Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Bez prava spasa

Objavljeno prije

na

Često razmišljam da su noćne more misli koje nisu otplakane

 

Alarm. S jedne strane, ne želim da ustanem iz kreveta, a sa druge strane je zid. Ne smem ni da zamislim šta ova siva mačka i ovaj riđi mačak ispred kuće, u teranju, viču jedno drugom po čitav dan, znam samo da nije ništa pristojno i da to nije videlo ni minimum dostojanstva. Postoje predeli udaljeni od glavnih puteva i gradova. Van domašaja su meteža i buke. U sebi nose beskrajni mir, šum drveća koje se povija na vetru i čisto zvezdano nebo. Zovu ih bestragije, mesta usred ničega. Malobrojnim srećnicima tamo je dom. Još ako je brvnara na planini, na proplanku okružena šumom koja šapuće, i ako je trem sa pogledom na dolinu – e takav se posed puškom brani.

Omanje jato gavrana čuči na obližnjem kontejneru. Pade mi na pamet vranac, a gavran i vranac veze jedno sa drugim nemaju, osim što su crni, ali ne onako zagasito crni, već se u crnilu sijaju i zato su vrani. Srpski jezik je dovoljno bogat da opiše razliku između dve crne boje. Isto tako, tamna je noć je jedno, a mrkli mrak drugo. Tmina je opet nešto treće i nije isto što i pomrčina. Pustila sam muziku, dirigujem, osećam da imam kontrolu nad situacijom. Šunjam se po kući jer mislim da sam, malopre, konačno zaspala.

Često razmišljam da su noćne more, misli koje nisu otplakane. Da ne bih očajavala za svim realnim problemima osmislila sam jedan potpuno iracionalni koji će podneti sav teret. Oproštaj nije odluka, samo trenutak kog se ni ne sećaš, jer si već utonuo u nešto drugo. Zaborav me dobro služi. Sofokle je svojevremeno besedio i to, da je najveća sreća ne roditi se. Bila sam premlada, zrela za tragediju, nezrela za ovu vrstu besede, pa se upitah: „Kakva je to sreća kad je niko nije doživeo?“ Danas razumem.

Kažu da je rat na pomolu. U ratu države daju topove, bogati volove, a sirotinja sinove, to je jedino što mogu reći o ratu.

ON ide u Španiju da kupi dva velika transportna aviona  „…da možemo da prevozimo ranjenike i veliki broj vojnika“. Kakve sad ranjenike? De da nađemo ranjenike? Odakle nama ranjenici? Sve razumem kao onaj što se javio da odgovori na nagradno pitanje.

Nagradno pitanje na radiju, javlja se jedan.

– Kako se zove Isusova majka?

– Bogorodica.

– Ali treba nam ime.

– Rajko.

– Ne vaše, gospodine, već majke.

– Aaa, Draginja.

Ugasiću svetlo na kraju tunela, mnogo troši. Kosti će progovoriti jednog dana. I smejaće se u lice budućem nečemu ako se to više uopšte bude zvalo: čovek. Pametnije bi nam bilo da izumremo.

P.S. Danas je moj pas napunio 28 kg.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Slova da mi se predaju… čekam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana neću da budem, a svako neću, ima i svojih posljedica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem

 

U snu sam upala u šaht i posle par dana razgledanja dopala mi se mreža podzemlja, i znam da se ne bih ja vraćala u svoj svet, da me nisu oterali oni sami. I krtica i neke čudne živuljke, kažu: „Navući ćeš nam ljudski rod na vrat, a oskudna je letina“. Sreda je ujutru, šta se čuje: cvrkut ptica – ljuti lavež nekog malog psića, crkvena zvona, motorna testera, sekire iz više pravaca, šuštanje lišća pod nogama, ali, nekako, uklopljena u jesenju tonsku kartu: kao kreštanje svraka i dodir kontejnera i kamiona za odnošenje smeća. Ne smeta. U rukama vetra svaki se ćošak pretvara u grlo i sviralu. Moguće je da su ptice o pevanju više od vetrova učile, nego od potoka. Zvizne pa se sakrije. Ptica gleda, ne vidi. Ma ko li to, zaboga, tamo peva?! Ovih dana neću da budem, a svako neću ima i svojih posledica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem.

Čitam nešto o globalizaciji, svađam se s autorom ko da mi sedi u dnevnoj sobi. (Čitanje s uživljavanjem). Dominik Mojsi, GEOPOLITIKA EMOCIJA. „Po mišljenju Zapada, dojučerašnji nezapadnjaci mogu da uspeju samo ako slede zapadni model; ako se drže sopstvene tradicije, propašće. Kada danas, mi zapadnjaci, gledamo ka istoku, s nelagodom postajemo svesni da možda vidimo sopstvenu budućnost koja nam izmiče kontroli.“ Duboka kriza Evrope ili, bolje, EU, je u tome što zahvaljujući svojoj staroj nadobudnosti i interesima koje natura kao principe, nije u stanju da razume ništa i nikoga ko nije ona. Morate, katkad, dozvoliti svojim predubeđenjima da se raspadnu, tako što ćete malo pažljivije slušati nekoga o kome imate predubeđenja. Ali, za to je potrebna hrabrost. Svi imamo neslućenu rezervu unutrašnje snage, koja se pojavljuje kada nas život stavi na iskušenje. Pravi opis slovenske autodestrukcije nalazi se u romanu Azazel od B. Akunjina. Dva mlada, prebogata Rusa umesto dvoboja odlučili se za ruski rulet. Bacaju kocku, slabiji puca prvi sebi u glavu. Jedan metak u burencetu. Na javnom mestu. Idu tako kroz grad i dokazuju se jedan drugom. „Otvorim oči – živ! A jedan jurodivi mi kaže: Duša te svrbi – Bog će oprostiti.“

Trebalo je da budem muško, fino uzmem pušku, konja, lulu, podbodem zekana i kažem: „'Ajmo, majkane, put luga, otpuhnem koji kolut dima iz lule, i Bog te veselio.’ A ovako, klinac ću.

Kada se razmišlja (i govori) o bilo čemu, jako se potcenjuje dostizanje ličnog mira. A radi se o najvećoj zamislivoj dobiti.

Idem na spavanje govoreći neospornu istinu: sveže je.

P.S. Vaspitanje nije ne prosuti sos po stolnjaku, nego ne primetiti kad to uradi neko drugi, reče Čehov i uzdahnu, a mi ga pitamo – do koje veličine fleke pričamo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Biće kako ja kažem, a ćutim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni riječ

 

Slon lepotan Dondolan i slonica Micaaa… dok se pet malih umova lepo i zdravo razvije, moj se pretvorio u kašicu… Dečija pesmica me je jutros prepala, odjednom je iznikla kao da je nešto novo, kao da je neću prepoznati; smeši mi se nejasno kroz maglu, a ja… Zagubih proverene putokaze. I ovaj će dan, znam, biti još jedno lutanje. Spustim loptu tako što je probušim i bacim. Ne znam kada je Beznad postao ovako nepatvoreno surov, nikada ga nisam videla ovakvog, a opet on ide na ta putovanja i sada, kako smo sve stariji, vidim da ide kako bi se menjao, jer ostajanje uz mene za njega je prezimljavanje, miran san hibernacije. Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni reč. I danas smo se smejali i pevali, to je sva naša ušteđevina.

Pokazujem da mi nešto treba tek kad postane radikalno neizbežno. I imam sve veću toleranciju na to šta je, zapravo, neophodno. „Mogu i bez toga“, obuhvata sve više toga. Kad mi kažu da stavim tačku na to, zamislim kako uzimam događaj, stavljam mu kapu i šal oko vrata, poljubim ga u čelo i pošaljem u Sibir. Kad me obuzmu strahovi setim se da moja baba, s nekog oblaka, i dalje kruni kukuruze i hrani me iz ruke.

Podseti me nešto na emisiju „Moja dedovina“, sve lepo, ali ovo: Zlatar, selo u planini, voditelj naleteo na neku bakicu. Ima sedamdeset i kusur godina, vitalna, kao zmaj. Raspričali se, a ona oštroumna, otresita, iako je selo napustila samo jednom kada je išla sinu na polaganje zakletve u vojsci. Nismo mi svesni kakve gene nosimo. Pitao je da li je nekad srela medveda. „Jesam“, kaže. „I?“ „Pa ništa, prođem dalje, za mene je sve to domaće: medved, krava, vuk…“

Kad danju maštaš, ljudi pomisle da si šarlatan, onda moraš krišom, u tajnosti, i ne smeš nikom o tome kazivati jer će klobuci lepote pobeći kroz odžak, i dalje, dalje… čak iza nevidljivog meseca. Ima onih povrataka koji nas ne vrate sebi, nego nas još više udalje od nas samih. Nekad ih biramo, nekad nas zateknu ili nemamo izbora, a nekad nas odvedu putevima koje ne možemo ni da sagledamo. Potražimo reči nade da nas prate u vremenima ispred nas. Poklonimo se radosti i darujmo je drugima. Ne mora misao da bude sažvakana i jasno prezentovana. Ponekad je dovoljna jedna reč da te povuče magija i nadograđivanje ide prirodno i spontano.

Prošao je još jedan dan, hirovit i neodlučan. Malo hteo da bude jesen, malo zima. Do samog kraja, nije se odlučio. Jesenji mrak moraš da osetiš, on je najtamnija dubina vode koja te gustinom tera iz sebe.

P.S. Prema zakonu očuvanja energije, svaku tugu treba pretvoriti u snagu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Stranputicu pod noge

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovo je slobodna država. Niko vas ne može natjerati da mislite svojom glavom ako vi to ne želite

 

Došla je jesen… tmurna i hladna. Godišnje doba u boji vremena u kojem živimo. Lišće polako odustaje i predaje se pristiglom novembru. Magla simboliše nejasna granična stanja, onaj momenat dok čekate Harona da vas preveze na drugu stranu (možete ga zavrnuti za kartu ako ste u komediji). Kad je vidljivost smanjena, pojačajte druga čula, recimo čulo opreza pomaže na ulici, kad već nemamo ugrađen sonar. Velika reka, velika magluština. Još gore ako je ravno. U meni ključaju gorštački geni, baždarena sam za uzvišenje i pogled u daljinu.

Sreća da me je danas zabolela glava, i to posle duže vremena. Već sam se zabrinula da nema šta da me boli. Sanjala sam čudan san, čudniji od svih baljezgarija koje inače budna znam da izgovorim. Evo drveta, eto stvarno šume u meni, tu je bezdan i bunar i, nek oprosti svet što sam ga niz uže spuštala kao žrtvu, da izbegnem ni sama ne znam šta. Ne volim te čudne snove nikako, idu za tobom danima i samo te vuku za rukav. Kad umirujem sebe, tiho se ljuljuškam rečima. Ništa nije stvarno. Golgota nije tvoja. Sve si umislila. Nisi bila ti i nije ti se desilo. Ni kolanje krvi ni jauk. Ni gutanje vazduha. Izmislila si! Odmisli sada. Ljuljuškajući. Zakopajte svoje loše uspomene i nikada im ne donosite cveće.

Malodušnost nije za čoveka, ali ga u poslednje vreme sve češće viđamo u njenom zagrljaju. Nikad to ne traje dugo, uguraju se anđeli utehe, kao deca kad oca odvajaju od švalerke. Tako je bar nekad bilo. Dok se nije umešao ponos.

Što ne volim kad me zasvrbi taban, pa ne mogu da izdržim da se ne počešem, pa se onda ne dešava ništa, kao da češem tuđu nogu, pa se nerviram, a najviše zato jer me je moja baba naučila da kad te svrbi taban, to znači da ćeš negde putovati, a ja vrlo dobro znam da… neću ja niđe, baba! Premalo ja imam strpljenja za osobu koja je živela u vremenu kad si omiljenu pesmu mogao da čuješ jedino ako čitav bogovetni dan provedeš čekajući je na radiju. Život je jedno večito skupljanje kestenja po parkovima svake jeseni… prvo za vrtić, onda za školu, onda zbog jednog deteta kad krene u vrtić pa u školu, pa drugog, pa trećeg, četvrtog i petog… i onda umreš.

I da ne zaboravim najnovije vesti: „Jedinice Vojske Srbije su danas u popodnevnim časovima, nakon pravovremenog otkrivanja i praćenja, neutralisale komercijalni dron koji se kretao iz pravca Kopaonika ka Raški.“ Ovo je slobodna država. Niko vas ne može naterati da mislite svojom glavom ako vi to ne želite.

Kakvo je vreme došlo pitaš ljude: „Kad ćemo da se ubijemo?“, i niko ne misli na alkohol.

Kada će ova magla da se raziđe? Pitam za život.

P.S. Narodu je potrebno jedno kolektivno al’ kvalitetno salivanje strave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo