Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Ponavljanja i promjene

Objavljeno prije

8 godina

na

O tome kako je istorija uvek neka složena kombinacija ponavljanja i promena, a nikada, ni čisto ponavljanje, ni čista promena, već je bilo reči u jednoj od prethodnih Altervizija, i to na primeru upoređivanja dve smene hegemona u međunarodnim odnosima, one poslednje, 1914-1944., čiji je ishod poznat, i ove današnje, 2014-2044., koja je još uvek u toku, zapravo još uvek na samom početku, a sve to sa naglaskom na ponavljanjima. U ovoj Alterviziji, fokus se pomera prema našoj današnjoj tekućoj smeni, 2014-2044., samo sada sa naglaskom na promenama.

I sa zumiranjem one iste nesrećne posvađanosti unutar leve odnosno progresivne alternative, koja uvek i zakonito pomaže uspon desnog ekstrema. Benita Musolinija i Adolfa Hitlera pre sto godina, Donalda Trampa i sličnih ovih dana.

Na prvi pogled, izgleda kao da je ponašanje leve odnosno progresivne alternative u poslednjih sto godina napredovalo. Nesrećna posvađanost komunista i socijaldemokrata u Nemačkoj pre sto godina otišla je do kraja, sa svim pratećim negativnim posledicama, dolaskom Adolfa Hitlera na vlast pre svega, ova ista posvađanost između klintonovaca i sandersovaca unutar Demokratske partije u SAD na predsedničkim izborima 2016., doduše jeste imala istu negativnu posledicu, dolazak Donalda Trampa na vlast, ali su sandersovci i klintonovci pred završni obračun, između nominacije Demokratske stranke, i samog dana predsedničkih izbora, makar pokušali da spreče najgore, sklopili neku vrstu primirja, a Berni Sanders i njemu bliski, Noam Čomski i slični, čak i otvoreno pozvali svoje pristalice, da između dva zla, Donalda Trampa i Hilari Klinton, glasaju za Hilari Klinton, kao za manje zlo.

Kada se, međutim, pažljivije i bolje pogleda, vidi se da i ovoga puta, spoljašnji izgled stvari zavarava. Dugotrajne negativne posledice nesrećne posvađanosti između klintonovaca i sandersovaca 2016., mnogo su veće i teže, nego što su bile one od pre sto godina. U ovoj Alterviziji, zumiraju se i skiciraju, samo tri takve.

Prvo, pre sto godina, socijaldemokrate i komunisti jesu bili nesrećno posvađani, sa svim pratećim negativnim posledicama, ali su i jedni i drugi makar ostali na istoj strani leve odnosno progresivne alternative. Klintonovci i establišment Demokratske stranke, pod imenom lažnog levog odnosno „ekstremnog centra”, kako ga je nazvao Tarik Ali, funkcionišu već punih trideset godina, ali su na predsedničkim izborima 2016., i konačno i nepovratno, skinuli maske i prešli na suprotnu stranu.

Drugo, na taj način, nakon istorijskog sloma i kraja komunista 1989., 2016. došlo je i do istorijskog sloma i kraja socijaldemokratije. Neki ostaci socijaldemokratije, u SAD i Evropi, verovatno će ući u neke nove progresivne artikulacije, ali to više neće biti socijaldemokratija, kao što to više nisu ni komunisti, kakve smo znali u poslednjih dvesta godina. Najkraći rezime ove dugotrajne negativne posledice, jeste ogroman, zastrašujući zjap, na mestu gde je nekada bila progresivna leva alternativa.

I treća dugotrajna negativna posledica nesrećnog američkog izbora 2016., jeste, zapravo, još zastrašujućija kombinacija ovog strašnog zjapa, i one najveće novosti našeg vremena, sveuništavajuće nuklearne apokalipse, koja celo vreme iz prikrajka vreba. Te koja na kraju može u potpunosti da poništi, odnosno učini bespredmetnim, i bilo kakvo razlikovanje, između vladajuće kapitalističke oligarhije, i njene socijalističke alternative.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

O progresu u Crnoj Gori

Objavljeno prije

3 dana

na

20 Februara, 2026

Objavio:

U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.)

 

 

Baveći se temom ove kolumne, u poslednjih nekoliko meseci, na kraju sam, pored onih manje ili više poznatih, da ne kažem opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih stvari, došao i do jedne stvari, koja je, i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. Verujem da će tako biti i sa onima koji ovu kolumnu pročitaju.

Ali da krenem redom. Počeću sa onim prvim. Sa dve stvari koje su manje ili više nesporne. Prva je obnova višepartijskog sistema i prvi višepartijski izbori održani u Crnoj Gori nakon te obnove 9. decembra 1990. Čak ni najstrašniji pandemonijum 1990-ih, koji će ubrzo da usledi, ne može da dovede u pitanje, odnosno da ospori, da je ta obnova bila veliki pravni, politički i civilizacijski napredak odnosno progres.

Slično može da se kaže i za drugu stvar. Za prvu demokratsku smenu vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, koja se, znamo, dogodila 30. avgusta 2020. Punih trideset godina kasnije. Kakvo sporo napredovanje. Ali ipak napredovanje. Koje, isto tako, ne mogu da dovedu u pitanje, odnosno da ospore, ni sva ona brojna neispunjena očekivanja, da ne kažem razočarenja, koja su usledila u godinama koje su dolazile 2020-2026.

Korak napred, dva koraka nazad? Možda. Ali se ovim pitanjem ovde više neću baviti. Nastavljam sa onom stvari, za koju sam već u najavi istakao, da je i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. A to je, da je Crna Gora 1990-ih, usred onog najstrašnijeg pandemonijuma, imala u sebi više stvarno progresivnih snaga, da se ovde tako, po malo starinski izrazim, nego što ih ima danas, 2020-ih, dakle punih dvadeset godina posle. Što, naravno, dodatno dovodi u pitanje, pa i potpuno opovrgava dogmu progresa.

Evo kako. Najpre kvantitativno. U najstrašnijim mogućim uslovima, progresivne, a to su tada bile, pre svega, antiratne i proindipendističke snage u Crnoj Gori, na izborima 1990-ih, osvajale su oko dvadeset procenata glasova izašlih na izbore. A 2020-ih? U svakom slučaju manje, mnogo manje. Čak ispod cenzusa. Kako to? Lako. U proteklih trideset godina, jedan, ne mali, zapravo (naj)veći deo antiratnih indipendista, koaliciono je apsorbovan i poništen, od strane mafiokratskog DPS, a jedan deo se, razočaran, sam povukao iz svake politike.

A onda i kvalitativno. Herojskim otporom i borbom 1990-ih, antiratni indipendisti ispisali su najsjanije stranice crnogorske istorije, a danas, 2020-ih, gotovo da ih i nema. Ali zato i te kako ima onih drugih. I u vlasti, i u opoziciji, i u parlamentu, i u vladi, i u celokupnoj vlasti Crne Gore 2020-ih, stabilnu i sigurnu većinu, od pedeset do sedamdeset procenata, čine (bez)brojni izotopi onog istog ratnog i ratnozločinačkog i mafiokratskog DPS i njegovih velikosrpskih konkurenata i kooperanata iz 1990-ih. Samo retorički zamaskiranih. Ali će, uz pomoć trampizma, i ta maska uskoro potpuno spasti. Eto tako.

Opisano pogoršanje, naših 2020-ih, u odnosu na naše 1990-e, predstavlja ono iznenađenje, sa samog početka ove kolumne. A samo ovo iznenađenje, predstavlja samo još jedan dokaz o neverovatnoj raširenosti i snazi dogme progresa. Kada je ova dogma, eto, makar na tren, u obliku opisanog iznenađenja, uspela da prevari, omami i zavede, i autora ove kolumne, koji se sa ovom dogmom kritički razračunao, još pre devetnaest godina, u knjizi Belle Epoque: Kritika dogme progresa.

Zbog toga ću, na samom kraju ove kolumne, posvećene problematičnom progresu u Crnoj Gori, u poslednjih tridesetsedam godina, još jednom ponoviti ono najvažnije iz te knjige. Da je progres uvek samo moguć, a nikada i zagarantovan. Da progresa ni u kom slučaju ne može biti bez borbe, pa i žrtve. Kada je neophodno, i one najveće. Tako je bilo u našim 1990-im. Tako je i u našim 2020-m. Tako će biti i ubuduće. Posebno kada se ima na umu i ono veliko međunarodno odnosno globalno pogoršanje, koje se upravo dešava.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu

Objavljeno prije

1 sedmica

na

13 Februara, 2026

Objavio:

I o dogmi progresa

 

 

Ova kolumna ima dvostruku misiju. Najpre, ona je neka vrsta aktualizacije, moje knjige Belle Epoque: Kritika dogme progresa, iz 2007. A zatim, ona je i neka vrsta uvoda u kolumnu Progres u Crnoj Gori: U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.), koju možete čitati u sledećem broju Monitora.

„Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.“

Ovako započinje Belle Epoque. Sa samo četiri citirane rečenice. Kao sa nekom vrstom najkraćeg rezimea ili apstrakta knjige koja sledi. A pošto u ovoj kolumni knjiga ne sledi, čitaocima kolumne dugujem još najmanje četiri dopunska objašnjenja, koja treba da pomognu boljem razumevanju ovog i inače kompleksnog problema.

Prvo, da li je svaka dogma, pa i svaka dogma progresa, onako negativna, kako sam to mislio pre devetnaest godina? Možda i nije. Uostalom, i sam sam, još tada, dopuštao jedan izuzetni, pozitivni oblik ove dogme, herojski tip dogme progresa, kako sam ga tada nazivao, ali sam očigledno prevagu davao onom drugom, negativnom tipu, iz one četiri citirane rečenice. Tome sam sklon i danas. Mada, očigledno, sve ovo, više je stvar konvencije, nego esencije.

Drugo, kakvu god konvenciju da prihvatimo, ostaje ona esencija. A to je da progresa u čovekovoj istoriji nema, i da ga ne može biti, bez stalne borbe za progres, pa i žrtve, a kada je neophodno, i kada čovek smogne snage, i one najveće. A ovo je možda i majdramatičniji i najuzvišeniji oblik čovekove subjekt-objekt kompleksnosti i dijalektike.

Treće, koje govori o najdubljem izvoru rečene kompleksnosti i dijalektike. To su dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, koje najveći broj takozvanih običnih, ali i onih drugih ljudi, naučnika, filozofa i intelektualaca, čak i ne primećuje, i ne razlučuje. Prva je naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, koja je, u celokupnoj ljudskoj istoriji, nesporno progresivna i ubrzana, druga je moralno-politička komponenta i dinamika njegovog bića, koja je, u najboljem slučaju, veoma spora, moguće stagnantna, pa čak i regresivna. I u ovoj velikoj neusklađenosti je naš najveći problem.

I četvrto, koje sve prethodno stavlja u odgovarajući konkretni istorijski kontekst. Polazeći od Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, u Belle Epoque sam razvio predlog odnosno skicu za veliko komparativno istraživanje Tri velike pozne epohe: Pozne antike, Poznog srednjovekovlja, i Pozne moderne. Pri čemu su sličnosti toliko očigledne i u odgovarajućoj literaturi uglavnom primećene. Ovo se posebno odnosi na značajan porast haosa, straha i nasilja. Ali su razlike između ove tri velike pozne epohe manje primećene. I to uglavnom na nivou one naučno-tehnološke komponente i dinamike. Sa priličnim zanemarivanjem ili čak ignorisanjem one apokaliptičke dimenzije našeg vremena treće velike pozne epohe. Činjenice da, uz sav onaj porast haosa, straha i nasilja, čovek, u našem vremenu treće velike pozne epohe, pozne moderne, po prvi put raspolaže sa nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništavanje.

Zbog toga, po prvi put u istoriji, alternativa progresu nije samo obično nazadovanje ili tavorenje, nego je to nuklearno-ekološka apokalipsa. Kraj čoveka kao vrste. I ne treba se zavaravati. Izvor ove apokalipse, koja preti, nije ni malo slučajan, konjunkturan ili individualan. Donald Tramp i trampizam nisu izvor ove haotične pretnje. Oni su samo njen instrument. A izvor je sistem odnosno haos apokaliptičkog kapitalizma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Crna Gora i EU

Objavljeno prije

2 sedmice

na

7 Februara, 2026

Objavio:

Dva scenarija

 

Svaki interregnum prate povećani haos, strah i nasilje. A naš aktuelni, globalni i lokalni interregnum, nije onaj obični, između dva vladajuća politička režima, nego je onaj veliki, čak najveći, između dva polumilenijumska istorijska sistema. Između odlazeće pozne moderne, i ne znamo još čega, možda boljeg, ali možda i goreg, od ovog što odlazi. A da li će biti jedno ili drugo, to, u ne maloj meri, zavisi i od nas, ljudi, to jest od onoga za što uspemo da se izborimo.

Po Imanuelu Volerstinu, ovaj interregnum će trajati do oko 2050. Dakle, veliki kraj i početak su sasvim blizu, dve-tri decenije, a to je samo jedna generacija. A, u približavanju i ishodu ovog kraja/početka, sticajem okolnosti, za našu malu i jedinu, tekuća i naredna godina, mogu da budu odlučujuće.

Naravno, reč je o godinama koje će odlučiti o integraciji Crne Gore u EU. Uspešna integracija Crne Gore u EU, može Crnoj Gori samo da pomogne, da nastavi svoje, isto takvo, uspešno suočavanje sa izazovima njene i globalne i istorijske 2050.

Da li ovo znači da je EU izbor bez zamerke? Naravno da ne. Pored ostalog, i EU je jednim delom obolela od agresivnog trampizma, fašizma XXI veka. Ali je ove bolesti u njoj manje, mnogo manje, nego u samim SAD, zemlji porekla. I inače, od svih aktuelnih globalnih entiteta, EU je sa najmanje takvih problema, i, što je još značajnije, sa najviše očuvanih pozitivnih tekovina moderne. Uz sve ovo, izbor EU je možda jedini, skoro dvotrećinski, i najmanje dvodecenijski, unutrašnji konsenzus u našoj maloj i jedinoj. I to ovom izboru, u današnjoj Crnoj Gori, daje još veći kredibilitet i snagu.

A da li je naša mala i jedina, u svemu ovome, bez problema i zamerke? Naravno da ni to ne stoji. I posle punih šest godina, nakon prve demokratske smene vlasti u njenoj celokupnoj istoriji, u Crnoj Gori je i dalje na vlasti – dvovlašće. Nove, krajnje heterogene vlasti, i stare mafiokratije, i to, ove druge, šizmatički udvojene i konfrontirane. One, kao procrnogorske, Mila Đukanovića, i one, kao prosrpske, Aleksandra Vučića. Koje dve mafiokratije, na žalost, još uvek uspešno funkcionišu, po starom i oprobanom obrascu negativne hemije i koprodukcije. I koje, kao takve, ostaju glavna pretnja, i Crnoj Gori uopšte, i integraciji Crne Gore u EU.

Ali, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih nekoliko godina, i u tom pogledu, ima izvesnog napretka. Najpre, zbog toga što je, oko integracije Crne Gore u EU, ipak, napravljena izvesna, pa makar minimalna i nestabilna, ali ipak konstruktivna saglasnost i koncentracija vlasti i opozicije. Zatim, što su i takozvane srpske stranke, ili makar njihov veći deo, utisak je, ne samo retorički, prihvatile EU i NATO kao deo unutrašnje i spoljne politike Crne Gore. Konačno, i zbog toga što slučaj poslanika Dragana Bojovića, koji je 12. januara 2026. protestno dao ostavku na sve svoje partijske funkcije u DNP, zbog nestabilnosti ove partije u praćenju EU integracije, veoma ohrabruje, jer jasno pokazuje, da ova opcija ima svoje respektabilne predstavnike, čak i unutar takvih partija.

Sve prethodno u ovoj kolumni, odnosilo se na takozvani pozitivni scenario. A da li postoji i onaj drugi, negativni scenario, do 2030., ali i do 2050.? Pa naravno da postoji. To je scenario jačanja agresivnog trampizma i trampista u EU i u Crnoj Gori. A ni to, na žalost, nije ni malo teško zamisliti. Ali sam ja, u ovoj kolumni, odlučio da budem pozitivan, u najboljem smislu te reči.

A da ni Crna Gora, ni EU, ni svet, ne ostaju bez opcije, čak ni u slučaju negativnog scenarija, zainteresovani čitalac može da vidi odnosno da pročita, u mom novom hibridnom romanu Tajna jedne ruševine: Kratki roman i esej o 2057.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo