Povodom mog istupa oko reizbora Nebojše Popova i Trive Inđića na Filozofskom fakultetu krenula je kampanja protiv mene u Beogradu i sva su me javna glasila napadala zbog ,,ispada” na sjednici Savjeta Fakulteta. A riječ je bila o tome da sam kao takozvani vanjski član Savjeta Fakulteta, dakle neko ko bi trebao da sluša direktive, branio dignitet, pravo na rad i pravo na kritičko mišljenje svojih mlađih kolega. Poslije onoga što sam govorio i kako sam glasao, propala je partijska inicijativa da se Popov i Inđić ne izaberu. Osim par generala koji su tu sjedili i, ne znam, još nekih ,,vanjskih”članova, Savjet je glasao u prilog asistentima i oni su ostali na fakultetu. A ja sam govorio o najznačajnijim filozofskim i političkim imenima i pitao šta znači jedan Aleksandar Makedonski prema Aristotelu, šta znači Napoleon prema Hegelu, a u Francuskoj komunistički vođa Torez prema Lefevru itd., pa su onda svi ljudi videli da to može biti i ptitanje šta znači Tito prema Nebojši Popovu itd. Ispalo je da su drugi i razumjeli da je Nebojša Popov tako neka opozicija Titu. Ja to nisam rekao, ali je to bila ta linija razmišljanja prisutnih. Tako da je ispalo da je za nas i za naše društvo važniji Nebojša Popov nego Tito.
I onda su me napadali nedelju dana, i televizija i novine. Bio sam član Savjeta sa strane, ali sam govorio na osnovu svog uvjerenja. Vidjeo sam da tu više meni nema hljeba, da moram porodicu nečim hraniti i odem u Sarajevo da vidim šta će biti sa mnom. U Bosni sam još uvijek bio nekako prihvaćen kao njihov kadar. Da li Bosna stoji iza tih napada, jer sam gotovo onemogućen u Beogradu. I budem primljen kod Branka Mikulića, koji je tada bio rukovodilac, predsjednik Centralnog komiteta. U Sarajevu mi kažu da je njima razumljiv napad na mene u Beogradu jer sam ja bosanki kadar, a Bosna je bila u nekom potajnom sukobu sa linijom Marka Nikezića, tzv. liberalima. Tumačili su to kao liberalni ispad Marka Nikezića i Latinke Perović i govorili su da su me u Beogradu kritikovali jer sam bosanski kadar. A u Bosni su čak i izmislili Bugojno kao neku vrstu alternative Brionima gdje će dolaziti Tito sa Jovankom. Oni su Marka i Latinku bili već takoreći izbrisali. I tako to. Ali, oni razumiju moju želju da se izbavim iz tog napada, i oni meni predlažu da idem u Energoinvest kod Emerika Bluma, da tamo u okviru Energoinvesta osnujem Institut za proučavanje društvenih odnosa u preduzećima, tako nešto. Predložili su da mi to bude radno mjesto, a da u Akademiji nauka organizujem rad na filozofiji, na enciklopediji Bosne i Hercegovine i da mi to bude glavni posao. Znači, Institut u okviru Energoinvesta i enciklopedija u okviru Akademije. Vjerovatno su mislili da bi trebalo da budem i akademik. Dobro, ja bih naravno prihvatio šta bilo, da vidim koliko mogu. Međutim, u Beogradu je kampanja jenjavala i tako sam ostao u Beogradu, jer mi se nije išlo u Sarajevo znajući za onaj moj neugodni rastanak sa Sarajevom i imajući ženu Beograđanku. Ona se nije protivila mojim seljakanjima, ali, kako narod kaže, odatle si odakle ti je žena. A i meni se Beograd više sviđao, da pravo kažem, nego Sarajevo, i tako sam se onda vratio u Beograd.
Kada su moje kolege i prijatelji, koji su protjerani sa Filozofskog fakulteta početkom 1975. godine, ostali bez posla, u Institut za međunarodni radnički pokret sam primio, kao saradnike u odgovarajućim zvanjima, profesore Ljubu Tadića, Miladina Životića i Dragoljuba Mićunovića. Takođe i dvojicu mladih kolega, Lasla Sekelja i Slobodana Žunjića kao asistente pripravnike. Negdje pri kraju pojavljivanja Marks-Engelsovih djela došlo je do neke nemilosti prema meni i rukovodstvu zbog primanja ovih kolega. I kad su tražili od mene da ih istjeram, nisam pristao. Možda su se ljutili i zbog dolaska Božidara Jakšića u Institut.
Nisu me oni pritiskali da odem u penziju zbog solidarnosti sa kolegama, nego sam ja u tome nalazio svoj izlaz. Jer bilo je tako došlo do stani-pani: ili ćeš se okrenuti kao mi hoćemo i pristati na njihovo udaljavanje iz Instituta ili ti tu takoreći hljeba nema. Nije to izričito rečeno, ali tako sam ja procijenio stvar. Otišao sam u penziju na osnovu učešća u NOB, jer su starim učesnicima dali pravo da ne moraju da napune određeni broj godina za penziju. Ratni staž bio je priznat dvostruko učesnicima. Tako se meni nakupilo dovoljno godina toga staža I godina života da sam imao pravo na punu penziju. I to je bila olakšavajuća okolnost. Čim sam došao sa sastanka s onim ekonomistom Tihomirom Vlaškalićem, koji je bio predsjednik partije i tražio da svoje drugove uklonim sa Instituta, podnio sam zahtjev za penziju. Vlaškalića sam na tom sastanku odbio i nije pomoglo što me je poznavao još iz studentskog vremena. Vlaškalić je bio i profesor na Ekonomskom fakultetu.
Nije meni baš bilo stalo do mjesta direktora u Institutu za međunarodni radnički pokret, pa sam otišao u penziju. Penzija mi je bila nagrada, zapravo moj lični izbor. To je bio za mene ustupak moćnika, a ne kažnjavanje. Tako sam ja faktički odlazak u penziju doživio. Imao sam dobru penziju, relativno dobru, a nisam morao da slušam te autoriteta s kojima se nisam slagao. A inače sam se i povlačio iz javnosti. Tome sam i ranije bio sklon. Tu je pomalo svoju ulogu igrala i staračka komocija.
Kad sam pozvan i naređeno mi da ih oteram, kažem, odbio sam i odmah sam otišao u penziju. Kasnije je Laslo Sekelj, uz pravnu pomoć svog oca Mirka pokrenuo radni spor, jer je nezakonito dobio otkaz, koji je potpisao dr Dragutin Leković, kao vršilac dužnosti direktora poslije mog odlaska. Leković je potpisao otkaze I drugim kolegama. Zato je i postavljen za vršioca dužnosti direktora. Perverzna ideja da su intelektualci egzekutori nad kritičkim intelektualcima ovdje je bila na djelu. Laslo Sekelj je za svjedoke pozvao mene i Božu Jakšića. U tom radnom sporu obojica smo svjedočili u Laslovu korist, ali je Laslo ipak na sudu izgubio spor i nezakonito ostao bez posla.
Prijateljstvo sa Gajom Petrovićem
Sa Gajom Petrovićem se poznajem iz vremena studija u Sovjetskom Savezu. U Lenjingradu, na studiju filozofije sam se prvi put susreo sa Gajom Petrovićem i Ivom Kuvačićem. Tada se nismo često družili jer sam ubrzo prešao u Moskvu. Nisam bio s njim bliži nego s nekim drugim studentima. Ali se sjećam da je Gajo bio odličan student i da su mu nastavnici bili jako naklonjeni i uvažavali njegov smisao za filozofiju. Poznato mi je da je sve brojeve, od prvoga do poslednjeg, časopisa Pod znamjam marksizma prostudirao, konspektirao i spremao za neke svoje bilješke. Stalno je radio u biblioteci. Kad nije bio na časovima stalno si ga mogao naći u biblioteci, od ranog jutra do kasne večeri. Gajo je u tom pogledu bio izuzetan, izuzetno vrijedan i vrlo, vrlo talentovan za studije filozofije. Kao takvog, a i zbog njegove lične skromnosti, upamtio sam ga iz tog vremena…
Bio je veoma vrijedan i cijenio sam ga. Mi smo se od tih vremena nekako družili. I kasnije u životu s njim sam bio prisniji nego sa drugima. Na primjer, s Mihailom Markovićem, koji se takođe bavio logikom, nisam nikad bio blizak… Moje veze sa Gajom bile su snažne i trajne. Gajo je bio jedan od filozofa generacije. Bio je jedan od mojih najbližih drugara.
To je trajalo decenijama, od vremena studija kada sam ga i upoznao u Lenjigradu, od ’46. godine… U godinama dok je trajala Korčulanska škola i organizovani razni simpozijumi, uvijek je postojalo jedno društvo koje se okupljalo, razgovaralo, družilo. Bio sam nekako bliži tamo s osnivačima Koručlanske škole, a u Praksisu je takođe jedan od mojih ,,ruskih” kolega. Kasnije sam upoznao i druge, kao što su Branko Bošnjak, recimo, ili Danko Grlić. I na Korčuli smo se dosta intimno družili. Danko nas je znao zabavljati cijelo društvo kad odemo tamo na onaj otičić pored Korčule, na Badiju. Tamo je, čini mi se, jednom s nama bio i Markuze.
Pitanje je koliko su prijateljstva uopšte važna u čovjekovom životu. Pa, čovjek ne može biti uvijek da bude sam sa sobom, čak ni u privatnom životu. Potrebna mu je negdje ljudska bliskost s drugima, a filozofija je bila mjesto na kojem smo se mi mogli nalaziti, i stvarati i birati sebi prijatelje itd. Jedan način zbližavanja ne samo filozofskoga nego i ljudskoga u čovjeku. Ali, s obje strane treba imati izvjesne kvalitete koji se podudaraju. Ako se ne podudaraju, malo teže ide s uspostavljanjem međuljudskih kontakata.
(Kraj)
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice