekad sam duboko uverena da su spoljašnji svet i sva bića u njemu zapravo deo mog bića i ja njihovog, a nekad da su nešto strano, neprijateljski nastrojeno, sa čim moram da ratujem i od čega ću da budem poražena. I da, protraćila sam i vreme na odluku da li primalac mejla zaslužuje srdačan pozdrav, puno pozdrava ili samo pozdrav.

Voz kasni, kaže glas, četrdeset minuta. A mene čeka opran veš u mašini. To moram lično da odradim. Od svih mogućih razlika u filozofijama, moja deca i ja smo našli da se krvnički ne slažemo u metodologiji prostiranja mokrog veša na sušilicu. Kad neko od dece prostre veš, moram lično da ga drugačije poređam, zna se gde, šta i kako ide.

Uvesti neko metafizičko pravilo po kom uspomene stare dvadeset godina moraju da ti se unapred najave pre nego što ti prođu kroz glavu: da li mi se ovo neko sećanje, koje mi je maločas prošlo kroz glavu, desilo pre deset godina, deset sekundi, da li mi se nikad nije ni desilo ili mi se još uvek dešava.

Svake noći, posle ponoći, oglašava se ćuk sa moga krova. Kad čujem tu sovu uvek se setim priče, koju mi je pričala baba, kako je nekim dvema devojčicama iz sela, sova došla na kuću, pa im mama ujutro umrla, i onda razmišljam pa, bog te mazo, u našoj kući sam sad ja mama… Počela kiša.

Pristaje na peron.

P.S. Dođu tako neke osobe i za uši izvuku ono najbolje iz tebe.

Nataša ANDRIĆ

Jedan iza ponoći. Pijetao kukuriče u komšiluku. Drugi mu odgovara iz daljine. A onda selo potone u tišinu. Tek ponegdje kesten padne i lupi u limenu kapiju

Ni ove godine nisam išla na more. Inače, naši stari su sva mora oko nas nazivali: sinje, crno i belo, a posle ih je struka krstila po svom.

Mudre glave zbore da što nam je prošlost dalja lepše izgleda, a isto je i kad pogledamo u budućnost, a jedino ne valja ovde i sada, i može biti da je do nas. Moj mozak ovih par dana uopšte nije radio. Apsolutno odbijanje bilo kakvog organizovanja, razumevanja, a komunikacija spala na sramotno niske grane. Emocije nekako šiljate, žuljave. Ovaj čas kao da sam se polila hladnom vodom.

Moja najstarija ćerka, što me neštedimice lepi etiketama, gleda moju fotografiju iz detinjstva, kaže: „Ništa se nisi promenila. Mrgud bila, mrgud ostala. A, da to ti sunce ide u oči, ups, sori“. Hrani kuče da te ujede. Male jednostavne stvari su zapravo tu, u izobilju. Odsutni su samo oni koji im daju težinu. Prećutno.

Poverenje. To je onaj dobar osećaj kad si se (o)pustio skroz, do kraja. Nema cvikanja, nema povlačenja. Dišeš punim plućima. „Ne moram ja ništa“, mnogo sam puta i pročitala i čula. Ne moraš, ali samo ponešto i u nekim situacijama i kontekstima, inače moraš i to trćećim korakom.

I što reče Duško Radović: „Izbegavajte da sedite često. Ko sedi, ili mu se jede, ili mu se pije, ili mu se misli. A ovo nije vreme ni za jednu od tih stvari.“

Jedan iza ponoći. Petao kukuriče u komšiluku. Drugi mu odgovara iz daljine. A onda selo potone u tišinu. Tek ponegde kesten padne i lupi u limenu kapiju.

Šta se desi sa izigranim poverenjem? Ništa. Kreneš na drugom mestu od početka i gradiš. Zbog sebe. Jer je taj dobar osećaj sigurnosti neprocenjiv. Od te iskrene bliskosti u kojoj nema ni trunke koristi ili neke zadnje namere, distanca pravi harmoniju osećaja, i od nje gradi ono najlepše i jedino što možemo da imamo – trenutak. Tek kad se malo odmakneš od svakodnevice shvatiš koliko je sve besmisleno. Kad se vratiš, još je jasnije…

Svaki put kad mi dođe da skliznem u ludilo, setim se da nemam taj luksuz i vratim se nazad sa ivice razuma – šta ću kad nema ko drugi. Prvi put u životu imam planove i potpunu spremnost da se osećam sasvim dobro i ako se ništa od toga ne ostvari.

P. S. Dosta se ćutalo. Vreme je da se zanemi.

Nataša ANDRIĆ

Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste željeli da izbjegnete

Jutros sam videla vranu kako nosi grančicu u kljunu i popravlja gnezdo i to mi je bilo nekako ljubavno. U zanosu trenutka i strasti, otkidoh komadić stvarnosti. Ti tihi razgovori vezanih duša su prava mera, poput košulje od najfinijeg pamuka, što istovremeno miluje i diše… a nema puno takvih košulja, možda samo jedna koja ti paše… da ti bude salivena.

Ponekad mi tako, na prepad, kroz glavu prođu fragmenti tvog postojanja u mom životu, udare me toliko jako u grudnu kost, da shvatim kako još uvek nemam nameru da ti oprostim što nisi ostao. Nisam imala pojma da u meni ima toliko svetova koji se mogu razoriti. Ne okrećite leđa, šapati vrebaju trenutak da slete na ramena. Iza mene više prošlosti nego što realno može da bude budućnosti.

Moje misli ne misle, one osete čudnu kišu koja mi puni kosti tminom. Kad bih mogla sebi u uvo da uđem i izađem na drugo… Ne bih se zadržavala dugo na putu kroz glavu. Od činjenica se ne beži, ali dobro je čvrsto stajati nogama na tlu. Nekom travnatom, možda i u šumi.

Nije slučajno što su ljudi sa sela skoro uvek ljudi skromnog karaktera. Svako ko se svakodnevno suočava sa lepotom i veličinom prirode, ne može, a da se ne oseća malim i ne poštuje je. Tako da, ako slučajno poznajete gordog čoveka, nemojte ga slati u pakao, pošaljite ga na selo, mogli biste ga spasiti. Ima vremena za spasenje. Ne pitajte kako znam. Što bi rekao Hogar Strašni: „Nisam tako mlad kao nekada, ali svakako ni star kao što ću tek biti.“

Sedim ispred kuće. Zaduva neki vetrić, pootvaram sve da uđe vazduh, vetrić prestane. Zatvorim sve, sednem. Vetrić zapiri… Opet otvorim sve, vetrić stane. I eto ti jeseni za par dana, onda Nova godina, pa slave… Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste želeli da izbegnete.

I zauvek najbolji refren neke pesme na prostorima bivše nam države: „Moje je more, moj je brod, moji su vjetrovi, kiše i oluje. Tebi ostavljam novi krov, novi asfalt i priključak struje… ref: Obala je pola-pola, ali ti poklanjam sve…“ Uštedela sam omanju pustinju reči, ali izgleda da posedujem kapacitet Sahare. Samo, više volim reke i kada reči teku.

Kad sretnete sebe na svom putu, ne odbijajte društvo.

P.S. Na nekim mestima me više nema, a mogla sam da se zakunem da ću da ostanem.

Nataša ANDRIĆ