Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Shvatači snova

Objavljeno prije

na

Otvorena vrata, ne slušam ništa, i najednom čujem kako se lišće daje vjetru. Ne znam da li je ovo o slušanju ili davanju ili je to isto

 

Txt: Čitav svet je pozornica i svi su radoznali da vide koje je boje zavesa. Prerasteš dovratak, pa počneš crtice da urezuješ u margine knjiga. Posebno mi je zanimljivo što su kod nas pali s Marsa i pali s kruške, srodna kategorija. Koja je to tajna veza između kruške i Marsa? Tek poneki grm, previše zečeva, a svaki bi da prilegne. Popularan je taj neki metod življenja koji bi se mogao uporediti sa bacanjem ptica u vatru da vidiš koja je feniks. Samo mašta ojača kad je bolesna.

Pucam visoko da ne bih ubila nekoga. „Gospođo, sve je u redu, polako spustite svoja očekivanja na zemlju i držite ruke tako da možemo da ih vidimo.“ I ja šta ću… Razumevanje ne traži ništa, sem par sekundi ćutanja i malo mirisa kafe, eventualno podsečene nokte osobe kojoj pripada. Eh, kad bi u svemu, kao u crvenom grejpu, bila prava mera gorčine.

Mogli smo zajedno da gradimo krov nad javom. Sada je sva želja sabijena u jedan uzdah i neku davnašnju mesečinu u prahu. Opet ćutimo. Daljine su ubile ljubav, mi smo preživeli, postali smo prošlost, pa trajemo zauvek. Ko od bajke rođeni. Jednog konja za trku, molim! Život je ipak manje od onog u šta te ubeđuju.

Otvorena vrata, ne slušam ništa, i najednom čujem kako se lišće daje vetru. Ne znam da li je ovo o slušanju ili davanju ili je to isto…

Čiji je to otisak lica na mom jastuku? Bio je imun na moje snove. Kako god, oni su prešli u njegov posed, ali on nikada nije čitao te slike. Glupavo otvorenih usta sam posmatrala kako mi izvlači dušu.

„Zadržaću je za sebe“, smejao se.

Onda je izvadio svoju.

„Mislim da ti je široka. Smeta ti?“

Progutala sam odgovor. Nije ga ni zanimao. Trebalo je da podignem prag tolerancije, ali nešto me ukočilo u leđima. Ukleto sam stajala. U prvom redu.

Podmetnula sam nogu temperaturi, pala je. Ko je preživeo, umreće neki drugi put. Krhotine sna se valjaju oko mene, mrve se i sudaraju, a zvezda je sve teža, pritiska nebo, lomi vrhove planina i budućnost na njima.

„Dobar dan, izvolite.“

„Ja bih nešto protiv starosti.“

„O, baš imate sreće! Upravo smo raspakovali ovaj pištolj.“

Oštrač pogleda zatvara radnju i seli se u Nedogled.

Evo, opet noć. Možda noći postoje zato što život veruje, kao i ljudi, da se stvari mogu popraviti gašenjem i ponovnim paljenjem.

P.S. Tozovac je bio u pravu! „Leno, Magdaleno, ovaj svet se izokrenȏ!”

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Nevrijeme, jer vremena odavno nema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i tjeram babu da mi priča strašne priče

 

Pljušti. Ali nisu ni kiše iste. Postoje ljudi koji rominjaju i ljudi – letnji pljuskovi. I oni što samo beskorisno grme i sevači munja. Posle nekih duga, a posle nekih ne ostaje ništa. Sve je stvar perspektive. Otud gomila nesporazuma. Umalo se sapletoh. Srećom, matora sam, pa sam naučila da pogledam stvari i iz tuđeg ugla, koliko god je to moguće. Iznenađujuće često ljudi nemaju lošu nameru, samo stvari gledaju iz svog ugla.

Najplodnije se čitalo između redova kad zapovede: „Ti mala hvataj prva tri reda, ti Biserka tri u sredini, Milijana do tebe, ja ću ostalo, da razbacimo ovu prikolicu do mraka, snago moja.“ Kovertirala sam sećanja, grupisala, označila etiketama, da ne dođe do zabune. Pa tako, ima ih raznih: sećanja za vraćanje osmeha na lice, sećanja za lakše uspavljivanje, sećanja za izdržati nastupajući dan. A ima i onih na kojima piše: Ne otvarati ni za živu glavu. Opasno po život!

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i teram babu da mi priča strašne priče. Sad samo mogu da se okrenem. Uvek se i okrenem, to je postao spontani pokret. I uvek mi se osmehne isti zid, ili namršti, zavisi od stepena (ne)uračunljivosti.

Primiti k znanju: ljudski mentalni i emocionalni kapaciteti su ograničeni. Danas sam shvatila zašto su moja životna postignuća pa, recimo, takva kakva su. Rasprave mi odavno nisu podsticaj da po svaku cenu dokažem da sam u pravu (desi se i posle toga mrzim sebe), nego sistem za selekciju: koga se treba rešiti, a sa kim promeniti način komunikacije. Sujeta je zeznuta stvar. Ako nisi spreman da svoju zver držiš na kratkom povocu, ne čačkaj tuđu. Svašta se dogodi. Kada dođeš do svojih ili tuđih granica, ako to ne može da se naglasi normalnim razgovorom, neka prođe u tišini. Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova, briga i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Svejednost je slabost, bolest i nepostojanje. Ništa ni u čemu. I svejedno je, što je sve baš tako.

Na početku beše zabluda, kajanje je došlo spontano. Vreme je najveći neprijatelj zabluda, ništa mu ne mogu. Zato uvek u džepu nositi malo vremena, zlu ne trebalo.

P. S. Sniziću kriterijume. Ne mora da bude srodan. Samo nek je duša.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavi i rastavi (samo jedno slovo)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima

 

Stigao je period kada dugim pogledom, bez reči, posmatram ljude koji, podbuli od nespavanja (vrućina), ujeda komaraca i ostalih buba (vrućina, vlaga) i okupani znojem (vrućina, vlaga, stres), oduševljeno podvriskuju kako vole “konačno je stiglo lepo vreme“.

„Sreda je pravi početak nove nedelje. A utorak je negde između, kao neka ostava za stvari i teme koje se inače često ne koriste. Kao februar među mesecima.“, kaže Duško Radović. Prvi jutarnji zraci sunca, život ponovo počinje u magičnoj tišini, miris kafe. Treba mirno da uživamo u ovim trenucima koji često ostaju najbolji tokom celog dana.

Eto, idem ja sad, isključite svetlo za mnom, okrenite ključ dva puta, zatvorite prozore, rekli su da će biti kiše… ako se ne vratim, nemojte da zaboravite da se probudite… Ima takvih dana: u nameri da nešto postigneš, šutneš i izbiješ sebi tlo pod nogama. I nema razloga da se čudiš što završiš na zadnjici. E, kad si već dole, posedi malo, razmisli kako si došla u tu situaciju i kako da se to više ne ponovi. Zaglavim se tako sa nekim osećanjima i uopšte nemam ideju šta učiniti. Sve to narasta, gomila se, postane previše da bi se izašlo na kraj. I dok tako sluđena gledam šta ću, rešenje se pojavi. Valjda i Univerzum dođe do zaključka: ovoj se budali mora pomoći… šta li…

Kada mozak i srce, svako za sebe, naprave procenu da ćeš mnogo više izgubiti ako se NE strmoglaviš u ljubavi, bez ikakve zadrške, tad se više niko ništa ne pita. Sakupi se ponekad kritična masa osećanja, frustracija, nelagode, strepnje, neizvesnosti i dođe do eksplozije i nanovo se sastaviš, preraspodeliš i prepakuješ. Naizgled sve isto, a suštinski potpuno drugačije. Ako bi moje srce počelo da kuca onako kako se zaista oseća, mene verovatno ne bi ni bilo. Zato podešavam otkucaje, nameštam mu snagu i usklađujem ritam, da bih nastavila nesmetano da dišem, dok ono samo ne shvati da je razum izmišljen baš zato da ne bismo umrli od prve tuge.

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima. Budućnost nikad nije previše daleko, bilo da je jedva čekaš ili strepiš od iste.

Poljsko cveće mi do struka. Miriše. A u žitu iznikao bob. Neko dete napolju viče baba i na trenutak zaboravim gde sam. Daleko sam.

P.S. Primili smo samo dva gola, mi smo u stvari pobedili, opet smo najbolji, nek crknu dušmani!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Snu ne trebalo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Neke gladi nisu ni predviđene da budu utoljene… Sa njima će nas sahraniti jednog dana. Ostaju kao prtljag za sljedeći život

 

Čitam: „Kakvo nas vreme očekuje…“ Čuj, vreme nas očekuje! Vreme nas ne očekuje, kaže se:

,,Kakvo vreme možemo da očekujemo, recimo, sutra ili u narednoj nedelji. Nije vreme neko naš koji nas očekuje, pa da se ono ispolji u svoj svojoj kišovitosti.

Postoje ti neki životni principi koji se protive zdravom razumu, ali u praksi rade ko sat. Bila mi je potrebna večnost da mentalno savijem kičmu i prihvatim to. Od tada je život lakši (zdrav razum urla negde u dubini glave iza mentalnih rešetaka, ušuškan u košulju vrlo dugih rukava). Imam ogromnu potrebu da ispričam sitnice, gluposti, male brige i radosti… ali ćutim, jer… život. Nešto je od toga veće, važnije, bitnije da se kaže i čuje. Vremena je malo. A te male priče trule u nekom zapećku i pitam se za šta li će biti đubrivo… Mnogo emocija sabijeno u vrlo malo vremena je bomba. Da bi se dobila prihvatljiva koncentracija istih, potrebno ih je razblažiti vremenom. A toga nema. Je l’ sad vidite zašto je komplikovano i pogrešno? Zato što je to začarani krug.

Sve se češće setim izjave pokojne babe kad se užasava nad sunovratom društva: „Valjda neću živeti još dugo.“ Zato je važno da napravim nova podešavanja za mozak: raduj se lepim stvarima koje donese dan, probleme reši, ostalo ostavi po strani ako ne možeš ništa korisno sa tim da uradiš. Valjda će upaliti.

Kaže predanje da nas je Svevišnji sklepao za jedan dan. To, svakako, onda objašnjava sve te nelogičnosti kojima smo obojeni, i donekle nas možda, ko će ga znati, i opravdava. Kad malo bolje razmislim… Za jedan dan, pa šta bismo mi i hteli? Odlično ispadosmo, ja da vam kažem.

Neke gladi nisu ni predviđene da budu utoljene… Sa njima će nas sahraniti jednog dana. Ostaju kao prtljag za sledeći život. Biće da je neminovno, jer, sumnjam da se glad može sahraniti, zatrpati… Dobro je, nikad nisam baš toliko bila gladna, bar se nadam. Nažalost, dok čovek sopstvenom glavom o zid ne udari, neće ga glava zaboleti zato što je drugi svojom o zid udario…

Nismo svi isti, ne poseduju svi empatiju. Ne krivite druge što vaše muke ne razumeju. Ima vremena, kašće im se samo, kad se sa svojim zidom sretnu… Što bi rekao Dobrica Ćosić: „Na kraju sam puta. Zabranjeno desno, zabranjeno levo. Ispred zid.“

Čudni smo i budni, otvorene oči podsećaju da smo živi, drugačiji od svih, mi pamtimo i one koji zaboravljaju, svaki korak, svaki glas, svaki odlazak, ljubomorno čuvamo rane na srcu, bez želje za novim, drukčijim i lepšim svetom. Čudni smo, a budni…

P. S. Plan za danas ostvaren. Probudila sam se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo