Borba za Marksovo nasleđe je započela – kao što se uglavnom zna – još za života pisca Kapitala, a nije nepoznato ni to da su ruski boljševici pretendovali na glavni deo nasleđa; njihovo prisvajanje duhovne ostavštine velikog učitelja nazvano je, takođe odavno ,,prvom revizijom marksizma”, ali je i evropska socijaldemokratija – evropski socijalizam u celini – bila naslednik ideja čiju inspirativnu moć niko razuman ne može sporiti. Kada se danas zatvara veliki krug takvog marksističkog izazova, kada se pobliže zna i sama istorija iluzija koja ga je pratila, problemi se otvaraju u novom istorijskom svetlu, i tu se F. Fire i njegovi učenici zaista ponudili mnogo novog. Upravo je socijaldemoratski model u mnogim evropskim zemljama pokazao svoju autentičnu vitalnu snagu. Polako ali sigurno nestaje sa scene model komunističkih partija lenjinskog tipa a ,,u modi” je socijaldemoratski model koji se javlja – uveliko nedefinisan u punom smislu reči – u svim zemljama doskorašnjeg realsocijalizma na Istoku. Problem, međutim, ima i svoju čisto doktrinarnu stranu i upravo to, u sferi doktrine sada se aktiviraju neki klišei koji onemogućavaju otvaranje šire i temeljnije rasprave. Ističe se, na primer, da je Marksov ideal bio čist ali su ga deformisali naslednici, što je na svoj način i problem koji je mučio i nesrećenog papu Celestina V u davnim vremenima srednjeg veka; s druge pak strane ističe se da je i sam ideal bio sporan, sumnjiv na svom početku, i nedostojan ljudskog napora, sa čim nesuđeni papa Celestin V nije imao problema, jer ideal koji je postavio Hristos zaista nema nijednu mrlju – okaljali su ga naslednici.
Silone je – videli smo – problem postavio kako valja. Međutim, ovakva dihotomija kao da je namerno smišljena kako bi se dalje pobeglo od suštine problema i to bežanje od činjenica upravo danas dobija neverovatne vidove. Stvari bi se morale jednostavnije objasniti. Ideal ljudske, socijalne emancipacije u istorijskim okvirima ne treba povezivati sa konačnim spasenjem o kojem hrišćanstvo govori; ideal ljudskog oslobođenja i samooslobođenja čoveka i građanina nije izvorno marksistički već je deo mnogovekovne ljudske tradicije, posebno religijske, i on se uklapa u klasično evropsko humanističko nasleđe koje – to je dobro poznato – ne počinje sa Marksom i marksizmom. Pre će biti obrnuto – da se Marksova doktrina najvećim delom uklapa u to nasleđe iako se on sam – a njegovi sledbenici još manje – ne može osloboditi svake odgovornosti za niz brojnih potonjih diktatura koje su u obliku „diktature proletarijata” i nastajale u njegovo ime. Zanimljivo je da izvorni tekstovi nisu nejasni ali se oko njih stvorila čitava škola tipično školastičkih rasprava, čije „finese” danas samo zamagljuju probleme. Naime, i u pismu Vajdemajeru iz 1852. godine i u samom tekstu Kritike Gotskog programa proletarijat se još uvek shvata mesijanski – toga se ni Marks ni marksisti neće nikad osloboditi – ali se diktatura uzima kao vid prelaznog političkog stanja, kao „period revolucionarnog preobražaja”.
Mesijansko značenje je istina jednom zadato, još u Manifestu komunističke partije, ali je ova nepreciznost imala zaista kobne posledice; taj tekst je inače publikovan tek 1891. godine ali je bio dovoljan razlog da ga boljševici uzmu kao temelj vlastite dogme. Jednostavnije rečeno, imali su i bolješivi ono za šta su se mogli uhvatiti u svom nastojanju da za sebe izbore ulogu jedinoga naslednika Marskove doktrine. Ima mnogo takvih „mesta”. I u Adresi Centralne uprave Savezu komunista načinjenoj u Londonu 1850. godine mesijanski smisao proletarijata nije dovoljno relatizovan, pa se čaki prema „svom dosadašnjem savezniku” zagovaraju sredstva koja nisu daleko od kamijevelizma.
Najneobičnije deluje čuveni Projekat Ustava Saveza komunista iz 1847. godine koji su redigovali Marks i Engels, u čijem se 42. članu nalazi i jedna skica partije kojoj će biti suđeno da se u budućnosti bude jedina i trajno vladajuća partija, što su ruski marksisti i istorijski realizovali što je potrajalo u planetarnim razmerama bezmalo jedno stoleće, sve do sloma ruskog modela komunizma o kojem se rasprave tek javljaju. Stav prema čoveku i građaninu, posebno prema onom koji bi izrazio drugačije mišljenje u ovom dokumentu je eksplicite jasan i najavljuje budućnost kakvu smo već imali. „Savez treba da stavi pod prismotru osobe koje su udaljene ili isključene iz Saveza, kao i sumnjiva lica uopšte, i da ih učini bezopasnim. O njihovom delovanju i vršljanju treba odmah obavestiti odgovarajuću opštinu”, stoji u tom projektu srećne budućnosti. Tu se raspoznaje tip partije koji će kasnije, u Rusiji i u dobrom delu sveta, biti prepoznatljiva sila represije koj nastupa terorom i nastoji da zameni sve druge društvene ustanove, kakve su demokratija i parlamentarni i sistem, na primer. Bilo kako bilo, ruski boljševici su zaista imali od čega da pođu, ali su nešto slično imali i oni koji su, od Kauckog pa nadalje, svesno odbacivali teror jedino sredstvo i diktaturu kao vremenski neodređeno i nedefinisano stanje, u ime demokratijei parlamentarizma kao „ustanova čoveka i građanina” koje bi trebalo sačuvati. Kaucki, na primer, nije, kako se pogrešno citira, govorio o azijatskom modelu koji stvaraju boljševici već o „tatarskom” sistemu i modelu koji se sada urušio.
Famozni greh Karla Marksa se mora smestiti u pravi kontekst i to posebno sada kada se sabiraju rezultati totalitarizma. Samo se tako može odgovoriti na pitanje o sličnosti i razlikama između fašističkog i komunističkog totalitarizma, a negiranje jednog totalitarizma u ime drugog u našim prilikama posebno – najblaže rečeno, samo je bežanje od dublje i temeljnije rasprave kakva je i započela pojavom Crne knjige komunizma ili Fireove knjige Prošlost jedne iluzije. Za sve to ima dovoljno podsticaja još u davnom spisu starog „renegata” K. Kauckog koji je bio otvorio polemiku sa Lenjinom i Trockim. Nisu, međutim, ni same „tekstološke finese” bez ikakvog značaja, posebno ne one koje su tiču Lenjinovog „prevođenja” Marksa”.
Krug koji se zatvorio sa slomom modela ruskog komunizma nudi i niz novih problema, kako god se određivali prema „grehu” K. Marksa, a on je nesporan, pomenuti problemi su zasigurno stigli do jedne istorijske tačke kada se nužni i neki jasniji odgovori. Odličan poznavalac i marksizma i evropske humanističke tradicije, F. Fire se – i to neće biti slučajno – suočen sa tim problemima, zaustavio na naznakama, potpuno svestan da nije uputno hita ti sa odgovorima. A zaustavio se na slučaju M.S. Gorbačova i njegove uloge na početku kraja pomenutog modela (…)
Enigma zvana Gorbačov još nije odgonetnuta. Gorbačov je – kaže F. Fire – oslobodio Saharova godine 1986. i prihvatio je dijalog sa disidentskom inteligencijom, čime je – makar i sa kobnim zakašnjenjem – „prekršio pravila
režima” ali je ostao „nesposoban za reforme”, tačnije za reforme je bilo kasno kako neki kažu ili – a to je tačnije – reforme su uopšte bile nemoguće u jednom takvom sistemu; on nije bio „maskirani antikomunista pa ni loš komunista” jer je „ostao veran izvornoj ideji koju je hteo da podmladi i da obnovi a ne da je izda”, ne može se naravno reći – dokaza za to nema – da je Gorbačov bio neiskreni reformator ali je nevolja u tome što su reforme bile neprimenljive jer su i sami disidenti došli do saznanja da one nemaju mnogo smisla iao bi bile nešto najbolje – papa Celestin V se povukao, bukvalno je pobegao iz Rima, a Gorbačov nije podnosio ni ostavku; on je verovao da je ideal uzvišen što nije bio tačno jer tako shvaćeno oslobođenje putem terora nije svetao ideal, dok u slučaju pape Celestina V stvari ne stoje tako – on je znao da je Hristos nešto više od istorijske crkve pa je svoju „ostavku” ostavio potomstvu kao opomenu i primer da su reforme, iako nemoguće u okviru nekih sistema, ipak nešto što uliva više nade od revolucije koje ruše sve.
(Nastavlja se)
IN ENGLISH1 sedmica
IN ENGLISH1 sedmica
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
IN ENGLISH1 sedmica
Izdvojeno3 sedmice