Povežite se sa nama

INTERVJU

ZAGORKA GOLUBOVIĆ: Idi, trči, traži

Objavljeno prije

na

Često se pitamo ima li među nama ljudi koji su u teškim godinama očuvali intelektualno dostojanstvo. Naročito su tu na tapetu nekadašnji praksisovci. Hteli smo da pokažemo da ima još onih koji brinu o nama, kao što je dr Zagorka Golubović, antropološkinja, koja i dalje radi sedam-osam sati dnevno, posvećena temama koje nije napustila iako je zbog njih, svojevremeno, platila visoku cenu.

MONITOR: Kažete da je ljudsko dostojanstvo kao najviša vrednost modernog društva danas ugroženo. Koji pokazatelji posebno zabrinjavaju?.
GOLUBOVIĆ: To su nove ideologije, pre svega neoliberalizam koji je moralne principe stavio ad acta. U neoliberalnoj ideologiji se sve zasniva na utilitarnim vrednostima. ,,Radi ono što je korisno, a korisno je ono što meni koristi”. To je izrazito egoističko shvatanje života. Ja sam za to da čovek svojim ličnim potrebama da prostora, ali ovde u lične potrebe pre svega spada gomilanje novca, profita, nekretnina… Dakle, ono što uopšte ne služi razvoju ličnosti, što nije zadovoljavanje potreba u vezi sa vlastitim dostojanstvom niti dostojanstvom drugih… Predstavnici neoliberalizma kažu da je novac nova religija, novi bog i njemu treba služiti. Pa ako se svi posvete tome onda to čoveka vuče izvan njega samog. A ljudi, može se primetiti, sve ređe upotrebljavaju reč dostojanstvo. Danas je sankcionisan tzv. mobing. Radi se u stvari o zahtevu za odricanjem od individualnosti, o dobrovoljnom ropstvu, o pristanku na sve samo da se ne bi izgubio posao. Nezaposleni su lišeni ljudskog dostojanstva, jer su lišeni prava na rad što znači prava na život. Kada rangiram vrednosti na prva mesta stavljam ljudsko dostojanstvo, slobodu i autonomiju. Ako ih nema, čovek nema šanse da postane ličnost i da se posveti sebi.

MONITOR: Kritičarka ste postmoderne koncepcije kulture s kraja 20. veka, koja je na stranu stavila osnovne humanističke vrednosti?
GOLUBOVIĆ: Jedan pomoćnik ministra za kulturu rekao je pre nekoliko godina: ,,Vreme je da knjiga postane roba”. I postala je roba. Ne samo obični ljudi već i tzv. intelektualci misle da bez kulture može da se živi. Bez obzira na obrazovanje, kultura je sve manje prisutna u nama, za veliki broj ljudi i u razvijenim demokratijama – suvišna. I kultura je počela previše da podilazi ukusu najšire publike. A ukus nije biološka kategorija, on se stvara i kultivira. Svoje najnovije istraživanje počela sam sa tezom da je kultura krajnje marginalizovana u procesu tranzicije.

MONITOR: Nalazite da je veoma interesantna naša verzija postmoderne, naš kraj 20. veka. Govorite o osećaju bespomoćnosti i ,,dobrovoljnom bekstvu od slobode”.
GOLUBOVIĆ: Od slobode i odgovornosti.Vratila bih se na pitanje postmoderne. Postmodernizam je varka – kao kretanje modernosti u jednom višem pravcu. U stvari, postmodernizam je ukidanje osnovnih temelja modernizma, prosvećenosti, vrednosti. Oni kažu: potrebne su „male priče”, a ne ideje, vizije. Time se vraćamo unazad, tako da to nije post-moderno već involutivno.Vraćanje unazad je tradicionalizam, kretanje ustaljenim tokom. Stalno pravim razliku između tradicionalizma i tradicije. U tradiciji ima dosta toga čime se može dičiti. Naši seljaci su imali uzrečicu ,,Neću da kaljam obraz”, što govori o značaju poštenja kao vrednosti. Postmodernizam je poštapalica za ljude bez dovoljno ideja.

MONITOR: Kako izać iz stanja opšte rezignacije?
GOLUBOVIĆ: Obično se kaže ,,Na mladima svet ostaje”. Nažalost, mladi su uskraćeni za prave vrednosti. Omanule su i škola i porodica. Kada su dve osnovne institucije lišene svojih temeljnih funkcija, da obrazovanjem i vaspitavaju a da vaspitavanjem u porodici i obrazuju, veliko je pitanje gde su izvori volje za promenom.

Nisam ni pesimista ni optimista, pokušavam da nađem svetle tačke iz kojih se može videti da će nešto moći da nikne. Imala sam prilike da budem u kontaktu sa ,,praktičnim životom”. Videla sam da kada ljudi znaju šta žele, kada su uporni da to ostvare, mogu da ostvare cilj. Njihov primer može zarazno da deluje.

Kaže se da ne može mnogo pojedinac. Ne može, ali nepristajanjem on pokreće druge. Solidarnost se ne praktikuje u postmodernom društvu jer se izjednačava sa komunizmom. Po neoliberalnoj ideologiji, svak ko hoće da zaradi može, a ko to ne uspe on je lenjivac. Tako se namerno maskira stvarnost. Radništvo se reprodukuje. Studenti kojima sam predavala u SAD plaćali su desetine hiljada dolara za školovanje. Nisam morala da ih pitam iz kakvih su porodica. Radi se o prenošenju istorijske nejednakosti.

MONITOR: Ali i liberalni kapitalizam govori o ,,jednakim šansama”, pa ko je sposobniji, vredniji on će imati više?
GOLUBOVIĆ: Šta su tu jednake šanse? Ni kod nas u vreme socijalizma i besplatnog školovanja, radničko i seljačko dete nije lako stizalo na fakultet. Njegova siromašna porodica jedva je čekala da završi zanatsku školu da bi se zaposlio. Podmetanje je kad se kaže da postoje jednake šanse. Jaz se između bogatih i siromašnih u svetu se širi i to ne samo u Africi i Aziji, već i usred Evrope. Ima jedna fina knjiga koju je uređivao Antoni Gidens i pet autora je analiziralo kako se u Evropi za poslednjih deset godina širio socijalni jaz. Svaki sociolog zna da ekstremne socijalne razlike destabilizuju društvo. U neoliberalizmu i ne postoji koncepcija javnog, već samo privatnog dobra. Džon Rols je pokušao da koncepcijom distributivne pravde prevaziđe taj jaz. Tražio je da se pravi razlika između prirodne i istorijske, stečene nejednakosti.

MONITOR: U slučaju te istorijske nejednakosti morala bi da deluje distributivna pravda?
GOLUBOVIĆ: Jeste. Kod nas je neoliberalizam prećutno postao dominantna ideologija. Niko ne govori o tome da je neophodno da postavimo pitanje o povratku socijalne države. Socijalna država je vrlo dobro funkcionisala i u Francuskoj, nešto manje dobro u Engleskog – Bler ju je zakopao pa su ga zato nazvali naslednikom Tačerove, dosta dobro je funkcionisala i u Nemačko jedno vreme.

Ona je u socijalizmu kod nas imala i svoje dobre strane. Bilo je privilegija ali nikako tako velikih kao danas sa jednim Miškovićem koji je za par godina stekao milijarde. To je istorijska nepravda. U tim uslovima nema mnogo stimulansa za pojedinca. On vidi na koji način se dolazi do ogromnih količina novca i moći..

MONITOR: Radi se o stečenoj velikoj društvenoj moći i uticaju preko lako stečenog bogatstva?
GOLUBOVIĆ: Pogledajte samo činjenicu da je Mišković u lanac povezao gotovo sve supermarkete. To je moć koju teško može da ima i Boris Tadić.

MONITOR: Mnogi postaju zavisni od Miškovića i društva?
GOLUBOVIĆ: U 2001. na pitanje šta ispitanik čini da bi stvari bile bolje, najveći broj odgovora je bio – ništa, mi smo bespomoćni. Bespomoćnost je bila osnovni odgovor apsolutne većine. Tako je bilo i 2006, kada smo ispitivali apstinente. Mladi su govorili da iz revolta ne izlaze na izbore. Odgovarali su da neće da biraju manje zlo. Tada je sva krivica stavljana na teret političarima, a danas se više razmišlja i o ličnoj odgovornosti. Neki od ispitanika su danas postali samokritičniji pa kažu: u našoj glavi se ništa nije promenilo, mi razmišljamo isto kao za vreme Slobodana Miloševića. Činjenica da ljudi misle da bi trebalo da se promeni ,,nešto u glavi” je napredak.

MONITOR: Vraćaju samopoštovanje?
GOLUBOVIĆ: Samopoštovanje i samopouzdanje. I onda neće reći: pasivni smo zato što nas niko ne zove nigde, što nam niko ne daje slobodu. Sloboda se ne daje. Idi, trči, traži… To izvesno samoosvešćivanje ne može da se svede na jedan sloj ili životno doba. Nisu to samo mladi.

MONITOR: Među kojima ima dosta konformista?
GOLUBOVIĆ: Ne samo konformista, već da tako kažem ,,bezglavih” mladih ljudi. Zato je obrazovanje jako važno. Najvažnije je da kroz obrazovanje naučite ljude kako da znanje koriste, da im pomogne da stave prst na čelo i da sebi kažu: šta bih ja i na koji način uradila? Mi čak i u ekonomiji bolje stojimo nego u obrazovanju. To je tragično. Tu nas i globalizacija unazađuje. U Zagrebu na godišnjoj konferenciji filozofa gde redovno idem, prijatno me je iznenadilo što je moja kritika Bolonjske deklaracije dobila podršku. Oni ne kažu da je donijela više štete od koristi već – ,,Uništila nam je univerzitet”.

MONITOR: Kada se posmatraju politike u našem regionu, rečnik političara, njihovi programi, vidite diskurs utilitarnosti, bez univerzalističke vrednosne orijentacije, bez vizije. Stalno nam govore da zbog ovog ili onog pritiska, ove ili one pogodnosti, ovima ili onima moraju da popuste?
GOLUBOVIĆ: Daću vam jedan neshvatljiv primer. Najpoznatiji svetski ekonomista Jozef Stiglic, došao je na početku globalne krize u Beograd, da održi predavanje….

MONITOR: Ko je platio Mišković…
GOLUBOVIĆ: Jeste. Zbog toga nisam mogla da odem baš u Miškovićevo leglo da ga slušam, ali sam pratila na TV. Pitala sam političare, a znam pola vlade, jeste li čuli poruku – nemojte javna dobra prodavati, jer svaka zemlja koja ne upravlja svojim resurse mora da postane kolonija. A oni meni: Ko je Stiglic, šta on nama iz Amerike ovde da drži predavanja.

Odnela sam pre nekoliko dana moju najnoviju knjigu u parlament, odnela sam direktno i Borisu Tadiću i njegovim savetnicima i nekim ministrima. Ne verujem da će je iko otvoriti. A napisala sam u posveti Borisu, pošto ga znam od njegovog detinjstva: Molim te pročitaj bar deo ovih odgovora, da znaš u narednoj kampanji šta građani pitaju i šta očekuju. Verujem da je neće ni otvoriti.

MONITOR: Zašto?
GOLUBOVIĆ: Zato što niko neće ništa da uči, svi misle da su ,,bogom dani”. Jedina uloga koja se danas ne uči jeste kako biti političar.

MONITOR: Objektivno, nije lako jednom ,,čistuncu” u politici snaći se u gomili ličnih interesa na šta se svode naše partije, pa još i održavati vladajuću međustranačku ravnotežu?
GOLUBOVIĆ: Da. Ruku u vatru bih stavila da greške koje Tadić pravi ne pravi zato što zgrće pare. Drugo je u pitanju. Prva greška koju je napravio je to što je isključio Čedomira Jovanovića. Ne zato što posebno cenim Jovanovića, već što je tako pokazao da su frakcije nepoželjne. DS mora da bude sposobna da trpi frakcije. Kada je Lenjin izbacio frakcije pripremio je teren staljinizmu. Zašto je to uradio? Zato što se verovatno nesigurno osećao. Mislim da svi problemi kod njega nastaju iz nesigurnosti.

MONITOR: Čini se da Tadić u ovoj vladi previše vodi računa o zahtevima svih koalicionih partnera?
GOLUBOVIĆ: Suviše izašao u susret SPS. Nije imao za to razloga. Ali, on se oseća nesigurno a hoće da imitira Đinđića. On i Đinđić su u odlučnosti, različiti. Đinđić je imao petlju. I on je sigurno voleo vlast. Ali, ne verujem da je to ono što Borisa pokreće. On misli i o tome da DS kao stranka sačuva vlast. U tom pogledu ja mu dajem podršku. Ako dođe Nikolić (koji se uljudio) neće biti bolje, a da ne govorim šta će biti kad se vrati Šešelj. DS ima najviše potencijalno dobrih ljudi koji bi mogli da nešto pokrenu i promene. Nisu svi iskorišćeni. Interesantno, Boris je psiholog, a ne ume da bira saradnike. Njegovi savetnici…

MONITOR: No comment?
GOLUBOVIĆ: No comment. A i njegov premijer. Znam ga iz Saveta kada je bio na čelu Agencije za privatizaciju. Skoro sve privatizacije iz tog perioda su sada poništene. Kada smo ga upozoravali da je tu korupcija upetljana, on je govorio: Ma ne, kod nas nem korupcije. Tada sam mu rekla: Mi smo onda jedinstvena postsocijalistička zemlja u kojoj nema korupcije u privatizaciji.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo