Disidenstvo je, dakle, otvoren pojam i rasprava o njemu nije nikako dovršena – ne greše oni koji istuču da smo u tom poslu na početku. Rasprava pak o smislu i suštini disidenstva – kao i mnoge druge o suštinskim problemima – kod nas je u naglašeno nedovršenom stanju i veliko je i pravo pitanje da li je ona uopšte nekada i bila sasvim ozbiljno započeta; čak i u novije vreme, kada se problem konkretno otvorio, rasprava ne odmiče, odnosno nema još uvek dijaloga koji bi je podstakao. Da nevolja bude veća – sami disidenti, a još češće oni koji misle da su to bili, su u svojim prikazima na tipično „memoarski” način opterećeni da se fenomenom i ne bave već se bave sopstvenom „istorijskom” ulogom što dovodi do još većih zabuna, ali i do krivotvorenja činjenica koje se konstituišu iz pozicije „zakasnele svesti” i aktuelne političke konjukturnosti. Kako se problem bukvalno zatvara pokazaće nam jedan paradigmatičan slučaj koji se mora uzeti u ozbir, u knjizi publiciste Miodraga Perišića Razvaline ideološkog raja – „Prosveta”, Beograd 1995. – problemu se pristupalo globalno, ali je autor, opterećen nekom svojom ulogom, problem zapravo zaobišao. Svi su disidenti bili – po Perišiću – „u rezevatu”, režim je sve mogao da kontroliše sve dok neko nije postao „slučaj” – Solženjicin je pravi disident, ali pisac u svojoj knjizi o njemu ne kaže ništa što bi bilo bitno, dok je Đilasova kritika „bila temporalnog, ograničenog dejstva”, što se pak tiče „slučaja” on upravo od toga i beži u svom delu „slučaj Mihajlov”, koji je imao svetski odjek, on jednostavno i ne pominje. Zanimljive su, i veoma karakteristične, još neke simplifikacije. U Hrvatskoj je – po njemu – bilo „tribalističke homogenizacije koja je povremeno dobijala i morbidne manifestacije” – što nije sporno – ali je situacija u Srbiji bitno drugačija. Tako je recimo UKS bio skup „individua, ali nikada socijalna snaga ni politički faktor”, što svakako nije tačno. Ovaj publicista gradi svoje viđenje disidenstva na primerima koji su „naknadno” izabrani, koji su proizvoljno prikazani sa jasnim ciljem da u svemu istakne svoju ulogu, ili da glavnu ulogu pripiše ljudima koji su se odupirali nečem u režimu Titove Jugoslavije – tu je pokušaj da se D. Ćosić kao tipični disident – prorok prikaže kao pravi i bezmalo jedini disident. Promene pozicije kod nekih, ne svih, naravno, disidenata i biranje uloge nacionalističkih proroka, kod Perišića se uzima kao intelektualna vrlina.
Uzećemo neke od novih primera koji će pokazati kako ta istorija reči i pojma zaista nije okončana.
Nedavno je M. Mihajlov započeo dijalog sa akademikom P. Palavestrom, upravo o disidenstvu kao fenomenu. Akademik Palavestra je disidente jednostavno otpisao – „oni su izgubili značaj” jer – po njemu – nije bilo nikakve disidentske revolucije; tu se on oslanja na T. Mladenovića koji je jednom kazao da se „ne može u svakoj revoluciji biti prvoborac”, pri čemu je jasno da za raspravu o fenomenu disidenstva uopšte i nije potrebna ovakva prvoboračka logika. Disidentske revolucije, kao ni post-disidentske, nije naravno bilo – to Mihajlov ističe – ali je fenomen disidenstva upravo sada dobio i novu dimenziju. I naš je disidentski pokret po Mihajlovu bio „jedan od najslabijih u svetu”, pa ipak – sad su u Srbiji disidenti na vlasti, u strukturi vlasti Miloševićevog balkanskog neocezarizma bivši disidenti zaista igraju važnu ulogu, i to je novina na koju je Mihajlov ukazao, no dijaloga nije bilo. A dijalog bi bio nužan i u cilju tumačenje disidenstva kao fenomena i radi razumevanja stanja u kojem se nalazimo. Nama su takve nedovršene rasprave sudbina, a o posledicama obično raspravljamo sa kobnim zakašnjenjem; umesto dijaloga poktrepljenog činjenicama – na koji se Mihajlov i poziva – nude se proste, politički smišljene ocene očevidne proizvoljnosti.
Verovatno je mnogo toga već rečeno tezom da su kod nas disidenti u samoj strukturi sadašnje vlasti, ali su i pored svega naše rasprave o svemu sličnom ostajale nedovršene; još na samom početku populističkog talasa koji će dovesti do raspada zajedničke države i koji će Srbiju survati u ponor izolacije, godine 1989. naši sociolozi su bili započeli raspravu o svemu tome, no – i ta je rasprava ostala nedovršena. Ukazivao je Igor Mandić, recimo, na dublje korene fenomena, na jednu dublju istoriju, na Kestlera kao jedan od obrazaca, ali se odgovor koji se nudio smeštao u okvire politički promišljene igre koju su – to je bitno za raspravu – nacionalisti uistinu dobri bili prozreli kao nešto pogodno za političko korišćenje. Tako je i tada, i još tu, S. Stojanović jednom Kestleru suprotstavljao D. Ćosića kao primer pravo i istorijski autentičnog disidenstva – dokaza za takvu tezu naravno nije bilo, ali je ta teza funkcionisala kao tipičan ideološki obrazac, a takvom obrascu neki dokazi nisu – zna se – ni potrebni. I ova je rasprava mimoišla „slučaj Mihajlov”, pa se i ona, na neki svoj način, i nije uspela udaljiti od problema našeg disidenstva. Ostala je i ta rasprava nedovršena, no problem rasprave nije samo u tome – ona je bila ponudila dva karakteristična znaka koji se i danas drže i koji su važni za svaki dijalog o fenomenu našega disidenstva i sudbine istorijskih disidenata kod nas.
Ono, naime, na šta su tada upozorili N.Popov i I. Mandić ostaje važno za razumevanje problema, onako kako se on danas još jednom otvorio.
Srpska je inteligencija pod Titom – u slučaju Mihajlova – ćutala, naglašavao je I. Mandić koji ističe još i ovo: „Ne znam da li ću pretjerati ako kažem, ali se usuđujem – svi smo mi ovdje proizašli iz afere Mihajlov”. Liberalna inteligencija je, naime, imala osnova da smatra da joj je Mihajlov duhovni otac – tu je I. Mandić u pravu – ali je to priznanje očinstva, prvo, usledilo kasno, i, drugo, ono i samo nije neko dublje objašnjenje fenomena. Problem je osetio – kako se nama čini – kako valja N. Popov i njegova je osnovna teza i danas aktuelna, i to ne samo u smislu istorijskog objašnjenja fenomena, već i u smislu svega onoga što je bilo deo potonje sudbine disidenstva i disidenata kod nas – sve do danas kada su oni na vlasti; ta teza, međutim, baca svetlo i na onu famoznu, pominjanu „krivicu” koja se bukvalno oseća i danas i koja opterećuje mnoga memoarska svedočenja naših disidenata od kojih smo na jedno – uveliko pretenciozno – već ukazali. „Ako ste ćutali u vreme stradanja Mihajla Mihajlova” – isticao je N. Popov – „ s kojim pravom govorite o stradanjima pre i posle Mihajlova” . Problem fenomena disidenstva je, uvereni smo, u tome – govoriti svojevremeno i činiti, postupati svojevremeno, a ne posle – kako se to sada čini i nameće.
Naime, Mihajlov je zaista bio sam – sa relativno manjom grupom istomišljenika – i ono što su o njemu napisali poznati pisci tada, što je često bilo teže od rečnika otpužnice koju je na suđenju čitao javni tužilac, ostaje takođe nešto sve do danas nedovoljno istraženo, i to nikako i nije slučajno; još teže stoje stvari s onim što se prećutali i što se potom – prema potrebi – funkcionalizovalo, a to je ono što traje sve do danas. To je ta pominjana tačka na kojoj se zaustavila svaka rasprava o našem disidenstvu, na kojoj se ona zaustavila trajno nedovršena, jer dijalog nije bio vrlina koja se najšire prihvata kod nas kada je reč o takvim – politički osetljivim – problema. Kada bi problem bio samo istorijski – on je i kao takav ostao nedovršen – on i ne bi bio posebno komplikovan; problem je bukvalno aktuelan, jer imamo disidente na vlasti za koje se sasvim sigurno zna iz kojeg su od brojnih korena disidenstva ponikli i u ime čega su disidirali.
A ti su koreni uistinu razgranati, pa nam upravo izdanci mogu reći mnogo više o fenomenu nego oni sami. To se moglo videti na brojnim primerima, ali je jedan upravo u vezi sa Mihajlovom zaista paradigmatičan. Niz disidenata – i posebno iz krugova srpske emigracije – žestoko se bio okomio na Mihajlova, pa je u jednom momentu bio teško odrediti da li on više smeta vlastima u Beogradu ili njima – emigrantima. A kada je kasnije Mihajlov započeo polemiku sa Solženjicinom – o čemu se kod nas skoro ništa ne zna – koja je imala zaista svetski odjek, postalo je jasno da se jedan istorijski disidentski krug zatvorio sa nacionalizmom, što je u našem srpskom slučaju posebno važna tema. Po sebi se razume, ta se tema mora posebno analizirati i to za svaki „slučaj” posebno.
Tu nije u pitanju samo nekakav poseban „dug” prema Mihajlovu, već dug nauci i kritičkom mišljenju koje – po prirodi stvari – nijednu raspravu ne bi trebalo da ostavi nedovršenom.
(Nastavlja se)
IN ENGLISH1 sedmica
IN ENGLISH1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
IN ENGLISH1 sedmica
Izdvojeno3 sedmice