I disidentstvo i veliki talas studentske pobune 1968. godine su nesumnjivo najkrupniji društveni fenomeni koj su prethodili slomu ruskog modela totalitarnog komunizma; oni su već po svojoj prirodi složeni, i do danas mnogo što od toga što čini njihovu prirodu nije sasvim razjašnjeno. Disidentstvo nije bilo politički homogen pokret, činili su ga usamljenici-pobunjenici, a u studentskom pokretu je bilo i „utopije” i sasvim realno pobune protiv okoštalih struktura. Danas, sve naglašenije traje borba za nasleđe, u kojoj se prepoznaju i „elita” i „crkva” pri čemu je nesporno da su u toku široka gibanja koja svi učesnici različito definišu. U našim prilikama, pak, borba za nasleđe te vrste tek počinje i ne bi se moglo reći – to je skoro sigurno – da ona mnogo obećava.
Nisu disidenti jedini pokret ili grupa koje je istorija „upotrebila”, kako se to naglašava, jer istorija u tom smislu sve upotrebljava. Nije nepoznato – o tome smo govorili napred – ni to da je pobedu odnela „nomenklatura”, ali idejno nasleđe nije nikako sasvim nestalo već po samom zakonu da nešto slično nikada ne nestaje bez traga. Disidentsvo nije samo stvar disidentske „elite” već kretanje koje je otvaralo u najširem smislu nove prostore slobode i podsticalo moć kritičkoga rasuđivanja. U tom smislu se disidenstvo ne bi moglo odvajati od studentske i radničke pobune iz godine 1968. koja je obeležila evropski krug događanja.
Danas „šezdesetosmaši” – izraz je bukvalni prevod francuske reči – pišu memoare i iz njih se vidi i ono što se u vreme same pobune nije ni moglo jasnije sagledati. Ispod „diskretnog šarma buržoazije” i utopijskog zanosa za promenom sveta skrivalo se relno saznanje da se u okoštalim strukturama nešto mora menjati.
„Vi koji najčvršće držite komandne poluge vlasti” – stoji u jednom sećanju – „u ime jedne najviše istine morate znati da je svaka istorijska istina, ako je vizija samo nekolicine ljudi a ne istina koja se dugo otkriva, obična mitomanija”.
U jednom drugom prisećanju – u knjizi memoarskih zapisa – ispovest učesnika tih zbivanja je još preciznija – „Ja sam vanbračno dete iz jednog đavolskog braka – braka između fašizma i staljinizma. „U ovim zapažanjima ima mnogo onoga o čemu bi sada, nakon trideset godina, moralo razmišljati. Po mnogim znacima uistinu je to bila „utopija na ulicama” čiji su pločnici – kao i zidovi i zdanja – „procvetali grafitima” no – jer su kretanja bila evropskih razmera – situacija nije bila isti na Istoku i na Zapadu; mit o Revoluciji je bio ideja vodilja jedne pobunjene generacije koja je za pobunu samu imala dosta razloga – nevolja je u tome što na komunističkom Istoku trajnijih institucija nije ni bilo pa se mitologija ukorenjivala dublje, sa posebno čuvanih kultom Vođe i jedne i jedine Partije koja je „kolektivni um istorije”.
Ta protivurečnost, međutim, ne bi trebalo da bude apsolutizovana – iz duha pobuna rađao se širi prostor slobode, slobode štampe, recimo, te slobode okupljanja, što je idejno nasleđe koje smo pomenuli koje će trajati i dotrajavati do velikih građanskih pokreta poslednjih godina protiv autoritarnog nacionalističkog totalitarizma. To znači zapravo da se ni disidenstvo ni studentska pobuna ne mogu pojednostavljivati – što se u famoznoj bici za nasleđe jednako čini. Neki znaci toga vremena još nisu – kako mi verujemo – dobro čitani ni dovoljno protumačeni.
Oni su vezani za mito o Revoluciji i za pojam oppositio u klasičnom smislu reči; kada je svojevremeno – to je prvi znak – studentska pobuna u Jugoslaviji bila u punom zamahu; jedan istaknuti studentski prvak iz Vojvodine objavio je svoj credo pod naslovom Neću u opoziciju; on je želeo kao i čitav niz učesnika da bude kritičar stanja, čak i famozni kritičar „svega postojećeg” ali da istovremeno ostane i veran član svoje – tada jedine – Partije, u čemu se prepoznaje glasovita maksima mađarskoga marksiste-staljiniste Lukača – „Kakva je da je, to je moja Partija”.
Drugi primer je još jasniji – o njemu govori mit o kubanskom revolucionaru Če Gevari koji je kultno negovan u publicistici ne samo kod nas nego i u svetu. Presudnu ulogu su imali kliše i stereotipi koji se i danas koriste kada se baci pogled na idejne tokove toga vremena, pa se u tom smislu i nastavljalo trajanje mita o Revoluciji, usamljeni pobunjenici, opsednuti „kompleksom Antigone” su u kubanskom pobunjeniku videli inkarnaciju Istorije, smećući s uma elementarne činjenice koje se saopštavaju biografi kubanskog revulucionara koje i on sam u svojim beleškama potvrđuje. „Ja ne mogu da budem prijatelj”, ispoveda se Če Gevara, „sa onim ko ne deli moje mišljenje”, a svoje je uverenje obrazlagao kao nužnu potrebu, kao etički stav „efikasne mržnje koja od čoveka stvara mašinu za ubijanje; u kojem cilju je na Kubi prvi formirao”logore za prevaspitavanje” (…)
U studentskim i disidentskim pokretima osnovni tok bi valjalo čitati i po liniji osnovnog motiva, a to je pobuna u ime novih prostora slobode, pobuna koja se odvajala od poznatog sredstva – od terora koji je već po doktrini proglašavan kao „babica novod društva”. Tu se valja još jednom prisetiti F. M. Dostojevskog, ali ne ostrašćenog publiciste već umetnika i mislioca koji sledi nit najdublje intuicije – o utopiji, o harmoničnom uređenju ljudske zajednice, o budućnosti koju treba- ili ne treba – platiti po svaku cenu (… )
Koliko god i kako sve mi proširivali disidenstvo kao fenomen, ili vrednovali istorijski „učinak” generacije iz ’68, ostaje činjenica da je i jedno i drugo u znaku vraćanja ulaznice – u smislu koji podrazumeva parabola velikog ruskog pisca; različito će se tumačiti i jedno i drugo – ali neki znaci ostaju nesporni. Sa generacijom pobunjenih studentata mi smo bili u krugu evropskih kretanja, u smeru traženja puteva iz čvrstih okvira okoštalih struktura; već u prvim porukama studentima Sorbone zahtevano je pravo na ispoljavanje svojih političkih uverenja, tražena je autonomija Univerziteta i – ono najvažnije u tadašnjim prilikama – puna sloboda štampe – istina sve u senci vraćanja čistim, izvornim idealima, kako su još uvek – po zakonu trajanja stanja mitološke svesti – doživljavani ideali i ciljevi SKJ.
O kakvoj se razmeđi između ideala i stvarnosti radi, najbolje će pokazati način kako su u Francuskoj i ondašnjoj Titovoj Jugoslaviji okončani protesti. Obraćajući se javnosti – svestan da su okoštale institucije zaista uzdrmane – De Gol je upotrebio dva jaka argumenta. On je, najpre, revolucionarnom i utopijskom zanosu ponudio reforme kao sredstvo, ali je izvukao i jasne konsekvence što se tiče mita o revoluciji, podsetivši na opasnost od „totalitarnog modela komunizma”. To rešenje danas priznaju kao vidovito čak i oni koji su u samom De Golu videli oličenje institucije koje se ne mogu reformisati. Kod nas je bilo uveliko drugačije – režim nije odustao od komunističke formule. Institucija u demokratskom smislu nije ni bilo osim patrijske „nomenklature” na čijem se vrhu nalazio harizmatski Vođa, pa je „revolucija” okončana kombinacijom nasilja i klasičnih staljinističkih „čistki”. Međutim, dobro je poznato da ništa ne prolazi bez traga – seme nade posejano tada ostalo je živo, u nekom vidu i obliku, sve do vremena nenasilnog građanskog otpora Miloševićevoj vladavini.
Ti se znaci ne mogu zanemariti, bez obzira na sve sporove među disidentima čije „elite” nastavljaju borbu za nasleđe.
(Kraj)
IN ENGLISH1 sedmica
IN ENGLISH1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
IN ENGLISH1 sedmica
Izdvojeno3 sedmice