Dva scenarija

Svaki interregnum prate povećani haos, strah i nasilje. A naš aktuelni, globalni i lokalni interregnum, nije onaj obični, između dva vladajuća politička režima, nego je onaj veliki, čak najveći, između dva polumilenijumska istorijska sistema. Između odlazeće pozne moderne, i ne znamo još čega, možda boljeg, ali možda i goreg, od ovog što odlazi. A da li će biti jedno ili drugo, to, u ne maloj meri, zavisi i od nas, ljudi, to jest od onoga za što uspemo da se izborimo.

Po Imanuelu Volerstinu, ovaj interregnum će trajati do oko 2050. Dakle, veliki kraj i početak su sasvim blizu, dve-tri decenije, a to je samo jedna generacija. A, u približavanju i ishodu ovog kraja/početka, sticajem okolnosti, za našu malu i jedinu, tekuća i naredna godina, mogu da budu odlučujuće.

Naravno, reč je o godinama koje će odlučiti o integraciji Crne Gore u EU. Uspešna integracija Crne Gore u EU, može Crnoj Gori samo da pomogne, da nastavi svoje, isto takvo, uspešno suočavanje sa izazovima njene i globalne i istorijske 2050.

Da li ovo znači da je EU izbor bez zamerke? Naravno da ne. Pored ostalog, i EU je jednim delom obolela od agresivnog trampizma, fašizma XXI veka. Ali je ove bolesti u njoj manje, mnogo manje, nego u samim SAD, zemlji porekla. I inače, od svih aktuelnih globalnih entiteta, EU je sa najmanje takvih problema, i, što je još značajnije, sa najviše očuvanih pozitivnih tekovina moderne. Uz sve ovo, izbor EU je možda jedini, skoro dvotrećinski, i najmanje dvodecenijski, unutrašnji konsenzus u našoj maloj i jedinoj. I to ovom izboru, u današnjoj Crnoj Gori, daje još veći kredibilitet i snagu.

A da li je naša mala i jedina, u svemu ovome, bez problema i zamerke? Naravno da ni to ne stoji. I posle punih šest godina, nakon prve demokratske smene vlasti u njenoj celokupnoj istoriji, u Crnoj Gori je i dalje na vlasti – dvovlašće. Nove, krajnje heterogene vlasti, i stare mafiokratije, i to, ove druge, šizmatički udvojene i konfrontirane. One, kao procrnogorske, Mila Đukanovića, i one, kao prosrpske, Aleksandra Vučića. Koje dve mafiokratije, na žalost, još uvek uspešno funkcionišu, po starom i oprobanom obrascu negativne hemije i koprodukcije. I koje, kao takve, ostaju glavna pretnja, i Crnoj Gori uopšte, i integraciji Crne Gore u EU.

Ali, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih nekoliko godina, i u tom pogledu, ima izvesnog napretka. Najpre, zbog toga što je, oko integracije Crne Gore u EU, ipak, napravljena izvesna, pa makar minimalna i nestabilna, ali ipak konstruktivna saglasnost i koncentracija vlasti i opozicije. Zatim, što su i takozvane srpske stranke, ili makar njihov veći deo, utisak je, ne samo retorički, prihvatile EU i NATO kao deo unutrašnje i spoljne politike Crne Gore. Konačno, i zbog toga što slučaj poslanika Dragana Bojovića, koji je 12. januara 2026. protestno dao ostavku na sve svoje partijske funkcije u DNP, zbog nestabilnosti ove partije u praćenju EU integracije, veoma ohrabruje, jer jasno pokazuje, da ova opcija ima svoje respektabilne predstavnike, čak i unutar takvih partija.

Sve prethodno u ovoj kolumni, odnosilo se na takozvani pozitivni scenario. A da li postoji i onaj drugi, negativni scenario, do 2030., ali i do 2050.? Pa naravno da postoji. To je scenario jačanja agresivnog trampizma i trampista u EU i u Crnoj Gori. A ni to, na žalost, nije ni malo teško zamisliti. Ali sam ja, u ovoj kolumni, odlučio da budem pozitivan, u najboljem smislu te reči.

A da ni Crna Gora, ni EU, ni svet, ne ostaju bez opcije, čak ni u slučaju negativnog scenarija, zainteresovani čitalac može da vidi odnosno da pročita, u mom novom hibridnom romanu Tajna jedne ruševine: Kratki roman i esej o 2057.

Milan POPOVIĆ

Na samoj ivici ponora

Dva događaja sa samog početka 2026. obeležila su ne samo početak ove godine, nego i mnogo, mnogo više od toga.

Prvi od ova dva događaja, bila je vojna intervencija SAD u Venecueli, sa otmicom i transferom u Njujork, predsednika ove države, Nikolasa Madura, 3. januara 2026. Drugi događaj bilo je brutalno ubistvo tridesetsedmogodišnje državljanke SAD, majke troje dece, Rene Nikol Gud, u Mineapolisu, u Minesoti, u SAD, od strane paravojnika jedne vrste američke Udbe (DHS/ICE), samo tri dana nakon toga, 7. januara 2026.

Uz veliku vremensku bliskost, ova dva događaja povezuju još najmanje tri zajednička elementa. Prvi je njihov zajednički negativni akter, Administracija Donalda Trampa, na samom početku druge godine, njenog drugog, malo je reći, turbulentnog mandata. Drugi je neskriveno i ekstremno nasilje, koje je, u ova dva događaja, kao i ranije, samo ovog puta još neskrivenije i ekstremnije, ova administracija demonstrirala. I treće, to je činjenica da je ova administracija sve ovo počinila, uz najgrublje kršenje i gaženje osnovnih zakona domaćeg i međunarodnog prava, Ustava SAD i Povelje UN posebno.

U ekstrapolacijama koje su usledile, neki su u prvom događaju već videli početak Trećeg svetskog rata, a u drugom početak Drugog građanskog rata u SAD. Ali ove ekstrapolacije treba dobro razumeti. A u tom razumevanju, najviše nam može pomoći francuski istoričar Fernan Brodel, jedan od najznačajnijih istoričara našeg vremena.

Dva događaja s početka ovog teksta i 2026., tipičan su primer „događajne istorije“. Ali se „događajna istorija“ može razumeti samo ukoliko se stavi u kontekst „istorije dugog trajanja“ ili „strukturalne istoriografije“. Ovo su bili samo neki kratki citati iz Fernana Brodela. Na ovaj isti, brodelovski način, nastaviće i ova kolumna. I to tako što će se fokusirati na najmanje četiri „istorije dugog trajanja“, na koje prilično sugestivno upućuju dva događaja.

Prva je istorija poslednjih osamdeset godina, koja se upravo okončava, od kraja Drugog svetskog rata do danas, 1945-2026. Prvi od naša dva događaja s početka 2026. predstavlja početak kraja tada uspostavljenog međunarodnog sistema. Znate ono, sistem OUN, suverenost država, međunarodna miroljubiva koegzistencija, i tako dalje, i tome slično.

Druga je istorija poslednjih sto godina, sa Prvim i Drugim svetskim ratom, sa starim fašizmom, i svim ostalim. Ili, kako je to formulisao Imanuel Volerstin, otac teorije svetskog sistema, strukturna kriza polumilenijumskog svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema 1914-2050.

Treća je neka vrsta velike regresije ovog sistema u klasični kolonijalizam XIX veka. Nafta i ostalo. A verovalo se da je makar to bilo nepovratno.

Četvrta je istorija onih pola milenijuma. SAD u Venecueli 3. januara 2026. označile su kraj modernog međunarodnog sistema rođenog Vestfalskim mirom 1648. I početak nečeg novog? Make America Great Again? Malo verovatno.

A sve ovo uz jednu veliku novost. Prvi put u svojoj celokupnoj istoriji, čovek od 1945. raspolaže nuklearnim i drugim oružjima za masovno uništavanje. Tako da su danas mnogo manje verovatni takozvani tridesetogodišnji ratovi kao ratovi odluke o novom hegemonu, kako je to bilo u poslednjih petsto godina, a mnogo verovatnija nuklearno-ekološka apokalipsa. O Neronima našeg vremena da i ne govorimo.

Istine radi, treba reći i sledeće. Izvor potencijalne apokalipse je kapitalistički sistem u njegovom aktuelnom, poznom i ultramonopolističkom stadijumu, a ne Neron našeg vremena, Donald Tramp i njegova klika. Oni su samo instrument, oruđe i alat ovog sistema.

Zbog svega ovoga, u našem XXI veku, ono staro radničko „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ iz XIX veka, moralo bi da se ažurira u opšteljudsko „Ljudi svih zemalja ujedinite se“. Protiv apokaliptičkog kapitalizma. Ili nas više neće biti.

Milan POPOVIĆ

Minimum za Vrhovnika

U poslednje tri decenije, Taksin Šinavatra razvio se u jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih političara Tajlanda. Premijer ove zemlje 2001-2006., svrgnut vojnim udarom, a zatim i osuđen za korupciju, u egzilu je, pored ostalog i uz pomoć državljanstva Crne Gore, od svrgavanja do 22. avgusta 2023., kada se vraća u Tajland. Povratak je bio spektakularan. Odmah po sletanju na aerodrom, sproveden je u zatvor, na izdržavanje kazne, ali su već naredni dani i meseci, jasno pokazali, da je sve, ipak, bilo unapred dogovoreno. Najpre, premeštanje iz zatvora u bolnicu, a zatim i kraljevo pomilovanje. Paket Šinavatra iz naslova ove kolumne.

Ali zbog čega se u podnaslovu ove iste kolumne, paket Šinavatra preporučuje kao minimum i za našu malu i jedinu, i za njenog odnosno našeg Vrhovnika. Pa prosto zbog toga što između Taksina Šinavatre i Mila Đukanovića, a još više i važnije, između Tajlanda i Crne Gore, uz sve poznate razlike, postoje i brojne sličnosti. Pripadaju turbulentnoj poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema. Imaju dinamične ali zavisne i nestabilne ekonomije. I još dinamičnije i nestabilnije politike. Utemeljene na beskonačnom političkom klijentelizmu, polarizaciji i konfliktu. Ima još, ali je ovo ono glavno.

Sličan paket, kao neku vrstu iznuđenog rešenja, nužnog zla i „krastave žabe“ za našu malu i jedinu, pomenuo sam jednom svom starom prijatelju, u jednom neformalnom ali važnom razgovoru, još danas daleke 2010., na samom početku procesa koji je doveo do velike smene 2020. Prijatelj kojem sam ovu ideju tada izložio, netremice me je posmatrao, i najmanje tri puta ljutito ponovio „Zar i ti profesore“, očigledno i kategorički se ne slažući sa bilo kakvim oprostom odnosno abolicijom za Vrhovnika. Nije pomoglo ni to što sam mu nekoliko puta eksplicitno i precizno naglasio, da bi ova abolicija bila opravdana, samo u slučaju da našoj maloj i jedinoj, bez ovog oprosta, preti unutrašnje nasilje većih razmera. Uzalud, i danas mi u glavi odjekuje ono njegovo, malo je reći, prekorno „Zar i ti profesore“.

Razgovora sa starim prijateljem iz 2010., setio sam se ovih dana, petnest i po godina posle razgovora, i pet i po godina posle smene vlasti 2020. I došao do prilično sumornog zaključka. Da je potonjih pet i po godina nove vlasti, samo pojačalo onu moju argumentaciju o „krastavoj žabi“ iz 2010. (O tome detaljnije u ovoj istoj kolumni u prošlom broju Monitora.) Pa je zbog toga Paket Šinavatra, ostao minimum za našeg Vrhovnika, i za našu malu i jedinu, i dan danas.

A u slučaju naše male i jedine, postoji i jedna stvar, koja je gora, čak mnogo, mnogo gora, nego što je u Tajlandu. I Tajland je u poslednjih trideset godina imao velike unutrašnje političke polarizacije, nestabilnosti i turbulencije, ali ne i ono što smo imali mi, u Crnoj Gori i na Balkanu, u našim najmračnijim 1990-im. Unutrašnje međuetničko i ukupno nasilje velikih razmera i dugog trajanja, uključiv i genocid, etnička čišćenja, deportacije i druge najteže ratne zločine. I žrtve od više desetina hiljada najnevinijih ljudskih duša. Koje bi, čak i u slučaju Paketa Šinavatra kao minimuma, ostale bez potpunog zadovoljenja.

Šta bi onda tek moglo da se kaže, ako bi se pokazalo ono što nagoveštavaju mnoge okolnosti i činjenice, naime da naša mala i jedina nema unutrašnjeg kapaciteta čak ni za ovaj minimum. A šta drugo nego da Crne Gore više nema. Makar ne one u kojoj stanuju Luča mikrokozma i Primjeri čojstva i junaštva. Ali i to je moguće. Neki novi, mračni i opaki kosmos. Tmina mikrokozma i Primjeri nečovještva i ništavila. Što je, naravno, samo još jedan razlog, onaj potonji i najveći, da se ovoj mračnoj mogućnosti, svim svojim preostalim snagama, do kraja suprotstavimo.

Milan POPOVIĆ