Povežite se sa nama

INTERVJU

ZAGORKA GOLUBOVIĆ: Idi, trči, traži

Objavljeno prije

na

Često se pitamo ima li među nama ljudi koji su u teškim godinama očuvali intelektualno dostojanstvo. Naročito su tu na tapetu nekadašnji praksisovci. Hteli smo da pokažemo da ima još onih koji brinu o nama, kao što je dr Zagorka Golubović, antropološkinja, koja i dalje radi sedam-osam sati dnevno, posvećena temama koje nije napustila iako je zbog njih, svojevremeno, platila visoku cenu.

MONITOR: Kažete da je ljudsko dostojanstvo kao najviša vrednost modernog društva danas ugroženo. Koji pokazatelji posebno zabrinjavaju?.
GOLUBOVIĆ: To su nove ideologije, pre svega neoliberalizam koji je moralne principe stavio ad acta. U neoliberalnoj ideologiji se sve zasniva na utilitarnim vrednostima. ,,Radi ono što je korisno, a korisno je ono što meni koristi”. To je izrazito egoističko shvatanje života. Ja sam za to da čovek svojim ličnim potrebama da prostora, ali ovde u lične potrebe pre svega spada gomilanje novca, profita, nekretnina… Dakle, ono što uopšte ne služi razvoju ličnosti, što nije zadovoljavanje potreba u vezi sa vlastitim dostojanstvom niti dostojanstvom drugih… Predstavnici neoliberalizma kažu da je novac nova religija, novi bog i njemu treba služiti. Pa ako se svi posvete tome onda to čoveka vuče izvan njega samog. A ljudi, može se primetiti, sve ređe upotrebljavaju reč dostojanstvo. Danas je sankcionisan tzv. mobing. Radi se u stvari o zahtevu za odricanjem od individualnosti, o dobrovoljnom ropstvu, o pristanku na sve samo da se ne bi izgubio posao. Nezaposleni su lišeni ljudskog dostojanstva, jer su lišeni prava na rad što znači prava na život. Kada rangiram vrednosti na prva mesta stavljam ljudsko dostojanstvo, slobodu i autonomiju. Ako ih nema, čovek nema šanse da postane ličnost i da se posveti sebi.

MONITOR: Kritičarka ste postmoderne koncepcije kulture s kraja 20. veka, koja je na stranu stavila osnovne humanističke vrednosti?
GOLUBOVIĆ: Jedan pomoćnik ministra za kulturu rekao je pre nekoliko godina: ,,Vreme je da knjiga postane roba”. I postala je roba. Ne samo obični ljudi već i tzv. intelektualci misle da bez kulture može da se živi. Bez obzira na obrazovanje, kultura je sve manje prisutna u nama, za veliki broj ljudi i u razvijenim demokratijama – suvišna. I kultura je počela previše da podilazi ukusu najšire publike. A ukus nije biološka kategorija, on se stvara i kultivira. Svoje najnovije istraživanje počela sam sa tezom da je kultura krajnje marginalizovana u procesu tranzicije.

MONITOR: Nalazite da je veoma interesantna naša verzija postmoderne, naš kraj 20. veka. Govorite o osećaju bespomoćnosti i ,,dobrovoljnom bekstvu od slobode”.
GOLUBOVIĆ: Od slobode i odgovornosti.Vratila bih se na pitanje postmoderne. Postmodernizam je varka – kao kretanje modernosti u jednom višem pravcu. U stvari, postmodernizam je ukidanje osnovnih temelja modernizma, prosvećenosti, vrednosti. Oni kažu: potrebne su „male priče”, a ne ideje, vizije. Time se vraćamo unazad, tako da to nije post-moderno već involutivno.Vraćanje unazad je tradicionalizam, kretanje ustaljenim tokom. Stalno pravim razliku između tradicionalizma i tradicije. U tradiciji ima dosta toga čime se može dičiti. Naši seljaci su imali uzrečicu ,,Neću da kaljam obraz”, što govori o značaju poštenja kao vrednosti. Postmodernizam je poštapalica za ljude bez dovoljno ideja.

MONITOR: Kako izać iz stanja opšte rezignacije?
GOLUBOVIĆ: Obično se kaže ,,Na mladima svet ostaje”. Nažalost, mladi su uskraćeni za prave vrednosti. Omanule su i škola i porodica. Kada su dve osnovne institucije lišene svojih temeljnih funkcija, da obrazovanjem i vaspitavaju a da vaspitavanjem u porodici i obrazuju, veliko je pitanje gde su izvori volje za promenom.

Nisam ni pesimista ni optimista, pokušavam da nađem svetle tačke iz kojih se može videti da će nešto moći da nikne. Imala sam prilike da budem u kontaktu sa ,,praktičnim životom”. Videla sam da kada ljudi znaju šta žele, kada su uporni da to ostvare, mogu da ostvare cilj. Njihov primer može zarazno da deluje.

Kaže se da ne može mnogo pojedinac. Ne može, ali nepristajanjem on pokreće druge. Solidarnost se ne praktikuje u postmodernom društvu jer se izjednačava sa komunizmom. Po neoliberalnoj ideologiji, svak ko hoće da zaradi može, a ko to ne uspe on je lenjivac. Tako se namerno maskira stvarnost. Radništvo se reprodukuje. Studenti kojima sam predavala u SAD plaćali su desetine hiljada dolara za školovanje. Nisam morala da ih pitam iz kakvih su porodica. Radi se o prenošenju istorijske nejednakosti.

MONITOR: Ali i liberalni kapitalizam govori o ,,jednakim šansama”, pa ko je sposobniji, vredniji on će imati više?
GOLUBOVIĆ: Šta su tu jednake šanse? Ni kod nas u vreme socijalizma i besplatnog školovanja, radničko i seljačko dete nije lako stizalo na fakultet. Njegova siromašna porodica jedva je čekala da završi zanatsku školu da bi se zaposlio. Podmetanje je kad se kaže da postoje jednake šanse. Jaz se između bogatih i siromašnih u svetu se širi i to ne samo u Africi i Aziji, već i usred Evrope. Ima jedna fina knjiga koju je uređivao Antoni Gidens i pet autora je analiziralo kako se u Evropi za poslednjih deset godina širio socijalni jaz. Svaki sociolog zna da ekstremne socijalne razlike destabilizuju društvo. U neoliberalizmu i ne postoji koncepcija javnog, već samo privatnog dobra. Džon Rols je pokušao da koncepcijom distributivne pravde prevaziđe taj jaz. Tražio je da se pravi razlika između prirodne i istorijske, stečene nejednakosti.

MONITOR: U slučaju te istorijske nejednakosti morala bi da deluje distributivna pravda?
GOLUBOVIĆ: Jeste. Kod nas je neoliberalizam prećutno postao dominantna ideologija. Niko ne govori o tome da je neophodno da postavimo pitanje o povratku socijalne države. Socijalna država je vrlo dobro funkcionisala i u Francuskoj, nešto manje dobro u Engleskog – Bler ju je zakopao pa su ga zato nazvali naslednikom Tačerove, dosta dobro je funkcionisala i u Nemačko jedno vreme.

Ona je u socijalizmu kod nas imala i svoje dobre strane. Bilo je privilegija ali nikako tako velikih kao danas sa jednim Miškovićem koji je za par godina stekao milijarde. To je istorijska nepravda. U tim uslovima nema mnogo stimulansa za pojedinca. On vidi na koji način se dolazi do ogromnih količina novca i moći..

MONITOR: Radi se o stečenoj velikoj društvenoj moći i uticaju preko lako stečenog bogatstva?
GOLUBOVIĆ: Pogledajte samo činjenicu da je Mišković u lanac povezao gotovo sve supermarkete. To je moć koju teško može da ima i Boris Tadić.

MONITOR: Mnogi postaju zavisni od Miškovića i društva?
GOLUBOVIĆ: U 2001. na pitanje šta ispitanik čini da bi stvari bile bolje, najveći broj odgovora je bio – ništa, mi smo bespomoćni. Bespomoćnost je bila osnovni odgovor apsolutne većine. Tako je bilo i 2006, kada smo ispitivali apstinente. Mladi su govorili da iz revolta ne izlaze na izbore. Odgovarali su da neće da biraju manje zlo. Tada je sva krivica stavljana na teret političarima, a danas se više razmišlja i o ličnoj odgovornosti. Neki od ispitanika su danas postali samokritičniji pa kažu: u našoj glavi se ništa nije promenilo, mi razmišljamo isto kao za vreme Slobodana Miloševića. Činjenica da ljudi misle da bi trebalo da se promeni ,,nešto u glavi” je napredak.

MONITOR: Vraćaju samopoštovanje?
GOLUBOVIĆ: Samopoštovanje i samopouzdanje. I onda neće reći: pasivni smo zato što nas niko ne zove nigde, što nam niko ne daje slobodu. Sloboda se ne daje. Idi, trči, traži… To izvesno samoosvešćivanje ne može da se svede na jedan sloj ili životno doba. Nisu to samo mladi.

MONITOR: Među kojima ima dosta konformista?
GOLUBOVIĆ: Ne samo konformista, već da tako kažem ,,bezglavih” mladih ljudi. Zato je obrazovanje jako važno. Najvažnije je da kroz obrazovanje naučite ljude kako da znanje koriste, da im pomogne da stave prst na čelo i da sebi kažu: šta bih ja i na koji način uradila? Mi čak i u ekonomiji bolje stojimo nego u obrazovanju. To je tragično. Tu nas i globalizacija unazađuje. U Zagrebu na godišnjoj konferenciji filozofa gde redovno idem, prijatno me je iznenadilo što je moja kritika Bolonjske deklaracije dobila podršku. Oni ne kažu da je donijela više štete od koristi već – ,,Uništila nam je univerzitet”.

MONITOR: Kada se posmatraju politike u našem regionu, rečnik političara, njihovi programi, vidite diskurs utilitarnosti, bez univerzalističke vrednosne orijentacije, bez vizije. Stalno nam govore da zbog ovog ili onog pritiska, ove ili one pogodnosti, ovima ili onima moraju da popuste?
GOLUBOVIĆ: Daću vam jedan neshvatljiv primer. Najpoznatiji svetski ekonomista Jozef Stiglic, došao je na početku globalne krize u Beograd, da održi predavanje….

MONITOR: Ko je platio Mišković…
GOLUBOVIĆ: Jeste. Zbog toga nisam mogla da odem baš u Miškovićevo leglo da ga slušam, ali sam pratila na TV. Pitala sam političare, a znam pola vlade, jeste li čuli poruku – nemojte javna dobra prodavati, jer svaka zemlja koja ne upravlja svojim resurse mora da postane kolonija. A oni meni: Ko je Stiglic, šta on nama iz Amerike ovde da drži predavanja.

Odnela sam pre nekoliko dana moju najnoviju knjigu u parlament, odnela sam direktno i Borisu Tadiću i njegovim savetnicima i nekim ministrima. Ne verujem da će je iko otvoriti. A napisala sam u posveti Borisu, pošto ga znam od njegovog detinjstva: Molim te pročitaj bar deo ovih odgovora, da znaš u narednoj kampanji šta građani pitaju i šta očekuju. Verujem da je neće ni otvoriti.

MONITOR: Zašto?
GOLUBOVIĆ: Zato što niko neće ništa da uči, svi misle da su ,,bogom dani”. Jedina uloga koja se danas ne uči jeste kako biti političar.

MONITOR: Objektivno, nije lako jednom ,,čistuncu” u politici snaći se u gomili ličnih interesa na šta se svode naše partije, pa još i održavati vladajuću međustranačku ravnotežu?
GOLUBOVIĆ: Da. Ruku u vatru bih stavila da greške koje Tadić pravi ne pravi zato što zgrće pare. Drugo je u pitanju. Prva greška koju je napravio je to što je isključio Čedomira Jovanovića. Ne zato što posebno cenim Jovanovića, već što je tako pokazao da su frakcije nepoželjne. DS mora da bude sposobna da trpi frakcije. Kada je Lenjin izbacio frakcije pripremio je teren staljinizmu. Zašto je to uradio? Zato što se verovatno nesigurno osećao. Mislim da svi problemi kod njega nastaju iz nesigurnosti.

MONITOR: Čini se da Tadić u ovoj vladi previše vodi računa o zahtevima svih koalicionih partnera?
GOLUBOVIĆ: Suviše izašao u susret SPS. Nije imao za to razloga. Ali, on se oseća nesigurno a hoće da imitira Đinđića. On i Đinđić su u odlučnosti, različiti. Đinđić je imao petlju. I on je sigurno voleo vlast. Ali, ne verujem da je to ono što Borisa pokreće. On misli i o tome da DS kao stranka sačuva vlast. U tom pogledu ja mu dajem podršku. Ako dođe Nikolić (koji se uljudio) neće biti bolje, a da ne govorim šta će biti kad se vrati Šešelj. DS ima najviše potencijalno dobrih ljudi koji bi mogli da nešto pokrenu i promene. Nisu svi iskorišćeni. Interesantno, Boris je psiholog, a ne ume da bira saradnike. Njegovi savetnici…

MONITOR: No comment?
GOLUBOVIĆ: No comment. A i njegov premijer. Znam ga iz Saveta kada je bio na čelu Agencije za privatizaciju. Skoro sve privatizacije iz tog perioda su sada poništene. Kada smo ga upozoravali da je tu korupcija upetljana, on je govorio: Ma ne, kod nas nem korupcije. Tada sam mu rekla: Mi smo onda jedinstvena postsocijalistička zemlja u kojoj nema korupcije u privatizaciji.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo