Za mene je taj šarplaninac do danas ostao “Osamljeni Vitez”. Ime mu niko od nas nikada nije doznao; uhvaćen je potpuno sam; po svom karakteru i postupcima, bio je pravi pravcati vitez.
Tog dana, iz Debra mi se javio moj prijatelj Uni. Njegovo veliko stado ovaca još je bilo u planini, na Stogovu, ali mi je on poručio da me čeka u Debru i da dođem odmah, što prije. Čekao me pred svojom kućom, na periferiji Debra, iza koje su bile štale; tu je zimovalo njegovo stado. U štali, vezan lancem, stajao je šarplaninac.
– Dostojanstven momak! – ote mi se, čim sam ga spazio. Srednjeg rasta,
vrlo skladno građen, surog gustog krzna, savršeno se uklapao u idealni standard izvornog šarplaninca. Ali njegova glava ga je izdvajala! Snažna, široka lobanja, jaka njuška, sve je bilo savršeno – ali njegove kose vučje oči, gledale su tako samouvjereno, i koliko god to izgledalo pretjerano reći – samosvjesno! – da ste odmah morali shvatiti: pred vama stoji rođeni plemić, ličnost, biće koje vas procjenjuje kao neko ko vam je ravan. Nije pokazivao ni agresivnost, ni submisivnost, nije se ulagivao mašući repom; gledao je pravo u mene, dovoljno pristojno da pokaže kako me je primijetio, očekujući, kao što je red, da mu se ja prvi predstavim!
Uni ga je, sa ovčarima pratio desetak dana. Poznavali su sve pse u planini, ali ovoga nikada ranije nisu vidjeli. Pojavljivao se sam i odlazio sam. Unijevo stado od 800 ovaca, čuvalo je 14 šarplaninaca, budnih čuvara, čuvenih po snazi, borbenosti, neustrašivosti. Kada su ga prvi put ugledali, u blizini stada, opkolili su ga četiri snažna bijela šarplaninca. Ono što su ovčari vidjeli, zaprepastilo ih je. Osamljeni Vitez nije ni pokušao bježati. Sačekao ih je visoko dignutog repa, u borbenom stavu. Šta su pričali, šta im je on rekao, ostaće nama ljudim nepoznato. U svakom slučaju, kad god se poslije toga pojavljivao, Unijevi psi su ga ostavljali na miru, ukazujući mu svojim ponašanjem, čak i određeno poštovanje.
Uhvatili su ga pri parenju sa njihovom najljepšom šarplaninkom. Tako su doznali i razlog njegovog pojavljivanja.
– Ne znam ni čiji je, ni odakle je. Držao sam ga na bačilu cijelu nedelju,
ali on je samo gledao u daljinu; vodu je pio a jedva da je svo to vrijeme nešto pojeo. Izgubio je pet kila najmanje! Vjerovatno će uginuti ako ga ne pustim, a ne pušta mi se ovako lijep pas. Možda mu ti možeš naći neko mjesto!?
I tako sam uzeo Osamljenog Viteza. Smjestio sam ga kod jednog prijatelja. Pokazalo se da jede samo u one dane kada bih ja svratio da ga vidim. Većinu vremena provodio je stojeći okrenut prema dalekim planinama Stogova i Koraba.
Ja sam ga svaki dan izvodio u kraće šetnje, kad god bih uhvatio malo više slobodnog vremena.
Jednog dana, javio nam se jedan prijatelj, odgajivač šarplaninaca. Imao je ženku šarplaninku “Bistru”, izuzetno lijepu i krupnu, pobjednicu na nekoliko izložbi. Žarko je želio da od nje dobije što više štenadi, ali je”Bistra” odbijala sve mužjake koje su joj dovodili.
– Možda joj je ovo poslednja šansa da se spari. Ako se ne pare, ženke često postanu štirke (sterilne). Šta da radim, pojma nemam! Imate li kakvo rješenje!?
Predložio sam da pokušamo sa Osamljenim Vitezom. Čim ga je ugledao, oduševio se: – Ovo bi bio bingo! Uh, kakvu štenad bi mogao dobiti ovaj Murdžo sa mojom “Bistrom” .
Već sam imao jasnu predstavu o karakteru Osamljenog Viteza. Znao sam da je u duši pravi kavalir, istinski džentlemen i da bi svaki pokušaj parenja “Bistre”, protiv njene volje, za njega bilo jednostavno ispod časti! Nisu me odmah poslušali; nasmijali su se mojim besmislicama i držeći čvrsto “Bistru”, priveli joj Osamljenog Viteza. Znam da vam je teško povjerovati, ali shvativši šta od njega očekuju, pogledao ih je sa takvim prezirom, čak sa gađenjem, otrgao se iz ruku i pošao prema meni.
Sada su me poslušali. Smjestio sam “Bistru” u njenom boksu, ostavivši vrata otvorena. Odvezao sam Osamljenog Viteza s lanca i pustio ga. On je mirnim ali odlučnim korakom ušao u boks. Zaprepašćena tom drskošću “Bistra” ga je dočekala bijesno režeči. Sa punim uvažavanjem ali bez imalo straha, on je prošao pored nje i mirno legao u suprotni ugao boksa. Poslije desetak minuta, kada je “Bistra” ustala da pije vode, Vitez joj je prišao. Zakleli biste se da joj je nešto pričao o dalekim planinama, gledajući u pravcu Stogova i Koraba. Kao opčinjena slušala je njegove priče. 63 dana kasnije, “Bistra” je oštenila sedmoro zdravih štenadi.
Pri jednoj šetnji, grupa odgajivača sačekali su nas i iznenada pustili na Osamljenog Viteza šampiona pitbula. – Da malo potrenira, ima sutra meč sa prvakom Bugarske! Ne boj se, prekinućemo kad počne da ga davi!
A kažu da pravi pitbuli kad jednom zagrizu, dobijaju grč u vilicama i ne mogu više otvoriti usta, nego to moraju činiti vlasnici specijalnim duguljastim lopaticama od tvrdog drveta, i da ne puštaju ni glasa ni od najjačeg ugriza! Kako je samo ovaj šampion izbezumljeno vriskao dok ga je Osamljeni Vitez brzinom i vještinom zahvata kakve nikada niko nije vidio u borbama pasa, bacao ga u vis, kotrljao nizbrdicom, hvatao naizmjenično za prednju i zadnju nogu, da bi na kraju zastao iznad njega, unijeo mu se u njušku (da ne kažem: “u lice!”), a iskre mu sijevale iz očiju. Dok smo polako odlazili, pitbul je još ležao drhteći od užasa koji ga je snašao i zaprepašćen od milosti kakvu nikada više neće upoznati. Odgajivači pitubla ostali su otvorenih usta, zaprepašćeni, ne vjerujući u ono u šta ni ja nisam mogao povjerovati.
Jednog dana, nisam ga zatekao u dvorištu kod mog prijatelja. Preskočio je visoki zid i otišao prethodne noći. Siguran sam da je Osamljeni Vitez našao put do svojih dalekih planina u koje je uvijek bio zagledan.
Ferid MUHIĆ
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DUHANKESA3 sedmice
FOKUS2 sedmice